Anksioznost ANKSIOZNI POREMEAJI Anskioznost se definie kao difuzna

Anksioznost (ANKSIOZNI POREMEĆAJI)

Anskioznost se definiše kao difuzna, unutrašnja, slobodno lebdeća napetost, koja nema realnu opasnost, tj. nema spoljašnju opasnost, što je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima spoljašnji objekat. Anksioznost ima unutrašnju opasnost, i time ona predstavlja reakciju na tu, unutrašnju opasnost (intrapsihički konflikt, impuls neprihvatljiv za Ego, potisnute misli. . ). Za Frojda, anksioznost je stanje napetosti i uznemirenosti pred unutrašnjom opasnošću. Nju izazivaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Za Karen Hornaj anksioznost je emocionalna reakcija na unutrašnju opasnost. Osoba se oseća bespomoćno, a ne zna šta se dogodilo. Ona uvodi i pojam „bazične anksioznosti“ koja se formira rano u detinjstvu i izražava se osećajem bespomoćnosti, sićušnosti, napuštenosti i ugroženosti u svetu koji je spreman da napada, optužuje, kleveta, obmanjuje i zavidi.

Salivan je definiše kao intenzivno i neprijatno stanje tenzije nastalo usled neslaganja u interpersonalnim relacijama. Egzistencijalno orjentisani psihijatri pominju „egzistencijalni“ strah koji predstavlja suštinu čovekovog življenja, zbog stalnog proživljavanja smrti. Šira definicija anksioznosti bi predstavljala specifične promene na psihološkom, psihomotornom i vegetatvnom planu ličnosti.

� Psihopatološka simptomatologija podrazumeva stanje unutrašnjeg nemira i napetosti, bespomoćnost, osećaj vitalne ugroženosti i izloženosti nečemu što preti, izvesnu sapetost i strepnju. Uključuje i razdražljivost, nesanicu, teškoće u koncentraciji. Odlikuje se subjektivnim doživljajem nedefinisanog straha, a ispoljava se povišenom psihičkom tenzijom. � Psihomotorna simptomatologija se karakteriše stanjem motornog nemira, tremorom, promenom mimike, zamorom � Vegetativna simptomatologija nastaje kao posledica preterane aktivnosti autonomnog nervnog sistema (KVS, respiratorni sistem, vazomotorni, digestivni, urogenitalniubrzani puls, pojačano znojenje, proširene zenice).

NORMALNA I PATOLOŠKA ANKSIOZNOST Anksioznost je do izvesnog stepena obično iskustvo koje poznaje svaki čovek (neizvesnost za zdravlje porodice, napetost pre suočavanja sa teškom situacijom, „trema“ pred značajne nastupe). Svako iskustvo anksioznosti ima svoje somatske manifestacije: palpitacije, drhtanje, „knedla“ u grlu, bol u želucu, crevni i urinarni poremećaji- organizam je u stanju uzbune. Nivo mentalne budnosti je do izvesnog stupnja povišen. Normalno doživljena anksioznost ne angažuje previše osobu, ona se i dalje oseća relativno komforno, nema znakova osiromašenja u svom življenju, a sposobnost slobode odlučivanja nije ugrožena. Osoba poseduje kapacitete da se suoči sa izvorom strahovanja, uglavnom ga stavlja pod kontrolu i na taj način prevazilazi. Patološku anksioznost karakteriše izvesna iracionalnost, nemogućnost identifikovanja unutrašnje opasnosti. Konflikt je nesvestan , a briga jasno izražena, stalna i snažna, teška za kontrolu i udružena sa uočljivim oštećenjem opšteg funkcionisanja i distresom.

AKTUELNA KLASIFIKACIJA POREMEĆAJA ANKSIOZNOSTI � generalizovani anksiozni poremećaj � fobični (fobično-anksiozni) poremećaj � panični poremećaj � anksio-depresivni poremecaj � opsesivno-kompulzivni poremećaj � posttraumatski poremećaj � somatoformni poremećaj (hipohondrija) � drugi neurotski poremecaji

GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ Drugi naziv je generalizovano stanje straha. Karakteriše se hroničnim, patološkim strahom, koji se manifestuje preteranom ili preplavljujućom strepnjom, zabrinutošću, napetim iščekivanjem ili „slobodno lebdećim strahom“. Oboljenje prate i telesni simptomi ali su manje izraženi u odnosu na psihička ispoljavanja straha. Radi se o stanjima opšte anksioznosti kod osoba koje imaju odredjeni anksiogeni konflikt, koje su zabrinute za životne posledice kao što su problemi vezani za zdravlje, posao, bračne odnose, socijalno prihvatanje, novac. . . Kod ove forme anksioznost uz brigu (neugodna iščekivanja) ostaje jedini i dominantni simptom.

