Sport predstavlja svojevrstan fenomen savremenog drutva i veoma

� Sport predstavlja svojevrstan fenomen savremenog društva i veoma složenu ljudsku aktivnost. **U početku je sport ukazivao na zabavne aktivnosti bez ikakvih obaveza. � Termin sport nastao je od latinske reči disportare = raznositi. � Na francuskom desport znači =rasterećenje posle rada, � na engleskom jeziku sport = označava igru, šalu, telesno vežbanje za koje je potrebna snaga, umešnost. � Grci su od Engleza pozajmili izraz gde spor = znači sport, da bi sportsku disciplinu nazvali= atlima, a atletiku = atlismos (atlizmos).

� Postoji veliki broj definicija sporta, jer kako se društvo tokom vremena menjalo i razvijalo tako se i pojam sporta (o sportu) menjao. � Chevalier, kaže: „Sport predstavlja bilo koja struktuirana, ciljno usmerena fizička aktivnost, uređena pravilima, koja nosi visoke zahteve i obaveze, uzimajući oblik borbe sa samim sobom ili takmičenja sa drugim, a ima i određene karakteristike igre“. � Žugić, ukazuje na teškoću u definisanju pojma sport, kojoj u najvećoj meri doprinosi upravo povezanost i isprepletenost koncepata sporta i igre. � Huizinga, u svom delu „ Homo ludens“ (ludus – igra) naglašava da se igra posmatra kao sastavni deo čoveka i sama po sebi je samodovoljna.

� Interesovanje spotrskih stručnjaka za dečiji i omladinski sport započinje sedamdesetih godina u Americi. � Programi su koncipirani tako da deci pružaju nešto više od rekreacije (minimum veštine, a pritisak da se pobeđuje je neznatan). � Danas, prisutni su programi koji su usmereni na formiranje budućih vrhunskih sportista. � Trening je dug i naporan, takmičenje intenzivno, pritisak da se pobeđuje je ogroman, selekcija bespoštedna…

� Martens, (1978) : � - od 42, 5 miliona američke dece starosti od 6 do 16 godina, 17 miliona učestvuje u sportskim programima koje odrasli organizuju za njih, � -Oko 6 miliona dece je uključeno u školske sportske programe = ukupno uključeno preko 20 miliona dece u sport ovog uzrasta, (oko 44%).

� Bačanac i sar. (1994): � - u tadašnjoj Jugoslaviji na mlade sportiste do 19 godina otpadalo 43%. � - danas je broj sportista znatno veći, � - pojavljivanje novih programa za decu u vidu “sportskih škola”, zabavišta, klubova… � - oko 35% američke dece godišnje napusti sport i to najčešće u uzrastu između 11 i 13 godine. � - bavljenje sportom može unaprediti : dečiji fizički, psihološki i socijalni razvoj, idealan je vaspitni i obrazovni medij (razvija borbenost, vođstvo, motivaciju, istrajnost, samopouzdanje), � - sportsko takmičenje može imati i potencijalno štetne efekte: Prenaglašena vrednost takmičenja i pobede dovode do toga da sport postaje mesto velikog pritiska i stresa za decu, uništava njihovu spontanost, zadovoljstvo i kreativnost.

Lj. Bačanac, (1984) je prva javno otvorila problem sportskog takmičenja dece. Postavila je pitanje: � -da li je takmičenje sredstvo za vaspitanje? � - da li deca treba i dalje da se takmiče po modelu odraslih? � - da li je pobeda jedini cilj? � -kako nagrađivati decu ? � -kako ih učiti da se takmiče sami sa sobom, da uživaju u sportu, razviju unutrašnju motivaciju? � *Odgovor je glasio: takmičenje sa protivnikom i borba za što viši takmičarski plasman predstavlja suštinu svake organizovane sportske aktivnosti. Zašto bi se onda ciljevi i zadaci dečijeg sporta razlikovali od onih koji egzistiraju u sportu odraslih? �

� Bačanac, u sklopu stručnog praćenja mladih talentovanih sportista, ispitala osnovne motive uključivanja u sport. � Pomoć trenerima : � - da svoje programe tako koncipiraju kako bi potrebe dece zadovoljili, � - da iskustva u sportu učine pozitivnim, � - spreče da razočarana i traumatizovana deca napuštaju sport.

