PREDAVANJE MEDJUNARODNO KRETANJE KAPITALA 2 DEO Doc dr

PREDAVANJE: MEDJUNARODNO KRETANJE KAPITALA -2. DEO Doc. dr Gordana Mrdak 26. 03. 2020. GODINE

VRSTE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA Postoje dve vrste stranih direktnih investicija> 1) akvizicije i merdžeri 2) greenfield investicije (1) Akcizicije i merdžeri – predstavlja oblik preuzimanja preduzeća, kada jedno preduzeće stiče kontrolni paket akcija nad drugim preduzećem (ako je to drugo preduzeće akcionarsko društvo), ili ga kupuje, preuzimajući vlasništvo nad njim. Predstavlja pripajanje (spajanje) postojećeg biznisa u zemlji domaćina sa matičnom kompanijom iz inostranstva. Pripojeno preduzeće menja vlasničku strukturu, pravni indentitet, a po pravilu i mendžment Akvizicija može biti prijateljska i neprijateljska.

Prijateljska akvizicija jeste obostrana želja dve ili više kompanija za akvizicijom. Neprijateljsko preuzimanje znači napad jedne kompanije na većinski udeo u vlasništvu druge kompanije a napadnuta kompanija može da se brani različitim strategijama. Kao zaključak moglo bi se reći da je akvizicija poslovna kombinacija između dve ili više kompanija, sa njihovim različitim međusobnim odnosom: da se te kompanije spajaju u jednu ili da jedna kompanija (preduzeće) stiče većinski deo udela u vlasništvu te druge kompanije kupovinom njene imovine, akcija ili udruživanjem vlasničkih interesa.

(2) Grinfild (Greenfield) investicije podrazumevaju ulaganje u Direktne investicije u inostranstvu novom izgradnjom fabrike, postrojenja, pogona, poslovne jedinice ili filijale, startuju od kupovine zemljišta za izgradnju, sa ili bez prateće komunalne i saobraćajne infrastrukture. Zbog toga se pravi razlika između zelenih (green-field) i braon (brouwn -field) direktnih investicija u inostranstvu, novom izgradnjom. Zelene direktne investicije se realizuju na zemljištu bez prateće infrastrukture, a braon direktne investicije startuju na kupljenom zemljištu sa pratećom infrastrukturom ( obično su to napuštena vojna postrojenja, kasarne, prazne neupotrebljive hale, skladišta) koje investitor ulaganjem vraća u upotrebljivo stanje. izgradnju potpuno novog biznisa, koji do tada nije postojao na targetiranom tržištu ili tržišnom području.

Da bi jedna direktna investicija imala obeležja grinfild investicije, kompanija mora da izgradi potpuno nova postrojenja i objekte na ciljnom tržištu i dogovorenoj lokaciji u stranoj zemlji, da aktivira novi biznis kao novog tržišnog aktera, da obogati ponudu proizvoda i usluga na ciljnom tržištu, kao i da zaposli nove ljude. Zbog izgradnje nove fabrike, one su tradicionalno bile vezivane za industrijske proizvodne delatnosti. Međutim danas se sve veći broj grinfild investicija javlja i u sektoru trgovine i usluga! Dakle, kod greenfield investicija inostrane kompanije u zemlji domaćina otvaraju potpuno novi biznis (fabrika, pogon, filijala i sl. ) koji na tom tržištu nije ni postojao. Strani investitor zapravo polazi od „zelene livade“ na kojoj mu državna administracija omogućava pristup infrastrukturi (električna energija, gasovod, putevi. . )

U svakom slučaju, izbor strategijske alternative biće određen odnosom koristi i troškova (cost benefit analiza), ali i regulativom zemlje domaćina i Svetske trgovinske organizacije. Kompanija koja sprovodi strategiju stranih direktnih investicija mora doneti niz odluka pre nego što otpočne realizaciju iste. Najznačajnije odluke su: (a) izbor lokacije (b) izbor delatnosti (horizontalna, vertikalna i konglomeratska) (v) definisanje obuhvata (puna proizvodnjam deo proizvodnje ili montaža) (g) stepen samostalnosti (nezavisno preduzeće ili filijala

