PREDAVANJE PRINCIPI EKONOMIJE PREDUZEA PRODUKTIVNOST Ekonomski principi poslovanja

PREDAVANJE PRINCIPI EKONOMIJE PREDUZEĆA

PRODUKTIVNOST Ekonomski principi poslovanja privrednog društva nisu ništa drugo do određene norme ili pravila koja se primenjuju u poslovanju i radu preduzeća, radi racionalnog ostvarivanja njegovih ekonomskih ciljeva. Ekonomski uspešno poslovanje se ostvaruje onda kada se tim poslovanjem ostvaruju unapred postavljeni ekonomski ciljevi preduzeća. Stepen uspešnosti ostvarivanja ciljeva preduzeća izražava efikasnost njegovog poslovanja.

PRODUKTIVNOST U osnovi efikasnosti preduzeća, sa gledišta ekonomije, stoji stalna težnja da ostvari maksimalni rezultat uz minimalna ulaganja potrebnih faktora – materije, energije i vremena. Ekonomski ciljevi i zadaci deo su ukupnih ciljeva i zadataka preduzeća. Efikasnost poslovanja preduzeća je upravo proporcionalna ostvarenim rezultatima. Drugim rečima, to znači da veći rezultati podrazumevaju i veću efikasnost, pod uslovom da su ulaganja za te rezultate ostala ista ili nisu povećana u većem obimu od obima rezultata.

PRINCIP PRODUKTIVNOSTI Pod produktivnošću se podrazumeva kvalitet trošenja radne snage, kao elementa proizvodnje, i to tako da se manjim utrošcima radne snage, ostvaruje veća količina proizvedenih ekonomskih dobara (proizvoda ili usluga). U širem smislu, produktivnost predstavlja princip ekonomije koji za ekonomski rezultat ima povećanje obima ekonomskih upotrebnih vrednosti (proizvoda ili usluga), uz postojeći broj zaposlenih radnika. U užem smislu, produktivnost je usmerena na produktivnost rada, odnosno prikazuje efikasnost tekućeg rada – da se sa što manje utrošenog rada ostvare što bolji rezultati. Ovo se matematički može izraziti obrascem: P=Q/L gde je P – produktivnost rada u datom periodu; Q – fizički obim proizvodnje; L – količina utrošaka rada.

ZNAČAJ PRODUKTIVNOSTI Značaj produktivnosti kao jednog od osnovnih principa ekonomije preduzeća ogleda se u direktnom uticaju na životni standard, koji se ispoljava na dva načina: • Sa povećanjem produktivnosti, povećava se ponuda na tržištu, a samim tim i mogućnost da se kvalitetnije zadovolje tekuće i rastuće potrebe na tržištu. Produktivnost ima za posledicu povećanje društvenog bogatstva i nacionalni dohodak zemlje, čime se stvaraju objektivni uslovi za kvalitetnije funkcionisanje servisa koje prihode ostvaruje indirektno, izvan tržišta, preko države i njene budžetske funkcije (zdravstvo, kultura, školstvo, bezbednost i drugo). • Povećanje produktivnosti ima za posledicu povećanje radnog učinka zaposlenih, a to, opet, proizvodi veću zaradu i viši životni standard. Ovo proizvodi određeno zadovoljstvo kod zaposlenih, što ih dodatno motiviše na još veću produktivnost.

FAKTORI PRODUKTIVNOSTI Faktori produktivnosti jesu svi činioci koji utiču direktno na radni učinak i kao takve možemo ih grupisati u dve grupe: 1. Unutrašnje – subjektivne faktore 2. Spoljašnje – objektivne faktore Subjektivnim faktorima nazivaju se činioci koji su vezani za čovekovu ličnost, kao faktora koji obavlja poslove bilo neposredno u proizvodnji bilo u organizaciji poslovnih procesa.

SUBJEKTIVNI FAKTORI Subjektivni faktori, prema načinima na koji se ispoljavaju i mestu u poslovnim procesima, mogu se podeliti u sledeće grupe: 1. Radna snaga, podrazumeva umno i fizičko trošenje pojedinca, zaposlenog, u procesu rada. Rad zaposlenih čini jedan od dva elementa produktivnosti. Radna snaga kao činilac ispoljava se kroz kvalifikovanost, odnosno profesionalne kompetencije, radno iskustvo, motivisanost zaposlenih i određenu kadrovsku politiku.

