Pripremio Dr sci vet Vladimir Mladjan Uvod Farma

Pripremio: Dr sci. vet. Vladimir Mladjan

Uvod Farma za proizvodnju mleka je kompleksan sistem koji zahteva dobru koordinaciju kako bi se postigla optimalna proizvodnja. Svakog dana menadžer farme donosi odluke kao što su finansijski menadžment, zdravlje krava, o agronomiji, zaposlenima, . . . Skoro svaka odluka ima direktni ili indirektni efekat na produktivnost farme. Moramo naglasiti, da su neke kategorije, kao vremenski uslovi, ipak van kontrole farmera. Zdravlje krava zavisi od interakcije između menadžmenta, uslova koje pruža okruženje, specifičnih faktora koje izazivaju bolesti kao što su prisustvo patogenih faktora na farmi ili u regionu. Prevencija bolesti je bazirana na razumevanju nivoa bolesti u stadu i mogućnosti da se potpuno implementira preventivni program zaštite stada.

Definicija Bolesti Najčešći oblik bolesti je "klinička bolest“ koja je dalje definisana kao lako uočljiv poremećaj funkcija. Tipični znaci kliničke bolesti su groznica, anoreksija, opadanje količine mleka, abnormalne količine mleka, dijareja, gubitak težine, hromost. Kliničke bolesti kao što su mastitis, hromost, mlečna groznica, zaostala placenta ili dislokacija abomazuma se generalno lako prepoznaju. Greške menadžmenta u biozaštiti se nastavljaju i rezultiraju u epidemije kliničkih sindroma, ali se priroda bolesti u međuvremenu i promenila. Primarni problem je pojava „subkliničkih bolesti“ koje su definisane kao abnormalnosti u funkciji koje se mogu detektovati samo dijagnostikom ili labaratorijskim analizama. Početak subkliničke epidemije bolesti obično nije jasno definisan, što rezultira u vremenu izgubljenom dok se ne pokažu efekti proširenja na čitavo stado. Subkliničke faze bolesti kao što su mastitis, ketoza, laminitis mogu trajati dugo i ugrožavati količinu proizvodnje mleka. Efekat koji bolest ima na produktivnost stada je obično potcenjen jer je broj subklinički obolelih životinja veći od broja klinički obolelih životinja. Nemogućnost da se ove bolesti odmah uoče stvara štetu na račun produktivnosti stada. Razvoj bolesti obično ide predvidljivim tokom sa nekoliko nivoa potencijalne preventivne intervencije.

Definicija Bolesti Mastitis je odličan primer za razvoj i ekonomski udar bolesti na stado. U većini slučajeva najveći udar na ekonomiju je ispočetka neprimetan ali konstantan pad u proizvodnji tokom subkliničkog perioda. Najveći efekat ima primena i implementiranje programa preventivne zdravstvene zaštite, mnogo veći nego lečenje već obolelih krava. Prevencija izlaganja rizičnim faktorima je bazirana na identifikovanju kritičnih kontrolnih tačaka gde se to izlaganje može umanjiti. Kada su zarazni mikro organizmi uzročnici bolesti, rizik obično potiče od kupovine nove zaražene krave i njeno mešanje sa zdravim kravama u stadu. Najbolji način prevencije je izolacija zaražene krave. Takođe treba se postarati o količini patogenih materija u neposrednoj okolini i raditi na održavanju i poboljšanju imunog sistema krava. Treba ih redovno vakcinisati, davati nutritivno vrednu i izbalansiranu hranu i održavati optimalnu higijenu okoline. Sledeća kritična kontrolna tačka je prevencija širenja kliničke bolesti kod životinja koje pate od subkliničkih bolesti. Rana detekcija je ovde od ključne važnosti. Zato je važno primenjivati testiranje životinja na subklinički mastitis, ispitivati reproduktivni trakt, i raditi dijagnostičke testove kao što su intradermalni test za tuberkolozu ili test na brucelozu. Mnogo je lakše izlečiti subklinički obolelu životinju i smanjiti ekonomski gubitak nego kada to poprimi klinički oblik. U kliničkom stadijumu, lečenje je jedina opcija a ekonomski gubitak je već evidentan.