EFFEKTI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA PO ZEMLJU DOMAĆINA Strane direktne investicije (SDI) predstavljaju najznačajniji deo međunarodnih tokova kapitala. U uslovima globalizacije i novog ekonomskog poretka, dobijaju ulogu važne poluge ekonomskog razvoja. Direktne investicije u inostranstvu su ipak nešto više od međunarodnog kretanja kapitala, s obzirom na elemenat kontrole u preduzeću, i njihova izuzetna dinamika, nesumnjivo se pripisuje aktivnostima trasnacionalnih kompanija i promenama u globalnom poslovnom okruženju. Strane direktne investicije u savremenoj razvojnoj etapi preuzimaju funkciju ključnog razvojnog faktora i uz međunarodnu trgovinu postaju osnovni mehanizam globalizacije svetske privrede, odnosno poslovanja preduzeća.

U javnosti se uveliko vodi polemika u vezi sa uticajem globalizacionih procesa na zemlje u razvoju. S jedne strane, „otvaranje prema međunarodnoj trgovini pomoglo je mnogim zemljama da ostvare brži rast nego što bi to inače postigle. . . Zahvaljujući globalizaciji mnogo ljudi u svetu danas živi duže i njihovi životni standard je daleko bolji“ Međutim, pogled na globalizaciju ima i drugi ugao gledanja. U nastavku rada fokusiraćemo se upravo na efekte stranih direktnih investicija na zemlje domaćina, koji mogu biti: (a) pozitivni efekti (b) negativni efekti

(a) Pozitivni efekti U eri svetske ekonomske krize najjasnije se uočava značaj stranih direktnih investicija kao pokretača privrednog razvoja zemalja u razvoju i država u tranziciji. Naime, navedene zemlje karakteriše nestašica kapitala koji se upravo smatra osnovnim generatorom ekonomskog prosperiteta. Strane direktne investicije, za razliku od zajmovnog kapitala, ne iziskuju vraćanje glavnice i kamata, a doprinose stabilizaciji inflacije, rastu bruto domaćeg proizvoda i poboljšanju stanja platnog bilansa. Angažovanjem lokalne radne snage u filijalama smanjuje se stopa nezaposlenosti i povećava raspoloživi dohodak stanovništva. Obračunom i naplatom poreza i doprinosa na zarade novozaposlenih radnika ostvaruje se bolji priliv u zdravstvene i penzione fondove, kao i u budžete lokalnih zajednica.

Strane direktne investicije podrazumevaju pokretanje potpuno novog biznisa u inostranstvu. Da bi se postigao navedeni cilj nužan je transfer tehnologija u zemlju domaćina. Reč je o tehničkim znanjima, ali i veštinama iz oblasti menadžmenta i marketinga. Posledično, pospešuje se način poslovanja celokupne nacionalne ekonomije, budući da domaći ekonomski subjekti nastoje, pod pritiskom konkurencije, da se ugledaju na novog tržišnog rivala. U krajnjoj instanci, raste konkurentnost celokupne privrede.

Novoizgrađeni kapaciteti svakako obezbeđuju i bolje snabdevanje domaćeg tržišta. Viškovi se izvoze, pa se na taj način poboljšava imidž zemlje domaćina. Takođe, države sa malim i nedovoljno razvijenim tržištima nisu u mogućnosti da pokrenu proizvodnju koju obeležavaju znatni fiksni troškovi, budući da se ne ostvaruju efekti ekonomije obima. Strane direktne investicije upravo omogućavaju zemlji domaćinu da se njena privreda (o)proba u industrijama sa većim nivoom proizvodnje i visokim fiksnim troškovima.

