Rana renesansa u Italiji ta je to to

Rana renesansa u Italiji « Šta je to što se sa renesansom ponovo rađa? » Ideje renesanse Skulptura rane renesanse Arhitektura rane renesanse u Italiji Slikarstvo rane renesanse

Šta je Renesansa? • Renesansa (re-nascita, it. , re-naissance, fr. - ponovno rođenje) je ponovno otkriće grčko-rimske antike, njeno ponovno rođenje. . . • To ponovno rođenje se međutim dešava u jednom drugačijem, hrišćanskom okviru. Ne radi se o tome da se dela grčko –rimske antike kopiraju, već je pre vera u moć pojedinca i stav « gledati svojim očima » taj koji se preuzima, i zamenjuje srednjevekovno pokoravanje tradiciji. Renesansa i Humanizam • Renesansa počinje u književnosti, sa pesnicima Petrarkom i Bokačeom, kao povratak na originalne antičke tekstove na starogrčkom i latinskom ( « gledati svojim očima » u književnosti i filozofiji = čitati u originalu, na grčkom i latinskom…); • U tim tekstovima, bilo da se radi o književnosti ili o filozofiji, a nasuprot srednjevekovnim tekstovima, čovek, a ne Bog, je osnovna tema razmišljanja. Zbog njihove vera u veličinu i značaj čoveka ove erudite zovu humanistima, a njihove ideje humanizam.

Skulptura rane Renesanse Osnovne karakteristike skulpture rane renesanse u Italiji smo videli na primerima Donatelovih (1386 -1466) dela: • Skulptura postaje slobodna, nezavisna od arhitekture, « stojeća » , « puna plastika » , mišljena da bude viđena sa svih strana (Sveti Maro, Prorok Abakuk, David); • Telo ponovo dobija težinu, volumen, svoju stvarnu, realističnu, anatomiju i položaj (klasičan kontraposto) • Ponovo se pojavljuje klasični akt, prikaz nagog tela (David) u klasičnom smislu divljenja fizičkoj lepoti (David, Sveti Đorđe); • Ponovo se javlja realističan portret, nalik na rimske portrete ( « plemenita ružnoća » proroka Abakuka, « Tikvoglavog » ); • I drugi antički modeli se ponovo preuzimaju (konjanička Gatemelatina statua, u slavu zaslužnog vojskovođe).

Skulptura nezavisna od arhitekture, slobodna, « stojeća » , « u punoj plastici » (mišljena da bude viđena sa svih strana), realizam prikaza tela, draperije, portreta (Sveti Maro, Prorok Abakuk, David) Donatelo, Sveti Marko, 1411, Or San Michele, Firenca Prorok Abakuk (Zuccone, « Tikvoglavi » ), Donatello, između 1427 -36, za Firentinsku katedralu

Donatello, Sveti Đorđe, oko 1416, Or San Mikele, Flirenca Slobodno stojeća skulptura u prirodnoj veličini, klasično divljenje lepoti tela reinterpretirano u hrišćanskom kontekstu (David, Sveti Đorđe) (akt , golo telo « u klasičnom smislu » (lepota tela) a ne u « srednjevekovnom » (greh ili mučeništvo)). David, Donatello, 1430, bronza, visina 185 cm

Preuzimanje i drugih antičkih modela (konjanička Gvatemelatina statua, u slavu zaslužnog vojskovođe). Realizam portreta. Donatello, konjanička Gatamelatina statua, Padova, 1445 -50

Arhitektura: Italija, rimska arhitektura i gotički stil • Italija nije nikad sasvim usvojila gotički stil gradnje. Brojni ostaci građevina iz perioda Rimskog carstva na tlu Italije su uticali na umetnike, svedočeći o veličini klasičnog stila. • Renesansa u arhitekturi je povratak na rimsku arhitekturu, već zasnovanu i na grčkim elementima, njeno obnavljanje. To obnavljanje će se obaviti i kroz neposredno posmatranje ostataka rimske arhitekture, kao i kroz ponovno čitanje Vitruvijusovog traktata « De Architectura » (Vitruvijus, rimski inženjer i arhitekta, I vek p. n. e. )

Podsećanje: red (stil) grčkog hrama • Termin « red » ili « stil » (od stylos, stub) se pre svega odnosi na oblik stubova grčkog hrama. • Tako u arhitekturi grčkog hrama postoje tri reda ili stila: dorski, jonski i korintski, koji se najlakše razlikuju po obliku svojih kapitela. • Stil međutim određuje i niz drugih pravila izgradnje hrama, a pre svega odnos veličina između pojedinih njegovih delova, proporcije. Kapiteli stubova tri grčka reda (stila)

