METODIKA LIKOVNOG VASPITANJA UVOD U SVET VIZUELNE LIKOVNE

METODIKA LIKOVNOG VASPITANJA UVOD U SVET VIZUELNE LIKOVNE KULTURE Prof. Miloš Vasiljević

Uzimajući u obzir drevnu Antičku umetnost i tadašnje namere u vaspitanju, može se naći veza sa tvrdnjom da humani kvaliteti kojima obiluje vaspitanje i umetnost moraju biti povezani. Dakle na taj način stavlja se akcenat na njihove međusobne odnose i naglašava potreba povezivanja sadržaja koji su prisutni u jednom i drugom. Iz tog razloga sa pravom se kaže da je vaspitački rad: kreativan, stvaralački i human.

Zbog svoje širine, obima- značaja, likovno vaspitanje daje značajan doprinos umetničkom razvoju, ali isto tako i intelektualnom, moralnom i radno-tehničkom vaspitanju. Prema tome likovno vaspitanje je značajna komponenta svestrane i kreativne ličnosti. Likovna kultura je integralno područje koje se lakše usvaja ukoliko su sve njene komponente međusobno povezane. Likovni problemi se manifestuju kroz više likovnih područja-oblasti: 1. Crtanje 2. Slikanje 3. Vajanje 4. Grafika

Likovna problematika prisutna je u: - teoriji umetnosti - umetničkoj praksi - istoriji umetnosti Na umetničkim delima likovna problematika je lako uočljiva. Zato je neophodno shvatiti likovne elemente (gramatiku likovnosti).

Vezu između svesti i sveta čine čula. Na njih se uglavnom oslanjamo pri definisanju svoje predstave o onome što nas okružuje. Čulo vida je osnovni posrednik između čoveka i sredine koja ga okružuje. Svoj utisak prima putem svetlosti.

Čulo dodira taktilnim putem šalje mozgu signale, informacije o osobinama materije, obliku, veličini, teksturi, taktilnoj promeni, ritmu površine. . .

- Sagledavajući svu problematiku čula i u nameri da se čovek uključi i saučestvuje u likovnom stvaralaštvu, možemo reći da je osnova od koje polazi i na kojoj počiva likovni jezik - oblik.

- Oblici se dele na: neorganske - koji nastaju uticajem hemijskih i fizičkih sila,

organske - koji nastaju uticajem sila žive materije,

tehnički - umetnički oblici - proizvod ljudskog duha i ruku.

- Osnovnu građu svakog oblika i njegovu vezu sa likovnim delom čine likovni elementi. Postoji sedam likovnih elemenata podeljenih u tri grupe: 1. linija, površina, tekstura - čine materijalnu građu oblika 2. boja i valer - su manifestacije svetlosti na obliku 3. pravac/ smer, veličina - daju obliku prostorna obeležja

Likovni elementi: 1. Linija 2. Površina 3. Tekstura 4. Boja 5. Svetlo - valer 6. Smer - pravac 7. Veličina

LINIJA Linija predstavlja vizuelnu granicu koja deli dve površine. Ona nastaje iz tačke kao polazišta, a završava se na mestu preseka sa drugom linijom. Linija se može definisati i kao putanja, kao trag nastao kretanjem po površini. Osnovna podela linija je na prave i krive linije.

Dobrim rasporedom i organizacijom, linija može da sugeriše skoro sve navedene likovne elemente: 1. Kretanjem - određuje smer - veličinu 2. Kao kontura - određuje površinu 3. Ukrštanjem, slaganjem u snopove različite gustine - sugeriše plastičnost - svetlinu 4. Razigrana i raznovrsna - deluje kao tekstura Linija u svom toku može da bude: kontinuirana, isprekidana, duga ili kratka, tanka ili debela, prava ili kriva, polukružna ili kružna, izlomljena ili ustalasana. . .

POVRŠINA - Pošto kažemo da je kontura svakog oblika definisana linijom, onda takođe možemo reći da je površina omotač oblika koji se zatvara u volumen. - Površina je izgled nekog oblika, međutim ako nije potpomognuta: linijom, teksturom, valerom bojom, ona ipak nije u mogućnosti da saopšti više podataka o samom obliku. - Površine mogu biti: Jednostavno-geometrijskih kontura - ako su konture površine pravilne linije, površina ostaje mirna, stroga. . . Složeno-razuđenih kontura - ako su konture razigrane površina deluje poletno, meko, dinamično. . .

Tekstura - Linija rub površine, površina omotač oblika, ovaj likovni elemenat govori o sastavu - izgledu određenog predmeta- oblika. - Teksturom se naziva površinska obrada kao i sugerisanje određenog svojstva nekog materijala - oblika. - Obrada površina sa: - zrnastim materijalima (gips, pesak, piljevina. . . ) - voštanim otopinama (daju reljefnost površini) - hemijskim procesima (paljenje, nanošenje akvarel boja na masnu podlogu) - Tekstura nam omogućava da se na likovnom delu osete razlike: - taktilne promene - glatko-hrapavo (dodirom) - vizuelne promene - sjajno-mat (posmatranjem) - Veoma je prirodna želja deteta da dodiruje i hvata predmete oko sebe. Dete tada spoznaje mnoštvo senzacija: glatkoću, hrapavost, bodljikavost, lepljivost. . . Tako stečena iskustva vrlo često želi i uspeva (zavisno od uzrasta) da prikaže likovnim putem.