Normalna stopa obolelih životinja u stadu Svako stado ima iskustvo sa određenim nivom bolesti a veliki uticaj na produktivnost stada ima raširenost i tip bolesti. Na primer u slučaju mlečne groznice rizik od bolesti varira na osnovu određenih faktora. Rizik je smanjen sa stadom gde je veća sličnost, tako da je prihvatljiva količina mlečne groznice u stadu sastavljenom od životinja koje imaju prvu laktaciju znatno manja nego u stadu starijih životinja. Sličan rizik pojavljuje se i kada je u pitanju mastitis. Rađene su brojne studije o „normalnoj“ količini obolelih krava od određene bolesti. Pojava jedne bolesti često uzrokuje pojavu drugih. Tako mlečna groznica, mastitis, poremećaj dislokacije sirišta, mogu dovesti do ketoze. Dalje krave kod kojih je dijagnostikovana ketoza, imaju višestruko veći rizik da obole od metritisa - upale materice ili dislokacije sirišta - abomazalne dislokacije. Takođe se zna da se većina bolesti pojavljuje u prvih 30 dana laktacije i da one nose rizik od kasnijih čestih bolesti. U obradjenim podacima mlečnih farmi u Severnoj Americi, edem vimena je bio češća problematika, kod životinja sa prvom laktacijom i predstavljala je rizik za kasniji mastitis, metritis, cistične jajnike, ketozu. Uprkos široko rasprostranjenoj brizi o povećanju prinosa mleka, malo ima dokaza, da visok nivo proizvodnje mleka krave, utiče na razvoj pojedinih bolesti.

Uzroci bolesti u mlečnom stadu Nekoliko bolesti imaju jednog uzročnika. Izlaganje prenosiocu bolesti ne rezultira uvek u razvoj subkliničke ili kliničke bolesti. Bolest se razvija interakcijom životinjskog faktora (domaćin), patogenog faktora (agensa) i faktora okruženja. Životinjski faktor, uključuje godine starosti životinje, teljenje, pol, imuni status, period laktacije i nivo proizvodnje mleka. Za zarazne bolesti, patogeni faktor uključuje nivo izloženosti (broj patogenih organizama kojima je životinja izložena), patogeni stepen agensa (sposobnost da izazove bolest) i virulentosti (sposobnosti da izazove tešku bolest). Uslovi koje pruža okruženje su vrlo važni. Poznato je da je mastitis u porastu tokom toplog vremena i povećane vlažnosti. Takođe u faktore okruženja spadaju i menadžment, i to kroz ishranu, način proizvodnje mleka, i adekvatni smeštaj životinja.

Uticaj bolesti na produktivnost Brojni su načini na koje bolest utiče na produktivnost. Oni mogu biti direktni (kao što mastitis dovodi do redukcije u prinosu mleka) ili indirektni (smanjenje lokomotornih sposobnosti što dovodi do smanjenog uzimanja hrane što opet dovodi do smanjenja prinosa mleka). Povećana smrtnost starijih životinja i smanjena količina proteina u mleku, problematika reprodukcije, takođe su rezultati bolesti. U prošlosti metaboličke i infektivne bolest bile su uobičajene na farmama. Krave obolele od kliničke bolesti obično daju manji prinos za relativno kratko trajanje bolesti ali posledice mogu biti mnogo veće jer ove bolesti otvaraju put drugim bolestima čineći zatvoren krug. Takođe efekti bolesti mogu trajati kroz ceo period laktacije. Bolesti u početku laktacije mogu uticati na slabiju proizvodnju tokom celog reproduktivnog perioda krave. Danas su ove bolesti svedene na mnogo manju meru ali opasnost predstavljaju subkliničke bolesti kao što su mastitis, laminitis i druge. Najopsežnije studije u USA, vršene su o mastitisu i nađeno je da samo jedan slučaj kliničkog mastitisa, tokom laktacije, rezutira u gubitku 5 % do 15 % mleka po laktaciji. Gubici izazvani subkliničkim bolestima manji su nego oni izazvani kliničkim bolestima ali su takođe značajni. To najbolje opisuje uticaj subkliničkog mastitisa na prinos mleka.

