INFORAMACIONE TEHNOLOGIJE Pojam istorijat hardwer PCa Primipremili dr

INFORAMACIONE TEHNOLOGIJE Pojam, istorijat, hardwer PC-a Primipremili: dr Bratislav Blagojević, prof mr Miodrag Nikolić , predavač

1. RAZVOJ INFORMATIKE usvajanje broja kao pojma (usvajanje pisanih simbola za brojeve); n 1000 godina p. n. e: prva naprava za računanje; n XVII vek-konstruisana mehanička mašina za računanje; n XX vek-elektronske mašine za računanje; n 1948 -pojava tranzistora; n pojava mikroprocesora; n 1980 -PC (Personal Computer) n

1. 1 Hronologija razvoja računskih mašina n usvajanje pisanih simbola za brojeve n n Najstariji zapis broja potice iz 3000 godine p. n. e. iz Egipta abak, odnosno abakus n U Kini oko 1000 godine p. n. e

n Rimski ABAKUS

n Ruski ABAKUS

n RAČUNALJKA

Istorijski redosled razvoja mašina za računanje a) mehaničke, b) elektro-mehaničke i c) elektronske mašine.

Mehaničke mašine za računanje n Blaise Pascal (1623 1662): realizovao prvu mehanicku mašinu za računanje „Pascaline”

Gottfried Von Leibniz (1646 -1716) konstruktor prve računske mašine sa stepenastim valjkom n Stepped Reckoner: sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje

John Neper - u prvoj polovini XVII veka je otkrio logaritamski sistem n Logaritmar (šiber)

Elektro-mehaničke mašine za računanje Krajem XIX veka ugraduju se elektromehaničke komponente, prvenstveno elektromotori n Herman Hollerith (1860 1929) n Prva elektromehanicka racunska mašina (Tabulating Machine)

n Holeritov kod: bušene kartice (punched card)

XX vek n n Konrad Zuse (1910 1995) Primenjeni elektromehanicki releji n n Z 3 programski upravljana Perforirana traka

Istorijat razvoja računara Prvu računsku mašinu napravio 1642. godine poznati francuski matematičar I fizičar Blez Paskal (Blaise Pascal, 1623 -1662) Paskalova mašina je bila u potpunosti mehanička ikoristila je zupčanike a pokretala se okretanjem ručice. Ta mašina je mogla da izvodi jedino operacije sabiranja i oduzimanja. v trideset godina kasnije je slavni nemački matematičar Lajbnic (Gottfried Wilhelm von Leibnitz, 1646 -1716) napravio računsku mašinu koja je, osim sabiranja i oduzimanja, mogla da izvršava i operacije množenja ideljenja. Ovo je bio ekvivalent današnjem kalkulatoru. v

Istorijat razvoja računara v Čarls Bebidž (Charles Babbage, 1792 -1871), profesor matematike na Univerzitetu Kembridž, nije izumeo diferencijalnu mašinu. Ova, takođe mehanička mašina, je mogla samo da sabira i oduzima, a koristila se za izračunavanje tablica u pomorskoj navigaciji. upotrebljeni metod je nagovestio kasniju primenu write-once medijuma, kao što su bile bušene kartice ili prvi optički diskovi.

Istorijat razvoja računara v Analitička mašina Čarlsa Bebidža se može smatrati prvim mehaničkim programabilnim računarom. Ona je imala četiri dela: memoriju, jedinicu za izračunavanje, ulaznu i izlaznu jedinicu zasnovane na principu bušenih kartica (naravno, sa odgovarajućim čitačem i bušačem kartica). Memorija je bila kapaciteta 1000 reči od po 50 decimalnih cifara i služila je za smeštanje promenljivih i rezultata. Jedinica za izračunavanje je mogla da prihvati operande iz memorije, da ih sabira, oduzima, množi ili deli, ida vrati rezultat u memoriju. Kao i diferencijalna, i analitička mašina je bila u potpunosti mehanička.

