Humanistiki pristup u psihoterapiji Priredila Anita Burgund Humanistiki

Humanistički pristup u psihoterapiji Priredila: Anita Burgund

Humanistički pristup u psihologiji � je skola psihologije koja se pojavila, 1950 -tih godina, kao reakcija i na bihejviorizam i na psihoanalizu. � � pokazuje eksplicitnu zainteresovanost za humane dimenzije psihologije u socijalnmom kontekstu Koreni humanistickog pristupa nalaze se u egzistencijalistickom filozofskom pristupu (Kierkegaard, Nietzsche, Heidegger, Sartre)

Dakle, kasnih 50 -tih …. psiholozi pokazuju interesovanje za pomak ka vise holistickim vizijama psihologije � Viktor Frankl, Abraham Maslow, Carl Rogers i Clark Mustakas. – koji su formirali profesionalnu asocijaciju koja ce se posvetiti psihologiji � koja je usmerena na univerzalnost i jedinstvenost odredjenja ljudskog bica,

� � � Humanistička psihologija naglašava celovitost ličnosti i njenu nesvodivost na sastavne delove. Čovek je za humanističku psihologiju prvenstveno svesno biće. Biće sposobno za samo-određenje i samo-ostvarenje. Humanistička psihologija ističe značaj čovekove ličnosti.

Osnovni postulati humanističke psihologije 1/2: � � Ličnost je više od zbira delova i mora se sagledati celovito. Ličnost ne živi sama, ljudi su društveni po prirodi i njihovi međuljudski odnosi su deo njihovog razvoja. Ličnost je svesna. Ljudi poseduju svest o postojanju i sebi samima. Ličnost stvara obrasce na osnovu koga razume ono što joj se događa

Osnovni postulati humanističke psihologije 2/2 � � Na svaku situaciju ličnost reaguje delom pod uticajem prošlih iskustava. Ličnost ima slobodnu volju. Ličnost traga za vrednostima i smislom. Ličnost je sposobna da stvara.

Journal of Humanistic Psyhology, 1961 Assotiation for Humanistic Psyhology, 1963 …… uvode se odrednice kao [to su : - self, (sebstvo, biće) - samo-aktualizacija( samo-ostvarenje), - zdravlje, nada, ljubav, - kreativnost, prirodnost, - postizanje individualiteta i značenja – ukratko, fokus je na na onome što znači biti ljudsko bice, humana jedinka, čovek

Karakteristike humanističkog pristupa: � � Svim humanističkim modelima zajednićka je sledeća ideja: Ljudska bića pokušavaju da daju smisao svetu u kome žive i socijalni radnici im pomažu u tom procesu podržavajući i unapređujući sve potencijale ličnosti ( Vidanović, 2002)

Cilj humanističke psihoterapije i savetovanja Usmeren je ka razvoju opštih humanih potencijala ličnosti, pri čemu je klijent aktivni učesnik u procesu. � Osnovni postulati: - Svaka individua je jedinstvena - Ljudi imaju tendenciju za rastom i razvojem - Ljudi biraju ono što postaju �

Nedirektivni pristup Karla Rodžersa � „klijent nikad ne zna šta je problem sve dok problem nije blizu razrešenja. “

Biografija � � Rodjen 1902 u Ilinoisu, kao četvrto od šestoro dece. Upisao je fakultet za agrikulturu, da bi se kasnije prebacio na studije religije sa željom da postane sveštenik. Nakon završetka studija počinje da se bavi kliničkom psihologijom na kojoj doktorira. 1951 objavljuje svoje najznačajnije delo „ Na klijenta orjentisana terapija“

Odnos u savetovanju Podstiče jedinstvenu i autentičnu vezu ljudi � Tretira ljude kao osobe, a ne objekte � Savetnik koristi sopstvena osećanja u prepoznavanju reakcija klijenta i transfera � Savetnik je učesnik u procesu �

