Zdravstveni sistemi Socijalna politika Evropske unije 8 april

Zdravstveni sistemi Socijalna politika Evropske unije 8. april 2020. godine

Sadržaj -Zdravstveni sistemi u EU 1. Bizmarkov i Beveridžov model 2. Tipologija i klasifikacija zdravstvenih sistema 3. Determinante sistema -Zdravstveno stanje stanovništva 1. Indikatori zdravstvenog stanja 2. Vodeći uzroci smrtnosti 3. Faktori rizika -Zdravstvene službe 1. Zaposlenost 2. Sektorske reforme 3. Teškoće finansiranja 4. Privatno zdravstveno osiguranje -Evropska zdravstvena politika 1. Prioriteti i ciljevi 2. Strateška opredeljenja 3. Solidarnost i smanjenje nejednakosti

Zdravstveni sistemi u EU -Dva osnovna tipa zdravstvenih sistema: - zemlje sa nacionalnom zdravstvenom službom i - zemlje sa sistemima obaveznog socijalnog osiguranja. -Ova dva tipa / modela se približavaju jedan drugom, tako da gotovo čitavo stanovništvo Unije ostvaruje prava na zdravstvenu zaštitu. -To dovodi do rasta izdataka koji se pokrivaju iz budžeta, privatnog osiguranja i sopstvenog učešća korisnika, pri čemu su vidljive razlike koje se tiču obima i nivoa prava u pojedinim zemljama članicama. -Opšti ciljevi zdravstvenih politika: obezbeđenje dostupnosti i ravnopravnosti korisnika (postojanje garantovanog minimuma zdravstvene zaštite unutar koga će biti obezbeđen siguran pristup zdravstvenim uslugama i jednak tretman za sve građane); materijalna sigurnost građana; makroekonomska efikasnost; mikroekonomska efikasnost; sloboda korisnika (kao preduslov konkurentnosti, efikasnosti, kvaliteta i poštovanja osnovnih ljudskih prava); odgovarajuća autonomija davalaca usluga (sloboda lekara da rade na način za koji smatraju da će najbolje pomoći pacijentu).

Tipovi zdravstvenih sistema u EU Istraživanje Dimenzije Tipovi zdravstvenih sistema Fild (1973) - Vlasništvo - Autonomija lekara 1. Pluralistički zdravstveni sistem 2. Sistem zdravstvenog osiguranja 3. Sistem zdravstvenih usluga 4. Socijalizovani zdravstveni sistem Teris (1978) - Glavne organizacione jedinice 1. Javna pomoć 2. Zdravstveno osiguranje 3. Nacionalne zdravstvene usluge Frenk i Donadebian (1987) - Državna kontrola u oblasti pružanja medicinske zaštite - Osnova za sticanje prava Deset tipova zdravstvenih sistema npr. nacionalne zdravsvene službe u socijalističkim zemljama, nacionalno zdravstveno osiguranje u Nemačkoj ili Medicaid u SAD OECD (1987) - Obuhvatnost - Finansiranje - Vlasništvo 1. Model nacionalne zdravstvene službe 2. Model obaveznog zdravstvenog osiguranja 3. Model privatnog zdravstvenog osiguranja Blenk i Biro (2004) Državna uloga u: - finansiranju - pružanju usluga - obuhvatu 1. Bizmarkov model 2. Beveridzov model Grupa autora (1999. i 2007) - Glavne organizacione jedinice - Korišćenje - Usluge - Proizvodnja 1. Država sa čvrstom kontrolom i komandom 2. Snabdevačka država 3. Korporativna država 4. Država sa slabom kontrolom i komandom Izvor: navedeno prema Wendt et al, 2009.

Klasifikacije i modeli - Osnov klasifikovanja je Esping-Andersenova klasifikacija “svetova blagostanja. ” - Bambra uvodi pojam zdravstvene dekomodifikacije koja se uslovno definiše kao stepen do kog je pristup pojedinaca zdravstvenoj zaštiti uslovljen njihovom pozicijom na tržištu, kao i stepen do kog je državno obezbeđivanje zdravstvenih usluga je nezavisno od tržišta. - U osnovi savremenih kalsifikacija postoji podela na „tri idealna tipa“ sa velikim brojem varijacija unutar njih. - Polazeći od karaktera i načina finansiranja, organizacije zdravstvenih usluga i institucionalnog okvira (regulative) funkcionisanja zdravstvene zaštite, u EU 27 razlikujemo: „državne, društvene i privatne sisteme sa 27 različitih vrsta“ (Wendt et al, 2009). - Državne zdravstvene sisteme karakteriše nadležnost države u finansiranju, pružanju usluga i regulativi (kontroli) zdravstvene zaštite, dok je kod društvenog modela to u nadležnosti društvenih aktera. Kod privatnih zdravstvenih sistema navedene determinante zdravstvene zaštite u nadležnosti su privatnih aktera. U praksi se retko sreću čisti modeli, već se uglavnom radi o mešovitim rešenjima. - Reforme zdravstva karateriše prilagođavanje novim uslovima i prelazak sa jednog na drugi oblik finansiranja (sa državnog na privatno ili obrnuto). Radikalne promene se dešavaju ređe, pa se otuda reformski proces uglavnom odvija u vidu „internih trasformacija“ zdravstvenih sistema.

