Vizantijska umetnost Periodizacija Prvi cvetni period arhitektura i

Vizantijska umetnost Periodizacija Prvi cvetni period: arhitektura i mozaici Ikonoboračka kriza i posledice u umetnosti Drugi cvetni period: arhitektura Kasnovizantijski period: “renesanse” u vizantijskoj umetnosti

• Vizantijska umetnost: umetnost Istočnog rimskog carstva od V veka nove ere, ali takođe i specifičan stil. Periodizacija vizantijske umetnosti • Prvi period: vladavina Cara Justinijana (527 -565) • Ikonoboračka kriza (726 -843) • Drugi cvetni period (od kraja IX do XI veka) (dinastije Makedonaca i Komnina) • Kasnovizantijska umetnost: poslednji period procvata umetnosti u osiromašenom i već dekadentnom carstvu, između 1261 i konačnog pada pod tursku vlast 1453 (dinastija Paleologa).

Prvi cvetni period vizantijske umetnosti: vladavina Cara Justinijana (527 -565) • Prvi cvetni period vizantijske umetnosti odgovara vladavini Cara Justinijana (527 -565). Nova prestonica je Konstantinopolj (mi ga zovemo i Carigrad, pređašnji Bizant, današnji Istanbul) • Spomenici iz ovog perioda su nažalost retki u Istanbulu, najznačajnija je Sveta Sofija, crkva Božje premudrosti. • Najviše spomenika iz ovog perioda je sačuvano u Raveni, na severu Italije, a najznačajnija je crkva San Vitale u Raveni, sagrađena između 526 -547.

Osnova Svete Sofije u Carigradu (Istanbulu): jedinstvena kombinacija bazilikalnog i centralnog tipa • Osnova Svete Sofije je jedinstvena: centralni brod je sačinjen od jednog kvadratnog dela, nad kojim se nalazi kupola, koju podupiru dve polukupole, tako da centralni deo poprima ovalni oblik. U osnovi Svete Sofije tako nalazimo jedinstvenu kombinaciju dva tipa hrišćanskih građevina: bazilikalnog tipa i tipa centralne osnove natkriljene kupolom. • Kupola leži na pandantifima: ovo je najstariji sačuvan primer monumentalne upotrebe ovog građevinskog elementa.

Centralna osnova – pravoslavna tradicija Bazilikalna osnova – zapadna tradicija • Od vremena Justinijana, centralne građevina sa kupolom će se ustaliti u pravoslavnom hrišćanstvu dok će bazilikalna osnova preovladavati u srednjevekovnoj arhitekturi na zapadu, katoličkoj.

Crkva San Vitale u Raveni (Italija) 526 -547 • San Vitale je najznačajniji spomenik ovog perioda u Raveni. • Centralne (osmougaone) osnove sa kupolom. Kružni centralni deo je nišama povezan sa deambulatorijumom. Narteks je iskošen u odnosu na osu oltara i oltarske apside. • Spoljašnjost je skromna za razliku od bogato ukrašene unutrašnjosti, kao kod ranohrišćanskih crkvi.

Spoljašnjost crkve San Vitale je skromna i kontrastira sa bogato ukrašenom unutrašnjošću (kao kod ranohrišćanskih crkvi). Teme ovih mozaika su kao i u prethodnom periodu s jedne strane ranohrišćanski simboli, a sa druge scene iz Biblije. Najznačajnija su međutim dva mozaika na kojima se javlja novi, vizantijski ideal predstavljanja. San Vitale, oltarski prostor i apsida

Slikarstvo ranovizantijskog perioda: Mozaici crkve San Vitale u Raveni, pojava novog ideala predstavljanja Najpoznatiji su mozaici na zidovima apside, realizovani oko 547, od kojih prvi predstavlja Cara Justinijana sa svojom svitom, a drugi njegovu suprugu, caricu Teodoru sa svojom. U njima se pojavljuje novi, vizantijski, ideal predstavljanja tela i prostora. . .

Novi, vizantijski ideal predstavljanja: ljudi su prikazani veoma slično: vitki i visoki, u raskošnoj odeći. Svi su prikazani frontalno, gestovi su svedeni, ceremonijalni, a pozadina jednobojna, zlatna.

Šake i stopala su mali u odnosu na telo. Lica su takođe slabo individualizovana: ovalna, sa malim ustima, i tankim i izduženim nosem, a krupnim očima (“puteni delovi”, nos i usta, su umanjeni, a spiritualni, oči, “ogledala duše”, uvećane).

Sve nam to ukazuje da se ne radi ni o stvarnom vremenu, niti prostoru, već o « večnoj sadašnjosti » ceremonije. Justinijan je poistovećen sa Hristom (ima oreol, 12 pratilaca) a ovaj način predstavljanja je odraz vizantijskog koncepta jedinstva duhovne i svetovne vlasti.

Ikonoboračka kriza i posledice u umetnosti • Na osnovu biblijske zabrane pravljenja idola, carski edikt 726. godine zabranjuje religijske slike. To je ikonoborstvo, pogotovo zastupljeno u istočnim delovima carstva kome se suprotstavlljaju monasi ikonofili (u zapadnim krajevima carstva). • Slike religiozne sadržine nestaju iz crkvi, ali opstaju u molitvenicima i drugim knjigama koje rukopišu monasi. • Raste interes za svetovnu umetnost, na koju se zabrana ne odnosi. U njoj se slikari mogu slobodno ugledati na antičke uzore, pa vidimo povratak klasičnim motivima i načinima slikanja. Govorimo o klasicizmu. Psautier Chludov (IXe siècle)

Posledice ikonoboračke krize će ostati vidne i u slikarstvu drugog cvetnog perioda (IX – XI vek): • Kompozicije su jednostavne, u svakoj sceni su prikazani samo neophodni likovi, pažljivo raspoređeni na jednobojnoj zlatnoj pozadini; • Tela su stilizovana, bez volumena, linearni crtež dominira.