Oboljenje se odlikuje hroničnim, skoro stalno prisutnim strahom, najčešće manifestnim u obliku preterane i neosnovane zabrinutosti. Pacijenti brinu zbog beznačajnih stvari, ali i zbog bračnih i porodičnih odnosa, materijalne situacije, sopstvenog ili tudjeg zdravlja, problema na poslu. Zabrinutost je često usmerena na nešto bi se moglo dogoditi u budućnosti. Tipična je žalba na nemogućnost odupiranja svojim brigama, te stalnu preokupiranost istim. Ponekad je obolelom teško da kaže od čega strahuje. Stoga je ova nefokusirana strepnja poznata i kao slobodno lebdeći strah. Oboljenje se može ispoljavati i napetim, ali neodredjenim iščekivanjem da se nešto loše može dogoditi.

Simptomi psihičke napetosti čine značajnu i relativno specifičnu komponentu generalizovanog stanja straha i ispoljavaju se kao nemir, razdražljivost, poremećaj spavanja, posebno problemi sa zaspivanjem, prenapregnutost, nesposobnost opuštanja. Pacijenti se žale da ih ne drži mesto, da lako planu ili se iznerviraju kao i da im je teško da se na bilo šta usresrede. Neretko su prisutne i žalbe na zaboravnost. S obzirom na kontinuirano prisustvo napetosti i preteranog opreza koji pacijenti teško podnose, oni to stanje opisuju kao da su uvek na ivici da puknu, pa se zato lako uplaše i trgnu na najmanji povod. U GAP su važne i manifestacije telesne napetosti: zategnutost, grčevi, trzaji, treperenje, bolovi mišića, psihogena glavobolja (u potiljačnom, frontalnom delu i po celoj glavi u vidu obruča). Obično su pogodjene grupe mišića na potiljku, vratu, ramenima, licu i očnim kapcima. Nije retka pojava psihogene disfagije (osećaj „knedle u grlu“ i teškoće pri gutanju). Karakteristika GAP-a su i gotovo stalno prisutni telesni simptomi , ali su manje izraženi nego kod napada panike.

FOBIČNI POREMEĆAJ Fobija ( bežanje, užas, panika, strah ) se definiše kao iracionalni i stalni strah od specifičnih objekata, aktivnosti i situacija koje za posledicu imaju svesno izbegavanje fobičnih stimulusa. Ovaj intenzivan strah je praćen vegetativnim poremećajima, a pacijent prepoznaje da strah nije u proporciji sa aktuelnom opasnošću od tih predmeta, aktivnosti i situacija. Fobična kriza je obeležena brutalnim izbijanjem parališuće strepnje i tegobe, koju prate telesne pojave (tahikardija, znojenje, drhtanje, klecanje nogu, lažna vrtoglavica), pri čemu iste simptome ponekad izaziva očekivanje iste situacije, kao i napor kojim pacijent pokušava da je izbegne.

Fobija ima tri karakteristike: 1. Anticipaciju (strah od pomisli i očekivanja susreta sa fobičnim stimulusom, strah od straha ) 2. Strah pri susretu sa fobičnim stimulusom 3. Ponašanje izbegavanja Klinička karakteristika fobičnog poremećaja je da pacijent, očekujući susret sa fobičnim objektom ili situacijom, ili susrevši se sa njima – doživljava strah. Bitne karakteristike mišljenja fobičnih pacijenata su: interpretativnost, samoprebacivanje, pojačana zaokupljenost samim sobom (sklonost introspekciji), pojačana sumnjičavost prema okolini i nesigurnost u sebe.

Fobični poremećaj se deli na: • agorafobiju (strah od javnih mesta i mesta sa kojih se tesko moze brzo ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoci otezano) � socijalne fobije (postojanje stalnog, intenzivnog i nelogicnog straha izazvanog stavovima, pojavom i ponasanjem drugih ljudi, koji mogu osobu ispitivacki da posmatraju, da je ponize ili povrede, ili pak u cijem ce prisustvu ona uciniti nesto nepristojno ili neprijatno) � specifične fobije: -fobije objekata (nož, igla, šibice, injekcija) -fobije mesta (visina, ulica, trgovi, mostovi, pruge, avioni) -fobije prirodne sredine (vatra, voda, noć, oluja, grom) -fobije situacije (samoća, crvenilo, lift, tunel, javni saobraćaj) -fobije živih bića (pas, mačka, zmija).

