Barok u Italiji Pojam kontekst Barok u Italiji

Barok u Italiji Pojam, kontekst Barok u Italiji: umetnost kontrareformacije Slikarstvo baroka: Karavađo, Karači i naslednici…

Barok: pojam, kontekst • Pojam « Barok » se odnosi na stil koji dominira u umetnosti između 1600 -1750. Potiče od reči « baroco » koja znači « nepravilan, izobličen, groteskan » , prvobitno korišćene da opiše takve bisere. • Istorijski kontekst: barok je istovremeno i umetnost kontrareformacije, u Italiji, Flandriji i Španiji, perioda konsolidacije katoličke vere posle protestantske krize, ali i protestantske Holandije, kao i apsolutističke monarhije u Francuskoj. Barok će se međutim u ovim različitim kontekstima imati različite forme, o kojima ćemo govoriti. • Veza umetnosti baroka sa filozofijom i naukom vremena u kome nastaje je manje bliska od one umetnosti renesanse: ove discipline su u međuvremenu postale suviše kompleksne.

Barok u Italiji: Rim, papstvo i Kontrareformacija • Prestonica Baroka je Rim, oko 1600: papstvo ulaže velika sredstva u umetnost sa ciljem da Rim učini najlepšim gradom na svetu « u slavu Boga i (katoličke) Crkve » . • U Rimu toga vremena rade poslednji maniristi bez većeg značaja, ali nove mogućnosti će uskoro privući mlade umetnike sa severa Italije, od kojih je prvi i najznačajniji Karavađo (Caravaggio, 1573 -1610)

Karavađo (1573 -1610) Oko 1597 -98, Karavađo slika nekoliko slika velikih dimenzija za crkvu Svetog Luja francuskog u Rimu, među kojima je i Poziv Svetog Matije. Karavađo, Poziv Svetom Matiji, 1597 -98

Poziv Svetom Matiji je za Rim toga doba potpuna novost: ni renesansna ni maniristična, ova slika donosi u rimsko slikarstvo uticaj realizma Severa Italije, čije smo karakteristike videli kod Savolda. Karavađo, Poziv Svetom Matiji, 1597 -98, Saint-Louis-des-Français, Rome Girolamo Savoldo, Sveti Matija, oko 1535

I pored profanog ambijenta razumemo da se radi o religioznoj temi, i to ne samo po jedva primetnom oreolu iznad Hristove glave, jedinom “natprirodnom” elementu slike. Na to nam pre svega ukazuje zrak svetlosti koji osvetljava Hristovu ruku, koja gestom Mikelanđelovog Adama ukazuje na Svetog Matiju, ruku i lice sveca: tajna vere je svima i svuda dostupna…

Dok smo na Savoldovom primeru govorili o realizmu, kod Karavađa ćemo govoriti o naturalizmu. Ambijenti u kojima prikazuje svete teme nisu samo skromni i svakodnevni, već se radi o društvenom dnu i margini: Sveti Toma sa fizionomijom beskućnika i pijanice stavlja prst u Hristovu ranu. . . Telo je nepodnošljivo realistično, naturalističko. Le Caravage, Neverstvo Tomino, 1601 -02

Karavađo, Spuštanje u grob, 1602 -03

Karavađo, 1601 -02, Žrtvovanje Isaka

Ta ideja da je vera svuda i svima dostupna je u osnovi protestantska, i Karavađo će zauzvrat biti inspiracija i protestantskom severu… U Italiji će međutim običan, skroman svet, kome je ova umetnost i bila namenjena, biti šokiran da na zidovima crkvi nađe sebi slične umesto uzvišenih ideala renesanse. . . Karavađo, Smrt Bogorodice, 1606

Karači (Annibal Carracci, 1560 -1609) Za razliku, na opšte odobravanje će naići idealizovana predstava jednog drugog slikara, Karačija, u Rim pristiglog iz Bolonje, koji svod Palate Farneze ukrašava freskama na koje prikazuju ljubavi klasičnih Bogova. Zevs i Junona, svod Palate Farneze, između 1597 i 1601

Karači slika ne samo likove, već i simulaciju arhitektoskih elemenata i skulpture: stvarajući iluziju, slično Koređu, u kupoli katedrale u Parmi. . .

Protobarokni iluzonizam: Koređo 1525, Karači oko 1600

I u crkvi Il Đezu, matičnoj crkvi jezuita u Rimu, plafon je rađen iluzionistički, u kombinaciji slikarske i štuko dekoracije sa arhitekturom, i otvara prostor neba… Giovanni Battista Gaulli, Trijumf Hristovog imena, freska 1679 -85

Taj iluzionizam će obeležiti slikarstvo baroka u Italiji, i biti njegova najznačajnija karakteristika. Odsada će sve tehničke inovacije renesanse, linearna i atmosferska perspektiva, chiaroscuro i sfumato, služiti da dočaraju iluziju beskonačnog prostora, i otvarati svodove crkava i palata pred zadivljenim pogledom vernika i posetilaca. Andrea POZZO, (1642 -1709), Apoteoza Svetog Ignacija, 1688 -90, Sant Ignazio, Rome

Taj iluzionizam će obeležiti slikarstvo baroka u Italiji, i biti njegova najznačajnija karakteristika. . . Andrea POZZO, Apoteoza Svetog Ignacija (detalj), 1688 -90, Sant Ignazio, Rome

Barokno slikarstvo koristi tehničke inovacije renesanse (linearnu i atmosfersku perspektivu, chiaroscuro i sfumato), da dočara iluziju beskonačnog prostora: svodovi i kupole crkava i palata se otvaraju pred zadivljenim pogledom posetilaca. Govorimo o baroknom iluzionizmu.

Drugi aspekt baroknog slikarstva sa severa Italije u Rim donosi Karavađo (Caravaggio, 1573 -1610). U njegovim slikama realizam severa Italije je dovedena do granica naturalizma… Ambijenti u kojima prikazuje religiozne scene su skromni i svakodnevni, telo je nepodnošljivo realistično, naturalistički prikazano. Karavađo, Poziv Svetom Matiji, 1597 -98; Neverstvo Tomino, 1601 -02