Determinante zdravstvenih sistema - I Finansiranje Uobičajena podela na Bizmarkov i Beveridžov model, podrazumeva finansiranje na osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje ili postojanje nacionalnih zdravstvenih službi za čije se funkcionisanje sredstva obezbeđuju iz poreza. Oporezivanje, doprinosi za obavezno zdravstveno osiguranje i privatni doprinosi predstavljaju tri načina finansiranja zdravstvenih sistema. - II Pružanje zdravstvenih usluga Ubičajena podela na državne i privatne aktera u oblasti pružanja usluga, uglavnom se pravi na osnovu kriterijuma vlasništva i profitne orijentacije. Državni (javni, neprofitni) i privatni (profitni i neprofitni) sektor se često prepliću u praksi. U većini evropskih zemalja javni (državni) akteri dominiraju u oblasti bolničkog lečenja i nege, a privatni profitni akteri u oblasti ambulantne zaštite. - III Upravljanje i rukovođenje (kontrola) zdravstvenim sistemom U praksi zdravstveni sistemi mogu biti dominantno ’’državno-vođeni“, ’’korporativno-upravljani“ ili ’’tržišno-usmeravani“. Česti su primeri da društveni i privatni akteri zajedno sa državom učestvuju u usvajanju regulative.

Zdravstveno stanje stanovništva (1) - - Indikatori zdravstvenog stanja Godine 2018. u EU 28: očekivane godine života za oba pola 81, pri čemu za žene 83, 6, a za muškarce 78, 3. (https: //ec. europa. eu/eurostat/databrowser/view/sdg_03_10/default/table ? lang=en) Od 2002. do 2017. godine , očekivane godine života u EU 28 su se uvećale za 3, 2 godine, sa 77, 7 na 80, 9 godina života. Uvećanje za žene iznosilo je 2, 6 godina, a za muškarce 3, 8 godina. Razlike među državama su u 2017. godini iznosile 11 godina za muškarce, a 7, 7 godina za žene. Najkraće očekivane godine za muškarce bile su u Letoniji (69, 8 godina), a najduže u Italiji i Švedskoj (80, 8 godina). Opseg očekivanih godina života za žene kretao se od 78, 4 u Bugarskoj do 86, 1 u Španiji. Stopa mortaliteta odojčadi iznosila je 3. 6: 1000 živo rođenih. Od 2007. do 2017. godine, stopa mortaliteta odojčadi opala je sa 4, 4 na 3. 6 u EU 28. Faktori rizika po zdravlje: pušenje, alkohol, gojaznost.

Zdravstveno stanje stanovništva (2) - Vodeći uzroci smrtnosti

Zdravstvene službe - U strukturi ukupnog broja zaposlenih u EU, zaposleni u zdravstvu i socijalnim službama čine u proseku 10%. - Međutim, države članice se dele u tri grupe: - 1. Švedska, Danska, Finska, Holandija, Belgija i Velika Britanija, u kojima socijalni sektor zapošljava 13 -18% radno aktivne populacije, što je znatno iznad EU proseka. - 2. Francuska, Nemačka, Luksemburg, Irska i Austrija u kojima je udeo zaposlenih u sektoru zdravstva i socijalnih službi između 9, 7% (Austrija) i 12% (Francuska) kao rezultat bržeg rasta zaposlenosti od evropskog proseka. - 3. Rumunija (7, 7%%) i Malta u kojima je rast zaposlenosti u zdravstvu i socijalnim službama bio manji od EU proseka ili negativan (u Poljskoj, Bugarskoj, Slovačkoj, Letoniji i Litvaniji). - Specifičnost radne snage u ovom sektoru je činjenica da većinu zaposlenih čine žene i da je ona sve starija. - Obrazovni nivo zaposlenih u zdravstvu je viši nego u drugim sektorima i većina njih ima srednje ili viši nivo obrazovanja (40% svih zaposlenih). - U 2018. godini, u EU je radilo oko 1800000 lekara. Najveći broj lekara prema broju stanovnika je u Grčkoj – 607 na 100000, a najmanji u Poljskoj – 238 na 100000.