SUBJEKTIVNI FAKTORI 2. Sredstva za rad. U današnje vreme rad je pretežno mehanizovan i automatizovan u većini proizvodnih procesa, tako da je fizička energija radnika zamenjena umnom. Udeo umne energije u odnosu na fizičku stalno se menja u korist umne. Zbog toga se ovaj faktor ispoljava kroz stepen korišćenja proizvodnih kapaciteta i tehničku opremljenost proizvodne organizacije. 3. Predmeti rada, koji na produktivnost deluju kroz količinu predmeta rada i njihov kvalitet. 4. Organizacija. Smisao organizacije je da povezuje predmete rada i sredstva za rad, zatim da direktno doprinosi skraćenju vremena trošenja radne snage po jedinici proizvoda i time povećava produktivnost.

OBJEKTIVNI FAKORI Objektivni faktori postoje objektivno kao okruženje ili kao spoljno okruženje i na njih menadžment ekonomske organizacije ne može da utiče; ne može da ih menja u poželjnom pravcu. Radi se o faktorima koji su dati kao ambijent i jednaki su za sve ekonomske organizacije na određenoj državnoj teritoriji ili na određenom geografskom području. Objektivni faktori mogu se, prema pojavnom obliku, podeliti na prirodne i na društvene faktore.

OBJEKTIVNI FAKTORI U prirodne faktore spadaju klimatski uslovi, zemljište, voda, geografsko područje i sl. Elementarne nepogode, poput zemljotresa, poplava, sušnih perioda svakako utilu na privredne aktivnosti i njihov kvalitet. Ovo naročito važi za neke privredne grane, kao što je poljoprivreda, na primer. Društveni faktori obuhvataju društveni i ekonomski ambijent koji postoji u okviru jedne države i njenog tržišta i podjednako j dostupan svim ekonomskim organizacijama. Savremena država ima regulatornu funkciju u ekonomiji. Radi se o tome da je zadatak države da obezbedi pravni poredak, jednak za sve. Zatim, zakonodavstvo, poresku politiku koja je usmerena prema svim stvaraocima nove vrednosti, stabilnu valutu (kurs) prema svetskim vodećim valutama, železnički i drumski saobraćaj i stabilno snabdevanje električnom energijom.

ISKAZIVANJE PRODUKTIVNOSTI Produktivnost ekonomske organizacije iskazuje se primenom nekoliko metoda u ekonomiji: • Naturalni metod • Metod norma časa

NATURALNI METOD Produktivnost se iskazuje fizičkim jedinicama i izračunava se kao odnos fizičkog obima proizvodnje i utrošaka radne snage. Ovaj metod može se prikazati na dva načina: 1. P = Q/t (količina proizvoda u jedinici vremena – komada / sat) 2. P= t/Q (utrošak vremena po jedinici proizvoda – čas/kom). Ovaj metod se uspešno primenjuje u ekonomskim organizacijama koje proizvode jedan proizvod. U preduzećima koja proizvode širi asortiman proizvoda metod nije podesan za primenu.

METOD NORMA ČASA Izračunava sa kada se uporedi potrebno normativno vreme za izradu jedinice proizvoda i utrošeno – stvarno vreme, koje se potroši prilikom izrade jedinice proizvoda: P=t(n)/t(p) = normirano /ostvareno vreme Primenom ovog metoda, produktivnost se iskazuje relativno neimenovanim brojem, koji može imati sledeće veličine: P=1 – stvarno vreme, kada je jednako objektivno mogućem, što znači da je produktivnost na normiranom nivou; P>1 – stvarno vreme je ovde manje od objektivno mogućeg vremena, što znači da je produktivnost povećana i troši se manje rada u proizvodnji pojedinačnog proizvoda; P<1 – utrošeno vreme je veće od normiranog; produktivnost je manja od normirane i troši se vise rada u proizvodnji jedinice proizvoda.

MERE POVEĆANJA PRODUKTIVNOSTI Postoji širok spektar mera koje se primenjuju u ekonomskim organizacijama koje se sprovode za povećanje produktivnosti: 1. Organizacione mere: povećanje stepena korišćenja kapaciteta, eliminacija zastoja, kvalifikovana radna snaga, optimalan intenzitet rada. 2. Tehničke mere: izmene tehničkih uslova rada, modernizacija poslovnih sredstava i sl. 3. Društvene mere: izmene društvenih uslova u okruženju, delovanjem na institucije društva preko granskih (stateških) udruženja, kao što su privredne komore ili druge profesionalne asocijacije u zemlji. Ako se istraživanjem pokaže da su potrebne opsežnije mere radi postizanja boljih poslovnih rezultata, ekonomska organizacija pristupa reorganizaciji.