Odlučio je da napravi mašinu opšte namene na bazi releja umesto mehaničkih zupčanika zbog kojih Bebidž inije uspeo. Njegova Analitička mašina je bila programabilna, potreban je bio softver, a samim tim iprogramer. Bebidž je za taj posao najmio ženu po imenu Ada Avgusta Lovelas, inače kćerku lorda Bajrona. Gospođa Ada je tako prvi programer na svetu injoj u čast je programski jezik Ada dobio ime. Bebidž praotac modernih digitalnih računara. Prvi veliki korak u razvoju ovih mašina načinio je nemački student tehnike Konrad Zuse koje je tokom tridesetih godina 20 veka napravio niz automatskih računskih mašina zasnovanih na tehnologiji elektromagnetnih releja. Džon Atanasov (John Atanasoff) sa Ajova Stejt Koledža i. Džordž Stibic (George Stibbitz) iz Belovih Laboratorija projektovali kalkulatore.

Odlučio je da napravi mašinu opšte namene na bazi releja umesto mehaničkih zupčanika zbog kojih Bebidž inije uspeo. Njegova Hauard Ejken (Howard Aiken) Odlučio je da napravi mašinu opšte namene na bazi releja umesto mehaničkih zupčanika zbog kojih Bebidž inije uspeo. Njegova prva mašina, Mark I, završena je 1944. godine na Harvardu. Imala je 72 reči memorije od po 23 decimalne cifre, iciklus instrukcije od 6 sekundi. Za ulaz iizlaz su korišćene bušene papirne trake. U vreme kada je Ejken dovršio sledeću mašinu Mark II, elektromagnetni releji bili su prevaziđeni. Počela je era elektronike iera elektronskih digitalnih računara. ENIGMA mašina (interesantno je da je preteča ove mašine bio uređaj koji je konstruisao pronalazač amater Tomas Džeferson (Thomas Jeferrson) bivši predsednik SAD). Korišćena je tokom II svetskog rata za dešifriranje nemačkih poruka za podmornice na Atlantiku. Računar koji je vršio brza prevođenja je COLOSSUS koju je projektovao engleski matematičar Alen Tjuring

Relejni računar Mark I n 1944. godine na Hardvarskom univerzitetu, završena je, pod rukovodstvom Hoard Aiken-a, konstrukcija relejnog racunara Mark I U saradnji sa IBM (engl. International Business Machines): IBM ASCC (Automatic Sequence Controlled Calculator) n 1947. god. u SAD-u bilo samo 6 racunara Mark I n Mark II n

Relejni računar Mark I

Relejni računar Mark I Unos podataka: bušena traka electrical typewriters, tape reader, card puncher

IBM ASCC http: //history computer. com/Modern. Computer/Relays/Aiken. html

Relejni računar Mark I

Elektronske računske mašine četiri generacije. Svaku generaciju su karakterisali konstruktivni elementi: n elektronske cevi, n tranzistori i n integrisana kola VLSI tehnologije kao što su mikroprocesori, n memorije i n specificni U/I interfejsi n

Prva generacija 1946. do 1956. godine n elektronska cev - osnovni gradivni element n Ovu generaciju racunara karakterišu racunari n ENIAC i n EDVAC n

1943. godine J. Mokli (Maushly) i njegov postdiplomac Ekert (J. Presper Eckert) su počeli da rade na elektronskom računaru koga su nazvali ENIAC (Electronic Numerical Integrator And Computer). Ova mašina se sastojala od 18. 000 vakuumskih cevi i 1. 500 releja. ENIAC je bio težak 30 tona izauzimao je veličinu odbojkaškog igrališta. Snaga mašine bila je 140 k. W. ENIAC je imao dvadeset registara, a svaki je mogao da sadrži desetocifreni decimalni broj, i to tako što je svaka cifra predstavljena sa po deset vakuumskih cevi. Programirao se postavljanjem 6. 000 multipozicionih prekidača a veze između komponenata su bile žičane.

ENIAC

http: //whyy. org/cms/radiotimes/2011/02/14/the-eniacanniversary/

The Man Who Invented the Computer The Biography of John Atanasoff, Digital Pioneer One night in the late 1930 s, in a bar on the Illinois–Iowa border, John Vincent Atanasoff, a professor of physics at Iowa State University, after a frustrating day performing tedious mathematical calculations in his lab, hit on the idea that the binary number system and electronic switches, com bined with an array of capacitors on a moving drum to serve as memory, could yield a computing machine that would make his life and the lives of other similarly burdened scientists easier. Then he went back and built the machine. It worked. The whole world changed.