PANIČNI POREMEĆAJ Panični poremećaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajućim, neočekivanim napadima panike, koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjem ili delovanjem psihotropnih sredstava, a izmedju kojih je prisutan snažan i onesposobljavajući strah od narednih napada. Treba praviti razliku između paničnog poremećaja i paničnog napada, koji može da se javi i kod drugih poremećaja (PTSP, socijalna fobija, agorafobija). Panični poremećaj se karakteriše iznenadnom pojavom spontanih i neočekivanih paničnih napada (u kratkom periodu - obično manje od 1 sat), intenzivne anksioznosti ili straha koji je praćen somatskim znacima kao što su palpitacije, tahipnea isl. Napad najčešće traje 20 -30 minuta, a vrh se postiže za 10 minuta.

Početku paničnog poremećaja ponekad prethodi prodromalni period, u kom su izraženi napetost, neodredjen strah, pa i generalizovano stanje straha. Prvi napad se može pojaviti za vreme uznemirenosti, svadja, fizičkog napora, seksualnog odnosa, telesne bolesti, traumatskog iskustva ili korišćenja nekog psihotropnog sredstva, kao i pri pokušaju odvikavanja od nikotina, ili u sklopu apstinencijalnog sy. Većina pacijenata saopštava da je prvi napad panike bio neočekivan. Ako je prvi napad bio snažan, simptomi jaki, doživljaj ugroženosti i bespomoćnosti snažan, mesto dogadjanja takvo da se ne može odmah pobeći, veća je verovatnoća da se taj napad doživi kao trauma što dovodi do snažnog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. To je put koji vodi ka paničnom poremećaju.

Ono što napad panike čini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu vrhunac u intenzitetu i praćeni su snažnim strahom zbog doživljaja vitalne ugroženosti ili gubitka kontrole, kao i potrebom da se pobegne i/ili zatraži pomoć. Trajanje napada je od nekoliko minuta do pola sata. Posle napada osoba se oseća umorno i iscrpljeno. Učestalost napada može varirati od desetak i više dnevno do jednog napada u nekoliko meseci ili godina.

U pogledu intenziteta tokom napada panike najčešći su sledeći telesni simptomi: palpitacije, tahikardija, vrtoglavica, tremor, znojenje, dispneja, nesvestica, vrući i hladni talasi po telu, bol i nelagodnost u grudima, osećaj gušenja, muka, nervoza želuca, parestezije i utrnulost. Od psihičkih simptoma najčešći su: strah od trenutne smrti, gubitka kontrole, ludila i kolabiranja, neretko i depersonalizacija i derealizacija. Tipičan je iznenadni doživljaj vitalne ugroženosti. Sposobnost koncentracije je snižena, a može se uočiti i regresivno ponašanje, kao i hipohondrično, ako se napadi panike javljaju često. Napadi se, neretko mogu javiti i u toku spavanja. U periodima izmedju napada , prisutan je jak strah od budućih napada panike - fenomen poznat kao anticipatorni strah ili strah od straha. Najizraženiji je kod osoba čiji su napadi panike nepredvidivi i neočekivani i deluje osiromašujuće na celokupan život. Panični poremećaj se često kombinuje sa drugim oblicima anksioznih poremecaja.

MEŠOVITA STANJA STRAHA I DEPRESIJE (anksio-depresivni poremecaj) Mešovito stanje straha se odlikuje preplitanjem simptoma straha i depresije, koji nisu takvog intenziteta da bi mogla da se postavi dijagnoza depresije ili nekog specifičnog stanja straha. Mada ne postoji tipičan opis mešovitog stanja straha I depresije, sledeći simptomi su često prisutni: nervoza, napetost, nemir, razdražljivost, strepnja, disforično raspoloženje, emocionalna labilnost, preosetljivost, nezadovoljstvo sobom, negativističan i često pesimističan stav, poremećaji spavanja, lako zamaranje, manjak energije, oslabljena koncentracija i zaboravnost. Simptomi se obično javljaju akutno i često im prethode nepovoljni životni dogadjaji. Osobe sa ovim poremećajem su uglavnom: strašljive, pasivno-zavisne ličnosti.

SOMATOFORMNI POREMEĆAJI (hipohondrija) Veliki broj neurotičnih pacijenata ispoljava raznovrsne telesne simptome, za koje nije nadjena organska osnova. Takvi bolesnici stalno traže dodatna telesna ispitivanja i nisu zadovoljni kada ona pokažu odsustvo telesnih uzroka, a razuveravanja da nisu somatski bolesni ne prihvataju. Tako neurotski proces prelazi u hroničnu bolest čime menja bolesnikov lični i porodični život, kao i opšte funkcionisanje. Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem, telesnim zdravljem, telesnim simptomima ili bolestima, što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Pri tome je teško, ali nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima, ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju.

