PROCES UPRAVLJANJA RIZIKOM U FINANSIJSKOM POSLOVANJU Upravljanje rizikom

PROCES UPRAVLJANJA RIZIKOM U FINANSIJSKOM POSLOVANJU • Upravljanje rizikom je umetnost donošenja odluka u nepredvidivom okruženju. • Upravljanje rizikom je centralni deo strateškog menadžmenta i korporativnog upravljanja svakog privrednog subjekta. • Ciljevi upravljanja rizikom su: 1) Da privredni subjekt može da preživi gubitke i posle toga da ostvari rast, 2) Da efikasno posluje u rizičnom okruženju, 3) Da usklađuje poslovanje sa zakonskim propisima. • Svaki privredni subjekt razvija sopstveno interno uputstvo za upravljanje rizikom, koje je usvojeno od nadležnih organa upravljanja.

Upravljanje rizikom je i zanimanje – risk manager i CRO – Chief Risk Officer. • Banke su dužne da uspostave sveobuhvatan i pouzdan sistem upravljanja rizicima, koji je uključen u sve poslove. Sistem upravljanja rizicima obuhvata: 1) Strategiju i politike za upravljanje rizicima, kao i procedure za identifikovanje i merenje, tj. procenu rizika. 2) Odgovarajuću organizacionu strukturu, 3) Efektivan i efikasan proces upravljanja svim rizicima kojima je banka izložena, 4) Adekvatan sistem unutrašnjih kontrola, 5) Odgovarajući informacioni sistem, 6) Adekvatan proces interne procene adekvatnosti kapitala. •

Proces upravljanja rizikom

Proces upravljanja rizikom se sastoji od 6 koraka: 1) Utvrđivanje ciljeva – primarni cilj je sačuvati efikasnost privrednog subjekta, a sekundarni cilj je primarna zaštita zaposlenih od povreda. - Ostali ciljevi – smanjenje troškova, društveno odgovorno ponašanje i dobri odnosi sa javnošću. 2) Identifikacija rizika – sagledavanje izloženosti riziku i potencijalnim štetama povezanim sa određenim tipom rizika kod fizičkih sredstava, finansijskih sredstava, ljudskih resursa i odgovornost. - Utvrđivanje uzročno-posledičnih veza pojedinih rizika. - Opis rizika – prezentacija identifikovanih rizika korišćenjem tabele. - Primena kombinovanog pristupa (upitnici, dijagrami, analiza fin. izveštaja, brainstorming, studije slučaja, radionice, intervju).

Osnovna klasifikacija rizika: - Kritičan rizik – dovodi do bankrotstva, - Važan rizik – ugrožava likvidnost, - Nevažan rizik – efekti ne utiču bitno na poslovanje tj. ne ugrožava likvidnost i solventnost. 3)Procena rizika - proces analize i ocenjivanja rizika, gde se određuje potencijalni gubitak i verovatnoća nastanka gubitka. - Može biti kvalitativno, kvantitativno i polukvantitativno u pogledu verovatnoće pojavljivanja rizičnog događaja i mogućim posledicama.

- Svaki identifikovani rizik se rangira i dodeljuje mu se relativna važnost. - Redovno interno izveštavanje za potrebe menadžmenta i eksterno izveštavanje stejkholdera. 4) Razmatranje alternativa i izbor instrumenata za upravljanje rizikom – podrazumeva dva rešenja: a) kontrolu rizika – usmerena na minimiziranje gubitaka i b) finansiranje rizika – usklađivanje raspoloživih sredstava namenjenih regulisanju gubitaka koji proizilaze iz rizika koji preostaju nakon primene tehnika kontrole rizika.

Metode za kontrolu rizika su: izbegavanje, preventiva i smanjivanje rizika, tj. sprečavanje i kontrola gubitaka i minimiziranje realizovanih gubitaka. Metode za finansiranje rizika su: zadržavanje za rizike niskog iznosa gubitka i prenos rizika na drugo lice. 5) Primena odluke – odnosi se na zadržavanje ili prenošenje rizika sa ili bez fondova rezervi. 6) Procena i ponovno ispitivanje – stalno ocenjivanje i korigovanje upravljanja rizikom, s obzirom da se rizik vremenom menja i da su moguće greške prilikom upravljanja rizikom.