ABC: John Atanasoff and Clifford Berry Computer Why don’t we know the name of John Atanasoff as well as we know those of Alan Turing and John von Neumann? Because he never patented the device, and because the developers of the far-better-known ENIAC almost certainly stole critical ideas from him. But in 1973 a court declared that the patent on that Sperry Rand device was invalid, opening the intellectual property gates to the computer revolution. Jane Smiley tells the quintessentially American story of the child of immigrants John Atanasoff with technical clarity and narrative drive, making the race to develop digital computing as gripping as a real-life techno-thriller.

Nakon tog istorijskog trenutka mnogi drugi istraživači se se dali na posao proizvodnje elektronskih računara. Prvi naredni računar koji je proradio 1949. godine bio je EDSAC (Electronic Delay Storage Automatic Calculation) izgrađen na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji. Njegov autor bio je Moris Vilks (Maurice Wilkes), a ovaj računar vredi pomenuti jer je to bio prvi računar sa zapamćenim programom

U istom periodu, jedan od učesnika ENIAC projekta, Džon fon Nojman (John von Neumann) je otišao na Prinstonov Institut za napredne studije da bi radio na sopstvenoj verziji EDVAC-a, koju je nazvao IAS mašina.

Fon Nojmanov koncept računara Fon Nojman je zaključio da je programiranje računara pomoću velikog broja prekidača i kablova sporo i teško, i da je bolje program predstaviti u digitalnom obliku u memoriji računara. On je takođe shvatio da je, umesto decimalne aritmetike koju je koristio ENIAC, bolje koristiti binarnu aritmetiku (s obzirom da je kod ENIAC a svaka cifra predstavljana sa po deset vakuumskih cevi od kojih je uvek samo jedna bila upaljena). Primer: 1012 = 1· 22 + 0· 21 + 1· 20 Fon Nojmanova mašina je imala pet osnovnih delova: q Memoriju, q Aritmetičko logičku jedinicu, q Jedinicu za upravljanje programom, q Ulaznu jednicu, q Izlaznu jednicu.

Itraživači na MIT u (Massachusetts Institute of Technology) su takođe pravili jedan računar. Taj računar zvan Whirlwind ije, za razliku od ENIAC a idrugih mašina sličnog tipa koje su imale dugačke memorijske reči, imao 16 bitne reči ibio je projektovan za upravljanje u realnom vremenu. Ovaj projekat je doveo do izuma memorije od magnetnih jezgara Džeja Forestera (Jay Forrester), a kasnije ido prvog komercijalnog mini računara. International Business Machines - IBM finansirao jedan deo projekta Hauarda Ejkena, oni nisu bili naročito zainteresovani za proizvodnju računara sve dok nisu 1953 godine proizveli računar 701. Računar 701 je imao 2 k 36 bitnih reči sa dve instrukcije po reči. To je bila prva u seriji mašina koje će za samo desetak godina postati dominantne na tržištu računara. Tri godine kasnije, proizveden je 704, koji je imao 4 k reči memorije izrađene u tehnologiji magnetnih jezgara, 36 bitne instrukcije, i hardver za izvršavanje operacija u pokretnom zarezu. Godine 1958. IBM je proizveo svoj poslednji računar sa vakuumskim cevima mašinu sa oznakom 709. SVE OVE RAČUNSKE MAŠINE PROGRAMIRANE SU MAŠINSKIM JEZIKOM

