Psihofiziologija rada II OSNOVNA PSIHOFIZIOLOKA SVOJSTVA LJUDSKOG RADA

Psihofiziologija rada II

OSNOVNA PSIHOFIZIOLOŠKA SVOJSTVA LJUDSKOG RADA • U osnovi, ljudski rad se odvija zahvaljujući preobražaju sunčeve energije, (koju je u hemijski pogodnom obliku u procesu fotosinteze vezao hlorofil zelenih biljaka), u energiju mišićne kontrakcije. • Nervne ćelije tu istu transformisanu sunčevu energiju konačno pretvaraju u umni i intelektualni rad, kao i u druge psihičke procese i sadržaje.

DEFINICIJE RADA • Sa stanovišta fizike, rad je proizvod sile i puta. • Sa stanovišta privrede rad je proizvodnja materijalnih dobara, odnosno stvaranje upotrebnih vrednosti, • sa aspekta sociologije, rad je svesna, usmerena delatnost čoveka radi podmirenja potreba pojedinca i društva. • Sa aspekta psihologije rad je istovremno fizički, biološki, psihofiziološki, psihički i socioekonomski fenomen, odnosno kategorija ili funkcija.

• • Definicija sa aspekta fizike nije potpuno primenljiva na biološke sisteme jer, na primer”: držanje prtljaga dok se mirno stoji, je statički rad, ali se troši energija i suprotstavlja sili gravitacije, što je odlika svakog rada. Isto tako, za vreme mirnog sedenja, ili čak spavanja vrši se izvestan rad, odnosno troši izvesna količina energije koja se sumarno izražava kao bazalni metabolizam, koji je neophodan za obavljanje osnovnih životnih funkcija naših unutrašnjih, visceralnih organa, koji rade pod “upravom” vegetativnog nervnog sistema. Tako, na primer, u snu i mirnom stanju srce se kontrahuje i tera krv kroz vaskularni sistem, raznoseći tkivima kiseonik i druge neophodne materije za obavljanje životnih funkcija. Pluća i u najdubljem snu dopremaju nove količine kiseonika alveolo-kapilarnoj mreži u nešto manjem iznosu, nego u budnom stanju, ili za vreme aktivnog rada a bubrezi izlučuju ekskretorne produkte. Termoregulacioni mehanizmi u toku dvadeset četiri časa regulišu proizvodnju i odavanje toplote, obezbeđujući postojanost telesne temperature u fiziološkim granicama, nervni sistem radi na svom bazalnom nivou („šum” neurona), što omogućuje rad unutrašnjih organa, ali i sanjanje.

• Energija je bitna zajednička nit koja prožima sve vrste, (oblike) rada. • Kolebanje energijskog nivoa i transformacija vidova energije je opšti imenitelj bilo kog rada. • Sa stanovišta ekopsihofiziologije rad je menjanje nivoa vidova energije između čoveka i sredine sa preoblikovanjem okruženja kao krajnjim ishodom. • Ovakva definicija je potpuno prihvatljiva za mišićnu aktivnost. Međutim, prema energijskim kriterijumima ne može da se kritički sudi o težini umnog - intelektualnog rada. • Međutim, ono što odlikuje bilo koju ljudsku aktinost, odnosno rad je: svesnost, osmišljenost, sadržinska raznovrsnost, precizna vremenska organizacija, planiranje i predviđanje.

Funkcionalno – morfološka uslovljenost rada • 1. Uspravan hod, odnosno suprotstavljanje gravitacionoj sili zemlje, odnosno ubrzanju. Čovek je u toku evolucije razvio morfološko - fiziološke mehanizme za uspešno tolerisanje gravitacije. Tu se pre svega ističe razvijanje antigravitacione muskulature pomoću koje se čovek uspravio i uspravno prohodao. • 2. Encefalizacija. To je razvoj kore velikog mozga, a sa njom i razvoj viših psihičkih funkcija, kao što je mišljenje, svojstvo koje pripada isključivo čoveku. • 3. artikulacija, proizvodnja, produkcija govora kao najčešće i najuspešnije sredstvo verbalne komunikacije. • 4. primicanje očiju u toku nastanka ljudske vrste uspostavlja ikvalitetnije binokularno viđenje, a time i uspešniju percepciju objekata i događaja u okruženju.

