3 2 3 Slikarstvo rane Renesanse u Italiji

3 -2 -3 Slikarstvo rane Renesanse u Italiji Šta je renesansa u slikarstvu? Rana renesansa: Firentinski « Quattrocento » Perspektiva: pojam, linearna perspektiva, vazdušna perspektiva Mazačo (Masaccio, 1401 -1428)

Slikarstvo rane Renesanse u Italiji: firentinski quattrocento • Renesansa u slikarstvu takođe nastaje u XV veku u Firenci (firentinski « quattrocento » ), ali kasnije nego u skulpturi i arhitekturi. • Dok je rana renesansa u skulpturi i arhitekturi «ponovno rođenje » antičkih uzora, čiji su spomenici i dalje prisutni na tlu Italije, u slikarstvu, međutim, sa manje očuvanih klasičnih uzora, rana renesansa je pre svega povratak prirodi, neposrednom posmatranju prirode. • To neposredno posmatranje prirode će dovesti do otkrića pravila linearne i atmosferske perspektive, koja će nadalje omogućiti slikarima da predstave svet koji ih okružuje onakvim kakvim ga i vide ( « mimezis » , oponašanje, iluzija, « cilj » umetnosti u antičkoj Grčkoj i Rimu). • Ovo je period u kome slikarstvo, prvi put u istoriji umetnosti, preuzima primat u odnosu na ostale grane umetnosti.

Mimezis: Plinije stariji, priča o slikarima Zeuksidu i Parasiju Karavađo, Kotarica s voćem, 1597

Linearna perspektiva Terminologija: tačka nedogleda • Linearna perspektiva je princip po kome naše oko vidi, tj naš mozak shvata na kojoj razdaljini se nalazi opaženo: predmeti se naizgled smanjuju kako su nam dalji. Ovaj fenomen je opažen i u slikama primenjen već u antičkom slikarstvu, ali nekonzistentno. . . • Matematička pravila linearne perspektive će otkriti i prvi formulisati arhitekta Filippo Brunelleschi, dok pokušava da sa preciznošću nacrta ostatke antičkih građevin: paralelne linije se sa daljinom vizuelno približavaju i na horizontu sustiču u tački nedogleda.

Rimski umetnik poznaje principe linearne perspektive, međutim ne uspeva da ih konzistentno sprovede. Kada pokušamo da shvatimo tačan raspored, oblik i odnos veličina ovih kuća, primetićemo mnoge nelogičnosti. Freska na zidu sobe u vili Fanijusa Sinistora, Boskoreale, I vek p. n. e.

Tek će Bruneleski, u prvoj polovini XV veka precizno formulisati principe linearne perspektive, omogućivši nadalje slikarima da stvaraju uverljive iluzije prostora. Rafael, Atinska škola, 1510

Vizantijska umetnost ne traga za iluzijom dubine prostora ili realnosti tela: tela na ovom mozaiku nisu modelovana, njihov volumen nije dočaran, nema prikaza dubine prostora, zamenjen je jednobojnom zlatnom pozadinom. Daphni, Grèce, XIè

Zlatna ili plava pozadina. . .

Oplakivanje, Nerezi, Makedonija, Sv. Pantelejmon, 1164, freska (renesansa Komnina) Od XII veka i u vizantijskoj umetnosti se pojavljuju « renesanse » : naznake pejzaža, arhitektonskog prostora i volumena tela. . . Milovanje male Bogorodice, oko 1310 -20,

Naznaka pejzaža: Hrista polažu u dnu jedne stene, plava pozadina se ovde doživljava kao plavetnilo neba…

Slikar Đoto di Bondone (Giotto) će, 150 godina kasnije, naslikati veoma sličnu, ali daleko poznatiju fresku. . . Đoto, kapela Skrovenji, Oplakivanje Hrista, oko 1305

. . . pošto će se smatrati pretečom rane renesanse u slikarstvu. . . (ovde i prikaz arhitekture) Đoto, Ulazak u Jerusalim, Kapela Arena, Padova, 1305 -06

Već smo pomenuli da, dok je rana renesansa u skulpturi i u arhitekturi « ponovno rođenje » antičkih uzora, čiji su spomenici i dalje prisutni na tlu Italije, u slikarstvu, međutim, sa manje sačuvanih klasičnih uzora (Pompeja će biti otkopana znatno kasnije… ), rana renesansa je pre svega povratak prirodi, neposrednom posmatranju prirode. To neposredno posmatranje prirode će dovesti do otkrića pravila linearne i atmosferske perspektive, koja će nadalje omogućiti slikarima da predstavljaju svet koji ih okružuje onakvim kakvim ga i vide.

