Uvod u skulpturu rane renesanse Podsetimo se skulptura

Uvod u skulpturu rane renesanse Podsetimo se: skulptura srednjeg veka na Zapadu

Pieta iz Bona, drvo, oko 1300 Helenistička umetnost: Smrt Laokona i njegovih sinova, kraj II veka p. n. e.

Zevs (Posejdon), V vek p. n. e. Miloska Venera, oko 100 p. n. e.

Sa pojavom hrišćanstva, antička skulpturalna tradicija biva prekinuta biblijskom zabranom “rezanja lika”. Antička grčka skulptura, često vezana za grčku mitologiju, će biti smatrana paganskom, i mnoga dela uništena. Statue colossale de Zeus, Phidias, Vème siècle av. J. C. Zeus ou Posséidon, Vème siècle avant JC

Tako od V veka slobodna stojeća skulptura nestaje iz hrišćanske umetnosti. Opstaće jedino mala plastika i plitak reljef, u funkciji arhitektonske dekoracije. Baptistère de la cathédrale de Cividale, Italie, VIIIème siècle

U ovom reljefu je vidan uticaj umetnosti seobe naroda (preplet, životinjski stil). Ljudska figura je suviše komplikovana za umetnike ove tradicije, i biva svedena na stilizovan ornament. Krstionica katedrale u Čividaleu, Italija, VIII vek

Skulptura ponovo dobija na značaju u romaničkom periodu, mada i dalje isključivo kao arhitektonska dekoracija. Romanička skulptura nije slobodna, već uvek vezana za arhitekturu: ona je ukras portala i kapitela stubova katedrala i prati njihov oblik. I dalje je vidan uticaj umetnosti perioda seobe naroda (prepletene vreže). Ukras portala i kapitela stuba, katedrale svete Madlene u Vezleu, Francuska

Skulptura većih dimenzija se ponovo pojavljuje od XII veka, i dalje isključivo kao arhitektonska dekoracija. Telo proroka Jeremije je izduženo, stilizovano, prati oblik stuba portala. Primer romaničke skulpture koja prati arhitekturu: portal katedrale Svetog Petra u Moasaku, Francuska, početak XII veka

Početak XII veka: telo je bez volumena, izduženo, stilizovano, prati oblik stuba ili portala.

Između XII i XIII veka skulptura dalje evoluira : od reljefa na stubu (romanika, početak XII veka), preko telastuba do tela u obliku stuba ali odvojenog od stuba, naslonjenog na stub, u zasebnoj niši. (gotička umetnost, početak XIII veka).

Gotička skulptura dalje evoluira tokom XIII veka: telo postepeno osvaja prostor: prvo glave napuštaju oblik stuba. . .

…potom se odvajaju ruke, šire krila. . . Telo više nema oblik stuba, zauzima više prostora, dobija na težini, volumenu, realnoj anatomiji i položaju (pokušaj kontraposta)… Cathédrale de Rheims, façade ouest, après 1252: L’Annonciation et la Visitation

Ta skulptura, koja se odvaja od zida i napušta oblik stuba (ovde zauzima posebne niše, udubljenja u zidu), i ponovo dobija na težini, volumenu i realnoj anatomiji. . . Cathédrale de Reims, 1225 -1245 Cathédrale de Reims, après 1251

Ta skulptura će, počev od XV veka u Firenci, ponovo postati slobodna skulptura u punom volumenu, kao što je bila antička. . . Nanni di Banco, Quattro Santi Coronati, 141013, Or san Michele, Florence

Nanni di Banco, Quattro Santi Coronati, 1410 -13, Or san Michele, Florence To će biti početak Renesanse. Donatello, Saint Marc, 1411, Or San Michele, Florence

Rana rensansa u skulpturi Odvajanje od arhitekture, realnost tela Nani di Banko, Donatelo

U XV veku u Firenci , ponovo se pojavljuje slobodna stojeća skulptura u punom volumenu, nalik na antičku. Nanni di Banco, Quattro Santi Coronati, 141013, Or san Michele, Florence

Ako uporedimo skulpture Nano di Banka, Četiri krunisana sveca sa gotičkom skulpturom na dovratku Katedrale u Šartru, Četiri sveca nam izgledaju realnije i monumentalnije. Cathédrale de Chartres, portail nord, vers 1210 Nanni, Quattro Santi Coronati, 1410 -13

Tela deluju masivno, njihova masa prevazilazi srednjevekovnu skulpturu, utisak je sasvim različit od onog koga ostavljaju gotičke skulpture katedrale u Šartru: četiri sveca izgledaju monumentalno. Tela izgledaju realistično, dobro zapažena u svom volumenu, masi, težini, i silama koje na njega deluju (napr. težina draperije koja pada u prirodnim naborima). Nanni, Quattro Santi Coronati, 1410 -13, Or San Michele, Florence

Realizam portreta podseća na rimsku skulpturu (zapazite sličnost portreta jednog od svetaca sa portretom rimskog građanina iz III veka). Nani di Banko, Četiri krunisana sveca, 1410 -13, detalj portreta Portret rimskog građanina, III vek

Nani di Banko, Četiri krunisana sveca, 1410 -13, Or san Mikele, Firenca Nani di Banko umire mlad, te ranu renesansu u skulpturi pogotovo vezujemo za ime jednog drugog skulptora, Donatela. Donatelo, Sveti Marko, 1411, Or San Mikele, Firenca

Donatello (1386 -1466) Ova statua Svetog Marka, koju Donatelo takođe realizuje za Or san Mikele u Firenci, je prva stvarno slobodno stojeća skulptura posle antičke, zaista nezavisna od arhitektonskog okvira u kome se javlja, i u klasičnom kontrapostu. Donatelo, Sveti Marko, 1411, Or San Mikele, Firenca

Setite se: Kontraposto • Prvi put se pojavljuje u antičkoj grčkoj umetnosti u V veku p. n. e. , kada je prvi put zaista opažen i prikazan prirodan položaj tela u mirovanju: jedna noga (ovde ona isturena) se odmara, rasterećena, dok je težina tela oslonjena na drugu nogu. Simetrija tela je time poremećena, jedno koleno je niže od drugog, linije kukova i ramena su iskošene a ne upravne na središnju liniju tela, koja više nije ravna već iskrivljena u obliku slova S. • Ovu pozu zovemo kontraposto, koristeći italijansku reč za kontratežinu. • Kontraposto je prirodan položaj tela u mirovanju, kada je oslonac na jednoj nozi dok se druga odmara. . . Éphèbe (jeune homme), 480 av. J. C.