Uticaj bolesti na produktivnost Koristeći kontrolu dnevne količine mleka moguće je nedelju ili dve dana, pre pojave kliničkog mastitisa utvrditi subklinički mastitis. Opadanje količine mleka počinje 4 do 2 nedelje pre ispoljavanja kliničkog oblika bolesti. Totalni gubitak mleka povezan je sa ketozom i hipomagnezijom. Dnevni gubitak mleka od 1 do 5. 3 kg zapažen je kod mlečnih rasa krava koje su obolele od kliničkog mastitisa, ketoze, mlečne groznice i šepavosti. Efekat bolesti na dužinu života je takođe bio ispitivan. Veliki procenat krava je uklonjen jer je smatran nepoželjnim (izazvano bolešću, povredom i smrti) nego iz razloga niske produktivnosti. Neuspešna reprodukcija i mastis su dva najveća razloga za odstranjivanje grla iz stada. Generalno, bolest utiče na smanjenje prinosa, smanjenje reproduktivne sposobnosti i limitira dužinu produktivnog perioda iskorišćenja grla a samim tim i životni prihod tih grla koji donesu farmi je mnogo manji.

Metabolička oboljenja kod krava Strogo uzevši oboljenja domaćih životinja spadaju u domen veterinarske nauke. Međutim, zbog složene anatomske građe organa za varenje, prirode fizioloških procesa i napora koji u ovima postoje zbog visoke proizvodnje, preživari povremeno pate od različitih oboljenja, koja se mogu prevenirati adekvatnom ishranom. Većina ovih oboljenja nisu proizvod samo deficita određenih materija. Ova oboljenja su proizvod interakcije ishrane životinja u prethodnom periodu, telesne kondicije, proizvodnog potencijala, obroka i određenih genetskih predispozicija životinje. Metabolička oboljenja poseduju nekoliko suštinskih razlika. Zajedničko je svima da ne predstavljaju infektivna ili degenerativna oboljenja, mada se pojava ovih može progresivno uvećavati sa starenjem životinja. Mada postoje razlike između rasa, ni jedno od ovih oboljenja nije nastalo usled urođenih grešaka životinja u metabolizmu. Na sreću, sva se ova oboljenja sa uspehom mogu prevenirati odgovarajućom ishranom životinja. Ovo je osnovni razlog zbog čega se razmatraju u ishrani. Metabolička oboljenja se nazivaju i “proizvodne bolesti”, a javljaju se kada klasični fiziološki mehanizmi, koji različita kolebanja dovode u sklad sa potrebama životinja, nisu više u mogućnosti da ova savladaju ili se dovoljno brzo prilagode nastalom metaboličkom debalansu.

Ketoza ili acetonemija je oboljenje koje se javlja u krava visoke mlečnosti u ranoj fazi laktacije. Uzrok oboljenja je pojava hipoglikemije, do koje dolazi usled preteranog izlučivanja glukoze, koju redovno prati negativan bilans energije. Zbog toga, ima predloga da se umesto naziva ketoza, ovo stanje naziva hipoglikemija. Metaboličko poreklo ovih stanja je debalans u snabdevanju životinja i njihovih potreba. Uzimanje dovoljnih količina energije u ovakvim stanjima je ograničeno. Kod krava muzara maksimalno konzumiranje hrane se ostvaruje tek nakon postizanja maksimalne dnevne mlečnosti. Pored toga, krave sa suvišnim količinama telesnih masti, ispoljavaju tendenciju ograničenog konzumiranja hrane. Zato što je energija deponovana u formi masti, u periodima negativnog bilansa energije, mobilizacija iz tkiva obezbeđuje male količine prekursora glukoze (glikogenih materija). Pri razgradnji telesnih masti nastaje 90 % masnih kiselina i samo 10 % glicerina. U ovom slučaju, jedino je glicerin glikogena supstanca. Razgradnjom telesnih proteina dobija se oko 60 % glikogenih aminokiselina, ali je mogućnost njihovog korišćenja veoma ograničena. Među najvažnijim proizvodima fermentacije u rumenu, samo je propionska kiselina glikogena.