Mazačo • Novi stil je u slikarstvo uneo mladi slikar Mazačo (Masaccio, 1401 -1428). • I pre no što Bruneleski u XV veku formuliše pravila linearne perspektive, pojedini slikari su ih empirijski zapazili i u svojim slikama koristili, ali nesistematično (kao Đoto, ili rimski slikari), Mazačo će ih prvi dosledno primeniti u svojim slikama.

Mazačo će prvi dosledno primeniti pravila linearne perspektive u svojim slikama. Mazačovo Sveto Trojstvo je prvo monumentalno delo naslikano po pravilima linearne perspektive, onakvim kako ih je formulisao Bruneleski. Kasetirani poluobličasti svod (koji, kao i polukružni luk i grčki pilasteri i stubovi, pokazuju i Mazačovo dobro poznavanje Bruneleskijeve ranorenesansne arhitekture!) precizno definiše dimenzije naslikane niše, i tačnu dubinu na kojoj se nalaze predstavljeni likovi. Mazačo, Sveto Trojstvo, 1425, freska, Santa Maria novela, Firenca

Rekli smo da se renesansa u slikarstvu pojavljuje kasnije nego u skulpturi i arhitekturi. U slikama ovoga perioda, kao u ovoj Mazačovoj kapeli, vidimo prikaz nove Bruneleskijeve arhitekture, dok u načinu predstavljanja tela, prepoznajemo ideje skulpture rane renesanse: tela su skulpturalno prikazana, realna u svom stavu, volumenu i portretu, i doprinose utisku « realnosti » i monumentalnosti ove freske. Masaccio, La Sainte Trinité, 1425, fresque, Sainte Marie Nouvelle, Florence

Najznačajniji sačuvani ciklus Mazačovih fresaka je onaj u kapeli Brankači u crkvi Santa Maria del Carmine u Firenci, naslikan 1427. Mazačo, 1427, Freske u Kapeli Brankači, Firenca

U fresci poznatoj kao Poreski novčić, iz ciklusa freski o životu Svetog Petra, ponovo vidimo poštovanje principa linearne perspektive u prikazu arhitekture (tačka nedogleda se nalazi iza Hristove glave). Ovde je prikazana arhitektura stvarna, možete zamisliti da prikazane ličnosti u nju ulaze, a ne simbolički dekor, kao u srednjevekovnom slikarstvu ili iluzionističkom slikarstvu u Pompeji…

Empirijski prikaz linearne perspektive u antičkom rimskom slikarstvu U srednjevekovnom slikarstvu: arhitektura kao « kulise » , simbolički dekor (Đoto, Ulazak u Jerusalim, Kapela Arena, Padova, 1305 -06)

U ovoj fresci, osim linearne perspektive, osećaju realnosti prikaza doprinosi i prikaz efekata svetlosti (voluminozna tela, tonski modelovana, bacaju senke tamo gde bi one realno i bile, s obzirom na prozor kapele) i primena principa vazdušne ili atmosferske perspektive. Mazačo, 1427, Freske u Kapeli Brankači, Firenca

Vazdušna ili atmosferska perspektiva • Vazdušna ili atmosferska perspektiva je optički fenomen koji se zasniva na činjenici da atmosfera nije potpuno providna. Debljina sloja vazduha između nas i posmatranog objekta čini da dalje objekte vidimo sa graduelnim opadanjem kontrasta osvetljenja i boja, dok se u daljini sve ne stopi u ujednačenoj sivo-plavoj nijansi neba. • I ovaj fenomen je zapažen i korišćen u slikarstvu renesanse, i doprinosi, zajedno sa linearnom perstpektivom, realizmu predstave.

Prostor: od ravne površine u srednjevekovnom slikarstvu (zlatna ili plava pozadina) preko plavetnila neba, praznog prostora iz koga izranjaju tela, do prikaza dubine prostora (pejzaž koji se prostire unedogled). . . Đoto, Oplakivanje, 1305 -06 Rafael, Madona u preriji, 1505 -06

Tela su prikazana sa svojom težinom (kontraposto), volumenom vidnim ispod draperije, i za razliku od tela u srednjevekovnoj umetnosti, prave senke (svetlost u fresci dolazi sa desne strane, odakle dolazi i prirodno svetlo, kroz prozor kapele, pa su senke padaju nalevo).