OPSESIVNO-KOMPULZIVNI POREMEĆAJ OKP karakterišu opsesivne (nametnute, neprijatne, ponavljajuće) misli i kompulzivno (ritualno) ponašanje koji su praćeni visokim intenzitetom anksioznosti. Na primer, pacijenti sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem imaju uverenje da neke njihove misli mogu da budu opasne jer ukazuju na neki katastrofičan događaj ("Mogu nekoga da povredim"). Želeći da ih prekine, počinje sve više da misli o svojoj, neprihvatljivoj, ideji. Kako takvim razmišljanjem intenzivira svoju anksioznost (jer, praktično, sve više razmišlja o tome kako može da povredi nekoga) primenjuje neke oblike "zaštitnog" ponašanja – kompulzije (samoizolacija, sklanjanje od oštrih predmeta i sl. ). Na taj način pacijent dugo ostaje u začaranom krugu opsesivnog razmišljanja i kompulzivnih radnji. Osnovne karakteristike opsesivno-kompulzivnog poremećaja su opsesivni simptomi i kompulzivno ponašanje. Opsesivni simptomi uključuju dugotrajne i ponavljajuće misli, impulse ili slike.

Njihova osnovna karakteristika je da se nameću svesti uprkos intenzivnom opiranju. Pacijent ih prepoznaje kao preterane i besmislene ali je svestan da su produkt njegovog razmišljanja (a ne da su nametnute sa strane, kao kod psihotičnih poremećaja). Sadržaj opsesija je, uglavnom, neprijatan po osobu koja ih doživljava i najčešće se odnosi na prljavštinu (da su ruke kontaminirane bakterijama), agresivne akcije (da može da povredi druge), poredak (da sve stvari moraju da budu složene po nekom redu), seksualnost (da ima neprihvatljive seksualne sklonosti) i sl.

Među karakteristične i najčešće kompulzije ubrajaju se proveravanje (zaključavanja i proveravanje zaključanosti vrata više puta zaredom), brojanje (do određenog broja ili po određenom rasporedu), oblačenje (uvek na isti način) i sl. Vrlo često, kompulzije se javljaju kao posledica opsesivnih simptoma (višečasovno pranje ruku koje je povezano sa nametnutom idejom da su ruke prljave). Kompulzije, gotovo uvek, dovode do trenutnog ali kratkotrajnog olakšanja kod pacijenta ali, upravo zbog toga, imaju tendencu da se stalno ponavljaju (da bi se, kako to pacijenti misle, sprečile posledice opsesivnih misli).

U početku takvo ponašanje dovodi do rasterećenja. Međutim, kako vreme prolazi, prvobitne kompulzije postaju nedovoljne da se anksioznost umanji pa se one dalje komplikuju (pranje ruku se produžava, koriste se sredstva za dezinfekciju, nose se rukavice i ništa se ne dodiruje rukama). Pacijent biva satima angažovan u svojim kompulzijama, a svako uveravanje da su njegovo razmišljanje i ponašanje preterani biva bez uspeha.

POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ Posttraumatski stresni poremećaj najčešće se razvija iz akutne stresne reakcije oko mesec dana posle doživljene traume. Nastajanje poremećaja zavisi od težine traume, individualne otpornosti i socijalne podrške. Poremećaj traje oko 6 meseci. Postoji mogućnost da se razvije i mnogo kasnije, kada se naziva odloženi PTSP, kao i da ima hronični tok (hronični PTSP), ako stanje traje nekoliko godina može dovesti do trajnih promena ličnosti. Posttraumatski simptomi se mogu svrstati u tri grupe: 1) ponovno proživljavanje traume kroz snove ili povratne i nametljive misli 2) izbegavanje stimulusa koji podsećaju na traumu i 3) povišena nadražljivost.