Boja - Prema različitim odnosima boja se deli na: 1. Osnovne-primarne: žuta, crvena, plava, 2. Izvedene-sekundarne: narandžasta, zelena, ljubičasta, 3. Tercijalne-izvedene od izvedenih: žuto-narandžasta, narandžasto-crvena, crveno-ljubičasta, ljubičasto-plava, plavo-zelena, zeleno-žuta. 4. Tople: žuta, narandžasta, crvena, 5. Hladne: ljubičasta, plava, zelena

Boje nose određenu simboliku psihološkog stanja ličnosti: - Žuta - bliska je suncu, život, razdraganost, budučnost, optimizam. - Crvena - boja krvi, izražava vitalnost i ambicije, navodi na agresiju, budi želju za uspehom i promenama. - Ljubičasta - deluje depresivno, porazno. - Plava - prizvodi efekat prepuštanja, podređivanja, smirivanja. - Tamno plava - sklonost miru i pasivnosti, veza sa dolaskom noći. - Zelena - važan psihološki faktor, deluje smirujuće. zelenilo u prirodi doprinosi kvalitetnom duševnom stanju. - Braon - uvlači u jednolično, tupo ponašanje, boja jesenjeg lišća, ogolele zemlje

Boja se može analizirati sa nekoliko različitih aspekata: - Fizički aspekt - tumači se kao prisustvo sunčeve svetlosti koja se reflektuje od nekih predmeta, a talasne dužine odbijenih zraka oko registruje kao određenu boju. - Psiho-fizički aspekt - zasniva se na proučavanju osetljivosti nervnih završetaka u oku (izazivanjem određenih hemijskih reakcija u kori velikog mozga se regisrtruju određena boja). - Teoretski aspekt - tumači boju kao fenomen ili kao materijalna pojava (pigmenti u prirodi). - Boja u umetničke svrhe - boja kao materija kojom stvaraoc gradi likovno delo i prilagođava različitim tehnikama.

U slikarstvu boja može imati: - Realni-lokalni ton/ karakter - Prikazivanje objekata onakih kakvi jesu u prirodi. - Dekorativan-nezavistan ton/ karakter - podrazumeva upotrebu boje kao težnju da se njenim delovanjem ostavi jak utisak na posmatrača. Tada stvaraoc kombinuje boje ne oslanjajući se na boju u prirodi, već pravi neke tipične- nesvakidašnje kombinacije.

- Deca predškolskog uzrasta koriste dekorativni način slikanja i sporo/ postepeno dolaze do lokalnog tona koji dominira u starijim razredima osnovne škole. - Prvi susret deteta sa bojom je, kada je ono nanosi prstima. Na taj način saznaje njenu strukturu i raduje se prvim tragovima koje nanosi u flekama. - Dete boju doživljava spontano i ne razlikuje ih po tome što je naučilo (koja je koja boja), već po tome kako ih oseća. - Razmazujući boju prstima (najmlađi uzrast) ono upotrebljava samo jednu boju, i to po kontrasno obojenoj podlozi kako bi zapazilo tragove koje ostavlja. - Posle popunjenih kontura bojom i slaganjem bojenih površina (oko 4. godine), u daljem razvoju slikanja dete prvo oslikava predmete i oseća da ti predmeti imaju određenu pozadinu u boji (osećaj za površinu i više od dve boje - oko 5. godine). - Svoja iskustva sa bojom deca primenjuju na određeni zadatak iz primenjene umetnosti (dezen za haljinu, nacrt za dekorativni tanjir. . . ) - oko 6. godine.

Svetlo - valer - Valer je naziv za količinu svetlosti koje naše oko prima. Valerska skala je niz uzastopnih tonova, od čisto bele do čisto crne sa neograničeno mnogo sivih tonova. Valer je element kojim se određuje količina osvetljenosti neke površine.

Crno predstavlja potpuno odsustvo svetlosti, a belo označava punu refleksiju svetlosti. Između ova dva ekstrema postoji citav spektar različitih svetlijih i tamnijih valera. Valer predstavlja količinu svetlosti na jednoj slici, a valerski ključ, raspon tonova od najsvjetlijih do najtamnijih. Karakter pojedinih kompozicija na osnovu upotrebe valera, možemo grupisati u dva tzv. valerska ključa: dorski ključ (upotreba udaljenih, kontrasnih vrednosti valerskog spektra) i molski kljuc (upotreba međusobno sličnih vrednosti).

Pravac - smer - Smer je element koji moze da karakteriše kako pojedinačne druge elemente tako i čitavu kompoziciju. Smer predstavlja pravac kretanja odredjene likovne predstave. Postoje tri osnovna smera: horizontalni, vertikalni i dijagonalni. Jedna umetnička kompozicija moze kombinovati vise smerova, ili biti bazirana na samo jednom. Pejzaž - horizontalna kompozicija

Veličina - proporcija - Veličina- proporcija je likovni element baziran na medjusobnom odnosu veličine elemenata jedne celine, često se koristi i pojam sklada. Najpoznatija proporcija je tzv. zlatni presek (matematički se izražava proporcijom 1: 1, 618). Ona se može primenjivati sa određenim značenjem ili u svrhu postizanja određenog programskog načela. Zlatni presek se javlja kao proporcija rastućih oblika u prirodi i vekovima je privlačio pažnju matematičara i umetnika. Odnos Zlatnog preseka se dobija ako se jedna duž podeli na takav način da je odnos većeg dela prema celom isti kao i odnos manjeg dela prema većem.

Zlatni presek

Zlatni presek

Zlatni presek

Zlatni presek