(b) Negativni efekti Države krajnje destinacije inostranog kapitala moraju voditi računa i o negativnim posledicama procesa internacionalizacije poslovanja. Antiglobalisti kao argument protiv priliva stranih direktnih investicija navode beskrupuloznu eksploataciju radne snage. Transnacionalne kompanije koje se bave radno-intenzivnim delatnostima, po pravilu, odlučuju se da plasiraju kapital u državama sa najnižim nadnicama u kojima nije uređeno ili se pak ne primenjuje radno pravo.

„Pod uticajem stranog kapitala, naročito kada su u pitanju direktne investicije, privreda se razvija prema potrebama i interesima stranaca, a ne vodi se računa o nacionalnim ciljevima ekonomskog i društvenog razvoja“ Zbog navedene bojazni, kreatori ekonomske politike dužni su da adekvatnim odlukama spreče deformisanje domaće privredne strukture i da aktivnosti multinacionalnih kompanija usmere u pravcu ostvarivanja nacionalnih makroekonomskih ciljeva.

Poseban izazov za državnu upravu i druga vladina tela biće obezbeđivanje transparentnosti tržišta. Navedeni problem posebno dolazi do izražaja u nedovoljno razvijenim zemljama u kojima strane, ekonomski moćne kompanije u početnim godinama poslovanja mogu dampinškim cenama eliminisati konkurenciju, a potom iskorišćavati dominantan položaj na tržištu. Od formiranja monopolske tržišne strukture niko neće imati koristi sem transnacionalnih kompanija (potrošačima/korisnicima smanjuje se mogućnost izbora, dolazi do rasta nivoa cena i sl. ).

Najradikalniji kritičari navode da strane direktne investicije čak ugrožavaju suverenitet države, budući da nerezidenti raspolažu značajnim informacijama koje mogu biti (zlo)upotrebljene. S druge strane, danas je etablirano i stanovište da su svi navedeni strahovi nastali kao rezultat retrogradnog modela promišljanja zasnovanog na eutarkiji. Jedan od velikih problema svakako je transfer profita iz filijale u matičnu kompaniju. Na ovaj način dolazi do prelivanja akumulacije zemlje domaćina u inostranstvo. Zakonskom i drugom regulativom države nastoje da spreče navedenu pojavu, ali transnacionalnim kompanijama stoje na raspolaganju brojni mehanizmi koji olako zaobilaze pravne restrikcije (na primer, transferne cene). Transferom profita narušava se bilans plaćanja, pa inicijalni pozitivni efekat koji nastaje prilivom kapitala ponekad biva u potpunosti neutralisan.

Jedan od ključnih motiva stranih kompanija za poslovanje van nacionalnih granica svakako je eksploatacija prirodnih resursa zemlje domaćina. Najčešće su u pitanju neobnovljivi izvori, pa vlade moraju biti veoma obazrive pri definisanju koncesionih ugovora. Sličan način razmišljanja moguće je primeniti kada je reč o korišćenju infrastrukture u čijoj izgradnji inostrana preduzeća nisu učestvovala, a pri tom je u značajnoj meri koriste (na primer, lokalni kolovozi).

Činjenica jeste da (ino)strani kapital ima važnu ulogu za unapređivanje ekonomskog rasta. Međutim, kreatori ekonomske politike moraju biti svesni da „prekomerni izdaci u oblasti javne potrošnje mogu sprečavati ostvarivanje pozitivnih efekata stranih direktnih investicija“

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE U SRBIJI Ekonomski stručnjaci, kao spas za oporavak zemlje vide u privlačenju stranih direktnih investicija, bilo kao zajednička ulaganja, bilo kao direktne investicije, sporazumno preuzimanje itd. Stranim direktnim investicijama se prilazi kao nečemu što je sasvim nova ekonomska praksa, tj. kao sasvim novo međunarodno kretanje kapitala na našim prostorima. Međutim, ako se analizira ekonomska aktivnost država i preduzeća na našim prostorima u poslednjih stotinu godina, dolazi se do zaključka da u našoj ekonomskoj praksi SDI nisu ništa novo, već da su one samo izgubile dinamiku i intenzitet u poslednjih 30 -40 godina.