• Sve ove promene su omogućile pojavu ljudskog rada, koji se usavršavao uporedo sa razvojem ovih promena. • Navedene pojave bile su u interakciji jedna sa drugom, ali i sa ljudskim radom. • Pojava uspravnog hoda, encefalizacija, artikulacija i smanjenje razmaka između očiju nastajali su zajedno, uticali jedni na druge i zajedno na pojavu ljudskog rada, sa druge strane ljudski rad je povratno pospešivao dalji njihov razvoj. • Biološki smisao rada je opstanak i razvoj ne samo jedinke, već i vrste.

VRSTE RADA • Uobičajena podela ljudskog rada je na : 1. Fizički, telesni, mišićni ili manuelni rad sa ključnom ulogom mišića, i 2. Umni, intelektualni ili mentalni rad sa dominantnom ulogom kortikalnih, cerebralnih struktura. • Međutim, savremeni razvoj nauke i tehnike, briše bivše oštre granice između fizičkog i umnog rada. Javlja se rad kao jedinstvena psihofiziološka kategorija sa preovladavanjem učešća jedne ili druge komponente. Nema ljudskog rada koji bi se odvijao samo na fiziološkom nivou, a isto tako ne postoji ni mentalni - intelektualni rad koji ne uključuje čitavu aktivnost organizma.

FIZIČKI, MIŠIĆNI RAD • Mišićna ćelija, mišićno vlakno • Mišić kao celina – snop mišićnih vlakana Svaki mišić se sastoji iz većeg broja jedinica na celularnom nivou. Ta jednica je mišićna ćelija, se drukčije naziva, mišićno vlakno. Na mišićnom vlaknu se nalazi karakteristična smena svetlih tamnih pruga, otuda poprečna ispruganost.

• VRSTE MIŠIĆNOG TKIVA • Osnovno svojstvo specifičnost mišića je kontrakcija. • Postoje razlike u građi i funkciji pojedinih grupa mišića. Po ovom kriterijumu mišići se grupišu u tri osnovne kategorije. • 1. Poprečno prugasta • 2. Glatka muskulatura • 3. Srčana muskulatura

1. Poprečno prugasta muskulatura - Poprečna ispruganost. - Posledica je karakteristične smene svetlih i tamnih pruga na m. vlaknima. - To je somatska, voljna muskulatura. - Nervni putevi za njihovo inervisanje polaze od kore velikog mozga.

2. Glatka muskulatura - Nema pod mikroskopom vidljivu poprečnu ispruganost. - Kontrakcije su spore. - Radi bez uticaja naše volje. Autonomna kontrola - Nervni putevi za njihovo inervisanje polaze iz subkortikalnih struktura. - Visceralna je i po strukturi helikoidna. - Ulazi u sastav zidova unutrašnjih, visceralnih organa.

3. Muskulatura srca (Srčano mišićno tkivo) Po građi i funkciji izdvaja se u posebnu kategoriju. Ćelije srčanog tkiva su u intimnoj vezi, spojene su preko interkalarnih diskova i celokupni mišić kontrahuje se po principu sve ili ništa. To nije slučaj sa somatskim mišićima.

