Visoka renesansa u Italiji Leonardo da Vini 1452

Visoka renesansa u Italiji Leonardo da Vinči (1452 -1519) Mikelanđelo (1475 -1564) Rafaelo (1483 -1520) Venecija: Đorđone, Ticijan (1485? -1576)

Kraj rane renesanse, firentinskog quattrocenta… Rim novi centar umetnosti • Kraj prve renesanse, firentinskog « quattrocenta » je obeležen političkim događajima od bitnog uticaja na umetnost: u Firenci, pad moćne porodice Mediči i pojava fanatičnog monaha Savonarole, poznatog po svojim apokaliptičnim propovedima (spaljen 1498). • Posle Savonarolinog smaknuća, Firenca ponovo postaje Republika, u smislu grada-države, ili preciznije plutokratija sa svojih pet stotina najuticajnijih građana. • U međuvremenu Rim postaje novi centar pokroviteljstva umetnosti, sa papstvom koje u Italiji obnavlja svoju političku moć. Lepota hrišćanskog Rima treba da nadmaši spomenike antičkog… • Najveći projekat ovog perioda je ukrašavanje Sikstinske kapele, u kome će učestvovati većina najznačajnijih umetnika ovog perioda. . .

Govorili smo da freska Predaja ključeva, koju 1485 na zidu Sikstinske kapele slika Pjetro Peruđino, osim što temom potvrđuje utemeljenje vlasti papa, predstavlja i manifest umetnosti rane renesanse. Od 1500, u Italiji, više ne govorimo o ranoj, već o visokoj renesansi. Pietro Perugino, Predaja ključeva, 1485, freska, Sikstinska kapela, Vatikan

Visoka Renesansa • Termin Visoka renesansa se odnosi na umetnost koja nastaje u Rimu, Firenci i Veneciji između 1500 i 1530. Sa slikarstvom visoke renesanse zapadna umetnost dostiže svoj vrhunac. • Majstori ovog perioda su Leonardo da Vinči (1452 -1519), Mikelanđelo (1475 -1564) i Rafaelo (1483 -1520), dok u Veneciji, čije smo specifičnosti videli već u umetnosti rane renesanse, rade Đorđone i Ticijan.

O njima ćemo pričati u ovom periodu… Leonardo da Vinči (1452 -1519), Mikelanđelo (1475 -1564), Rafaelo (1483 -1520) i Ticijan

Leonardo da Vinči (1452 -1519) Primer univerzalnog čoveka renesanse: ostvariti sintezu lepotom Prikazati « težnje ljudske duše » Novi način slikanja: Chiaro-scuro, sfumato

Leonardo de Vinči (1452 -1519) • Čovek širokih interesovanja, u isto vreme umetnik i naučnik, inženjer, pronalazač, anatomist, slikar, vajar, arhitekta, urbanista, botaničar, muzičar, pesnik, filozof i pisac, Leonardo da Vinči je oličenje i simbol unuverzalnog čoveka renesanse. • Posle detinjstva provedenog u Vinčiju, Leonardo uči u ateljeu čuvenog firentinskog slikara i vajara Andrea del Verrocchia. Potom će raditi u Milanu, Rimu, Bolonji i Veneciji, a poslednje godine života provodi u Francuskoj, na dvoru francuskog kralja Fransoa Iog.

Posle detinjstva u Vinčiju, Leonardo uči u ateljeu čuvenog firentinskog slikara i vajara Andrea del Verrocchia … u ovom Hristovom krštenju (14721475), mladi Leonardo slika anđela dole levo. Verokijeva radionica: Hristovo krštenje (14721475)

Blagovesti (1472 -75) A potom, i dalje u Verokijevom ateljeu ali sada samostalno, ove Blagovesti: u njima vidimo da je Leonardo ovladao linearnom i atmosferskom perspektivom, dostignućima rane renesanse…

Ali ono što će biti Leonardov karakterističan način slikanja najbolje vidimo u jednom nedovršenom delu: Leonardo definiše forme ne crtežom, već direktno tonskim modelovanjem i svetlo-tamnim kontrastom, odmah stvarajući utisak trodimenzionalnosti. L’Adoration des Mages (148182), inachevé

Oblici izranjaju iz senke u koju su utopljeni, njihove konture su jedva naznačene: ovaj način modelovanja kontrastima svetlog i tamnog zovemo chiaroscuro, svetlo-tamno. Ovu sliku Leonardo nije dovršio…

. . . ali u Bogorodici među stenama možemo da vidimo šta ovaj način slikanja donosi u završenom delu: likovi izranjaju iz tame svojom svetlinom, dok tamiji delovi ostaju kao utopljeni u polutamu pećine. . . Bogorodica među stenama, 1483 -86