Još su stare Evropske države kao što su Austrija i Ugarska investirale u Srbiju. Njihove investicije su bile vezane za kreditiranje trgovine. Francuska, Engleska, Belgija, Nemačka i Rusija takođe su ulagale u Srbiju posebno u rudarstvo. Naročitu ekspanziju strani kapital u Srbiji imao je posle Prvog svetskog rata. On je, koristeći jeftinu radnu snagu, ulagan u razne privredne delatnosti, a najčešće u rudarstvo, industriju šećera, šibica, cementa, elektroenergiju, brodogradnju i sl. Vidljivo je da strani kapital na našem području ima dugu istoriju, da je on menjao područja odakle dolazi, ali da je uvek bio prisutan budući da je Srbija u to vreme bila veoma značajan deo evropskih i svetskih integracija.

Republika Srbija se našla pred najvažnijim problemom ekonomskog razvoja koji se ogleda u nedostatku kapitala bez kojeg se ne mogu rešiti ključni razvojni problemi. Duboka ekonomska kriza kao posledica desetogodišnjeg perioda izolacije i ratnih sukoba, zastarela tehnologija i nedostatak domaćeg kapitala, nameću potrebu privlačenja stranih direktnih investicija. Izostanak političke stabilnosti kao najvažnijeg elementa investicione klime je u najznačajnijoj meri determinisao vrednosti SDI tokova u tom periodu.

Strani investitori vrednuju, pre svega, stabilnost jedne zemlje, pa tek onda tržište, privredni potencijal, geografsku poziciju, znanje, infrastrukturu, jeftinu radnu snagu. Republika Srbija kao zemlja u tranziciji ima izraženu potrebu za sprovođenjem mera stabilizacije privrednih tokova, kao polazne tačke budućeg privrednog razvoja. Dugoročnom strategijom razvoja potrebno je definisati koji bi tip privredne aktivnosti trebalo razvijati, koji će nestati, a šta će nastati ubrzanjem procesa privatizacije i povećanjem direktnih investicija. Može se desiti da ostanu samo oni sektori privrede u kojima će strani kapital naći svoj interes, a da se ugase oni sektori za koje strani kapital ne pokaže interesovanje

Osnovni cilj koji zemlje u tranziciji teže ostvariti jeste postizanje stabilnog, dugoročnog privrednog rasta i razvoja koji će se zasnivati na povećanju investicija, poboljšanju tehnološke baze i povećanju konkurentnosti proizvoda na međunarodnom tržištu. U ostvarenju ovog cilja direktne investicije mogu imati značajnu ulogu. Strane direktne investicije mogu doprineti procesu tranzicije direktno, kroz priliv kapitala i indirektno kroz transfer znanja, menadžerskog, tehnološkog, kroz transfer tehnologije, kroz stvaranje novih prodajnih kanala za domaća preduzeća kroz jačanje konkurencije.

U početnom periodu procesa tranzicije, strane direktne investicije su najvećim delom odlazile u postojeće kapacitete, time omogućavajući bolju upotrebu raspoloživih resursa i rast produktivnosti. U drugoj fazi sprovođenja tranzicije, posle iscrpljivanja postojećih rezervi, dugoročni rast se može ostvariti kroz greenfield investicije, tako da se najprogresivnije zemlje u tranziciji sve više orijentišu na njihovo privlačenje. Imajući u vidu sva razvojna ograničenja privrednog razvoja, osnovni zadaci ekonomske politike mogu se svesti na sledeće: (a) srednjoročno održiva visoka stopa privrednog rasta, (b) makroekonomska stabilnost, uz stabilan dinar i ograničenu inflaciju, (v) ubrzano sprovođenje reformi privrede i društva, uz okončanje privatizacije i restruktuiranje privrede, (g) povećanje domaće štednje i investicija, (d) povećanje izvoza, zaposlenosti i smanjenje siromaštva