FIZIČKE KARAKTERISTIKE MIŠIĆA • 1. Svaki mišić poseduje ELASTIŠNOST. Primenom sile mišić se izdužuje, prestankom delovanja sile mišić se vraća u prvobitni položaj, što je znak elastičnosti. Mišić se može tri puta izdužiti u odnosu na svoju ravnotežnu dužinu. (U pitanju je, naravno, izolovani mišić). • 2. PLASTIČNOST je druga osobina mišića. Mišić se izdužuje pod dejstvom sile, ali se ne vraća u potpunosti u prvobitni oblik po prestanku dejstva sile. Plastičnost je naročito izražena kod glatke muskulature. Kod poprečno prugaste je zanemarljiva. • 3. KONTRAKTILNOST. To je osobina grčenja mišića. Ovu osobinu mišić pokazuje kada je podražen. Kada se mišić kontrahuje on i dalje zadržava svoje osobine. Da bi smo izvršili kontrakciju mišića, moramo ga stimulisati. Stimulacija se može vršiti na dva načina. Prvi način: na sam mišić se direktno stavljaju stimulatorne elektrode. Drugi način: mišić se izoluje sa nervom i tom prilikom mišić se stimuliše preko motornog nerva indirektna stimulacija.

IZOTONIČKA I IZOMETRIJSKA KONTRAKCIJA MIŠIĆA Postoje dve vrste kontrakcije mišića: IZOTONIČKA I IZOMETRIJSKA. • Pri IZOTONIČKOJ kontrakciji menja se dužina mišića. • Pri stimulaciji izolovani mišić se zgrči i podigne teg. Teg određene težine koji mišić nosi, je merilo mišićnog napona - tonusa. Svojim skraćivanjem mišić podiže teg. Teg pravi određeni put suprotno sili zemljine teže. Pri tom mišić je izvršio rad, i to spoljašnji rad, koji se meri jedinicama za silu. • Međutim, ako se teg fiksira, podražen mišić neće moći da podigne teg. Ovde se radi o IZOMETRIJSKOJ KONTRAKCIJI. Iako je dužina mišića ista, njegov napon se menja - on se povećava. Isti se rezultat postiže povećanjem težine tega, odnosno stavljanjem više tegova. Konstatuje se da je mišić u ovakvom stanju sposoban da drži mnogo veći teg ili više tegova, odnosno da izdrži veću težinu bez promene dužine. • U organizmu se ostvaruje i izotonična i izometrijska kontrakcija. Pri izotoničnoj kontrakciji, kao što je istaknuto, smanjuje se ukupna dužina mišića. Izotonična kontrakcija obezbeđuje pokret. Pri izometrijskoj kontrakciji, i ako nema spolja vidljive kontrakcije u unutrašnjoj komponenti kontrakcija se događa.

IZOTONIČKA KONTRAKCIJA. MENJA SE DUŽINA MIŠIĆA, MIŠIĆ SE SKRAĆUJE. IZOMETRIJSKA KONTRAKCIJA. DUŽINA MIŠIĆA OSTAJE ISTA. NAPON SE POVEĆAVA.

DINAMIČKI I STATIČKI RAD • Dva osnovna oblika telesnog ili mišićnog rada su dinamički i statički. • Klasifikovani su na osnovu tipa mišićne kontrakcije. • U osnovi dinamičkog rada je izotonička kontrakcija mišća. • Za statički rad je karakteristična izometrijska mišićna kontrakcija. • Većina zanimanja se temelji na različitoj srazmeri izotonusne i izometrijske kontrakcije mišića. U svakodnevnim aktivnostima naizmenično se smenjuju dinamički i statički rad. Ipak, postoje poslovi (aktivnosti) u kojima preovlađuje izometrijska ili izotonusna kontrakcija. • Ove se kontrakcije razlikuju po mnogim energijskim, metaboličkim, biohemijskim i psihofiziološkim karakte-ristikama. Ranije je istaknuto da se pri izotoničkoj kontrakciji menja ukupna dužina mišića, dok pri izometrijskoj kontrakciji ta dužina ostaje ista. Pored objektivnih nalaza ova dva tipa rada se, naročito kada su dugotrajniji, na psihičkom planu različito i doživljvaju.