SOWTVER ZA PRVU GENERACIJU RAČUNARA Takve računare mogli su da programiraju samo oni koji su dobro poznavali njihovu arhitekturu. Vrlo brzo su programeri počeli da razmišljaju o tome kako da svoje programe skrate i učine jasnijim pa su se dosetili da binarne nizove pretvore u brojeve u dekadnom, a kasnije u heksadekadnom brojnom sistemu. Ovo je tek malo smanjilo fizički obim listinga programa, a uvelo je potrebu za prvim rudimentarnim prevodiocima koji su prevodili dekadne, odnosno heksadekadne brojeve, nazad u binarni sistem (računari su još uvek, pa idanas, razumevali isključivo mašinski jezik). U Ovoj fazi razvoja računara nakon mašinca prešlo se na ASEMBLER koji je nizove 1 i 0 pretvorio u slova, pojavili su se prevodioci ali još NIJE POSTAOJAO OPERATIVNI SISTEM već su rukovaoci sami podizali i radili na mašini. Ipak, era elektronskih digitalnih računara je započela, kao i nezaustavljiv intezivni razvoj na ovom polju. Jedan događaj u naučnom svetu, tek koju godinu pošto je proizveden ENIAC, dovešće, u godinama koje su sledile, do revolucije u oblasti računarstva i, uopšte, elektronike.

Druga generacija računara (1955 -1965) Godina 1948. donosi taj revolucionarni pomak. Naime, te godine su trojica stručnjaka, koji su radili za Bell Laboratories, Bardin (John Bardeen), Bretejn (Walter Brattain) iŠokli (William Shockley) izumeli tranzistor, za šta su 1956. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Za samo desetak godina tranzistori su napravili revoluciju u računarskoj industriji, tako da su do kraja pedesetih vakuumske cevi potpuno izbačene iz upotrebe, bar što se proizvodnje računara tiče. Prvi tranzistorizovan računar napravljen je u Linkolnovoj laboratoriji na MIT u. To je bila 16 bitna mašina poput Whirlwind I. Nazvan je TX 0 (Transistorized e. Xperimental computer 0) a namenjen je bio samo kao uređaj za testiranje jače mašine TX 2 PDP 1 se konačno pojavio 1961. godine i imao je 4 k 18 bitnih reči iciklus instrukcije od 5μs. Ove performanse su bile upola slabije od IBM 7090, tranzistorizovanog naslednika mašine IBM 709 i najbržeg računara na svetu toga doba. Međutim, PDP 1 je koštao 120, 000$, dok je IBM 7090 koštao milione dolara. DEC je prodao više desetina ovih računara i industrija miniračunara je rođena.

Jedna od prvih je uvođenje CRT displeja imogućnost da se upiše tačka bilo gde u okviru ekrana dimenzija 512× 512 tačkica. Nije prošlo mnogo vremena istudenti MIT a su programirali PDP 1 tako du su mogli sa njim da se igraju svemirskih ratova. Tako je rođena prva video igra. Nekoliko godina kasnije DEC je izbacio na tržište PDP 8 koji je bio 12 bitna mašina ali je koštala svega 16, 000$. Glavna novina kod ovog računara bila je jedinstvena magistrala nazvana omnibus. Ovaj princip je prihvaćen kod svih miniračunara i DEC je, prodavši 50 hiljada komada, postao vodeća kompanija u proizvodnji miniračunara. U međuvremenu, kao što je već pomenuto, IBM je, sa pojavom tranzistora, napravio mašinu IBM 7090, a kasnije i 7094 je imao ciklus instrukcije od 2μs i 32 k 36 bitnih reči memorije sagrađene od magnetnih jezgara. Vredi pomenuti još jedan računar iz ove generacije, a to je Burroughs B 5000. Dok su se svi ostali proizvođači bavili samo hardverom, ovaj računar izrađen je tako da olakša posao prevodioca za jezik ALGOL 60. Što se softvera tiče, u ovom razdoblju se javlja veliki pomak ina ovom planu.

Razvoj programskih jezika Javljaju se prvi jezici III generacije, ili viši programski jezici. Ovi jezici su proceduri orijentisani i praktično su omogućavali programiranje različitih mašina bez detaljnog poznavanja arhitekture. Osim toga bili su na znatno apstraktnijem nivou od mašinskih, odnosno asemblerskih jezika. Tako se 1956. godine pojavio FORTRAN, 1959. godine COBOL, . Algol se pojavio 1960. god. Prevodioci, a time ijezici, dele se na kompilatorske i interpretatorske. Što se operativnih sistema tiče, zastupljena je bila paketna obrada. Neki od ovih jezika su izmrli a neki su osavremenjeni i sada su prisustni za neke naučne discipline.