PRINCIP EKONOMIČNOSTI Princip ekonomičnosti predstavlja ekonomski princip poslovanja koji obezbeđuje maksimalni proizvodni učinak uz minimalne utroške komponenata poslovnog procesa. Drugim rečima, ekonomičnost izražava stepen efikasnosti trošenja u preduzeću kroz zahtev da se sa utrošenim sredstvima ostvari što veći proizvodni učinak. Suština principa ekonomičnosti sastoji se u štednji i ekonomisanju elemenata proizvodnje preduzeća. Ekonomski cilj poslovanja preduzeća je da obezbedi pozitivnu razliku između ostvarene vrednosti u vidu rezultata poslovanja i utrošenih vrednosti (troškova), za dati obim proizvoda i usluga.

PRINCIP EKONOMIČNOSTI Ekonomičnost je kompleksniji pokazatelj od produktivnosti rada, jer obuhvata racionalnije korišćenje ne samo živog rada već i sredstava za rad i predmeta rada. Princip ekonomičnosti je parcijalni ekonomski princip, jer po svom ekonomskom značenju doprinosi ostvarenju osnovnog ekonomskog principa – ostvarenje maksimalnih rezultata reprodukcije uz minimalna ulaganja u poslovni proces. Ekonomičnost je jedan od širih instrumenata kontrole ekonomske uspešnosti poslovanja preduzeća, jer ona odražava odnos preduzeća prema ukupnim troškovima. Smisao kontrole putem ekonomičnosti jeste identifikovanje mesta u preduzeću u kojima se dolazi do povećanih troškova, ne sprovođenja propisanih principa poslovanja kao i neefikasnosti poslovanja.

PRINCIP EKONOMIČNOSTI Značaj ekonomičnosti ogleda se u smanjivanju troškova preduzeća. Time se postiže da se smanjuje i cena koštanja po jedinici proizvoda. Smanjivanjem cene koštanja povećava se konkurentnost preduzeća na tržištu i stvara mogućnost smanjivanja prodajnih cena proizvoda.

FAKTORI EKONOMIČNOSTI Na elemente ekonomičnosti deluju brojni faktori, vrlo često sa suprotnim efektom. Radi se o faktorima koji deluju kako na rezultat poslovnog procesa (proizvod; uslugu), tako i na sredstva za rad, predmete rada i radnu snagu. Faktori koji deluju na produktivnost istovremeno se pojavljuju i kao faktori ekonomičnosti. Faktori ekonomičnosti su, međutim, brojniji, jer je ekonomičnost ―širi ekonomski princip od principa produktivnosti. Sa stanovišta uslovljenosti i dinamike ekonomičnosti, osnovni uticajni faktori su: • Prirodni faktori • Društveni faktori • Tehničko tehhnološki faktori • Organizacioni faktori

PRIRODNI FAKTORI Prirodni uslovi u velikom broju ekonomskih organizacija deluju na veličinu utrošaka i troškova. Izuzetni primeri za to su u rudarstvu, poljoprivredi, šumarstvu, prehrambenoj industriji i drugim delatnostima. Cene materijala za reprodukciju takođe trpe uticaj ovih faktora. One se formiraju na tržištu, pa se mogu tretirati kao komponente ekonomičnosti, koja se formira pod dejstvom društvenih faktora.

DRUŠTVENI FAKTORI Društveni faktori dejstvuju prema meri ekonomske politike, politike cena, carina i slično, koje se pojavljuju kao objektivan faktor sa stanovišta troškova ekonomske organizacije. Kao što je napred rečeno, država svojim zakonodavstvom (pravnom regulativom), formira ukupni pravni i ekonomski ambijent i uslove privređivanja u ekonomskim organizacijama. Mere koje se donose kao pravna regulativa deluju kao objektivno uslovljeni faktor sa stanovišta ekonomije i troškova poslovne organizacije. Direktni uticaj ovih mera države na troškove ekonomske organizacije ogleda se preko obaveze plaćanja poreza, akciza, carina i različitih taksi.