Glavni zadatak je ostvarivanje strukturnih promena uz održavanje makroekonomske stabilnosti merama monetarne i fiskalne politike. Nivo aktivnosti u Srbiji nizak da bi se obezbedila socijalna ravnoteža i spoljna likvidnost. Njenu suštinu čine investicije. Predviđa se potrebni nivo investicija od oko 60 milijardi dolara, od čega je 1/3 potrebno uložiti u infrastrukturu, jer te investicije stvaraju uslove za druge. Što se tiče strukture SDI, u njoj moraju da dominiraju greenfield investicije.

U Srbiju su najviše ulagali investitori iz Norveške, Nemačke, Grĉkei Austrije. Investicije su ostvarene kroz privatizaciju ili na tržištu kapitala. Strane investitore u Srbiju privlače telekomunikacije, proizvodnja, finiširanje tekstilnih proizvoda, građevinarstvo, mašinska i elektro industrija, grafička industrija prerade drveta, kao i farmaceutska industrija.

ZAKLJUĈAK Značaj SDI za privredu jedne zemlje zavisnosti od sektora u koji su uložene, veličine i otvorenosti tržišta i uslova poslovanja. Investicije su potrebne svim zemljama, a posebno zemljama u tranziciji. One su suočene sa konstantnim nedostatkom kapitala, upravljačkih znanja, savremene tehnologije i domaće štednje. Strane investicije treba da doprinesu povećanju proizvodnje, zarada, zaposlenosti, izvoza, poreskih prihoda, tehničke i menadžerske veštine i konačno konkurentnosti. Rizici vezani za SDI su povećanje nezaposlenosti, istiskivanje domaćih investicija, zagađenje životne sredine i dr.

U periodu 2001. -2011. godine ukupne strane direktne investicije u Srbiji iznosile su oko 17 milijardi evra (ili oko 15 milijardi neto), od čega je oko 40% investirano u procesu privatizacije privrede i sektora finansija. Navedeni iznos nije bio dovoljan za oporavak privrede, posebno industrije jer su samo 15% ukupnih SDI bile tzv. greenfield investicije. Bankarski sistem, početkom analiziranog perioda, bio je paralisan zbog gubitaka, duga po osnovu devizne štednje građana, a privreda je bila prezadužena i sa zastarelom tehnologijom i opremom. U takvom stanju privrede i finansija, velika očekivanja i velike nade polagane su u tom početnom periodu u ekonomsku pomoć EU i strani kapital, posebno u strane direktne investicije iz zapadnih zemalja,

Privatizacija nije donela očekivane rezultate. Potrebno je povećati greenfild investicije, investicije u infrastrukturu i zajednička ulaganja. Kako SDI predstavljaju najvažnije sredstvo ekonomskog oporavka i daljeg razvoja srpske privrede, strategija priliva stranog kapitala mora postati okosnica njene ekonomske i razvojne politike. U tom cilju, od izuzetne važnosti je definisanje prioritetnih grana i oblasti za ulaganja stranog kapitala, kao i utvrđivanje oblika priliva. Pravac strategije privlačenja stranog kapitala u srpsku privredu, mora biti okrenut ka onim privrednim oblastima u kojima se mogu iskoristiti naše komparativne prednosti: - geografski i strateški položaj, - jeftina i obrazovana radna snaga, - veličina i povezanost domaćeg tržišta sa drugim tržištima, - prirodna bogatstva i dr

U ovom momentu godišnji nivo stranih investicija je znatno ispod potrebnog, ali uz jasne reformske mere je ostvariv. Zbog činjenice da su SDI neophodne, u narednom periodu potrebno je primeniti mere koje bi dodatno stimulisale priliv stranih direktnih investicija