Treća generacija računara (1965 -1980) Pronalazak integrisanih elektronskih kola 1964. godine doneo je novi revolucionarni pomak u računarskoj industriji. U početku bila su to kola malog stepena integrisanosti (SSI Small Scale of Integration) koju se dozvoljavala da nekoliko tranzistora bude na jednom čipu, a kasnije (1968. godine) su se pojavila MSI kola (Medium Scale of Integration) kod kojih je na jednom čipu smeštano više destina tranzistora. Godine 1971. dolazi do proizvodnje integrisanih kola velikog stepena integrisanosti (LSI Large Scale of Integration) sa više stotina tranzistora na jednom čipu. IBM je predstavio tip računara IBM System/360, zasnovan na integrisanim kolima. Adresni prostor je bio 16 MB. System/360 je sadržao mnogo inovacija. To je bila familija mašina sa istim asemblerskim jezikom sve većeg kapaciteta i moći. Pojavio se koncept multiprogramiranja, gde je istovremeno više programa u memoriji i dok jedan obavlja ulazno/izlazne aktivnosti, drugi koristi CPU. Osim toga, ovaj računar je prva mašina koja je mogla da emulira druge računare. System/360 je rešio i dilemu oko korišćenja paralelne binarne, odnosno sekvencijalne decimalne aritmetike.

Takođe se javljaju i prvi vektorski i protočniračunari. Pomenimo i prvi superračunar Cray-1 iz 1974. Godine. MIKROPROCESORI I SUPERKOMPJUTERI Takođe je načinjen veliki napredak i u proizvodnji miniračunara kada je DEC proizveo PDP 11, 16 bitnog naslednika računara PDP 8. PDP 11 je bio bajtovski orijentisana mašina sa registrima dužine reči, a zbog izuzetno povoljnog odnosa cena/performanse doživeo je veliki uspeh na tržištu, a naročito su ga kupovali univerziteti. Osim toga, treba naglasiti da se u ovom razdoblju pojavio iprvi mikroprocesor (1971. godine), što će imati velikog značaja za kasniji razvoj računarske tehnike. Takođe se javljaju i prvi vektorski i protočniračunari. Pomenimo i prvi superračunar Cray 1 iz 1974. Godine.

Četvrta generacija (1980 do danas) Do osamdesetih godina napredak u tehnologiji integrisanih kola doveo je do stvarnja VLSI čipova (Very Large Scale of Integration) koji su mogli da sadrže nekoliko desetina hiljada, a zatim inekoliko stotina hiljada, pa čak inekoliko miliona tranzistora na jednom čipu. Naravno da je to vodilo ka manjim ibržim računarima. Cena računara je pala do te mere da se otvorila mogućnost da svaki pojedinac ima sopstveni računar. Tada je izapočela era personalnih računara.

PC tehnologija Personalni računari se, za razliku od velikih računara, mogu koristiti na različite načine: obradu teksta, unakrsne tabele i visoko interaktivne aplikacije koje nisu povoljne za primenu kod velikih računara. Današnji računari se mogu grubo podeliti u pet kategorija koje se donekle preklapaju. Ova podela se zasniva na fizičkoj veličini, performansama ioblasti primene, što je prikazano u prethodnoj Tabeli.

RAČUNARSKE MREŽE I INTERNET Za ovu generaciju računara karaktersitičan je iintenzivni razvoj računarskih mreža različitih opsega (LAN, WAN idr. ). Naročitu ekspanziju je doživela globalna mreža Internet. Istorija Internet a počinje 1969. godine kada je na UCLA prvi računar povezan sa ARPANET om. Ova mreža je dobila naziv po svom sponzoru DARPA Defense Advanced Research Project Agency (Vojna agencija za napredne istraživačke projekte), a sam njen početak bio je skroman, jer su povezane samo četiri univerzitetske lokacije: UCLA, Stanfordov istraživački institut, UC Santa Barbara i. Univerzitet u Juti. Početkom 1977. godine već je preko stotinu malih ivelikih računara, uglavnom univerzitetskih, povezano u mrežu ARPANET. Počeo je razvoj idrugih manjih mreža od kojih su mnoge povezane sa ARPANET om, bili direktno, bilo preko mrežnih prolaza (gateways). U to vreme američka vojska je došla do zaključka da se ova mreža isuviše širi ida je isuviše teško osigurati sigurno komuniciranje, pa je 1983. godine formirala sopstvenu mrežu MILNET koja je uključena u vojnu mrežu podataka DDN