� Zamerajući psihoanalizi da čoveka vidi kao mračno i destruktivno biće i zamerajući biheviorizmu da na čoveka gleda kao na automatizovano biće, Rodžers zagovara humanističko viđenje čoveka, po kome je čovek biće svrhe, predodređen da bude slobodan i aktuelizuje svoje potencijale

Odlike Rodžersove teorije: Fenomenološka, holistička, aistorijska � � � Fenomenološko određenje Rodžersove teorije ličnosti podrazumeva da se u žiži Rodžersovog interesovanja nalazi način na koji pojedinac doživljava svet, odnosno fenomenološko polje jedne osobe. Teorija je holistička, jer pojedinac u svakom trenutku reaguje kao celovnto biće. Za razumevanje pojedinca važni su događaji koji se odigravaju "ovde i sada", a ne događaji koji su se odigrali "tamo i tada". - aistoričnost

Osnovni koncepti Rodžersove teorije: organizam, fenomenološko polje i self (pojam o sebi ili Samstvo). Ličnost je "doživljavajući organizam". Psihološki posmatrano, organizam je mesto celokupnog doživljavanja jedne osobe i on poseduje sledeća bitna svojstva: - uvek reaguje kao celina, - pokreće se pod uticajem jednog osnovnog motiva, a to je motiv razvoja, aktualizacije. Organizam uvek teži da se razvija, pa čak i po cenu bola i patnje.

Osnovni koncepti Rodžersove teorije: � � Fenomenološko ili pojavno polje predstavlja sveukupnost iskustva jedne osobe. To je subjektivna realnost osobe i ona ima, po Rodžersu, ključni uticaj na ponašanje. Subjektivna ili fenomenološka realnost može biti identična sa objektivnom ili spoljašnjom realnošću, ali i ne mora. Odnos između unutrašnje i spoljašnje realnosti predstavlja odnos stalnog testiranja realnosti, odnosno, postavljanje hipoteza o njoj.

Osnovni koncepti Rodžersove teorije � � � Self (pojam o sebi, Samstvo) predstavlja deo fenomenološkog polja koje se tokom razvoja izdvojilo. To je onaj deo iskustva koji je koncentrisan oko doživljaja "ja" ili "mene. To je fluidni geštalt koji se menja, proces, ali u svakom datom momentu i specifični entitet. Ukoliko postoji nesputan, slobodan i jasan protok informacija između organizma i selfa, osoba tačno zna šta oseća i ne oseća se ugroženom onim šta oseća. Ona je u stanju da doživljavanja organizma prihvati bez pretnje i bez straha za "pojam o sebi".

� Opisujući ove tri vrste nesklada, Rodžers, iznosi svoj koncept mentalnog zdravlja, odnosno, koncept dobro organizovane ličnosti. � Mentalno zdrava, dobro organizovana ličnost, koju Rodžers naziva i skladnom ličnošću, nije sputana nijednim od tri moguća nesklada. Ona je, zbog toga, u stanju da realno misli, da dobro procenjuje i ne ponaša se odbrambeno prema svojim iskustvima.

� � Razvoj ličnosti u pravcu mentalnog zdravlja i skladnog funkcionisanja ili u pravcu mentalne bolesti i neskladnog funkcionisanja određen je, pre svega, vaspitanjem. "Ako pojedinac bude doživljavao samo bezuslovno poštovanje neće se razviti uslovi vrednovanja, samopoštovanje nikada neće biti u raskoraku sa organizmom, tako da će pojedinac i dalje biti psihološki prilagođen i funkcionisaće u punoj meri"

Ciljevi nedirektivne terapije: � � � Prvi i osnovni cilj -"postati sopstveni organizam, sopstveno iskustvo". Prihvatanje sebe i naklonosti prema sebi. Ovaj proces Rodžers naziva "doživljavanjem potencijalnog selfa". Vraćajući se sebi, svojim iskustvima i postajući otvoren za njih, čovek postaje spreman da bez straha, podozrenja ili odbrana doživi afektivni odnos sa nekom osobom.