� Danas je veoma prisutna tendencija ranog uključivanja dece u trenažni i takmičarski proces za koga većina nije dovoljno zrela ni spremna. � - u gimnastici i plivanju (3. god. ), � - atletika(5), fudbal(6), košarka(7), itd. � - krajem XX veka, deca su u vaterpolo ulazila između 8 i 10 godine starosti. Danas je ta granica spuštena. . . � “SPORTSKI TROUGAO”: - roditelji, trener i dete = aspekt omladinskog sporta. � *Uloga trenera u saradnji sa roditeljem je veoma važna za ostvarenje njegovog plana i programa.

� Biti trener mladih sportista zahteva veoma složenu, izazovnu, značajnu i stručnu pedagošku aktivnost. � -Trener ima zadatak da vodi i formira karakter mladih osoba tokom veoma osetljivih faza njihovog razvoja. � -On ima ogroman uticaj na njihov život. � -On je njihova potpora, podrška u svakom trenutku života. � -Trenerov uticaj je veliki, to je moć pozitivnog uticaja.

*Treneri su učitelji, � *Oni imaju centralnu i kritičnu ulogu u razvoju sposobnosti dece, � *Značajna je odrasla osoba i ima pozitivan ili negativan uticaj na razvoj sportiste, � *Njegova vaspitno-obrazovna aktivnost je veoma složenog karaktera, � *Pred njega su postavljeni visoki zahtevi u pogledu stručnog znanja, sposobnosti i crta ličnosti, � *Značajan i dugotrajan uticaj na mlade u razvoju, uče ih pored sportskih veština i vaspitanju, � * Vode i formiraju njihov karakter, do postizanja psiho socijalne i sportske zrelosti. �

� *Trener je model, uzor za indetifikaciju. Svojim ličnim ponašanjem treba da bude primer sportisiti (neagresivno ponašanje, tolerantnost, hrabrost, etičnost, razumevanje). � *Trener je veliko oko i “treće oko”. � *Svaki takmičarski talenat je okrenut prema sebi, dok je trenerski talenat okrenut prema drugima. � *Od njihove stručnosti, posvećenosti, dalekovidosti zavisi da li će deca ostati, zavoleti sport i biti uspešna. � Nije slučajno rečeno da deca zaslužuju najbolje i najstručnije trenere.

Podcenjivanjem trenera koji rade sa decom, podcenjujemo i mlade sportiste. Ne možemo imati dobar seniorski sport, ako nemamo razvijeno jezgro, a to je omladinski sport. � Potrebno je prepoznati ogromni vaspitni potencijal trenera i promeniti dosadašnji način vrednovanja njegovog rada i to: � -Poboljšati vrednovanje i sistem nagrađivanja (vrednovati ih isto kao trenete seniora pri osvajanju turnira, pobeda…) � -Učinak u razvoju svakog deteta, vaspitanju, zadovoljenju unutrašnjih motiva, napredovanja, zahteva da se nagrađuju prema realizaciji tih ciljeva. � -Trenere koji rade sa decom treba vrednovati i prema broju mladih koji kontinuirano ostaju u sportu ili pređu u seniorski tim ili reprezentaciju. � -Rezultati rada ovih trenera vide se tek posle nekoliko godina kontinuranog rada. Tek tada se vidi da li je bio posvećen svom radu u formiranju seniorskih sportista kojima se osmehuje uspešna karijera. �

� *Poznavanje uzrasne karakteristike dece sa kojima radi (telesni razvoj, motoričke, funkcionalne sposobnosti), � *Zakonitosti psiho-socijalnog razvoja i sazrevanja (intelektualne sposobnosti, faze adolescencije, crte ličnosti…), � *Koje su to senzibilne faze ili kritični periodi za razvoj pojedinih sportskih sposobnosti, � *Odnos biološke i hronološke starosti dece, � *Trening ne sme biti jednostran, dosadan, već zabavan, uzbudljiv, � *Razviti kod dece realistične poglede na uspeh.

-Izrada plana i programa, � -Vođenje treninga, � -Organizovanje takmičenja, � -Finansiranje kluba, � -Zdravsvena kontrola, � -Mere sigurnosti na treningu i takmičenjima, � -Razne aktivnosti van i u sezoni (socijalne i sportske prirode), � -Nabavka opreme i rekvizita, � -Saradnja sa roditeljima (roditeljski, otvorena vrata). � � **Dobar deo ovih aktivnosti treba da obavljaju službe u klubu koje su za to zadužene.