TEHNIČKO-TEHNOLOŠKI FAKTORI Tehničko-tehnološki faktori deluju kao objektivni faktori na troškove, a time i na ekonomičnost. Faktori su integrisani u ekonomskoj organizaciji i predstavljaju uslove proizvodnje i njihovo dejstvo se ispoljava u procesima proizvodnje. Tehničko-tehnološki faktori deluju na sva tri elementa proizvodnje. Kvalitet materijala (sirovina) utiče na veličinu utrošaka materijala u poslovnom procesu. Takođe, ovi faktori deluju preko kvaliteta tih sredstava, veka trajanja materijala koji se obrađuje pomoću sredstava za rad. Drugim rečima, ekonomijom predmeta rada, uz pomoć tehničkotehnoloških faktora, ostvaruju se uštede u materijalu prilikom projektovanja i konstruisanja, kao i uštede u neposrednoj proizvodnji. Uštede u proizvodnji ostvaruju se smanjivanjem kvarova, otpadaka i škarta, smanjivanjem utrošaka pomoćnih materijala i sl.

ORGANIZACIONI FAKTORI Organizacija ekonomske organizacije uslovljava njeno funkcionisanje i deluje na ekonomičnost preko svih faktora: materijala, sredstava za rad i radne snage. Mere koje ekonomska organizacija preduzima odnose se na uštede u trošenju svih faktora, veću motivaciju za rad, potpunije korišćenje naučnih dostignuća, kao i organizacione mere adaptacije na promene u prirodnom i ekonomskom okruženju. Ekonomičnost se izražava kao odnos rezultata i ulaganja. Ona se moţe utvrđivati naturalno i finansijski (vrednosno), ali iskazuje se posebno za svaki element preduzeća.

ORGANIZACIONI FAKTORI Naturalno utvrđivanje ekonomičnosti uzima za osnovu fizički obim proizvodnje i njen odnos prema fizičkim utrošcima predmeta rada, sredstava za rad i radne snage. Naturalni izraz ekonomičnosti predstavlja odnos ostvarene proizvodnje u fizičkim pokazateljima i fizičkih utrošaka elemenata proizvodnje. Vrednosno iskazivanje ekonomičnosti svodi se na odnos vrednosti ostvarene proizvodnje i troškova elemenata proizvodnje. Vrednosni izrazi proizvodnje i utrošaka omogućuju kvantitativno izražavanje ekonomičnosti kako globalno, tako i u parcijalnim veličinama.

ORGANIZACIONI FAKTORI Novčani izraz ostvarenih rezultata može se različito iskazati. Kod modela produktivnosti iskazan je tržišnom cenom proizvoda, cenom koštanja i norma časovima. Kod vrednosnog utvrđivanja ekonomičnosti bitno je odabrati realan izraz vrednosti proizvodnje, odnosno takav kvantitativan ekonomski izraz koji će obuhvatiti ukupnu ostvarenu vrednost i ukupna trošenja. U iskazivanju vrednosti proizvodnje kod merenja ekonomičnosti koriste se: tržišna cena, prosečna tržišna cena, standardna cena, ukupan prihod i dr.

ORGANIZACIONI FAKTORI Pošto tržišne cene za istu proizvodnju bivaju više ili niže, odnosno predstavljaju različite veličine – to deformiše realnu sliku ekonomičnosti. Stoga se koriste prosečne tržišne cene za određeni vremenski period. O ekonomičnom poslovanju preduzeća može se govoriti ako je ostvaren učinak ekonomičnog trošenja sredstava za rad, predmeta rada, usluga partnerskih kompanija i racionalnog raspolaganja radnom snagom.

PRINCIP RENTABILNOSTI Rentabilnost se može odrediti kao ekonomsko merilo uspešnosti poslovanja ekonomske organizacije. Rentabilnost predstavlja odnos angažovanih sredstava (uloženog kapitala) u nekom vremenskom razdoblju, odnosno u nekom poslu, a iskazuje se kroz ostvarenu dobit. Sa gledišta ekonomije, smisao principa rentabilnosti poistovećen je sa zahtevom ili težnjom da se ostvari što veća dobit sa što manjim angažovanjem sredstava u reprodukciji. Centralna polja u realizaciji principa rentabilnosti su: • Maksimalan dohodak; • Minimalna angažovana sredstva.