Arhitektura rane renesanse u Italiji: Bruneleski • Renesansna arhitektura odbacuje vertikalnost gotike i vraća se jednostavnosti i uravnoteženim proporcijama klasičnog stila (upotreba polukružnog luka, poluobličastog svoda, i elementima i proporcijama klasičnih stilova). • Renesansu u arhitekturi zasniva Filipo Bruneleski (1377– 1446). Prvi primer poslesrednjevekovne arhitekture je njegova kupola na firentinskoj katedrali, a prva građevina koju u potpunosti sam koncipira je bazilika Svetog Lorenca u Firenci (1420). Drugi primeri Bruneleskijevih dela: kapela Paci i prvi primer renesansne crkve centralne osnove sa kupolom, Sveta Marija od Anđela, takođe u Firenci (1434 -1437, nedovršena).

Prvi primer renesansne arhitekture je Bruneleskijeva Bazilika San Lorenzo, izgrađena u Firence, 1420. Osnova San Lorenzo nije nova, ali jeste značaj koji se pridaje simetriji i proporcijama, San Lorenzo je asamblaž apstraktnih elemenata, od kojih su veći multipli jedne manje standardne jedinice Bruneleski, Bazilika San Lorenzo, Firenca, 1420

Ulazni portik liči na narteks paleohrišćanskih crkvi, i na originalan našin koristi klasične elemente: polukružni luk povezuje dve klasične kolonade, uokviruje ulaz i i vodi pogled ka kupoli… U tremu arhitrav nosi dva poluobličasta svoda, koji i sami podupiru kupolu na pandantifima iznad centralnog ulaza. Bruneleski, Kapela Paci, započeta oko 1430

U planu opet vidimo korišćenje standardnih elemenata i njihovih umnožaka. U unutrašnjosti nailazimo na isti motiv kupole na pandantifima koju podupiru dva poluobličasta svoda, samo je prečnik ove kupole dva puta veći od prečnika kupole nad ulazom.

Bruneleski: Plan crkve Svete Marije sa anđelima, Firenca (1434 -1437, nedovršena) Alberti: krug (i figure koje iz kruga proističu: kvadrat, šestougao, osmougao. . . ) je najprirodnija i najsavršenija forma, i time slika Božanske promisli.

Neoplatonizam, Božanska promisao i arhitektura rane renesanse • Humanizam, Neoplatonizam: povratak na grčke i latinske tekstove, ponovno otkriće Platona u jednom hriščćanskom društvu, vera u moć ljudskog uma da dešifruje Kosmos, gde se čita Božanska promisao. • Proporcije: odnos dve mere : « odnosi veličina između svih bitnih dimenzija jedne građevine koji se mogu izraziti celim brojevima, su tajna dobre arhitekture. » (Brunelleschi). • Alberti (traktat o arhitekturi): « aritmetičke proporcije koje određuju harmonijske odnose u muzici, treba da postoje i u arhitekturi, jar su one u osnovi čitavog univerzuma, što dokazuje njihovo božansko poreklo » , « krug (i figure koje iz kruga proističu: kvadrat, šestougao, osmougao. . . ) je najprirodnija i najsavršenija forma, i time slika Božanske promisli. »

Slikarstvo rane Renesanse u Italiji: firentinski quattrocento • Renesansa u slikarstvu takođe nastaje u XV veku u Firenci (firentinski « quattrocento » ), ali kasnije nego u skulpturi i arhitekturi. • Dok je rana renesansa u skulpturi i arhitekturi «ponovno rođenje » antičkih uzora, čiji su spomenici i dalje prisutni na tlu Italije, u slikarstvu, međutim, sa manje očuvanih klasičnih uzora, rana renesansa je pre svega povratak prirodi, neposrednom posmatranju prirode. • To neposredno posmatranje prirode će dovesti do otkrića pravila linearne i atmosferske perspektive, koja će nadalje omogućiti slikarima da predstave svet koji ih okružuje onakvim kakvim ga i vide ( « mimezis » , oponašanje, iluzija, « cilj » umetnosti u antičkoj Grčkoj i Rimu). • Ovo je period u kome slikarstvo, prvi put u istoriji umetnosti, preuzima primat u odnosu na ostale grane umetnosti.