Ketoza Acetoni i butirati, međutim, to nisu. U krava muzara glukoza se transformiše u laktozu u mlečnoj žlezdi. Unošenje glukoze na ovaj način u organizam životinje, veoma je korisno, pošto se glukoza uneta sa hranom fermentiše u rumenu, tako da se apsorbuje veoma mala količina ovako unete glukoze. Međutim, glikogena jedinjenja, kao što su glicerin, propilen glikol i propionat, mogu se dodavati hrani u cilju preveniranja ili terapije, mada je u tom pogledu infuzija glukoze znatno efikasnija. Pri stanju hipoglikemije dolazi do pojave ketonskih tela u krvi obolelih životinja, koja zatim dospevaju do mleka i mokraće, sa kojima se izlučuju iz organizma. U ketonska tela spadaju: acetoacetat, 3 -hidroksibutirat i aceton. Hipoglikemija dovodi do opadanja sadržaja glikogena u jetri i snabdevenosti sa oksalosirćetnom kiselinom. Deponovanje ove kiseline ograničava oksidaciju acetata, konačnih proizvoda lipolize u ciklusu limunske kiseline. Pri hipoglikemiji oslobađanje insulina je smanjeno, a pošto lipogeneza u telu zavisi od insulina, telesna mast se u većoj meri mobiliše nego što se sintetiše. Jetra životinja je infiltrirana sa mašću, a višak acetata se transformiše u acetoacetat. U ketotičnih živoinja, udeo CO 2 dobijenog iz glukoze, opada od normalnih 12 % na 5 %, a da se količina dobijena iz ketonskih tela povećava od normalnih 2 na 20 %.

Ketoza Ketonska tela su normalni oksidativni metaboliti, kada su prisutni u relativno malim količinama u krvi. Međutim, u slučaju ketoze i toksemije, prisutna je opšta promena u metabolizmu materija, koja ide od glukoze u pravcu masti i porasta nivoa ketonskih tela u krvi. Acetosirćetna i 3 -hidroksibutirat predstavljaju relativno jake kiseline. U slučaju ketoze ove se nepotpuno oksidišu i proizvode sistemičnu ketozu (nizak p. H krvi), izlučuju se sa urinom i tako dovode do značajnog gubitka u energiji. Aceton je isparljiv i može se osetiti njegov specifičan miris u izdahnutom vazduhu preko nozdrva obolelih životinja. Krave i ovce, obolele od ketoze, nemaju povišenu temperaturu, ali su izrazito depresivne. Konzumiranje hrane (naročito koncentrata) u ovakvih životinja je smanjeno. Proizvodnja mleka opada, a sadržaj masti raste. Povremeno ketogene životinje, a naročito ovce, postaju razdražljive, verovatno zbog specifičnog uticaja izopropanola na centralni nervni sistem. Ovo jedinjenje predstavlja proizvod dekarboksilacije 3 -hidroksibutirata. Primarno ketoza i toksemija bremenitosti se javljaju kada količina izlučene glukoze prelazi raspoloživu količinu. Ovo, verovatno, nije slučaj kada je unošenje energije uskraćeno zbog uzimanja nedovoljne količine koncentrata, lošeg ukusa hrane, preterane gojaznosti, digestivnih smetnji i grešaka u držanju. Krava visoke mlečnosti dnevno treba i do 3. 000 grama glukoze, kao prekursora laktoze i za sintezu mleka, ali je količina glukoze koja cirkuliše u krvi manja od 30 grama i dovoljna da zadovolji potrebe životinje u toku 15 minuta. Ovo je objašnjenje za veliku osetljivost krava visoke mlečnosti na hipoglikemiju.