Podela trenera prema Tomiću: Podela trenera prema Nemecu: - trener zanatlija - talentovan trener - trener genijalac - trener reproduktivac, - trener kreativac. Podela igrača prema Tomiću: � - igrač - lovac u mutnom � - igrač - ratnik � - igrač - zver � Bačanac Podela igrača prema Nemecu: - igrač rekreativac, - igrač amater, - igrač profesionalac –racionalista : � *Komandni stil treniranja: ”tako je trenirao moj trener”-početnici (igrači pokoravaju i ništa ne pitaju –gubitak motivacije) � *baby – sitter still: “Evo lopte i lepo se igrajte!”nestručni, lenji, neodgovorni, minimalan rad � *Kooperativni stil (učitelj): obezbeđuju strukturu i pravila ( sportisti sa trenerom donose odluke, motivacija, saradnja sportista međusobna, samostalnost, odgovornost, komunikacija, kreativnost). � PREMA ROTU: Vodjstvo predstavlja pojavu izrazitijeg uticaja jednog ili više članova grupe na ostale članove. � Vođa je pojedinac koji ima poseban položaj i ulogu, veći uticaj na članove tima i doprinosi ostvarivanju timskih ciljeva

*U DOBRO ORGANIZOVANOM TIMU može da bude veći ili manji broj uloga igrača koji se i pored dobre uštimovanosti u timskom orkestru povremeno samostalno ističu u preuzimanju svojih uloga (Prema Nemecu): - kapiten - pesimista - motor tima - savest tima - duhovni vođa - duša tima - mozak tima - pokretač tima - prednjak - graktač - zadnjak -zujavac - večiti optimista - grešni jarac �-zlatna rezerva

� � Vežbanje je ponavljanje motorne veštine do usvajanja motoričkog stereotipa, bez precizno utvrđenog opterećenja i trajanja. U vežbanju, osnovno sredstvo za motoričko pamćenje je ponavljanje izabrane tehnike. Ako se uslovi vežbanja i izvođenja tehnike ne menjaju onda je reč o zatvorenom motoričkom stereotipu (slobodo bacanje u košarci, penal, sedmerac, servis, korner. . . ). Otvoreni motorički stereotip, gde se uslovi izvođenja tehnike menjaju (svi ostali elementi koji se koriste zavisno od situacije u igri ili takmičenju). *Da bi vežbanje imalo svoju adekvatnu funkciju, broj ponavljanja svrstan je u serije, između kojih postoji pauza. Od dužine pauze zavisi o kojoj je vrsti treninga reč. U vežbanju veština (tehnike) zavisi od čitavog niza vežbi, gde je svaki deo zavisan od prethodnog i utiče na sledeći. Vežbanjem se postiže veština u koordikaciji mentalne i fizičke aktivnosti povezano sa nekim rekvizitom ili objektom.

� Trening je ukupna priprema sportiste u cilju postizanja što boljih spotrskih dostignuća. Trening je fizička aktivnost koja donosi promene u željenoj efikasnosti. � -On je planski proces pripreme sportista za predviđena ostvarenja u cilju usavršavanja pojedinih disciplina, tehnike , na najvišem mogućem nivou. � *Neki autori smatraju da je trening dovođenje do fizičke efikasnosti ili pak podučavanje nekoga ili samog sebe nekoj specijalnoj veštini. � Trening znači biti u procesu za ostvarenje sebi zadatih ciljeva.

� Danas u praksi postoje tri vrste treninga : � - kvantitativni (2 - 3 treninga dnevno ); � - kvalitativni (maksimalno korišćenje vremena sa efikasnim vežbama, smanjen broj treninga); � - optimalni (vežbanje onoliko koliko je neopho za ostvarenje maksimalnih rezultata prilagođeno svakom igraču ponaosob u sklopu celog tima). � Nivoi - edukativnih procesa: Obučavanje Usavršavanje Visoka nadgradnja Stilska nadgradnja

� STRUKTURA I TIPOVI DECE U BRZINI UČENJA TEHNIKE: � Deca koja brzo uče i brzo zaboravljaju (potrebno stalno obnavljati tehniku), � Deca koja sporo uče i sporo zaboravljaju (povremeno obnavljati tehniku), � Deca koja sporo uče i brzo zaboravljaju (težak rad gde trener stiče iskustvo u pedagoško obrazovnom procesu), � Deca koja brzo uče, nazaduju, pa se opet vrate u fazu brzog učenja, � Deca koja brzo uče i sporo zaboravljaju – TALENTI, � Deca koja su “rodjenjem naučena”– Genijalci “mutanti”- zovemo ih”POZITIVNA GREŠKA PRIRODE”