Mimezis: Plinije stariji, priča o slikarima Zeuksidu i Parasiju Karavađo, Kotarica s voćem, 1597

Linearna perspektiva Terminologija: tačka nedogleda • Linearna perspektiva je princip po kome naše oko vidi, tj naš mozak shvata na kojoj razdaljini se nalazi opaženo: predmeti se naizgled smanjuju kako su nam dalji. Ovaj fenomen je opažen i u slikama primenjen već u antičkom slikarstvu, ali nekonzistentno. . . • Matematička pravila linearne perspektive će otkriti i prvi formulisati arhitekta Filippo Brunelleschi, dok pokušava da sa preciznošću nacrta ostatke antičkih građevin: paralelne linije se sa daljinom vizuelno približavaju i na horizontu sustiču u tački nedogleda.

Renesansa se u slikarstvu javlja posle renesanse u skulpturi i arhitekturi, i karakteriše je pre svega povratak neposrednom posmatranju prirode. Matematički definisana pravila linearne perspektive (Bruneleski), kao i prikaz atmosferske perspektive i skraćenja omogućavaju nadalje slikarima da prikažu svet onakvim kakvim ga vide. Prostor, jednobojna površina u srednjevekovnoj slici, prvo postaje prazan prostor iz koga se pojavljuju forme, da bi postao realan prostor, podložan zakonima optike. U slici, arhitektura je prikazana uz pomoć linearne perspektive, dok je u prikazu pejzaža vidno poznavanje pravila atmosferske perspektive. Telo je ponovo prikazano u svojoj fizičkoj realnosti (masa, volumen, postura, senka, skraćenje) u kontrapostu ili punom pokretu, odeveno ili nago…

Mazačo • Novi stil je u slikarstvo uneo mladi slikar Mazačo (Masaccio, 1401 -1428), konzistentnom primenom pravila linearne perspektive. • Mazačovo Sveto Trojstvo je prvo monumentalno delo naslikano po pravilima linearne perspektive, onakvim kako ih je početkom XV veka formulisao arhitekta Bruneleski. . . • U Svetom Trojstvu vidimo i Mazačovo poznavanje ranorenesansne arhitekture (u arhitektonskoj pozadini raspeća) i skulpture (u skulpturalnom prikazu tela).

. . . dok u freskama kapele Brankači (Santa Maria del Carmine, Firenca) Mazačo koristi i druge tehnike da bi dočarao dubinu prostora: atmosfersku (vazdušnu) perspektivu i skraćenje. Realizmu predstave doprinose i realno prikazana tela, kao i osvetljenje u slici koje odgovara stvarnom osvetljenju kapele. Mazačo, 1427, Freske u kapeli Brankači, Santa Maria del Carmine, Firenca

Linearna perspektiva Terminologija: tačka nedogleda • Linearna perspektiva je princip po kome naše oko vidi, tj naš mozak shvata na kojoj razdaljini se nalazi opaženo: predmeti se naizgled smanjuju kako su nam dalji. Ovaj fenomen je opažen i u slikama primenjen već u antičkom slikarstvu, ali nekonzistentno. . . • Matematička pravila linearne perspektive će otkriti i prvi formulisati arhitekta Filippo Brunelleschi, dok pokušava da sa preciznošću nacrta ostatke antičkih građevin: paralelne linije se sa daljinom vizuelno približavaju i na horizontu sustiču u tački nedogleda.

Vazdušna ili atmosferska perspektiva • Vazdušna ili atmosferska perspektiva je optički fenomen koji se zasniva na činjenici da atmosfera nije potpuno providna. Debljina sloja vazduha između nas i posmatranog objekta čini da dalje objekte vidimo sa graduelnim opadanjem kontrasta osvetljenja i boja, dok se u daljini sve ne stopi sa bojom neba u ujednačenoj sivo-plavoj nijansi. • I ovaj fenomen je zapažen i korišćen u slikarstvu renesanse, i doprinosi, zajedno sa linearnom perstpektivom, realizmu predstave.