Pojam rentabilnosti vezan je za pojam dobiti. Ako su prihodi veći od rashoda, ostvarena je dobit. U tom slučaju, poslovanje je rentabilno. Ako su prihodi manji od rashoda, ostvaren je gubitak; odnosno poslovanje je nerentabilno. Iz tih razloga, za preduzetnika, manje je značajan proizvod koji nastaje u preduzeću od poslovnog rezultata (dobit), koji stiče, jer je poslovni rezultat za njega jedina realnost. Dobit, kao poslovni rezultat, cilj je i svrha tržišno orijentisane ekonomske organizacije. Ako poslovni rezultat bude gubitak, vlasnik radikalno menja poslovanje ili prodaje kompaniju.

Poslednjih godina najunosnijim investicijama smatraju se kupovine akcija kompanija koje proizvode u oblasti IT industrije, posebno softvera. U tom pogledu, preuzet je veći broj kompanija (Skype je 2007. godine kupio Microsoft), za koje su plaćene velike svote novca, koje se mere milijardama dolara. Međutim, kompanije u oblasti IT industrije imaju danas i najveću vrednost u svetu. Vrednost kompanije Aplle, koja je u septembru 2013. godine vredela na berzama 429 milijardi dolara, porasla je nekoliko godina, posle 2008. godine, kada je iznosila manje od 50 milijardi dolara.

FAKTORI RENTABILNOSTI Iz prethodnog izlaganja naglašeno je kako su parametri rentabilnosti dobitak i angažovana sredstva, iz toga proizilazi da su bitni faktori rentabilnosti oni koji utiču na povećanje dobiti i smanjenje angažovanih sredstava. Faktori dobiti: 1. Fizički obim proizvodnje. Veći fizički obim pri neizmenjenim ostalim elementima znači veću rentabilnost. 2. Prodajne cene. Porast cena donosi veći dobitak i pri nepromenjenim drugim uslovima, veću profitabilnost. 3. Troškovi. Svako povećanje troškova smanjuje dobitak, a samim tim i rentabilnost, i suprotno, što znači da stalno treba težiti smanjenju troškova.

FAKTORI ANGAŽOVANIH SREDSTAVA • Veličina angažovanih sredstava – angažovanje sredstava koje je veće od objektivno uslovljenog, smanjuje rentabilnost. • Vreme angažovanja sredstava. Zadržavanje sredstava u procesima preduzeća duže nego što je to objektivno uslovljeno nivoom tehnike, tehnologije i organizacije negativno utiče na rentabilnost, zato treba izbegavati zastoje, vršiti nabavke obrtnih sredstava na vreme i sl.

MERENJE RENTABILNOSTI Cilj merenja rentabilnosti jeste da se kvantifikuje efikasnost upravljanja ukupnom imovinom preduzeća. Najznačajniji pokazatelji rentabilnosti su: 1. neto rentabilnost 2. prinos na ukupna sredstva; 3. prinos na vlasnički kapital; 4. prihod po akciji.

NETO RENTABILNOST Neto rentabilnost se izražava u procentima i pokazuje prinos od prodaje. Neto rentabilnost pokazuje koliki se profit ostvari na svaki dinar prodaje. Neto rentabilnost je indikator da li su proizvodi prihvaćeni na trţištu. Neto rentabilnost – profit/prodaja * 100

PRINOS NA UKUPNA SREDSTVA Prinos na ukupna sredstva izražava se u procentima i predstavlja najšire merilo rentabilnosti preduzeća, jer prikazuje prinos i vlasnika i kreditora na ukupno uložena sredstva. Vrednost ovog pokazatelja, koji pokazuje efikasnost ukupno uloženih sredstava, bez obzira na njihov izvor, zavisi od velikog broja faktora i razlikuje se od preduzeća do preduzeća.

PRINOS NA VLASNIČKI KAPITAL Prinos na vlasnički kapital je odnos između profita (posle oporezivanja) i vlasničkog ili akcionarskog kapitala. Izražava prinos na knjigovodstvenu vrednost vlasničkog kapitala preduzeća. Vlasnički kapital se sastoji od običnih akcija, dodatno uplaćenog kapitala (dokapitalizacija) i zadržanog profita.

PRIHOD PO AKCIJI Prihod po akciji je za vlasnike najznačajniji pokazatelj rentabilnosti preduzeća. Prihod po akciji se izražava kao novčani iznos po akciji i razlikuje se od preduzeća do preduzeća.