Sektorske reforme (1) - - Jačanje primarnog sektora zdravstvene zaštite predstavlja jednu od glavnih stavki u reformisanju zdravstva u državama članicama EU poslednjih decenija. Reforme zdravstva bile su posebno aktuelne u novim članicama Unije u tranzicionom periodu 1990 -ih godina, kada je trebalo rešiti probleme u primarnoj zdravstvenoj zaštiti koja je pre svega služila kao način usmeravanja pacijenata prema dominantnom sekundarnom sektoru ili za regulisanje pitanja odsustva sa posla. Pomeranje granica između primarne zaštite i bolničkog lečenja, bilo je ključ uspešnosti reformi zdravstvenog sektora u zemljama Srednje i Istočne Evrope. U većini njih, reformeu primarnoj zaštiti kretale su se u pravcu uvođenja porodičnih lekara, pri čemu su ostala nerešena pitanja obima usluga i funkcija koje uključuju deo nadležnosti koji je do tada pripadao sekundarnom sektoru.

Sektorske reforme (2) - - Poboljšanje kvaliteta zdravstvenih usluga uvođenjem novih veština i promenom prakse predstavlja značajan preduslov uspešne reforme celokupnog zdravstvenog sektora. Promene “od dna” i uvođenje standarda za profesionalce u zdravstvu podrazumava mere koje uključuju akreditaciju, medicinu zasnovanu na dokazima i mehanizme za potvrđivanje kvaliteta, kao i odgovarajuće programe usmerene prema ljudskim resursima. Politika štednje u zdravstvu bila je usmerena na smanjenje bolničkih izdataka. Rast potreba za negom i lečenjem odrazio se na jačanje privatnog sektora koji pruža mogućnosti bolničkog lečenja i smeštaja na osnovu plaćanja od strane pacijenata ili refundacijom troškova od strane fondova.

Finansiranje zdravstva – izdaci iz BDP-a -U EU u proseku izdaci za zdravstvo iznose oko 10% BDP-a. -Najviši su u Francuskoj (11, 5%), slede u Nemačkoj (11, 1%) i Švedskoj (11%). -Nasuprot tome, iznose manje od 7, 5% BDP-a u 12 država članica. Najniži rashodi su u Rumuniji (5% BDP-a). -Više od 75% rashoda za zdravstvo finansira se iz državnih izvora.

Finansiranje zdravstva – potrošnja per capita

Privatno zdravstveno osiguranje -U svim državama članicama EU postoji privatno zdravstveno osiguranje (PZO), zajedno sa javnim sistemom. - Organizacija privatnog osiguranja postoji u nekoj od tri forme: 1. U znatnom broju zemalja (Poljska, Rumunija, Španija, Velika Britanija) ima dopunsku ulogu i obezbeđuje pristup zdravstvenim uslugama koje su već obezbeđene javnim sistemom, daje mogućnost većeg izbora ili prevazilaženje problema dugog čekanja za pojedine usluge. 2. U nekim državama ima značajniju ulogu i pojavljuje se kao komplementarno obaveznom osiguranju jer može da pokrije usluge koje su isključene iz zakonskih beneficija (Danska, Mađarska, Holandija) ili može nadoknaditi troškove plaćanja obaveznih korisnika i ekstra troškove lekarskih usluga (Belgija, Francuska, Letonija, Slovenija). 3. U nekim članicama Unije, pruža pokriće za lica koja nisu obuhvaćena javnim sistemom i time ima zamenjujuću ulogu na tržištu (Češka, Estonija) ili obuhvata one koji ne moraju biti zakonski obuhvaćeni već mogu da se opredele ili ne opredele za obaveznu šemu (Nemačka). - Učešće PZO u ukupnim izdacima za zdravstvo u Evropskoj uniji je skromnomanje od 10%, sa izuzetkom Francuske (12, 8%) i Slovenije (13, 1%). U dve trećine država članica, troškovi privatnog osiguranja čine manje od 5% ukupnih izdataka. Postoje velike razlike u odnosu na obuhvat stanovništva privatnim zdravstvenim osiguranjem u različitim državama članicama.