� Pozitivan pristup treniranja podrazumeva pravilan stav prema USPEHU. Zato dobro obučeni trener sa pozitivnim pristupom objasni deci da: � +Uspeh ne mora da znači samo pobedu, +Neuspeh nije isto što i izgubiti utakmicu, +Uspeh predstavlja svaku borbu za pobedu i ulaganje maksimalnog napora, +Rezultat takmičenja ne sme biti sinonim za uspeh ili neuspeh mladog sportiste, +Trener treba da ih nauči da, ako se maksimalno zalažu u borbi i napreduju, nikada nisu gubitnici, +Sa filozfijom “pobeda je sve” deca mogu da izgube osećaj za uživanje u takmičenju, bavljenjem sportom, mogućnost za razvijanjem veština i da bez takvog iskustva odrastu. +Sportsko takmičenje može postati uzrok stresa, nezadovoljstva i obeshrabljenja dece, +Kada je glavni cilj takmičenja pobediti protivnika, deca su izložena takmičarskom stresu, gubi se njihova spontanost, zadovoljstvo, kreativnost, guši se prirodna potrebaza igrom i zabavom. � � � �

To su dva podjednako važna postupka tokom učenja: -Da li se kažnjavanjem postiže isti efekat kao nagrađivanjem? **U zavisnosti od uzrasta sportista primenjuju se određene kaznene mere: -lišavanje od nečeg pozitivnog (od nečeg do čega je sportisti veoma stalo), - kažnjava se ponašanje a ne osoba, -kazne se primenjuju retko i samo onda kada su treneri prisiljeni. � -Uvek treba upozoriti mlade kakva ponašanja podležu kaznama i kakve su kazne predviđene. � -Ne koristiti fizičke kazne (krug oko sale i sl. ). � - Kazne su: trenerove kritike, njegovo nezadovoljstvo, lične greške, kartoni, isključenje iz igre. . . �

**Nagrade � -treba da budu u skladu sa potrebama sportista; � -obavezno nagrađivati ne samo uspešne poteze već i korektna ponašanja; � - nagrađuje se uložen napor a ne samo rezultat, � -adekvantno socijalno ponašanje; � -nagrada je pohvalna reč trenera - to je pokazatelj da je treneru stalo do sportiste i njegovog napredovanja. Kant (XIX) u svojoj knjizi “Vaspitanje dece”naglašava: “Kazne koje se vrše iz gneva imaju pogrešno dejstvo. Uopšte, kazne se moraju vršiti vrlo oprezno, kako bi deca uvidela da je krajnji cilj kažnjavanja samo njihovo popravljanje. Ako se fizičke kazne često ponavljaju stvaraju tvrdoglavca, a ako roditelji kažnjavaju decu zbog jogunstva, čine ih još jogunastijim. Nisu to najgori ljudi koji su uporni, i oni često popuste kada im se što lepo predoči”. �

Trener � Nikada ne treba da podcenjuje trud svojih sportista, � Ne treba kažnjavati zbog učinjenih grešaka u igri, � Ne zakerati, � Plašiti ih i izazivati im osećanje krivice, � Ne izlagati decu neprijatnostima pred drugima, � Ne kritikovati sa sarkazmom i omalovažavati. � Trener ima posebnu ulogu u razvoju mladog sportiste. � Podrazumeva se da mora biti kvalifikovan za rad sa decom. � Mora da bude pravedan iskren prema svojim sportistima, posebno u vreme puberteta kada su veoma osetljivi na nepravdu. � Svojim ponašanjem i autoritetom treba da stimuliše razvoj pozitivnih osobina svakog pojedinca. � Trener ne sme da negativno utiče na zdravlje mladog sportiste tako što: neprofesionalno planira i sprovodi trening, sprovodi neodgovarajuće metode i sredstva treninga (preopterećenost), dozvoljava i podržava korišćenje nedozvoljenih stimulativnih sredstava. . . � Nekontrolisana želja za pobedom je najčešće posledica čestih poraza i loših rezultata u razvoju mladog sportiste. **Trener ne sme da zaboravi da je njegov osnovni zadatak da podstiče i usmerava sportiste ka pravilnom i zdravom psihofizičkom razvoju.