DINAMIČKI RAD. • • • Najrasprostranjeniji je vid delatnosti čoveka. U običnom životu dinamički rad se jedino i smatra stvarnim radom. Zastupljen je u svim vrstama poslova, povezanih sa kretanjem, u kojima preovlađuje izotonična mišićna kontrakcija. Tipičan primer dinamičkog rada je hodanje. U toku dinamičkog rada pomeraju se delovi tela, jedni u odnosu na druge ili se premešta celo telo u prostoru, ili i jedno i drugo. Za njega je karakteristična naizmenična kontrakcija i relaksacija mišića koji izvode dinamički rad.

Dinamički rad odnosno veličinu opterećenja, tokom njegovog vršenja uglavnom determiniše masa delova tela koji se pokreću, veličina tereta i momenat inercije. • Intenzitet dinamičkog rada se meri i izražava objektivnim jedinicama. • Njegova težina varira u zavisnosti od vrste posla. • Njegov udeo u ukupnoj radnoj delatnosti čovečanstva, u poslednje vreme je znatno manji usled nagle mehanizacije i automatizacije. Tako, na primer, nepunih sto godina ranije, od ukupne količine energije koju je čovečanstvo utrošilo u sve oblike delatnosti, oko 94% je poticalo iz energije stvorene u ljudskim mišićima, a danas samo jedan posto. •

STATIČKI RAD • • • Karakteriše ga izometrijski tip mišIćne kontrakcije. U toku ovog rada ne menja se dužina mišića, ali se u njemu razvija napetost ili tenzija. Prilikom statičkog rada ne premešta se telo u prostoru, a pozicije pojedinih delova tela u odnosu na celo telo su fiksirane. Tipični primeri statičkog rada su stajanje, sedenje i uopšte održavanje položaja tela u prostoru. Ovaj rad, u navedenim pozicijama izvodi antigravitaciona muskulatura. Isto tako, u statički rad se ubraja držanje predmeta ili tereta u rukama. On se sreće u mnogim poslovima, u nejednakoj meri, kao i u nekim sportovima.

• • • Za ovaj tip rada su karakteristične dugotrajne izotonusne kontrakcije sa ređim povremenim dekontrakcijama. Zbog toga se metabolički i uopšte psihofiziološki, ovaj rad znatno razlikuje od dinamičkog. Subjektivno se po pravilu teže doživljava i podnosi nego dinamički. Svako će pre da izabere šetnju nego duže naročito mirno stajanje. Sem toga dugotrajan statički rad, kao na primer nepravilno sedenje, dovodi do promena i deformacije skeleta, naročito kičme. U nepovoljne posledice dužeg statičkog rada se ubrajaju i ravni tabani kao i proširenje vena nogu usled dugog stajanja u nekim profesijama.

PSIHOFIZIOLOŠKE OSNOVE MENTALNOG RADA • Oštro razlikovanje fizičkog rada od intelektualnog nije ni fiziološki ni psihološki opravdano. Nema takvog fizičkog rada koji bi se vršio samo na osnovi fizioloških procesa, a pogotovu nema mentalnog rada, koji bi bio isključivo psihonervne prirode. • Intelektualni (mentalni) rad je ona vrsta aktivnosti, pri kojoj pretežno učestvuju najviše nervne strukture. • Intelektualni (mentalni) rad, kao poseban oblik usmerene psihonervne aktivnosti, uzrokovan je u prvom redu funkcijom kore velikog mozga, ali i ta vrsta , ne samo da pretpostavlja pravilnu funkciju drugih organskih sistema, nego zahteva i sinergične promene u njihovoj aktivnosti.