Ketoza Brojni drugi faktori, koji reduciraju konzumiranje hrane, mogu izazvati sekundarnu ketozu. Infuzija glukoze ublažava hipoglikemiju, ali ne eliminiše druga oboljenja. Precizna dijagnoza primarnog uzroka je od prvorazrednog značaja. Pojava hipoglikemije se može reducirati, ako se onemogući uzimanje suvišnih količina energije pre i nedovoljnih količina energije u toku kritičnog perioda. Debalans u snabdevanju energijom i zahtevima životinja, dovodi do metabolisanja rezervi telesnih masti. Kao metabolička posledica ovoga je nastojanje da se održi snabdevanje preko glukoneogeneze. Mobilisane telesne masti se sporo i nepotpuno oksidišu, što dovodi do formiranja ketonskih tela. Nagomilavanje ketona se može utvrditi analizom krvi, zatim korišćenjem Rothera testa uzoraka mleka, ili prisustvom slatkog mirisa acetona u izdahnutom vazduhu. Kao i ketonska tela, masne kiseline mobilisane iz adipoznog tkiva, mogu dovesti do deponovanja u jetri (sindrom “masne jetre”). Ovo ograničava glukoneogenezu i izaziva dalje pogoršanje problema. Mala dostupnost glukoze, može dovesti do pojave nervoze, smanjenja apetita i naglog opadanja mlečnosti krava.

Mlečna groznica (porođajna ili puerperalna pareza) Mlečna groznica je metabolički poremećaj u krava visoke mlečnosti, koji se obično javlja 2 - 4 dana nakon telenja. Ovo stanje ređe se javlja u ovaca pri kraju laktacije. Sa starenjem životinja, ovo stanje je sve češće. U ovaca sličan poremećaj, porođajna hipokalcemija ovaca, javlja se pri kraju sjagnjenosti. Ovo stanje nastaje kao posledica debalansa u metabolizmu kalcijuma, koji dovodi do dramatičnog opadanja nivoa kalcijuma u krvi, od normalnih 2, 5 mmola/l na manje od 1, 5 mmola/l. U osnovi, porođajna hipokalcemija predstavlja nemogućnost endokrinog sistema za održavanje nivoa kalcijuma u krvi. Hipokalcemija, verovatno, dovodi do blokiranja neuromišićne transmisije i opšte paralize (pareze). Krava leži na grudima, sa glavom povijenom u stranu, refleksi su oslabili a prisutna je i hipotermija. Krave koje nisu tretirane, obično uginu. Nivo kalcijuma u krvi, zavisi od obima apsorpcije u crevima, resorpcije od strane kostiju i izlučivanja u mleko i deponovanja u fetusu. Ove procese obično regulišu najmanje tri hormona: parathormon, kalcitonin i 1, 25 -dihidro ksiholikalciferol. Hipokalcemija se javlja kada apsorpcija iz creva ili resorpcija od strane kostiju izostaju, kao reakcija na povećane potrebe u kalcijumu. Nivo fosfora, takođe, opada, dok sadržaj magnezijuma raste.

Mlečna groznica (porođajna ili puerperalna pareza) Preveniranje hipokalcemije hormonima dugu istoriju. Mada parathormon podstiče resorpciju u kostima, kao profilaktik je neefikasan. Kalcitonin podstiče porast kostiju i može izazvati pojavu oboljenja pri iniciranju. Vitamin D 3 i neka slična jedinjenja, preveniraju pojavu oboljenja i često se koriste. Međutim, njihova upotreba je problematična, zbog pravovremenog unošenja, koje je veoma značajno, ali tačno vreme telenja se ne može predvideti. Slučajevi porođajne hipokalcemije značajno se mogu smanjiti preko stimulacije regulatornog sistema kalcijuma, manipulacijom sa obrokom 2 - 3 nedelje pre telenja. U tom pogledu dva faktora su se pokazala veoma efikasnim: (1) nizak nivo kalcijuma, i (2) visok nivo mineralne kiselosti, odnosno višak jona hlora u hrani, iznad sume jona natrijuma i kalijuma. Ako se porođajna hipokalcemija ponovi u zapatu, neposredno pred telenje, preporuke u kalcijumu moraju biti znatno smanjene. Nivo kalcijuma treba vratiti na normalan nakon telenja. Od svih kalcijumovih soli, kalcijum hlorid je izuzetak. Zbog visokog sadržaja hlora, ovaj stimuliše regulacioni mehanizam kalcijuma i može se upotrebiti kao prevencija 2 - 3 dana pre telenja. Krave sa hipokalcemijom treba tretirati sa intravenskim inekcijama kalcijum boroglukonata.