Pokrivenost PZO-om - Korišćenje privatnog zdravstvenog osiguranja u državama članicama determinisano je u najvećoj meri prihodima, odnosno mogućnostima dodatnih izdvajanja. Na nivou Unije, prosečni osiguranik ima od 40 do 50 godina, relativno je imućan, obrazovan, zaposlen kao službenik (često na nivou menadžmenta ili višem nivou), radi za veću kompaniju ili je samozaposlen, muškarac koji živi u urbanoj oblasti. Grupno pokriće koje kupuju poslodavci (što ne znači da uvek i uplaćuju) se zadržalo (a u nekim slučajevima postalo) veliki udeo na tržištima u mnogim državama članicama. - Organizacija PZO vrši se preko komercijalnih kompanija, obaveznih fondova osiguranja, ugovornih udruženja ili to organizuju poslodavci. Broj privatnih osiguravajućih kuća koje nude zdravstveno osiguranje je različit u zemljama članicama Unije, ali je primećena koncentracija tržišta na tri do pet najvećih društava. - Tržište PZO nudi mogućnost izbora u pogledu planova, nivoa beneficija ili pružaoca usluga. Odabir osiguravajućih kuća je težak i nesiguran, jer veoma često nedostaju potrebne informacije ili se one nude u komplikovanoj formi i nerazumljivom sadržaju.

Evropska zdravstvena politika -Zdravstvo je postalo veoma važno područje rada organa i institucija EU. -U Ugovoru iz Mastrihta (1993) prvi put je stvorena zakonska osnova za javno zdravstvo (§ 129), kojom je predviđeno «unapređivanje saradnje između država članica» , «briga o bolesnima» , kao i unapređenje istraživanja, informacija o zdravstvu i obrazovanju, i pored toga što u Ugovoru nije utvrđena harmonizacija zakonskih propisa. -Krajem devedesetih godina promenio se opšti okvir za zdravstvenu politiku. U oblasti javnog zdravlja ugovor iz Amsterdama je proširio kompetencije Zajednice, a § 129. je dopunjen novim propisima i preinačen u § 152. koji propisuje mere u oblasti javnog zdravlja koje treba da doprinesu uspostavljanju zdravstvene zaštite na visokom nivou, da poboljšaju zdravlje stanovništva, da se uklone uzročnici koji ugrožavaju ljudsko zdravlje i da se osigura da sve političke mere u EU štite zdravlje.

Prioriteti i ciljevi zdravstvene politike -Države članice EU imaju primarnu odgovornost za organizovanje i pružanje zdravstvenih usluga. -Komunitarna politika predstavlja dopunu nacionalnih politika i obezbeđuje inkorporiranje zaštite zdravlja u sve politike. - Cilj komunitarnih politika i aktivnosti u oblasti javnog zdravlja je: 1. zaštita i unapređenje zdravlja svih građana EU 2. podrška modernizaciji zdravstvene infrastrukture 3. unapređenje efikasnosti evropskih zdravstvenih sistema. -Strateški problemi u oblasti zdravstva su predmet diskusija između predstavnika nacionalnih vlasti i Evropske komisije na nivou radnih grupa viših zvaničnika u oblasti javnog zdravlja. -Institucije EU, države, regionalne i lokalne vlasti, kao i druge interesne grupe doprinose implementaciji zdravstvene strategije EU. -Prioriteti za period od 2016. do 2020. godine: postizanje veće isplativosti zdravstvenih sistema; konkurentnost uporedo sa bezbednošću; borba protiv globalnih pretnji; kreiranje politika zasnovanih na dokazima; redukovanje rizika od nezaraznih bolesti; promovisanje vakcinisanja.

Solidarnost i smanjenje nejednakosti - - Razlike u očekivanim godinama života ne postoje samo sa stanovišta pola, nego i socijalno-ekonomskog statusa: u proseku, tridesetogodišnji muškarac sa niskim kvalifikacijama može očekivati da će živeti kraće za 8 godina od muškarca sa fakultetskim obrazovanjem. Navedeno umnogome održava izloženost faktorima rizika, ali i disparitete u pristupu zdravstvenoj zaštiti. Dvadeset procenata odraslih sa niskim obrazovanjem je gojazno, u poređenju sa 12% onih sa visokim obrazovanjem. Nezadovoljene zdravstvene potrebe su u proseku niske u EU, ali su ipak više u domaćinstvima sa niskim prihodima. Nejednakosti postoje i sa stanovišta samo-procene zdravlja i prihoda domaćinstva: skoro 80% onih koji žive sa visokim prihodima procenjuje svoje zdravlje kao dobro, za razliku od 60% onih koji žive sa niskim prihodima.

Literatura Obavezna: Vuković, D. (2011). Socijalna politika Evropske unije. Beograd: Fakultet političkih nauka, str. 97 -141. Dodatna: https: //ec. europa. eu/health/indicators/echi/list_en