• U čemu je psihofiziološka razlika između fizičkog i umnog, mentalnog, intelektualnog rada? • Podsetimo se. Pri fizičkom radu mišićne ćelije pretvaraju hemijsku energiju u mehaničku, dok nervne ćelije pretvaraju hemijsku energiju u električnu. • Može se reći, da ono što je za mišićne ćelije kontrakcija, to je za nervne ćelije nervni impuls (akcioni potencijal), hemijska promena, koja se ogleda u kratkotrajnoj depolarizaciji I promeni polarizacije površinskog električnog napona ćelijske membrane. • Nervni impulsi, akcioni potencijali, kao vidljiva manifestacija aktivnosti nervnih ćelija imaju redovno repetitivni karakter, tj izbijaju određenim ritmom.

• Iako nervna ćelija može, isto kao i mišićna ćelija biti neko kratko vreme aktivna bez kiseonika, ipak je kiseonik neophodan za oksidaciju produkata razlaganja glikogena, koja daje energiju potrebnu za resintezu fosfokreatina. • Na taj način, slično procesima koji se zbivaju u mišiću za vreme aktivnosti, glavne materije potrbne za aktivnost nervnih ćelija gotovo se u celosti resintetizuju, dok se uglavnom troše glikogen i kiseonik. Kao nusprodukti stvaraju se uz ugljendioksid još i fosforna i mlečna kiselina. • Intelektualni (mentalni) rad se realizuje skladnom aktivnošću većeg broja cerebralnih područja. U osnovi mentalnog rada nalaze se takvi procesi pri čemu su neka područja mozga pojačano aktivirana, dok su druga inhibirana. • U tom izboru i raspodeli razdraženja posebno značajnu ulogu imaju asocijativna područja mozga, koja u skladu sa zadacima pred kojima se čovek nalazi, integrišu aktivnost različitih cerebralnih područja u više psihičke procese

• Od kakve je važnosti kiseonik za funkcije mozga, pokazuju poremećaji, do kojih dolazi veoma brzo, čim nastupe smetnje u normalnom dovodu kiseonika. . Tako na primer, ako udišemo vazduh, koji je siromašan kiseonikom (ispod 13%), narušavaju se najviše psihičke funkcije, kao što je rešavanje problema, mogućnost sticanja novih znanja, ispravna detekcija i interpretacija (razumevanje) signala. • Ako se količina kiseonika još i dalje smanji (na 5 - 7%), dolazi do gubitka svesti, pri čemu ako stanje potraje, prestaje bilo kakva psihonervna aktivnost. • Do sličnih poremećaja doći će i onda, kada mozak ne dobija normalnu količinu krvi. • Kod slabijeg opskrbljivanja mozga krvlju, aktivnost kortikalnih neurona se smanjuje, čovek postaje pospan i nesposoban za mentalni rad, dok znatnija anemija mozga izaziva nesvesticu. •

• U normalnim uslovima povećana potreba za kiseonikom i energetskim materijama, nadoknađuje se povećanom količinom krvi koja se doprema u mozak. • Ona se osigurava lokalnim delovanjem CO 2 (ugljendioksida) na krvne sudove u mozgu koji se proširuju. • Osim toga, povećana količina ugljendioksida u krvi stimuliše baroreceptore i hemoreceptore u krvnim sudovima, koji reflektorno izazivaju povećanje krvnog pritiska i brzinu disanja pa samim tim i povećano dopremanje kiseonika u mozak. • Kortikalno razdraženje se može proširiti i na centre, koji regulišu cirkulaciju i na taj način osigurati potrebnu količinu krvi za normalno funkcionisanje mozga.

• Promene koje nastaju u disanju za vreme intelektualnog rada, nisu pravilne. • Nešto povećana količina ugljendioksida u krvi pobuđuje centar za disanje, ali zbog posebne raspodele aktivacije i inhibicije u kori mozga za vreme aktivnosti može doći do nepravilnosti u disanju. • Za vreme intenzinog intelektualnog rada - koncentracije, disanje postaje pliće i sporije. Povremeno se može i potpuno zadržati, da bi se zatim opet produbilo i ubrzalo. • Od energetskih materija najvažnija za rad mozga je glukoza. Kod snajenja glukoze (hipoglikemija) narušavaju se slično kao i kod hipoksije, najpre najviše psihičke funkcije, a kad količina glukoze padne ispod neke kritične vrednosti, dolazi do stupora, grčeva i nesvestice.