Orijentacija ovog pristupa …nije na dihotomiji, razdvajanju “biološkog” od “duhovnog” ili “socijalnog”. . vec izgradnja humanisticke etike koja coveka posmatra u njegovom bioloskom, psiholoskom i socijalnom totalitetu ……“čovekov cilj je da bude čovek”- a uslov za to je da bude “covek po sebi”

Proces neprilagođavanja počinje, naime, još u detinjstvu. Pre nego što počne da se odvija, dete ima sledeće osobine: 1. ono opaža svoje doživljavanje kao realnost; njegovo doživljavanje je njegova realiost, 2. ono ima tendenciju da aktualizuje svoju realnost, 3. ono vrši interakciju sa realnošću u terminima svojih aktualizirajućih tendencija, 4. u toj interakciji se ponaša kao organizovana celina, 5. bavi se organizmičkim procesom procenjivanja, procenjujući doživljaje u odnosu na aktualizirajuću tendenciju kao kriterijum: ona doživljavanja koja se opažaju kao da održavaju i jačaju organizam, procenjuju se pozitivno, a ona koja to otežavaju, procenjuju se kao negativna, i konačno, 6. dete teži pozitivnim, izbegava negativno procenjena doživljavanja

Primer: dečak ima sliku o sebi kao o dobrom dečaku kojeg roditelji vole, ali on takođe voli da kinji svoju mlađu sestru, zbog čega ga roditelji kažnjavaju. Ovo kažnjavanje ga upućuje da preudesi sliku o sebi i svojim vrednostima na jedan od sledećih načina: a. "Ja sam rđav dečak", b. "Moji roditelji me ne vole", c. "Ja ne volim da zadirkujem moju sestru". �

Postoji nekoliko stavova koje bitno razlikuju Humanisticki pristup od drugih pristupa 1. naglašavanje subjektivnog značenja, 2. odbacivanje determinizma i 3. zainteresovanost za pozitivan rast mnogo više nego za patologiju i defekte (ovi stavovi su od posebne vaznosti u pristupu pojedincu pri savetovanju i psihoterapiji)

Kako razumeti naglašavanje subjektivizma? ponasanje moze da se razume samo objektivno (od strane nepristrasnog posmatraca), � Mnogi klasicni psiholozi veruju da � Humanisti opovrgavaju taj stav zakljuckom da � - pojedinac nije u stanju da objektivno sagleda , razume svoje ponasanje - znacenje ponasanja sustinski potpuno personalizovano i subjektivno; - prihvatanje takvog stava i te ideje nije nenaucno, � …jer, svaka osoba je nuzno i definitivno � � subjektivna:

Po Rodgers-u, ono što nauku o humanim odnosima čini pouzdanom . . . . nije činjenica da su naučnici čisti objektivisti, �već činjenica. - da je priroda observiranih � dogadjanja takva da se saglasnost o njima moze napraviti kroz posmatranje razlicitih observera “inter-subjektivna verifikacija”(Rodgers)

Jedna objektivna tačka oslonca/stanje/ocena ne vredi ništa � ako želiš da uhvatiš puno razumevanje prirode humanog odnosa, ne možeš zakljucivati o tome na bazi pojedinačnih (makar koliko objektivnih) tacaka i termina Umesto toga mozes razmatrati i zakljucivati jedino � tako što svoje ideje povežeš sa ličnim doživljajem – � i ako potom proceniš kakvo je značenje tvog ponasanja stvoreno na taj nacin

C. RODGERS � umesto prihvatanja determinizma govori o zdravom razvoju � Zdrav pojedinac ce teziti da u tom zdravom razvoju vidi i oseti kongruentnost (podudarnost) izmedju osecanja ko sam ja (self) i osecanja � ko bih zeleo/la da budem (self-ideal) �

Humanisticki psiholozi veruju…. …. da je u svakoj osobi prisutna snazna zelja da ostvari njen/njegov pun potencijal, - da dostigne samo-aktelizaciju (samo-ostvarenje)

Odnos klijenta i terapeuta 1/2: � � � nije odnos između deteta i roditelja sa karakterističnom dubokom emocionalnom vezanošću, pasivnošću i receptivnošću sa jedne strane (dete) i odgovornošću, autoritetom i akcijom (roditelj) sa druge. to nije odnos dva prijatelja, jer takav odnos pretpostavlja ne samo približnu emocionalnu zrelost obeju strana već i kompletnu uzajamnost davanja i primanja, to nije odnos koji postoji između učitelja i đaka, sa tipičnom superiornošću jednog i neznanjem drugog koji uzajamno komuniciraju, pre svega, na intelektualnom nivou,

Odnos klijenta i terapeuta 2/2: � � to nije odnos koji se sreće između pacijenta i lekara u kome je lekar ekspert za dijagnozu i lečenje, koji sve zna o bolesti svog pacijenta i zna kako ona može da se izleči, koji postavlja dijagnozu i prepisuje lek, a pacijentu ostaje da taj lek samo poslušno uzme, to nije odnos dva saradnika, mada je takva varijanta možda najbliža. To nije odnos koji postoji između vođe i sledbenika, to, konačno, nije ni odnos sličan odnosu između vernika i njegovog propovednika"

Odnos klijenta i terapeuta karakteriše: � Autentična, nenametljiva, prirodna toplina i autentično, nenametljivo, bezrezervno prihvatanje klijenta. Psihoterapeut je osoba koju klijent stvarno - interesuje i kome je stvarno stalo do klijenta. Psihoterapeut prihvata da do određene mere i sa određenom kontrolom bude uvučen u emotivni odnos

Bazični uslovi za terapiski odnos � Kontakt: učesnici su otvoreni jedni prema drugima i medjusobno utiču jedni na druge. � Neusiljenost: biti autentičan, prilagodljiv, human i transparentan. � Bezuslovno prihvatanje: Prihvatanje osobe bez obzira na njegovo ili njeno ponašanja � Empatija: Razumevanje osobe iz njenog il njegovog iskustva.

Karakteristike krijentom-orjentisane seanse � Potpuno posvećeno prisustvo � Otvorenost i potpuno pozitivo prihvatanje: poštovati ličnost, ne obavezno i dela � Autentičnost, iskrenost, transparentnost i toplota: Biti pravi, a ne ono što mislite da uloga "savetnika" treba da bude.

Faze razvoja psihoterapijskog odnosa 1/2: 1. 2. 3. 4. 5. 6. Pojedinac je odlučio da zatraži pomoć Razjašnjavanje psihoterapijske situacije Ohrabrivanje slobodnog izražavanja osećanja Prihvatanje i osvetljavanje negativnih osećanja Probno ispoljavanje pozitivnih osećanja Prihvatanje i prepoznavanje pozitivnih osećanja

Faze razvoja psihoterapijskog odnosa 2/2: 7. Postizanje uvida 8. Osvetljavanje mogućih izbora 9. Preduzimanje pozitivnih inicijativa 10. Dalji razvoj uvida 11. Povećanje poverenja u sebe 12. Smanjenje potrebe za psihološkom pomoći

Šta radi psihoterapeut u nedirektivnoj terapiji? 1. 2. 3. Psihoterapeut sluša klijenta. Psihoterapeut strukturira psihoterapijski proces (odnos) Psihoterapeut odgovara, reaguje na klijenta, a ne klijent na psihoterapeuta

Koje su intervencije psihoterapeuta? 1. Odgovori prihvatanja 2. Reflektovalje sadržaja 3. Reflektovanje osećanja 4. Klarifikacija 5. Specifičnost ili konkretnost