U pojedinim delima nastalim posle krize možemo da vidimo preplitanje ova dva pristupa: sa jedne strane usamljena figura na zlatnoj pozadini, vrlo stilizovanog, linearnog prikaza draperije, a sa druge, uticaj obnove klasičnih uzora tokom ikonoboračke krize (klasicizam), koji se može videti u tonskom modelovanju Bogorodičinog lika. Bogorodica sa detetom, Sveta Sofija, Carigrad, posle krize (867)

U licu Bogorodice volumen je dočaran tonskim modelovanjem: govorimo klasicizmu (obnova, vraćanje na klasične uzore). Bogorodica sa detetom, Sveta Sofija, Carigrad, 867, detalj

Arhitektura drugog cvetnog perioda (kraj IX-XI vek) • Crkve građene u Vizantiji u ovom periodu su male manastirske crkve, znatno manje i manje raskošne od carskih crkvi prvog cvetnog perioda. • Usvaja se plan upisanog krsta kao novi oblik osnove. Crkve imaju jednu ili pet kupola. Kupole su najčešće na cilindričnom tamburu sa prozorima kroz koje prodire svetlost. • Spoljašnjost crkvi je polihromna, ukrašena naizmeničnim ređanjem (crvene) cigle i (belog) kamena.

Arhitektura drugog cvetnog perioda (kraj IX-XI vek), novi oblik osnove: upisani krst • Le plan de ces églises est nouveau, d’une forme spécifique: nous parlons de la croix grecque inscrite dans un carré. • Il s’git d’une forme centrale, avec une ou cinq coupoles.

La coupole est sur un tambour cylindrique, percé de fenêtres. Dans cette image est bien visible la forme de la croix inscrite dans un carré. Hosios Loukas, XIème, vue vers la coupole

Le nouveau soin d’ornementation de l’extérieur par l’alternation de pierre taillée (blanche) et de brique (rouge). La façade est polychrome. Exemple d’architecture du second âge d’or: église du monastère Hosios Loukas (Saint Luc), Phocis, en Grèce, début du XIème:

Primeri arhitekture drugog cvetnog perioda unutar Vizantijskog carstva Manastirska crkva Svetog Luke u Fokidi i manastira Dafni, u okolini Atine, XI vek

Tokom ovog perioda širi se uticaj Vizantije i na krajeve koji nisu pod direktnom Vizantijskom vlašću, a sa njim i način gradnje ovog perioda. Venecija se prihvatajući vizantijske načine gradnje distancira od germanskih careva Zapadnog Rimskog carstva, Rusija u ovom periodu prihvata hrišćanstvo i sa njim i oblik crkve, dok se srednjevekovna Srbija priklanja Vizantiji u vreme kralja Milutina. . . Tako će vizantijska umetnost ovog perioda nastaviti da živi i pošto sama Vizantija padne pod tursku vlast.

Poslednji period obnove između 1261 i 1453 • Krstaši 1204. , umesto da nastave ka Jerusalimu, napadaju Carigrad, pljačkaju ga i razaraju. Carigrad će ostati u vlasti « latina » do 1261, kada Vizantija ponovo uspostavlja vlast nad gradom. U periodu koji sledi, pa sve do definitivnog pada Carigrada pod Turcima 1453, u ovom već dekadentnom i osiromašenom carstvu, desiće se poslednji procvat umetnosti. • U arhitekturi ovog perioda nema većih promena u odnosu na prethodni: crkve se i nadalje grade sa centralnom osnovom, u obliku upisanog krsta, dok je spoljašnjost polihromna, dekorativno rađena alternacijom opeke i kamena, i liče na crkve srednjevizantijskog perioda. • U slikarstvu ovog perioda, međutim, dolazi do značajnih promena. . .

Povratak tela i prostora: « Renesanse » u vizantijskoj umetnosti • Kroz celu vizantijsku umetnost će se vraćanje na antičke uzore smenjivati sa periodima veće stilizacije. Kada klasični uzori prevagnu, govorićemo o klasicizmu ili o « renesansama» u vizantijskoj umetnosti, pogotovo prisutnim od XII veka. • Te « renesanse » donose veću realističnost prikazu tela i gesta, ali i izrazu. U srednjevizantijskom periodu se pojavljuje patos, izraz suzdržanog bola i patnje, i naznaka pejzaža, da bi se tokom poznovizantijskog perioda pojavila i druga, iznijansiranija ljudska osećanja. • U poznovizantijskoj umetnosti prostor je još određenije prikazan (pejzaž ili arhitektonski dekor), scene su raznovrsnije a akteri brojniji.

U poznovizantijskoj umetnosti prostor je još određenije prikazan (pejzaž ili arhitektonski dekor), scene su raznovrsnije a akteri brojniji. Dijapazon prikazanih ljudskih osećanja je veći, a osećanja iznijansiranija (kao ovde roditeljska nežnost). Prvi koraci male Bogorodice, oko 1310, Carigrad