� -Pojava drugih interesovanja, � -Stalna rezerva ili nikad ne ulaze u tim, � -nedostatak uspeha i napredovanja, � -Takmičarski stres - važnost pobede, � -Težak trenažni program; � Dsadni treninzi, � -Loš odnos sa trenerom; loša organizacija i komunikacija, � -Gruba igra i povrede; � -Nerazvijen osećaj pripadnosti klubu, � -Izostanak podrške roditelja.

Nezaobilazni i izuzetno bitan element”sportskog trougla”. Uska saradnja trenera i roditelja je neophodna, jer roditelji moraju biti uključeni i angažovani u realizaciju sportskog programa: � � � � Roditelji treba da imaju pozitivan stav prema aktivnosti svoje dece i da uvažavaju njihove odluke, Ne vršiti pritisak na decu kako bi se bavili sportom, Maksimalno podržavati, savetovati i pratit dete u njegovom napredovanju, Ne smeju biti preambiciozni – ne treba deca da ispunjavaju njihove neostvarene sportske želje i ambicije, Ne treba deci davati lažna obećanja ili ih ubeđivati da su njihove mogućnosti veće nego što jesu, Pristupiti sportu kao želja za usavršavanjem veštine, učestvovanjem na takmičenju, ličnom razvoju, pripadnosti zdravoj grupaciji i atmosferi, Sa trenerima komunikacija treba da bude van trneninga i takmičenja;

Preterano i neadekvatno angažovanje roditelja u trenažnom procesu je danas česta pojava. � Vide u svom talentovanom detetu šansu za rešavanje egzistencijalnih problema porodice, � Previše ambiciozni većinom zbog svojih neispunjenih ambicija. � Pritisci da više trenira nego što može, da se takmiči i kada je bolestan ili povređen, da igra samo za sebe, � Prevelika težnja da se dete što pre nametne i postane profesionalac ne vodeći računa da to dete treba da ima i svoje detinjstvo. � Naglašavanje da je razlog što dete trenira je da se ono skloni sa ulice – većinom izgovor, � Njihova želja, u većini slučajeva, je da deca postanu dobro plaćeni profesionalci. *Roditelji treba da pomognu u ostvarenju želja deteta da se bavi sportom, da se pravilno razvija

TIPOVI RODITELJA - Izabrani su oni tipovi koji se najčešće sreću ( po Smollu): � Nezainteresovani roditelji: ne interesuju se za napredak deteta, ne dolaze na utakmice, ne pojavljuju se = Kontakt tenera obavezan u ovom slučaju. � Previše kritični: stalno kritikuju, grde, nikad zadovoljni rezultatima svoje dece. Izazivaju stres i emocionalne traume kod dece. = Ukazati im da je pozitivniji stav delotvorniji. � Oni koji viču iza klupe: dobacuju, glasno navijaju, komentarišu. Ukazati im da je to negativan primer igračima. = Treba ih zadužiti da pomognu u nekim aktivnostima(čuvanje stvari ili opreme…) � “Treneri sa linije”: davanje kontradiktorne sugestije i uputstva igračima koja ih zbunjuju. = Zamoliti da ne zbunjuje, jer deca ne mogu obojicu da slušaju. Sve sugestije će se saslušati, ali posle utakmice. � Oni koji suviše štite decu - strah od povreda, bolesti, prehlade = Trener mora da ih uveri da će voditi brigu o deci i njihovom zdravlju.

� � � Sportska igra je definisana kao smišljeno takmičarsko iskustvo koje egzistira u sopstvenom vremenu i prostoru (Kent, M. 1996). Sportske igre danas predstavljaju najpopularniju sportsku aktivnost. One se dešavaju između dve protivničke ekipe, tima ili kolektiva čiji se igrači nadigravaju, međusobno delaju, radi postizanja zajedničkog cilja – pobede. Najčešće se nazivaju kolektivni sport. Najrazvijenije sportske igre kod nas i u Evropi su: fudbal, košarka, odbojka, vaterpolo, rukomet, tenis, ragbi, hokej. . . Milioni gledalaca svakodnevno uživa u čarima ovih igara, a isto tako ogroman broj ljudi se bavi profesionalno, amaterski ili rekreativno ovim igrama. U raspravama o sportskim igrama bilo je pokušaja stvaranja opšte teorije, ali do sada ne postoji prihvatljiva, jedinstvena teorija sportskih igara. Jedan od razloga je što su treneri pažnju obratili najviše na probleme tehnike i taktike a manje na teorijska pitanja u cilju postizanja što boljih rezultata, a opet teoretičari sa druge strane sportske igre su posmatrali sa aspekta njihovih energetskih i nešto malo psihomotoričkih odlika a potpuno su zanemarivali tehniku i taktiku igre.