• Istraživanja su pokazala da je svaki mentalni rad najuže povezan sa mišićnim radom, odnosno, nije moguć bez mišićne komponente. • Pri mentalnom radu povećava se tonus mišića i to utoliko više ukoliko je mentalni rad naporniji. • Mišićna napetost opet, ako nije visokog intenziteta, povratnom vezom, preko aferentnog i gama moto sistema, deluje stimulativno na odvijanje kortikalne aktivnosti. • Suprotno ovom, u stanju potpune relaksacije mišića, psihička aktivnost se korelativno smanjuje, što u krajnjem ishodu dovodi do pospanosti i sna. • Ukratko, mentalni rad predstavlja poseban oblik aktivnosti ćelija mozga. Fiziološka osnova te psihonervne aktivnosti jesu hemijsko-električne promene, koje se zbivaju u ćelijama mozga, uz aktivnost mišićnog sistema.

KARDIO - RESPIRATORNE SINERGIJE PRI RADU • Aktivnost mišićnog sistema pri obavljanju fizičkog rada određene težine izaziva čitav niz promena u funkciji drugih sistema organa. S obzirom da te promene u funkciji organa potpomažu mišićnu aktivnost, nazvane su sinergijama fizičkog rada. • Ove psihofiziološke sinergije adaptiraju organizam novo nastalim prilikama aktivnosti i ostvaruju optimalne unutrašnje uslove za odvijanje radnog procesa. • Među glavne psihofiziološke sinergije pri radu spadaju pre svega sinergije kardiovaskularnog sistema i sinergije plućne ventilacije.

- SINERGIJE KARDIOVASKULARNOG SISTEMA - SINERGIJE PLUĆNE VENTILACIJE

KARDIOVASKULARNE SINERGIJE • Kada je fizička aktivnost jača ili dugotrajnija dolazi do promena u funkcijama kardiovaskularnog sistema. • Promene se ogledaju u bržem protoku krvi, a samim tim u boljem snabdevanju sa kiseonikom i glukozom aktivnih tkiva, odnosno mišića.

• Na intenzitet kardiovaskularnih promena pri radu utiču: 1. težina mišićnog rada, 2. individualni faktori: pol, uzrast, fizički kapacitet, utreniranost, emocionalno stanje, motivisanost za rad 3. faktori spoljašnje srdine

• Adaptacija, odnosno promene funkcija kardiovaskularnog sistema na pojačane fizičke zahteve, ostvaruje se preko sledećih regulacionih mehanizama: 1. ubrzanja rada srca 2. povećanja sistolnog (udarnog) volumena 3. povećanja minutnog volumena srca 4. porasta krvnog pritiska 5. preraspodela krvi

Ad 1. ubrzanje rada srca- PULS • Ubrzanje kontrakcija srčanog mišića u korelaciji je sa intenzitetom fizičke aktivnosti i varira od neznatnog povećanja kod lakih aktivnosti do preko 180 srčanih kontrakcija u minuti kod intenzivnih sportskih napora. • Maksimalno povećanje frekvencije pulsa postiže se u brzim sportskim disciplinama (trčanje na kratke staze) i kod mladih lica može da pređe 200 udara u minuti.

• Posle početnog ubrzanja, održava se frekvencija srčanog ritma na povišenom nivou za vreme čitave radne aktivnosti. • Po prestanku rada, srčani ritam se u početku naglo, pa sve sporije vraća na normalu. • Brzina vraćanja na normalu je veća, što je prethodni rad slabijeg intenziteta i kraćeg trajanja.