Skraćenje: efekat zakona optike, način na koji vidimo tela i predmete upravne na ravan slike, u visini očiju posmatrača, kao kraće, « skraćene » . Način na koji slikar prikazuje tako pozicionirana tela na slici. Skraćenje, prikazani u skraćenju: anđeo, mrtav Hrist

Mazačo umire veoma mlad, sa 27 godina. Njegovi savremenici će postepeno usvajati novi stil, ali sa manje snage, jasnoće, konzistentnosti. . . Tek će se u drugoj generaciji slikara naći majstor Mazačove veličine, u liku Pjero dela Frančeska (Piero della Francesca, 1412/20 - 1492). Pjero dela Frančeska: Otkriće pravog krsta (1452 -59), freska, Sveti

U svom vremenu poznat i kao matematičar, Pjero dela Frančeska tretira svoje likove kao geometrijska tela (lopta, kupa, cilindar) na koje striktno primenjuje pravila linearne perspektive. Likovi mu tako dobijaju na monumentalnosti, vanvremenskom dostojanstvu. Piero della Francesca, Vaskrsnuće, freska, 1463

Prostor je veoma dubok, a likovi i arhitektura prikazani prema striktno primenjenim pravilima linearne perspektive. Šibanje Hrista, 1469

Dok u ovom duplom portretu vidimo primenu i atmosferske perspektive. U ovim slikama, prvi put, pogled seže do horizonta. . . Dela Frančeska, Portret Federika da Montefeltra i njegove supruge Batiste Sforza, 1465/66

Pojava lirskog pejzaža u slici je karakteristična za umetnost rane renesanse u Veneciji. Mladi Belini slika Svetog Franju, bosonogog, u mističnoj ekstazi pred lepotama sveta, prikaz običnog, spokojnog pejzaža ovde dominira slikom. Giovanni Bellini, Sveti Franja u ekstazi, 1485

Neoplatonizam: opažajno simbol saznatljivog, ovozemaljska lepota proističe iz Božanske, Lepo je Dobro… • Pomenuli smo da je renesansa u početku povratak na originalne latinske i grčke spise. Tako se ponovo čitaju, tumače i prevode kompletna dela Platona i Plotina, čije će ideje u mnogo čemu uticati na umetnost renesanse. • Neoplatonizam, oslanjajući se na Platonovo učenje, smatra da je Univerzum, a čovek posebno, povezan sa Bogom, te da sve ljudske kreacije, a ne samo Biblija, imaju vrednost otkrovenja. Tako neoplatonizam povezuje hrišćansku dogmu i platonizam, i ukida granice između svetog i svetovnog. • Po ovom shvatanju Univrzuma opažajno je simbol spoznajnog, dok ovozemaljska lepota proističe iz Božanske. Ova platonistička ideja, da je Lepo istovremeno i Dobro se pokazala posebno inspirativna za slikare…

Tako neoplatonizam čini ponovo mogućim slikanje tema iz grčkorimske mitologije, kao što to čini Botičeli u svom Rođenju Venere, oko 1480.

Kraj firentinskog quattrocenta, firentinske rane renesanse… • Kraj prve renesanse, firentinskog « quattrocenta » je obeležen političkim događajima od bitnog uticaja na umetnost: u Firenci, pad moćne porodice Mediči i pojava fanatičnog monaha Savonarole, poznatog po svojim apokaliptičnim propovedima (spaljen 1498). • Posle Savonarolinog smaknuća, Firenca ponovo postaje republika, u smislu grada-Države, ili preciznije plutokratija svojih pet stotina najuticajnijih građana. • U međuvremenu Rim postaje novi centar pokroviteljstva umetnosti, sa papstvom koje u Italiji obnavlja svoju političku moć. Najambiciozniji projekat ovog perioda je oslikavanje Sikstinske kapele u Vatikanu, u kome će biti angažovani svi bitni umetnici ovog perioda. • Među njima je i Pietro Peruđino čija freska Predaja ključeva (Isus predaje ključeve nebeskog carstva Svetom Petru, prvom papi, na kome počiva crkva) prikazuje epizodu koja zasniva papstvo, dok je u formalnom smislu manifest umetnosti rane renesanse.

Pietro Peruđino, Predaja ključeva, 1485, freska, Sikstinska kapela, Vatikan

Po temi, freska prikazuje epizodu koja zasniva papstvo, dok je u formalnom smislu manifest umetnosti rane renesanse: tela su skulpturalno prikazana, sa svojom masom i volumenom, u klasičnom kontrapostu (skulptura rane renesanse). Velika dubina prostora je postignuta primenom pravila linearne i atmosferske perspektive. Prikazana arhitektura ukazuje na ideale arhitekture rane renesanse: obnavljanje antičkih uzora (trijumfalna kapija, polukružni lukovi), centralna građevina sa kupolomje novi ideal sakralne arhitekture (uticaj neoplatonizma: krug je savršena forma, slika Božje promisli). Pietro Peruđino, Predaja ključeva, 1485, freska, Sikstinska kapela, Vatikan