Sportske igre imaju značajan broj zajedničkih karakteristika: Pravila igre određuju aktivnosti i njihov obim, u okviru kojeg se odvija neka igra, njihove granice. Ona propisuju ponašanja igrača, trenera tj. svih učesnika. � Tehnika je nezaobilazna u svim sportskim igrama. Ona se mora neprestano vežbati i usavršavati i prilagođavati igrovnim situacijama… � Taktika podrazumeva veštinu upravljanja sportskim nadmetanjem (vođenje računa o individualnom, kolektivnom ponašanju, korišćenju psiho fizičkih predispozicija na utakmici, o formi i taktici protivnika, spoljnim uslovima, pravilima … � Motoričke sposobnosti u većini sportskih igara veoma dolaze do izražaja. *Između košarkaša i rukometaša ne postoje značajne razlike u rezultatima pojedinih testova opštih motoričkih sposobnosti. -Igre zahtevaju od igrača širok spektar karakteristika i sposobnosti (anatomsko-funkcionalne, motoričke, psihološke) �

� UTICAJ VEŽBANJA NA MLADI ORGANIZAM � Sportske igre imaju veoma pozitivan uticaj na mladi organizam (period rasta od rođenja do 18 - 20 godine). Mlađi školski uzrast ( 7 -10 g. ) � period relativno ravnomernog razvijanja dečijeg organizma (funkcionalne i motoričke sposobnosti), � krajem 9 i 10 godine dolazi do neravnomernog razvoja - period predpuberteta. � suočavanje sa realnošću, � dobijanje novih zadataka u društvenoj sredini - školi, � Mehaničko pamćenje se postepeno zamenjuje logičko -sadržajnim (funkcionalnim) � Javlja se veće interesovanje za druženjem, razvijanje stalnih grupa, -socijalizacija ličnosti,

Srednji školski uzrast ( 11 -15 ) � Period u kome se dešavaju značajne promene kako u motoričkim tako i u funkcionalnim sposobnostima. � Prisutan izrazit rast anaerobnih sposobnosti, raznih vidova ispoljavanja snage, agilnosti i brzine. � Period u kome je vrhunac u brzini rasta – povećanja telesne visine, i to kod devojčica između 11 -12 godine i između 13 i 14 godine kod dečaka. � Sve sportske igre značajno utiču na razvoj agilnosti, koordinacije, jer u ovom periodu „nespretnosti“ omogućavaju im organizovano i sistematsko razvijanje određene vrste kretanja, složene motoričke strukture zarad unapređeja opšte motorike. *Prikrivanje trenutnih nedostataka u toku ubrzanog razvoja može se postići učestvovanjem u sportskim igrama tako što će se isticati nekom izrazitom osobinom (izrazitom brzinom kompenzuje se nedostatak npr. visine, preciznosti ili snage, ili izrazitom visinom kompenzovati slabiju skočnost. . )

Sport ima veliki uticaj na pozitivan razvoj dece: � poboljšava predstavu o sopstvenom telu i ličnosti, � pospešuje osećanje obaveze i odgovornosti, � osećaj pripadanja grupi pomaže socijalizaciji deteta, � poštovanje autoriteta trenera, obostrana saradnja, � uspostavljanje interpersonalnih odnosa i odnosa u grupi, � olakšava organizovanje slobodnog vremena, � svest o prihvatanju obaveza i poštovanja prema treneru, suigračima, protivniku, sudiji, publici, treningu, razvijanju upornosti. . . � izgrađivanje odgovornosti unutar kolektiva i prihvatanje timskog delovanja, *Sportske igre pružaju veliku pomoć mladima u sticanju psihološke sigurnosti i samopouzdanja koje će biti korisne ne samo u sportu nego i uopšte u životu.

Uslovi ( zahtevi ) koji treba da se ispune da bi se dete uspešno bavilo sportom: � Pomoć organizatora (škole, klubovi), koji treba da obezbede adekvatne uslove za treniranje – skupe objekte (dvorane, sale, stadione. . . ), sprave i rekvizite. � Pomoć roditelja i trenera.