Ad 2. povećanje sistolnog (udarnog) volumena: - količina krvi koju svaka kontrakcija srčanog mišića (sistola) ubacuje u krvotok. Povećanje sistolnog volumena nastaje usled: povećanog priliva venozne krvi u srce, koji nastaje zbog. . . . porasta venoznog pritiska do kojeg dolazi usled: a. refleksne vazokonstrikcije, b. istiskivanja krvi iz abdominalnih organa zbog dubljeg disanja i c. kontrakcija skeletnih mišića, koje pomažu protok i ubrizgavanje dodatne količine krvi u vene.

Sistolni (udarni) volumen može, pri intenzivnom fizičkom radu, dostići i tri puta veću vrednost od one, koju ima za vreme mirovanja oko 60 ml u miru prema 180 ml pri teškom radu.

Ad 3. Povećanje minutnog volumena srca • Ubrzan srčani ritam i povećanje sistolnog volumena dovode do povećanja minutnog volumena srca, tj. količine krvi, koju srce daje za vreme jedne minute u krvotok. • Minutni volumen srca, u odnosu na intenzitet fizičke aktivnosti, varira u granicama, i to: • od oko 4 litra krvi u minuti u stanju mirovanja • do 40 litara kod maksimalnih kratkotrajnih napora treniranih sportista. • Porast minutnog volumena srca ubrzava tok krvi i tako mišićno tkivo dobija povećanu količinu kiseonika u jedinici vremena, dok se metaboliti brže odnose i eliminišu pomoću krvotoka.

• Ad 4. Porast krvnog pritiska - vazokonstrikcija • mehanizmi regulacije • - CO 2, čije povećanje u krvi dovodi do stimulacije vazokonstriktornog centra u produženoj moždini, što izaziva opštu vazokonstrikciju, a time i porast krvnog pritiska. • - U istom smeru deluju i hemoreceptori i baroreceptori u karotidnom sinusu. • - Opštoj vazokonstrikciji doprinosi i adrenalin koji se u toku fizičke aktivnosti doprema u najvećoj meri iz srži nadbubrežne žlezde.

• Radna hipertonija (povećan opšti arterijski pritisak) je izrazitija ukoliko je rad intenzivniji. • Kod vrlo teških napora može dostići vrednost od preko 200 mm Hg. • U toku rada arterijski pritisak raste do neke vrednosti, a onda se snižava i na tom nivou ostaje do kraja rada.

• Ad 5. Preraspodela krvi • Snabdevanje mišića i drugih aktivnih tkiva kiseonikom u toku rada olakšava odgovarajuća preraspodela krvi u organima. • U stanju mirovanja skeletni mišići primaju 15 - 20% minutnog volumena srca. • Za vreme rada u aktivnim skeletnim mišićima količina krvi može da se poveća 15 - 20 puta u odnosu na stanje mirovanja.

• Povećanje količine krvi u mišićima pri naporu, nastaje zahvaljujući vazodilataciji u mišićima. • Mehanizmi regulacije: • - centralna regulacija • - vazokonstrikcija u drugim lokalnim područjima, naročito u trbušnim organima i koži. • - aktivnost simpatičkih holinergičnih vazodilatatornih vlakana u mišićima

SINERGIJE SISTEMA ORGANA ZA DISANJE (PRILAGOĐAVANJE DISAJNE FUNKCIJE RADU) • Adaptacija kardiovaskularnog sistema zahtevima rada sastoji se u bržem transportu kiseonika i u bržem odvodu ugljendioksida putem krvi. • Ali samim transportom ne mogu se podmiriti povećane potrebe aktivnog tkiva za kiseonikom, ako se uporedo ne unosi i veća količina kiseonika u organizam. • Unošenje kiseonika i odstranjenje CO 2 iz organizma vrši se disanjem.