Uz to, kao da izmaglica prekriva celu sliku, zamagljujući granice forme: to zovemo sfumato, « zadimljenost » . I sfumato doprinosi utisku snoviđenja, dajući poetičnost delu, jasno nam je da se ne radi o objektivnom prikazu stvarnosti, iako su krila anđela jedva primetna, a oreoli uklonjeni sa ove slike. . . Bogorodica među stenama, 1483 -86

Ova dva nova pristupa, chiaroscuro i sfumato, su dovedena do savršenstva u najpoznatijoj Leonardovoj slici, Mona Lizi (Đokondi), koja izgleda istovremeno čudesno realistično i irealno. . . Savremenici su Mona Lizu smatrali čudom: « osmeh je toliko prijatan da izgleda više božanski nego ljudski; svi koji su videli sliku tvrde da izgleda podjednako živo kao i original » , piše Đorđo Vazari. Mona Lisa (Đokonda), (između 1503 i 1506)

Leonardo i ovde koristi tehniku sfumata zamagljujući granice formi, kao da koprena prekriva sliku…

…u kombinaciji sa chiaroscurom, svetlotamnim: vrat i lice postepeno izranjaju iz tamne mase koja se ne razlikuje od senke na vratu. Nigde nema jasno oivičenih formi. . .

Na isti način se i oblina ruku postepeno materijalizuju svetlo-tamnim modelovanjem, izdvajajući se chiaroscurom, svojom svetlinom na tamnoj pozadini, a ne jasnim crtežom. Delovi rukava u senci se ne razlikuju od grudi. Nema vidljive linije, sve je zamagljeno sfumatom.

Novina ovog postupka nam postaje jasna kada uporedimo Mona Lizu sa remek delom rane renesanse, Botičelijevom Venerom: da bi izdvojio svoju figuru od pozadine, Botičeli oivičava forme linijom, crtežom. . . Detalj, Venera, Rođenje Venere, Botičeli, oko 1480

Konture su jasno oivičene linijom u Botičelijevom Rođenju Venere, oko 1480 …

Ali tehnička bravura je samo jedan aspekt značaja ove slike: i ličnost modela fascinira. Crte lica su suviše specifične da bi predstavljale ideal, ali je istovremeno idealizacija toliko jaka da se pitamo da li skriva stvarni karakter modela. . . Da li je Mona Lizin osmeh stvaran, ili vanvremenski simbol poput « arhajskog osmeha » arhajske grčke skulpture?

. . . i ličnost modela fascinira. . . Marcel Duchamp, L. H. O. O. Q. , le « ready made rectifié » , 1919

U slici Bogorodica sa Hristom detetom i Svetom Anom ponovo vidimo taj vanvremenski osmeh, koji je ovde jasno izraz majčinske nežnosti. Grupa je ponovo, poput Bogorodice među stenama, predstavljena u pejzažu « irealne lepote » . Leonardo, Bogorodica sa Hristom detetom i Svetom Anom, 1510

Kada uporedimo sliku Bogorodica sa Hristom detetom i Svetom Anom sa pripremnim crtežom, Bogorodica sa Hristom detetom, Svetom Anom i malim Jovanom Krstiteljem, možemo da vidimo Leonardov rad na traženju kompozicije za finalno delo: Slika i pripremni crtež, rad na kompoziciji

Tajna večere, oko 14951498, zidna slika, Santa Maria delle Grazie, Milan Tajna večera je scena koja prikazuje poslednji ovozemaljski Hristov obrok. Naslikana je na zidu manastirske trpezarije, i kao da se nadovezuje na taj prostor. Ovde se ne radi o fresci, već o zidnoj slici u kojoj Leonardo eksperimentiše sa tehnikama, te je slika veoma slabo očuvana.

Ovde se ne radi o fresci, već o zidnoj slici u kojoj Leonardo eksperimentiše sa tehnikama, te je slika veoma slabo očuvana. . .

Ideju da slika proširuje, nastavlja realni prostor smo već videli u umetnosti Rane renesanse (i ranije, u antičkoj rimskoj). . . Andréa del Castagno, La Cène, vers 1445/50, fresque, Ste Apollonia, Florence

Leonardo poštuje ranije uspostavljenu kompozicionu šemu: prostor slike stvara iluziju nastavka prostora, dugačak pravougaoni sto je postavlljen paralelno sa ravni slike, ali umesto monotonog ritma Del Kastanjovih Apostola, utisak mira i stabilnosti je ovde postignut ravnotežom dve po sebi uzburkane grupe apostola. . .

Ta stabilnost je dodatno naglašena stabilnošću centralne figure Hrista, koja se izdvaja na svetloj pozadini neba koje se vidi kroz prozor iza njega, i čiji polukružni fronton rekonstruiše oreol. . .