Peta generacija - razvoj do neslućenih granica Peta generacija računara je u povoju i razvija se tokom osamdesetih i devedesetih godina. § Nju odlikuje masovni paralelizam, § kao i proizvodnja računara koji su orijentisani određenim problemima. § Takođe je karakteristična pojava RISC arhitektura (Reduced Instruction Set Computer). Ovi računari imaju mali broj instrukcija koje izvršavaju jednostavnu obradu, ali se zato uglavnom sve izvršavaju u toku jednog taktnog intervala, za razliku od uobičajenih § CISC mašina (Complex Instruction Set Computer) koje imaju veliki broj instrukcije, od kojih su mnoge prilično "moćne" ali za svoje izvršenje zahtevaju veći broj taktnih intervala. Istorijat razvoja mikroprocesora imikroračunara S obzirom na veliki značaj i zastupljenost mikroračunara u današnje vreme, vredi sagledati kako su se ovi računari razvijali. Mikroračunari su računari zanosvani na mikroprocesoru, tj. centralnoj procesorskoj jedinici koja je realizovana na samo jednom čipu. Vodeći proizvođači mikroprocesora su firme Intel i Motorola, pa ćemo razmotriti razvoj njihovih familija mikroprocesora.

INTEL c. o. proizvođač mikroprocesora Intel Corporation je kompanija koja je osnovana 1968. za proizvodnju memorijsikih čipova Prvi mikroprocesori su nastali 1971 god. Intel 4004, i Intel 8008, prvi osmobitni mikroprocesor (1972. godine) 1974. godine pojavio se je 8 bitni mikroprocesor Intel 8080 sa 64 k. B adresnog prostora. 1978. godine pojavio 8086, prvi 16 bitni mikroprocesor, a 1980. godine Intel 8088 koji je bio iste arhitekture kao i 8086 ali sa 8 bitnom magistralom. IBM je izabrao ovaj mikroprocesor za svoj originalni IBM PC prvi personalni računar. 1982. godine Intel izbacio na tržište 80286, 16 bitni mikroprocesor koji je bio kompatibilan sa 8086 i 8088, ali sa drugačijom organizacijom memorije (i adresnim prostorom od 16 MB). Ovaj mikroprocesor je korišćen je u IBM PC/AT i. PS/2, i doživeo je

Intel 80386 80586 1985 pojavio se prvi 32 bitni mikroporcesor 80386, Ovaj mikroprocesor je takođe bio kompatibilan sa starijim čipovima. Godine 1988. se pojavio i 80286 SX, verzija 32 procesora sa 16 bitnm magistralom. Godine 1989. se javila brža verzija mikroporcesora 80386 Intel 80486 sa ugrađenim koprocesorom na čipu. Tokom devedesetih javlja se i 80586 – Pentium. 80586

RAZVOJ RAČUNARSKE TEHNIKE KOD NAS Posle obuke u Parizu, inženjeri instituta Mihailo Pupin na čelu sa prof. dr. Tihomirom Aleksićem započeli su razvoj prvog domaćeg računara krajem 1950 tih. Ovaj projekat je proizveo CER (Cifarski Elektronski Računar) liniju računara, počev sa modelom CER 10 1960. Godine. Do 1964, razvijen je računar CER 20 sa namenom da bude "elektronska knjigovodstvena mašina", kao rezultat rastuće potrebe knjigovodstvenog tržišta. Trend izrade računara posebne namene se nastavlja iizradom CER 22 1967. godine, koji je bio namenjen bankama. Usled opšteg povećanja zainteresovanosti tržišta, sistemi koje su pravile domaće kompanije kao Institut Mihailo Pupin (prvo CER a zatim TIM serije) i Iskra Delta (npr. model 800, baziran na PDP 11/34 [1]) su nastavile razvoj tokom 1970 tih i, čak, 1980 tih godina.