� OBLICI ORGANIZOVANOG BAVLJENJA MLADIH SPORTSKIM IGRAMA � Popularnost sportskih igara je veoma velika kod dece i omladine. � Postoje više nivoa ili oblika organizovanog bavljenja mladih sportskim igrama: 1. Na časovima fizičkog vaspitanja, 2. U školskim sekcijama, 3. U „školama“ sportskih igara i 4. U klubovima.

1. Na časovima fizičkog vaspitanja bavljenje sportskim igrama u okviru plana i programa rada je u većini slučaja vaspitnog karaktera (doprinos zdravom razvoju dečijeg organizma i razvijanje socijalizacije među mladima). *Većina škola ima solidne tehničke uslove (sportske sale i otvoreni tereni). *Ukupan fond časova u toku nedelje, (2 do 3 časa od po 45 minuta). *Ne stiže se detaljno trenirati na pojedin elementima i veliki broj časova utroši na igru. *Određen broj onih kojima sportska aktivnost ne čini zadovoljsvo ili su prosečnih motornih sposobnosti.

2. U školskim sekcijama, tj. vančasovnim aktivnostima: - podrazumevaju se dodatni časovi vežbanja gde je i jedan od ciljeva da se formira školski tim od mladih koji vole da se takmiče i budu predstavnici svoje škole na školskim, opštinskim, regionalnim i dr. takmičenjima. * Rad u sekciji podrazumeva trening.

3. Takozvane „škole“ sporta se dvojako tretiraju: � - Kada je dete u početnoj fazi vežbanja ili treniranja, to je rekreativnog karaktera. Fond trenažnih sati je do 3 sata nedeljno. � - Kada deca steknu osnovno znanje iz tehnike i kada osete potrebu za takmičenjem broj treninga se može povećati. � -Škole funkcionišu na osnovu plaćanja članarina 4. U sportskim klubovima sportska igra je sama sebi cilj. � -Broj treninga je od 4 do čak i 11 sati nedeljno (o čemu se polemiše, posebno kada su mlađi uzrasti u pitanju).

� Trebalo bi najpre proceniti biološku starost, koja se često razlikuje od hronološke. � Veoma je bitno proceniti motorički razvoj i psihološki status dece. � Poznato je da se deca veoma rano uključuju u sistematski trening. Ovo je česta pojava u praksi i u takvim slučajevima moraju treninzi biti posebno prilagođeni uzrastu dece. � U fudbalu, odbojci danas deca već sa 6 godina kreću sa treninzima, gimnastikasa čak i sa 3 godine, atletika sa 5, plivanje sa 3. .

Bompa, T. (2000) naglašava tri faze u treningu mladih sportista: faza inicijacije traje od 6. do 10. godine. U njoj se podstiče razvoj bazičnih motoričkih sposobnosti. faza razvoja traje od 11. do 14. godine, u kojoj se obučavaju bazične tehnike i taktične veštine i počinju da se uvode u takmičenje. faza specijalizacije od 15. do 18. godine kada se razvijaju specifične sposobnosti, usavršavaju tehničke i taktičke veštine. Od 19 godine nailazi period nadograđivanja i stvaranje svog stila i imidža do kraja karijere. � U sportskim igrama postoje takmičarske kategorije: � -u košarci: subpioniri (ispod 12 godina), pioniri (13 i 14 godina), kadeti (15 i 16), juniori (17 i 18) i mladi (19 i 20 godina). � -u odbojci: pioniri, kadeti, juniori, seniori i td. �

Tehnika je primarna u svim sportskim aktivnostima i zauzima najviše vremena na treningu. Ne može se tačno reći kada je najpovoljniji period za učenje tehnike jer svaki period života nosi sa sobom i određen nivo sposobnosti. � U početku treniranja treba insistirati na učenju i usvajanju osnovne tehnike na koju će se u kasnijem periodu nadograđivati do sve složenijih elemenata. � Trening tehnike je često monoton posebno kod dece mlađih uzrasta. � **Zato se preporučuje vežbanje putem elementarnih igara preko kojih osim tehnike može da se vežba i timizacija, socijalizacija, takmičarski duh i mnoge druge motoričke sposobnosti. �

� Posebna pažnja se mora posvetiti rekvizitima kojima razni uzrasti vežbaju. � U treningu tehnike sa najmlađima treba da se koriste rekviziti prilagođeni njihovom uzrastu, npr: manje i lakše lopte, reketi, niže mreže, koševi, stative. � -Ako se koriste rekviziti i sprave za odrasle, deca su premala i preslaba i nisu sposobna da izvode pravilnu tehniku (povređivanje). � -Kod vežbanja tehnike svako dete poseduje svoje određene sposobnosti, tako da ne postoji pravilo i posebne metode koje se koriste. � -Trener treba dobro da poznaje mogućnosti svojih vežbača. Nekada će ih učiti elemente u celini ili po potrebi, u olakšanim uslovima.