Dok u ovom prikazu Izgona iz Raja, vidimo da Mazačo ume da realistično prikaže ne samo statična tela pod draperijom, već i nago ljudsko telo u pokretu (Adam i Eva). Arhanđeo je prikazan u skraćenju koje sugeriše dubinu prostora. Izgon iz raja, Mazačo, 1427, Freska u Kapeli Brankači, Santa Maria del Carmine, Firenca

Skraćenje: efekat zakona optike, način na koji vidimo tela i predmete upravne na ravan slike, u visini očiju posmatrača, kao kraće, « skraćene » . Način na koji prikazujemo tako pozicionirana tela na slici. Terminologija: skraćenje

Izdvojite najbitnije: Slikarstvo rane renesanse Masačo Pojmovi: linearna perspektiva, atmosferska perspektiva, skraćenje

Renesansa se u slikarstvu javlja posle renesanse u skulpturi i arhitekturi, i karakteriše je pre svega povratak neposrednom posmatranju prirode. Matematički definisana pravila linearne perspektive (Bruneleski), kao i prikaz atmosferske perspektive i skraćenja omogućavaju nadalje slikarima da prikažu svet onakvim kakvim ga vide. Prostor, jednobojna površina u srednjevekovnoj slici, prvo postaje prazan prostor iz koga se pojavljuju forme, da bi postao realan prostor, podložan zakonima optike. U slici, arhitektura je prikazana uz pomoć linearne perspektive, dok je u prikazu pejzaža vidno poznavanje pravila atmosferske perspektive. Telo je ponovo prikazano u svojoj fizičkoj realnosti (masa, volumen, postura, senka, skraćenje) u kontrapostu ili punom pokretu, odeveno ili nago…

Mazačo • Novi stil je u slikarstvo uneo mladi slikar Mazačo (Masaccio, 1401 -1428), konzistentnom primenom pravila linearne perspektive. • Mazačovo Sveto Trojstvo je prvo monumentalno delo naslikano po pravilima linearne perspektive, onakvim kako ih je početkom XV veka formulisao arhitekta Bruneleski. . . • U Svetom Trojstvu vidimo i Mazačovo poznavanje ranorenesansne arhitekture (u arhitektonskoj pozadini raspeća) i skulpture (u skulpturalnom prikazu tela).

. . . dok u freskama kapele Brankači (Santa Maria del Carmine, Firenca) Mazačo koristi i druge tehnike da bi dočarao dubinu prostora: atmosfersku (vazdušnu) perspektivu i skraćenje. Realizmu predstave doprinose i realno prikazana tela, kao i osvetljenje u slici koje odgovara stvarnom osvetljenju kapele. Mazačo, 1427, Freske u kapeli Brankači, Santa Maria del Carmine, Firenca

Linearna perspektiva Terminologija: tačka nedogleda • Linearna perspektiva je princip po kome naše oko vidi, tj naš mozak shvata na kojoj razdaljini se nalazi opaženo: predmeti se naizgled smanjuju kako su nam dalji. Ovaj fenomen je opažen i u slikama primenjen već u antičkom slikarstvu, ali nekonzistentno. . . • Matematička pravila linearne perspektive će otkriti i prvi formulisati arhitekta Filippo Brunelleschi, dok pokušava da sa preciznošću nacrta ostatke antičkih građevin: paralelne linije se sa daljinom vizuelno približavaju i na horizontu sustiču u tački nedogleda.

Vazdušna ili atmosferska perspektiva • Vazdušna ili atmosferska perspektiva je optički fenomen koji se zasniva na činjenici da atmosfera nije potpuno providna. Debljina sloja vazduha između nas i posmatranog objekta čini da dalje objekte vidimo sa graduelnim opadanjem kontrasta osvetljenja i boja, dok se u daljini sve ne stopi sa bojom neba u ujednačenoj sivo-plavoj nijansi. • I ovaj fenomen je zapažen i korišćen u slikarstvu renesanse, i doprinosi, zajedno sa linearnom perstpektivom, realizmu predstave.

Skraćenje: efekat zakona optike, način na koji vidimo tela i predmete upravne na ravan slike, u visini očiju posmatrača, kao kraće, « skraćene » . Način na koji slikar prikazuje tako pozicionirana tela na slici. Skraćenje, prikazani u skraćenju: anđeo, mrtav Hrist