DOMAČI RAČUNARI Više kompanija je pokušalo da naprave mikroračunare slične kućnim računarima iz 1980 tih, kao na primer Institut Ivo Lola Ribar Lola 8, El. Industrija Pecom 32 i 64 [2], PEL Varaždin Galeb i Orao (*), Ivel Ultra i. Z 3 itd. Mnogi faktori su uticali na njihov neuspeh ili pozicioniranje van tržišta kućnih računara: PECOM 64 K Domaća GALAKSIJA 64 Druga polovina 1980 tih donosi povećanu popularnost IBM PC kompatibilnih računara i, nešto manje, Amiga and Atari ST računara. Domaći proizvođači su izbacili nekoliko modela IBM PC kompatibilnih računara, kao što su neki modeli TIM serije i Lira računara, ali je njihov „uspeh“ bio ograničen na vladine institucije obavezne da kupuju samo domaću opremu.

SASTAV RAČUNARA 1. Monitor 2. Matična ploča 3. Centralni procesor 4. ATA utori 5. Radna memorija 6. Dodatne kartice 7. Napojna jedinica 8. Optički uređaji 9. Hard disk 10. Tastatura 11. Miš

U sastav računarskog sistema ulaze: � magistrale � procesor � memorija � periferijski uređaji Magistrale Magistrala je skup linija preko kojih se prenose električni signali iostvaruje veza između različitih delova računarskog sistema. Razlikujemo memorijske iulazno izlazne magistrale. U okviru memorijske magistrale funkcionalno su jasno razdvojene, mada fizički to ne moraju da budu: • adresna magistrala, koja služi za prenošenje adresa memorijskih lokacija • magistrala podataka, služi za prenos podataka koji se obrađuju • upravljačka magistrala, služi za prenos upravljačkih signala

Ulazno izlazne magistrale služe za komunikaciju sa različitim periferijskim uređajima pa u zavisnosti od potreba imamo više vrsta magistrala: v ISA 1, radna magistrala za sve sisteme malih brzina, inače danas u odumiranju. Brzina prenosa oko 5 MBps 2, dovoljna je za rad modema, zvučnih kartica i ostale periferije nižeg propusnog opsega. Radi na 8 MHz i ima širinu od 16 bitova. v VL bus, magistrala koja je pravljena za sisteme sa procesorom 486. 120 MBps. v MCA 3, IBM ova magistrala za Plug and Play 4 dodatke, nikad prihvaćena na tržištu. 33 MBps v EISA, Industrijski odgovor na MCA magistralu, danas prisutna uglavnom na malom broju servera. 33 MBps. v PCI 5, vladajući standard na današnjim računarima. Radi na 33 MHz iima 32 bita širine. 132 MBps. v AGP 6, je vid povezivanja grafičkih kartica na novije računare. 264 MBps / 528 MBps. v PCI Express, ista svrha kao AGP, na najnovijim sistemima. v SCSI, standard za brze interne i eksterne veze, koje se koriste za skenere, hard diskove i ostale brze periferne jedinice. 5/10/20/40 Mbps v USB, magistrala (univerzalni serijski BUS) koja osvaja svojom praktičnošću preti da zameni serijske iparalelne portove čije su brzine preko deset puta manje. Projektovana za uređaje kao što su miš, tastatura, skener idigitalni fotoaparati. 12 Mbps. v Fire. Wire, magistrala koja preti da postane sistemska magistrala opšte namene i potisne PCI. 100 / 200 / 400 / 800 Mbps