Stvoriti deci ljubav prema sportu, � Da u sebi poseduje strast, energiju, želju da prenese svoje znanje, emocije. . � Da pobudi želju za indentifikacijom (divljenje), � Da razbije strah, stidljivost, stekne njihovo poverenje, svakom detetu posvetiti pažnju, � Podsticati dečiju radoznalost, (postavljanje pitanja, isčekivanje sledećeg treninga-časa. . ) � Ne davati deci previše novih vežbi odjednom (1 -2), � Izazvati neizvesnost, radoznalost i nestrpljivost koje će lekcije biti sledećeg tr. , � Nekada ih psihički pripremati za sledeći trening (reći im šta će se raditi), � Naučiti decu da razmišljaju i analiziraju izvođenje vežbe, navoditi pitanjima da pronađu grešku… �

Davati lekcije iz života „učiti ih životu“ preko sporta: ne dozvoliti da se odustane od pokušaja savlađivanja neke prepreke. . . � Ekipa ili tim je kao porodica u kojoj se susreću i sa uspehom, porazom, razočarenjem, sebičnošću, satisfakcijom, poboljšanjem. . . � Gajiti osećaj zadovoljstva u svakom pokušaju izvođenja nekog zadatka. . . � Planiranje programa i plana rada za sve uzraste i kategorije (cilj: uspešno provesti grupu iz jednog u drugi program –nivo, � Poboljšanje zdravlja, razvoj organizma, stvaranje zdravih navika (higijena, ishrana briga o sebi), � Rizik po zdravlje: neadekvatno planiranje = hronične povrede, previše stresnih situacija, pritisaka, teretana. . . � Trener mora biti aktivan, zabavan, kreativan, poučan, strpljiv, pravedan i strog kada to situacija zahteva �

-Ustanoviti pravila ponašanja u sekciji/ klubu: *Kakava oprema se nosi na treningu? *Koliko ranije se dolazi na trening? *Da li je trener prisutan u svlačionoci? *Da li su roditelji prisutni u svlačionici? *Da li se dete javlja ako ne dolazi na tr. ? *Kako počinje čas? Da li sami počinju da vežbaju ili čekaju trenera? *Briga o rekvizitima, svlačionici? *Prisustvo roditelja? -Trener mora biti aktivan, zabavan, kreativan, poučan, pravedan i strog kada to situacija zahteva

� BITNO: *Kako trener daje znak za prekid vežbanja, da ga slušaju, da mu priđu. . ? *Kako zadržati pažnju dece, ( bez tapkanja lopte i priče = kratka i zanimljiva objašnjenja)? *Neprekidno pričanje i vikanje = kratkog efekta (korišćenje promene intonacije u glasu ili pantomime), *Upoznati decu sa pravilima izvođenja vežbi, *Ne prekidati vežbanje zbog jednog deteta, prići mu i objasniti mu gde greši, *Neprekidno komentarisanje trenera ometa decu, *Neophodno je da trener u većini slučajeva demonstrira specifične vežbe –brže i lakše shvataju,

*Koristiti prirodne pokrete u izvođenju tehnike, *Pripremati decu za osnovne elemente preko dečijih igara; *Ne preterivati u dužini trajanja jedne vežbe ( deca počinju da greše – gubljenje koncentracije) *Prilagođavati trening uzrastu i znanju ekipe a nikano kopirati treninge na višem nivou, *Monotonost u vežbanju i ponavljanje istih vežbi vodi smanjenju motivacije i koncentracije, *Vežbe treba nadovezivati jednu na drugu kako bi bezbolno došli do ciljne. Kratko objašnjenje je neophodno i šta se očekuje od vežbača. *Razbijanje monotonije vežbanja ublažiti elementarnom igrom koja u sebi sadrži sve prethodne elemente, *Situacione vežbe(vežbanje u uslovima što sličnijim igri). *Na kraju treninga: sumiranje, pohvala, dogovor. Trener je uvek uredan i u opremi – primer.