Nanni di Banco, Quattro Santi Coronati, 1410 -13, Or san Michele, Florence Iako smo kontraposto mogli da vidimo i ranije, u neveštoj primeni u skulpturi katedrale u Remsu, ili diskretno kod Nani di Banka, Donatelov Sveti Marko je prva skulptura od antike prikazana u jasno naglašenom i precizno izvedenom kontrapostu. Donatello, Saint Marc, 1411, Or San Michele, Florence

U Donatelovom Svetom Đorđu, nalazimo još jedan aspekt antičke skulpture: lepotu mladog i atletski građenog tela, ovde hrišćanskog viteza. Donatelo, Sveti Đorđe, oko 1416, Or San Mikele, Firenca

Dok u Proroku Abakuku (nazvanog i Cukone, « Tikvoglavi » ), možemo pričati o « plemenitoj ružnoći » , poput realizma antičkih rimskih portreta. Prophète Habakkuk (Zuccone, « Tête de Citrouille » ), exécuté entre 1427 -36 par Donatello, pour le Cathédrale de Florence

Dok je ovaj bronzani David (Donatelo, oko 1430), prvi akt u prirodnoj veličini od antike. David je takođe i prvi akt u klasičnom smislu reči. U srednjevekovnoj umetnosti nagost je uvek imala moralnu dimenziju, bilo negativnu (Adam i Eva, prokleti), bilo pozitivnu (Hristovo stradanje, mučeništvo). David, svojom obnaženošću i lepim telom veoma mladog mladića, još dečaka, izražava, kao u antici, veru u snagu i dostojanstvo čoveka uprkos njegovoj nejakosti, ranjivosti i smrtnosti.

Ova statua je takođe prva statua mišljena da bude viđena sa svih strana, pošto je poručena za privatno dvorište, a ne za ukras zida neke crkve, i time je takođe i prva stojeća skulptura mišljena bez odnosa na zid, zaista slobodna i vidljiva sa svih strana. David, bronza, 185 cm, Donatelo oko 1430

Donatelo u Padovi radi konjaničku statuu Gatamelate, skoro preminulog komandanta mletačke vojske, po uzoru na antičke konjaničke statue. Konjanička statua (i detalj portreta) Gatamelate pred bazilikom di Santo u Padovi, 1445 -1450, bronza

Antički uzor: konjanička statua cara Marka Aurelija u Rimu (II vek)(dole) i Donatelova Gatamelate (XV vek, renesansa)

Ali dok antička statua prikazuje pobedničkog cara, Donatelo na podjednako monumentalan način prikazuje zaslužnog građanina, velikog vojskovođu kome se Mletačka republika na ovaj način odužuje. . Konjanička statua Marka Aurelija, Rim (II vek) Detalj portreta konjaničke Gatemalatine statue u Padovi, Donatelo, 1445 -1450, bronza

Skulptura rane Renesanse Danas smo na primerima Donatelovih (1386 -1466) dela, videli osnovne karakteristike skulpture rane renesanse u Italiji: • Skulptura postaje nezavisna od arhitekture, postaje slobodna, « stojeća » , « puna plastika » , mišljena da bude viđena sa svih strana (Sveti Maro, Prorok Abakuk, David); • Telo ponovo dobija težinu, volumen, svoju stvarnu, realističnu, anatomiju i položaj (klasični kontraposto) • Ponovo se pojavljuje klasični akt, prikaz nagog tela (David) u klasičnom smislu divljenja fizičkoj lepoti tela (David, Sveti Đorđe); • Ponovo se javlja realističan portret, nalik na rimske portrete ( « plemenita ružnoća » proroka Abakuka, « Tikvoglavog » ); • I drugi antički modeli se ponovo preuzimaju (konjanička Gatemelatina statua, u slavu zaslužnog vojskovođe).

Skulptura nezavisna od arhitekture, slobodna, « stojeća » , « u punoj plastici » (mišljena da bude viđena sa svih strana), realizam prikaza tela, draperije, portreta (Sveti Maro, Prorok Abakuk, David) Donatelo, Sveti Marko, 1411, Or San Michele, Firenca Prorok Abakuk (Zuccone, « Tikvoglavi » ), Donatello, između 1427 -36, za Firentinsku katedralu

Donatello, Sveti Đorđe, oko 1416, Or San Mikele, Flirenca Slobodno stojeća skulptura u prirodnoj veličini, klasično divljenje lepoti tela reinterpretirano u hrišćanskom kontekstu (David, Sveti Đorđe) (akt , golo telo « u klasičnom smislu » (lepota tela) a ne u « srednjevekovnom » (greh ili mučeništvo)). David, Donatello, 1430, bronza, visina 185 cm

Preuzimanje i drugih antičkih modela (konjanička Gvatemelatina statua, u slavu zaslužnog vojskovođe). Realizam portreta. Donatello, konjanička Gatamelatina statua, Padova, 1445 -50