• Plućna ventilacija zavisi od frekvencije i dubine disanja. Pri fizičkom radu povećava se ventilacija pluća i to uporednim: - ubrzanjem frekvencije disanja, i - produbljenjem udisaja. Za vreme mirovanja u pluća ulazi pri normalnom disanju, svakim udisajem oko 500 ml vazduha. • Pošto je broj udisaja odraslog čoveka oko 12 u minuti, to znači da je u ovim uslovima volumen plućne ventilacije oko 6 litara u minutu

• Pri fizičkoj aktivnosti organizam povećano oduzimanje kiseonika iz krvi nadoknađuje povećanjem plućne ventilacije i boljim iskorištavanjem kiseonika iz krvi. • Pri umerenom radu povećana plućna ventilacija se postiže: povećanjem respiratornog volumena, a pri teškom radu porastom frekvencije disanja. • Kod vrlo intenzivnih sportskih napora količina vazduha, koja svakim udisajem ulazi u pluća, iznosi preko 1 litra, a frekvencija disanja dostiže vrednost od preko 60 na minutu

MRTVA TAČKA i DRUGI ZAMAH, DRUGI UDISAJ (SECOND WIND, ) • U periodu kada se sprovodi dugotrajan i teži rad (kao kod trčanja na duža rastojanja) dolazi do naglog smanjenja radne sposobnosti, sa subjektivnim doživljajem potpune nemoći i nemogućnosti da se rad nastavi. To stanje definiše se kao „mrtva tačka”. • S druge strane, jasno se pokazalo da bolje pripremljen, utreniran sportista lakše podnosi, savladava to stanje. Kod vrhunskih sportista, „mrtva tačka” se, na subjektivnom planu, vrlo slabo oseća. • Ako se aktivnost nastavi za vreme „mrtve tačke”, to stanje se smenjuje „drugim udahom”. Naime, subjektivno, tzv. „drugi udah” doživljava se kao osećaj olakšanja, pošto se sa dispnee prelazi na eupneu (normalno disanje bez osećaja gušenja). Istovremeno sportista doživljava osećaj da može da nastavi rad - trčanje. Objektivno, jasno se konstatuje da se uspostavlja duboka i ritmična respiracija i ritmičko i snažno kretanje. Normalizuju se i regulatorni uticaji centralnog nervnog sistema.

HIPERVENTILACIONI SINDROM HVS Hiperventilacija: ubrzano i produbljeno disanje Uzroci nastanka Javlja se u toku paničnih i anksioznih napada ali i kao simptom srčanih i pulmonalnih oboljenja. Klinička slika HVS za posledicu ima sledeće simptome: vrtoglavicu, omaglicu, doživljaj zbunjenosti, nedostatak vazduha, zamagljen vid, ubrzan rad srca, utrnulost i neosetljivost na dodir u rukama i nogama, oznojeni dlanovi, ukočenost mišića.

• Mehanizmi nastanka • Najvažniji mehanizam poremećaja izazvan hiperventilacijom je stezanje i sužavanje određenih krvnih sudova u telu, što ima za posljedicu smanjenu količinu (smanjen protok) krvi koja stiže u mozak. • Sužavanje krvnih sudova ne utiče samo na smanjen protok krvi već utiče i na funkciju hemoglobina koji povećava vezivanje za kiseonik. • Zbog toga ne samo da manje krvi dolazi do određenih delova tela, već je i manje verovatno da će kiseonik nošen ovom krvlju biti oslobođen u tkivu. • Tako nastaje paradoks, da prekomerno disanje koje podrazumeva preuzimanje veće količine kiseonika, istovremno ima za posledicu manji priliv kiseonikika u određene delove mozga i tela.

HIPERVENTILACIONI SINDROM I KONTROLA PANIČNOG NAPADA

Tretman: - stavljanja papirnate kesice na bolesnikova usta i nos, da bi udisao već izdahnuti vazduh s većim sadržajem CO 2. - medikacija anksioliticima. - upotreba određenih psihoterapijskih tehnika

• Literatura: Živković, S. , Milenović, M. , Obrenović, J. (2019). Psihofiziologija rada, Filozofski fakultet u Nišu, Niš(udžbenik)