Upravljanje kamatnim rizikom Kamatni rizik je rizik nastanka

Upravljanje kamatnim rizikom Kamatni rizik je rizik nastanka negativnih efekata na finansijsi rezultat i kapital banke po osnovu pozicija iz bankarske knjige usled promena kamatnih stopa. Iz ovog proizilazi da je kamatni rizik od pada tržišne vrednosti portfelja usled neizvesnosti promena kamatnih stopa na prikupljene depozite i plasirana novčana sredstva (kredite) klijentima, odnosno kao rizik po dobit i kapital banke koji proističe iz promene aktivnih i pasivnih kamatnih stopa. Oblici kamatnog rizika su: -Rizik vremenske neusklađenosti dospeća i ponovnog određivanja cena -Bazni rizik javlja se usled različitih referentnih kamatnih stopa kod kamatno osetljivih pozicija sa sličnim karakteristikama što se tiče dospeća ili ponovnog određivanja cena. - Rizik krive prinosa javlja se usled promena oblika krive prinosa -Rizik opcija; javljaju se kada banka u svom poslovanju ugovara odredbe u vezi sa kamatno osetljivim pozicijama (krediti sa mogućnošću prevremene otplate, depoziti sa mogućnošću prevremenog povlačenja)

Komponente kamatnog rizika • Problematiku kamatnog rizika moguće je posmatrati sa stanovišta knjigovodstvene vrednosti (rizik se posmatra sa stanovišta efekata na pojedinačne bilansne pozicije) i sa pozicija tržišne vrednosti (rizik se posmatra sa stanovišta njegovog uticaja na vrednost portfelja) • Komponente kamatnog rizika ukoliko posmatramo pristup knjigovodstvene vrednosti su: a) Bazni rizik: rizik od mogućih promena u razlici između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa. b) Rizik od promene uslova: U svakodnevnom poslovanju kratkoročni plasmani se vrše na osnovu kratkoročnih depozita, dok se iz dugoročnih izvora finansiranja vrše dugoročni plasmani. U uslovima stabilnog tržišnog okruženja moguće je vršiti ročnu transformaciju sredstava ali to utiče na povećani rizik jer promene kamatnih stopa mogu izazvati negativne efekte u poslovanju banke. c) Rizik opcionalnosti: potiče usled činjenice da opcije proizvode prava a ne i obaveze što se negativno može odraziti na bilanse banke.

Modeli za upravljanje kamatnim rizikom • Upravljanje kamatnim rizikom podrazumeva odgovarajće politike, procedure, procese i tehnike koje banka koristi radi minimiziranja rizika od pada svoje aktive usled nepovoljnih kretanja kamatnih stopa. Banke imaju jasno definisane politike i procedure za minimiziranje i monitoring kamatnog rizika. Brojni su modeli za upravljanje i monitoring kamatnog rizikaa najčešće korišćeni u praksi su: 1. Analiza rizika (gepa); podrazumeva raspodelu aktive (krediti) i pasive (depoziti) u grupe po dospećima koje su determinisane cenom i kvantifikovanjem gepa u svakoj tački dospeća. Banke ostvaruju pozitivan gep ukoliko su cene plasiranih kredita veće od cena depozita i obrnuto. Pri ovom treba imati u vidu da se u realnosti kamatne stope menjaju i na dnevnoj osnovi. 2. Simulacija; je dinamičan model koji protokom vremena obezbeđuje značajnije rezultate. Podrazumeva osetljivosti neto kamatnih prihoda i kapitala na određenim ključnim promenjivim koje uključuju promene na kamatnu stopu. 3. Analiza trajanja; posmatra kamatni rizik na duži rok. Inače, kamatni rizik se kvanitifikuje izračunavanjem sadašnje vrednosti aktive, pasive i vanbilansnih stavki banke da bi se potom merila osetljivost neto vrednosti promene kamatnih stopa.

Pokazatelji kamatnog rizika • - Na povišeni kamatni rizik mogu ukazivati sledeći pokazatelji: Odnos dugoročne i ukupne imovine, Odnos nedospelih depozita i ukupne imovine, Odnos rezidencijalnih nekretnina ( neprodatih iz specijalnog finansiranja ili kolaterala po osnovu loših plasmana) i ukupne imovine, - Odnos amortizacije (imovine) i kapitala prvog reda (banke). Ukoliko se želi kamatni rizik održavati na prihvatljivom nivou moraju se preduzimati određene mere i radnje od strane svih učesnika involviranih u proces upravljanja kamatnim rizikom u banci. U te svrhe koriste se sledeći izveštaji: - Pregled rizika; sumarni izveštaj, - Zarada u uslovima rizika, - Izveštaji o reviziji, - Rizični kapital banke, - Analiza neto kamatne marže.

Upravljanje valutnim rizikom • • Devizni rizik je rizik od nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat banke usled promene deviznig kursa a banka mu je izložena po osnovu stavki koje se vode u bankarskoj knjizi i knjizi trgovanja. Nastaje u poslovanju sa elementom inostranosti a javlja se uvek kada su poslovni subjekti suočeni sa neravnotežom u valutnoj strukturi , odnosno kada su plasmani ili ostvareni prihodi u jednoj a izvori i obaveze u drugoj valuti. Najčešći devizni rizici: računovodstveni; javlja se kod kompanija koje imaju svoje organizacione delove u insotranstvu odnosno ako delove poslovanja obavlja u stranoj valuti pa je za potrebe izveštavanja neophodna konsolidacija transakcijski; odnosi se na moguće buduće međuvalutne dobitke ili gubitke na transakcijama koje su obavljene ili u pripremi i koje su denominirane u stranoj valuti ekonomski; nastaje kada usled promena valutnih kurseva dolazi do promena vrednosti budućih prihoda i troškova kao i konkurentnosti privrednog subjekta na tržištu. Ovaj rizik je usko povezan sa promenom makroekonomskih parametara (kamatne stope i inflacija)