Okvir za upravljanje rizicima u preduzeću – ERM (Enterprise Risk Management)

STRUKTURA I ADMINISTRIRANJE PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM Politika upravljanja rizikom definiše sklonost privrednog subjekta ka riziku i njegove pristupe riziku, odgovornost za upravljanje rizikom i zakonske obaveze i zahteve koji se odnose na odredbe politike. Efektivno upravljanje rizikom podrazumeva proces u kome su: - Izvršni direktori i menadžment orijentisani ka dobrom rezultatu korporacije, - Jasno podeljene nadležnosti i odgovornosti unutrar privrednog subjekta, - Alocirani resursi za obuku i povećanje svesti o riziku kod svih stejkholdera. Upravni odbor definiše strateški pravac i formira okruženje i strukture za upravljanje rizikom radi efektivnog i efikasnog funkcionisanja. Organizacioni delovi imaju bazičnu odgovornost za upravljanje rizikom u dnevnom poslovanju.

Uloga - menadžera i sektora za upravljanje rizikom (UR) podrazumeva: Definisanje i sprovođenje politike i strategije UR, Odgovornost za UR na strateškom i operativnom nivou, Obuke i prezentacije za podizanje svesti o riziku u privrednom subjektu, Kreiranje i implementacija internih politika za UR na nivou organizacionog dela, Kreiranje i kontrola procesa UR na nivou privrednog subjekta i nivou organizacionih jedinica, Monitoring i izveštavanje procesa UR.

Uloga - interne revizije u procesu UR je usmerena na: kontrolisanje i davanje preporuka za minimiziranje rizika u svim organizacionim delovima, praćenje ispunjenja preporučenih mera od strane odgovornih delova, obezbeđuje aktivnu podršku i uključenost u proces UR, izveštava upravni odbor o riziku i preporučenim merama.

INFORMACIONA REŠENJA ZA MERENJE, ANALIZU I KONTROLU RIZIKA Nakon definisane strategije za UR razmotriti softverska rešenja za različite kalkulacije, merenje transakcija, krive kamatnih stopa, volatilnost i korelaciju, ugrađivanje modula za kontrolu rizika u svakoj aplikaciji koju privredni subjekt koristi. Softver za UR omogućava: - Integrisani pregled rizika kojima je izložen privredni subjekt, - Praćenje profitabilnosti u odnosu na politiku rizika, - Izveštavanje regulatornog tela i merenje rizika u poslovanju.

Komponente softvera su: - Merenje kreditnog rizika, modeli i simulacija izloženosti, - Merenje tržišnog rizika, modeli i simulacija izloženosti, - Merenje pronevera, modeli i simulacije izloženosti, - VAR, istorijska simulacija, Monte Karlo simulacija, - “greek” kalkulatori rizika, - Generisanje modeliranja i scenarija, - Testiranje ekstremnih događaja. GRC – Governance Risk Controls je poznatno softversko rešenje za UR, koje u potpunosti pokriva glavne faze u UR. Poznati modeli za kvantifikaciju kreditnog rizika su: Credit Metrics, Credit Risk+, Credit Portfolio View TM. U našoj bankarskoj praksi, banke sa inostranim kapitalom koriste gupna outsource softverska

STRATEGIJA UPRAVLJANJA RIZIKOM BANKE UR je važna komponenta konkurentnosti banke. U skladu sa važećom regulativom, banka je dužna da uspostavi sveobuhvatan i pouzdan sistem UR, koji je uključen u sve njene poslovne aktivnosti i koji obezbeđuje da rizični profil banke bude uvek u skladu sa već utvrđenom sklonošću ka rizicima. Sistem upravljanja rizicima obuhvata: 1) Strategiju i politike za UR, kao i procedure za identifikovanje i merenje, tj. procenu i upravljanje rizicima, 2) Odgovarajuću unutašnju organizacionu strukturu, 3) Efektivan i efikasan proces UR kojima je banka izložena, 4) Adekvatan sistem unutrašnjih kontrola, 5) Odgovarujući informacioni sistem, 6) Adekvatan proces interne procene adekvatnosti