Posle izlaganja traumi osoba doživljava intenzivan strah, bespomoćnost ili užas i ima subjektivni doživljaj otupelosti, odvojenosti ili odsustva emocionalnog reagovanja. Često postoji redukcija svesnosti okoline ("ošamućenost"), derealizacija, depersonalizacija kao i disocijativna amnezija (tj. nemogućnost sećanja važnih aspekata traume). Traumatski događaj se neprekidno proživljava preko slika, misli, fleš-bek epizoda, ili noćnih košmara. Izbegavaju se stimulusi koji bude sećanje na traumu (misli, osećanja, razgovor, aktivnosti, mesta, ljudi). ‚ Osobe koje imaju PTSP reaguju na okolinu redukovanim emocijama i često se osećaju otupelo, kao da su "mrtve za svet". Tipični su, takođe, simptomi anksioznosti ili prenadraženosti (teškoće spavanja, razdražljivost, rasejanost, loša koncentracija, reakcija trzanja i motorni nemir).

Osobe reaguju anksioznošću pri izlaganju situacijama koje ih podsećaju na traumu, ili čak i na neočekivane događaje (iznenadne zvuke, na primer). Žrtve silovanja mogu reagovati paničnim strahom na uslovni stimulus kao što je, recimo, slučajni dodir nepoznatog muškarca koji se doživljava kao potencijalni napadač. Traumatizovane osobe imaju problem sa kontrolom agresije koju usmeravaju ka drugima ili je okreću prema sebi, u vidu samopovređivanja ili pokušaja suicida.

OSTALI NEUROTSKI POREMEĆAJI U ovu grupu uključuju se neurastenija i sindrom depersonalizacije i derealizacije. Neurastenija – nervna iscrpljenost (hronična slabost i zamor koji su praćeni nervozom i čestim bolovima) Sindrom depersonalizacije-derealizacije Depersonalizacija je doživljaj osobe kao da je sama sebi nestvarna, u potpunosti ili delimično. Kod derealizacije doživljaj nestvarnosti se prenosi na okolinu i objekte u njoj. Ova dva fenomena se često javljaju zajedno. Sy d-d se definiše kao hronični ili rekurentni poremećaj, koji se manifestuje Ego-distonim i zato neprijatnim epizodama depersonalizacije. Odnos prema realnosti je očuvan, tako da osoba uvidja da doživljaj depersonalizacije ne odgovara stvarnosti.

LEČENJE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA Rano prepoznavanje adekvatan i tretman su imperativi u cilju povećavanja kvaliteta života osoba sa anksioznim poremećajima. Adekvatno prepoznavanje i tretman takođe pomažu da se spreče česti sekundarni poremećaji kao što su depresija i izloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci. Odlaganje, traženja i dobijanja dijagnoze i terapije može se pripisati mnoštvu faktora kao što su: stigma (sramota, ljaga), nedostatak ljudskih resursa, znanja ili finansijski razlozi. Uz sve to, može se dogoditi da lekari ne prepoznaju uvek obrazac u simptomima jedne osobe koji bi ih doveo do prave dijagnoze. Često se simptomi ne shvataju ozbiljno i osoba sa anksioznim poremećajem se etiketira kao "emocionalno nestabilna“.

Efikasno lečenje anksioznih poremecaja uključuje terapiju lekovima (antidepresivima, anksioliticima) , kognitivnobihejvioralnu terapiju koja pomaže ljudima da svoje misli o svemu onome što ih prekomerno brine preobraze u racionalnije ideje. Grupe podrške za pojedince i porodice, takođe mogu pomoći da se stvori oruđe za smanjivanje simptoma i izlaženje na kraj sa njima. Najčešće se primenjuju: suportivna psihoterapija, psihoanalitička, kognitivno-bihejvioralna, porodična i partnersko-bračna. Bolničko lečenje - Indikacije: � akutne neurotske dekompenzacije � panična stanja sa serijama uzastopnih napada koji onesposobljavaju obolelog � dominacija realnih suicidalnih preokupacija � pacijenti kod kojih se lečenje ne može započeti na drugi način � neurotski poremećaji sa komorbiditetom � raktivna neurotska stanja nastala kao posledica konflikata u porodici, na radnom mestu. . .

Anksiozni poremećaji jesu rezultat nagomilanog, akumuliranog stresa u životu pojedinca. Zato je važno da u toku rada na sebi naša najbitnija stavka bude izbegavanje stresnih situacija. U toku perioda jakog stresa, um želi da se izbori i izađe na kraj sa tim stresom, dok moguće fizičke i psihičke posledice dolaze tek kasnije kad se "smiri bura". Zato je važno da ostajemo mirni i staloženi u svakom trenutku. Ako nam to postane navika, lakše i mirnije ćemo izlaziti na kraj sa stresnim situacijama u budućnosti. Kad smo smireni, naše samopouzdanje raste. Rad na podizanju samopouzdanja je neprocenjiv.

HVALA NA PAŽNJI ! IVANA MLADENOVIĆ