Upravljanje valutnim rizikom • Upravljanje finansijskim rizikom obuhvata odgovarajuće politike, procedure, procese i tehnike u kojima banka definiše ograničenja na valutni rizik. Oov je dinamičan proces koji podrazumeva redovno praćenje situacije na domaćem i međunarodnom tržištu. Dve osnovne vrste transakcija u poslovanju banaka su transakcije koje proizilaze iz poslova berzanske trgovine i tradicionalne bankarske transakcije pa u skladu s tim, banke primenjuju dva postupka u upravljanju valutnim rizikom: - Dnevno upravljanje likvidnošću za poslove posredovanja i trgovačke poslove, - Mesečno upravljanje likvidnošću za tradicionalne bankarske operacije.

Ograničenja sa kojima se susreću banke prilikom upravljanja valutnim rizikom - Limit neto otvorene pozicije koja predstavlja maksimalni gubitak banke usled valutnog rizika, - Limit valutne pozicije; predstavlja limit izloženosti banke prema pojedinim valutama odnosno u skladu sa prethodno navedenim limit neto otvorene pozicije za svaku valutu ponaosob. - Limit vezan za ostale pozicije kao što je trgovanje valutom, derivatima i sl, - Limit maksimalne vrednosti svih ugovora na pojedinačne konkretne datume dospeća, - Limit vezan za maksimalni gubitak; unapred je definisan na određenim deviznim tržištima za gubitke po različitim pozicijama, - Na rizik poravnjanja koji se odnosi na instrumente obezbeđenja po određenim pozicijama, - Na rizik ugovorene strane, odnosno na zemlju porekla ugovorene strane jer se može desiti da u toj zemlji postoji nestašica deviza ili jednostavno moratorijum plaćanja prema inostranstvu, - Permanentu revalorizaciju, odnosno svođenje na tržišnu vrednost pozicije.

Upravljanje rizikom u deviznom poslovanju privrednih subjekata • Deviznom riziku nisu izložene samo banke nego i njihovi klijenti u čijem poslovanju se susreću elementi inostranosti. • Osnovni oblici plaćanja u međunarodnom platnom prometu su: 1. Plaćanje doznakom predstavlja klasičan, najstariji instrument meunarodnog platnog prometa. Bankarska doznaka je instrument platnog prometa sa inostranstvom kojim poslovna banka nalogodavca (kupca/uvoznika) daje pismeni nalog korespodentu (drugoj poslovnoj banci- banci prodavca/izvoznika) u inostranstvu da određenom pravnom licu (prodavcu/izvozniku) ili fizičkom licu (korisniku doznake) isplati iznos naveden u nalogu na određen datum. Osnovne vrste doznaka su nosto (naš) kojie predstvljaju doznake u inostranstvo na osnovu naloga koji nalogodavac (uvoznik) daje ovlašćenoj banci i loro (vaš) koje predstavljaju doznake iz inostranstva u korist domaćeg pravnog lica (prodavca). Rizici sa kojima se privredni subjekti susreću prilikom plaćanja doznakom su u sledećem: - Kod plaćanja unapred gde kupac (uvoznik) nije zaštićen jer plaća robu prije isporuke. Avansno plaćanje se primenjuje kada se kupac i prodavac ne poznaju dovoljno pa ne postoji poverenje odnosno kada su prethodna iskustva loša ili ako postoji opasnost od uvođenja moratorijuma na inostrana plaćanja. - Kod plaćanja nakon isporuke gd eprodavac (izvoznik) nije zaštićen jer isporučuje robu pre nego što mu je plaćeno.

Upravljanje rizikom u deviznom poslovanju privrednih subjekata 2. Podnošenje menice ili dokumenata na inkaso poslovnoj banci kupca/uvoznika robe. Obično se vrši kada se kupac i prodavac dobro poznaju a menica ili dokumenta se podnose poslovnoj banci nakon isporuke robe. 3. Plaćanje akreditivom; dokumentarni akreditiv je pismena obaveza banke (akreditivne banke) data prodavcu (korisniku) na zahtev i prema instrukcijama kupca (nalogodavca) da plati iznos iz akreditiva uz dokumenta koja su predviđena akreditivom i podneta u rokovima koja su utvrđena u akreditivu. Primenjuje se u situaciji kada se kupac i prodavac ne poznaju dovoljno odnosno kada kupac nema dovoljno novčanih sredstava u momentu otvaranja akreditiva ili kada to zahteva konkretan posao. 4. Osiguranje plaćanja garancijom; predstavlja instrument obezbeđenja kojim banka izdavalac preuzima na sebe a po nalogu klijenta (kupca/uvoznika) neopozivu obavezu da će platiti korisniku garancije (prodavcu/izvozniku) garantovani iznos kao nadokandu za neizvršeno plaćanje ili činidbu od strane klijenta za čiji račun banka nastupa. 5. Escrow račun; otvaranje specijalnog računa za konkretan ugovoreni posao. Pored ovoga, moguće je naplatiti (nedospelo) potraživanje pre roka dospeća korišćenjem forfetinga (banka forfeter preuzima od svog klijenta-prodavca potraživanje koje on ima prema trećem licu- kupcu uz prenos dokumenata za naplatu o dospeću) i faktoringa ( prodaja potraživanja od strane privrednog subjekta posredničkoj organizaciji tj. faktoru ili faktoring organizaciji koja otkupljuje potraživanja i snosi sav rizik naplate)