Banka je dužna da uspostavi efektivan i efikasan proces upravljanja rizicima, koji obuhvata ublažavanje, praćenje i kontrolu rizika kojima je banka izložena ili može biti izložena, a koje je identifikovala i izmerila. Pod ubalažavanjem rizika se podrazumeva diversifikacija, prenos, smanjenje i/ili izbegavanje rizika, imajući u vidu rizični profil banke i njenu sklonost ka rizicima. Pod praćenjem i kontrolom rizika se podrazumeva učestalost i način praćenja rizika kojima je banka izložena, kao i praćenje i kontrola limita u okviru uspostavljenog sistema limita. ◦ Banka mora da poseduje organizaciju, ljudske resurse i rezervisana sredstva kakao bi se uspešno nosila sa rizikom.

◦ Sektor za upravljanje rizikom je u funkciji održavanja rizika u tolerantnim okvirima delovanja za šta je neophodno obezbediti: 1) Pouzdane informacije i tačne izveštaje o pretnji, nastanku i dejstvu rizika, 2) Merenje dejstva svakog pojedinačnog rizika i njihovog međusobnog uticaja u novčanom ekvivalentu – izraženo kroz smanjenje profita banke ili kroz štete koje se nanose sredstvima banke, 3) Adekvatne strategije, programe i planove za sprečavanje i suzbijanje dejstva svakog rizika kroz odgovarajuće poslovne politike, procedure i standarde.

◦ Banka je dužna da proces interne procene adekvatnosti kapitala uključi u sistem upravljanja rizicima i donošenja odluka u banci. ◦ Banka je dužna da redovno, a najmanje jednom godišnje, proverava i preispituje proces interne procene adekvatnosti kapitala i po potrebi prilagodi taj proces. ◦ Banka prihvata rizik i posluje sa njegovim posledicama, a dejstvo rizika ograničava postavljanjem kontrolnih limita izloženosti i vodi politiku diversifikacije pojedinog i ukupnog rizika. ◦ Banke vrše rezervisanje određenog novčanog iznosa za pokriće mogućih gubitaka za svaki pojedinačni posao i za celokupno poslovanje, što zavisi od finansijske sposobnosti banke.

Banke u svom poslovanju koriste standardne metode procene rizika, koje obezbeđuju informacije o ukupnoj snazi banke, finansijskim i operativnim slabostima ili nepovoljnim trendovima, problemima ili pogoršavajućim uslovima, i o praksama upravljanja rizikom. Uobičajeni nedostaci u upravljanju bankom su: - suviše agresivna aktivnost borda, - nejedinstven bord direktora, - negativan uticaj insajdera ili menadžmenta, - zavisnost sektora za upravljanje rizikom od izvršnog odbora, - nekontrolisano kreditiranje, kreditiranje na bazi obezbeđenja bez analize realnih izvora prihoda itd.

Sistem upravljanja rizikom prema Zakonu o bankama

VAŽNOST UPRAVLJANJA RIZIKOM U FINANSIJSKIM INSTITUCIJAMA Globalizacija i nestabilnost na finansijskim tržištima, sve jača konkurencija među bankama i drugim privrednim subjektima u sferi finansija, izlaže banke novom riziku i izazovima zahtevajući kontinuirane inovacije i sistematičnost u načinu upravljanja poslovanja i rizikom, kako bi se izbegle i ublažila buduće krize na svetskim tržištima. Ukoliko sagledamo mere NBS od 2001 do danas možemo konstatovati da je njihova rigoroznost uticala da bankarski sektor u Srbiji spremno dočeka svetsku finansijsku krizu krajem 2008. Domaće banke su dobro kapitalizovane, rast kredita su bazirale na adekvatnom odnosu novčanog kapitala, depozita klijenata i odgovarajućih rezervisanja za plasmane klijentima, dok su klijenti banke bili suočeni sa nespremnošću da odgovore izazovima krize.