Za razliku od Del Kastanjove slike, sa apostolima šematski prikazanim prema ikonografskim pravilima, Leonardo se trudi da dočara ličnost svakog od njih, prikazujući njihove različite reakcije na Hristove reči « jedan od vas će me izdati » .

Tako vidimo da je utisak stabilnosti koji slika stvara ustvari stav mirnog Hristovog pokoravanja Božjoj volji, dok je Juda, prema ikonografskim pravilima uvek slikan sa suprotne strane stola, ovde među ostalim apostolima: njegov tamni profil i gest povlačenja, dok u strahu steže svoju vreću novca, ga dovoljno izdvajaju od drugih apostola.

Del Castagno, Tajna večera, oko 1445/50, freska, Ste Apollonia, Firenca Leonardo, Tajna večere, oko 1495 -1498, Santa Maria delle Grazie, Milan

Leonardova tajna večera dobro ilustruje ono što je po Leonardovim rečima najznačajniji slikarski problem, a to je da « opiše namere ljudske duše » . Ova Leonardova slika, videćemo, uspostavlja ideal slikarstva visoke renesanse. . .

. . . sasvim različit od ideja kasne renesanse (manirizma), kao što možemo

Leonardo naučnik i inženjer • Leonardov pristup nauci je veoma povezan sa posmatranjem: on pokušava da shvati pojedine fenomene opisujući ih i detaljno ilustrujući. Leonardo tako razvija svoju tehničku doktrinu kao rezultat posmatranja i eksperimentisanja, a ne kroz teoretska obrazloženja.

Leonardo dokumentuje svoja razmišljanja crtežima, smatrajući da je slika vizuelni izraz celokupne pojavnosti kako sveta tako i ljudskog iskustva, i nudi mogućnost « sinteze lepotom » : « Ko ne voli slikarstvo ne voli ni filozofiju ni prirodu » . Leonardo je na taj način otelovljenje ideje univerzalnog čoveka renesanse da Vinčijeva studija proporcija ljudskog tela, poznata i pod nazivom Vitruvijusov čovek, 1485 -1490.

Izdvojite najbitnije Visoka Renesansa Leonardo da Vinči (1452 -1519)

Izdvojite najbitnije: Visoka Renesansa • Termin Visoka renesansa se odnosi na umetnost koja nastaje u Rimu, Firenci i Veneciji između 1500 i 1530. • Sa slikarstvom visoke renesanse zapadna umetnost dostiže svoj vrhunac. Majstori ovog perioda su Leonardo da Vinči (1452 -1519), Mikelanđelo (1475 -1564) i Rafaelo (1483 -1520), dok u Veneciji, čije smo specifičnosti videli već u umetnosti rane renesanse, rade Đorđone i Ticijan.

Leonardo da Vinči (1452 -1519) Primer univerzalnog čoveka renesanse: ostvariti sintezu lepotom Prikazati « težnje ljudske duše » Novi način slikanja: Chiaro-scuro, sfumato

Leonardo u zapadno slikarstvo uvodi dve značajne novine: chiaroscuro, izdvajanje oblika svetlo-tamnim kontrastima i sfumato, « Leonardova izmaglica » , zamagljivanje jasnih kontura oblika. . . Mona Lisa (La Gioconda), (entre 1503 et 1506)

Vrat i lice postepeno izranjaju iz tamne mase koja se stapa sa tamnim senkama na vratu: to je tehnika chiaroscuro-a izdvajanja oblika svetlotamnim kontrastom. Kao da izmaglica prekriva prizor, dodatno čineći granice oblika nejasnim. To je « sfumato » , « Leonardova izmaglica» .

Kada Mona Lizu uporedimo sa Botičelijevom Venerom, vidimo da Botičeli oivičava svoje forme linijom da bi ih izdvojio od pozadine. . . Detalj, Venera, Rođenje Venere, Botičeli, oko 1480

Dok se kod Leonarda forme postepeno materijalizuju, dobijaju svoj volumen svetlo-tamnim modelovanjem. Nema jasne linije razgraničenja, sve je kao prekriveno izmaglicom, sfumatom. . .

U svojoj Tajnoj večeri, Leonardo se trudi da prikazujući različite reakcije apostola dočara ličnost svakog od njih. Juda više nije sa druge strane stola, njegova reakcija ga dovoljno izdvaja. To Leonardo i smatra najznačajnijim slikarskim izazovom, « opisati namere ljudske duše » .

Leonardo je otelovljenje renesansne ideje univerzalnog čoveka. Njegov pristup nauci je povezan sa posmatranjem: on pokušava da shvati pojedine fenomene opisujući ih i detaljno ilustrujući. « Ko ne voli slikarstvo ne voli ni filozofiju ni prirodu » . Leonardo govori o « sintezi lepotom » . da Vinčijeva studija proporcija ljudskog tela, poznata i pod nazivom Vitruvijusov čovek, 1485 -1490.