U/I MAGISTRALE

MATIČNA PLOČA RAČUNARA

Procesor je uređaj koji vrši obradu podataka i predstavlja centralni deo računarskog sistema. Svi podaci koji se obrađuju u računaru u toku obrade prolaze kroz procesor. Međutim to ponekada dovodi do nepotrebnog usporavanja rada sistema jer veliki broj podataka procesor ne treba da obrađuje već je dovoljno da se npr. podaci prenesu iz memorije na neki periferijski uređaj ili obrnuto. Zato većina današnjih računarskih sistema poseduje veliki broj dodatnih čipova na modemima, zvučnim i grafičkim karticama, DMA 10 uređajima, kontrolerima diskova, pa čak ina tastaturama, sve u cilju rasterećivanja centralnog procesora i poboljšavanja performansi celokupnog sistema. Jedna od osnovnih karakteristika procesora je dužina podatka kojeg obrađuje u jednom trenutku. Uobičajene dužine su 4, 8, 16, 32 i 64 bita. Prema ovome procesori se mogu podeliti na četvorobitne, osmobitne, šesnaestobitne, tridesetdvobitne, šesdesetčetvorobitne itd.

Struktura procesora U okviru procesora mogu se razlikovati sledeće komponente: q komandna jedinica q aritmetičko logička jedinica ALU q skup registara q unutrašnje magistrale Komandna jedinica služi za prepoznavanje instrukcija koje treba da se izvrše. Registri imaju višestruku namenu. Kao primer izdvajamo akumulator koji predstavlja pomoćni registar za izvođenje većine operacija, zatim tu su ibrojač naredbi, pokazivač steka, statusni registar, kao i brojni drugi adresni, indeksni idrugi registri. Unutrašnje magistrale povezuju sve komponente procesora u jednu celinu, dok se u aritmetičko logičkoj jedinici obavljaju aritmetičke i logičke operacije i ona je najčešće povezana sa akumulatorom. Kod svih mikroprocesora postoji sistem prekida (ili interapta), sredstva pomoću koga periferijski uređaji zahtevaju od procesora da izvrši obradu nekih podataka. Intrapt je naredba za prekida aktivne funkcije procesora i početak naredbodavne

PRIMENA PROCESORA Procesori se ne primenjuju samo za izgradnju računara. Oni se sve više koriste za kontrolu rada kućnih aparata, za kontrolu automatskih procesa u fabrikama, za kontrolu rada automobila itd. Ovi uređaji u kojima se ugrađuju µP nazivaju se mikrokontroleri ili samo kontroleri. Broj oblasti u kojima se primenjuju se uvećava iz dana u dan, tako da je najsavremenije elektronske uređaje nemoguće zamisliti bez procesora ili mikrokontrolera. Ovakvi uređaji su sve prisutniji u čovečijem organizmu, kao što je to pejsmeker. U mnogim oblastima primene nisu neophodni najsavremeniji procesori. U dosta slučajeva osmobitni procesori zadovoljavaju sve potrebe. Razvoj mikroprocesora odvija se po t. z. Murovom zakonu koji kaže da će se broj tranzistora na ćipu duplirati svake dve godine. Ovo pravilo polako posustaje pred fizičkim ograničenjem same tehnologije u pakovanju na mikro i nano nivou. Zbog toga se u zadnjig godina polako prelazi na t. z paralelno procesiranje a što praktično znači da se prave procesori sa više jezgara. IBM je nedavno objavio rezultate svojih istraživanja na procesorima – čipovima koji oponašaju ljudski mozak. Pod pokroviteljstvom agencije DARPA više univerzitetskih centara već godinama radi na ovom projektu. Cilj ovog projketa je da računarski sistem dobije sposobnost da preceptira saznanje i razume svet oko sebe, da uči i priloagođava se okruženju, što predstavlja osobine koje za sada ima jedino čovek kao zivo i svesno biće. Princip rada ovih čipova zasnivaju se na metodologiji rada sinapsi i neurona u ljudskom mozgu. Jednom rečiju nismo daleko od dana kada će procesori početi da razmišljaju da donose odluke i da , , imaju dušu, , . Ovi procesori se ne stavraju tranzistorskom tehnologijom već se ovde koriste tehnologije iz kvantne fizike i mehanike tako da je bzina obrade značajno veća. Primera upoređenja radi: ljudski mozak ima više od sto milijradi neurona dok u najnovije računarske procesore sa šest jezgara smešteno oko dve milijarde tranzistora. Mur Gordon – jedan od osnivača kompanije Intel