Mlečna groznica (porođajna ili puerperalna pareza) Krave visoke mlečnosti i starije krave su osetljivije, a ove druge zbog manje sposobnosti za mobilizaciju kalcijuma iz kostiju. Preventivne mere uključuju ishranu sa niskim nivoom kalcijuma u obroku, u poznoj fazi laktacije, radi stimulisanja regulacionih mehanizama za njihovo delovanje. U praksi je teško obezbediti ishranu steonih krava sa dovoljno niskim nivoima kalcijuma. Umesto toga, tretiranje životinja sa vitaminom D 3 i njegovim analozima, u odgovarajuće vreme pre telenja, može voditi mobilizaciji kalcijuma iz kostiju. Ovde pravovremeno tretiranje krava predstavlja veoma kritičan faktor. Pored tretiranja intravenskim inekcijama, rastvora kalcijum boroglukonata, upotreba kalcijum hipofosfata i magnezijum sulfata je neophodna u izvesnim slučajevima. Nakon terapeutskog tretiranja, krave se obično brzo oporavljaju, mada može doći i do recidiva.

Hipomagnezemija Ovo je bolest goveda i ovaca, koju karakterišu niski nivoi magnezijuma u krvi, zbog neadekvatne apsorpcije magnezijuma iz digestivnog trakta. U akutnoj formi, najčešće se javlja u krava muzara, neposredno pri izlasku u proleće na pašu. Zbog toga se ovo oboljenje naziva još i pašna tetanija. Hronična forma hipomagnezemije se javlja naročito u tovne junadi, pri ishrani u zimskom periodu, sa hranivima lošeg kvaliteta. Nedovoljna apsorpcija magnezijuma iz creva, može biti usled ograničenog konzumiranja hrane, niskog sadržaja magnezijuma u hrani ili male efikasnosti apsorpcije. Nasuprot metabolizmu kalcijuma, životinje imaju malu sposobnost ublažavanja kolebanja u snabdevanju i zahteve u magnezijumu, pošto su rezerve u kostima male i u maloj meri je mobilan. Zbog toga je veoma bitno stalno snabdevanje sa magnezijumom. Među faktore koji mogu uticati na efikasnost apsorpcije magnezijuma spadaju nivo đubrenja trava sa azotom i kalijumom, p. H rumena, a i nepovoljni klimatski uslovi mogu ispoljiti negativan uticaj.

Hipomagnezemija prvo dovodi do pojave drhtavice mišića, zatim nesigurnog hoda, opšte mišićne spazme (grčenja mišića), koja se nastavlja kolapsom i uginućem životinja u toku nekoliko časova. Ovo odražava hiperrazdražljivost nervnog sistema, do kojeg dolazi zbog niskog nivoa magnezijuma u svim telesnim tečnostima, a naročito u cerebrospinalnoj. Nasuprot kalcijumu, nivo magnezijuma u krvi nije pod efikasnom endokrinom regulacijom. Kalcinoza, kalcifikacija mekanih tkiva, naročito bubrega i srčanog mišića, prisutna je u životinja koje su hronično deficitarne u magnezijumu. Postoje najmanje dva mehanizma, za koje se može pretpostaviti da izazivaju ovo oboljenje: (1) sposobnost inhibicije apsorpcije magnezijuma (kalijuma i kalcijuma), i (2) helati joni magnezijuma u telesnim tečnostima. Dokazano je da dodavanje magnezijum oksida koncentratima, dovodi do preveniranja pašne tetanije. Dodavanje količine od 50 g/dan za goveda i 7 g/dan za ovce, je sasvim dovoljno.

Akutna indigestija (acidoza mlečne kiseline) U uslovima normalne ishrane, mlečna kiselina se normalno proizvodi i fermentiše u rumenu, tako da je njen nivo niži od 1 mmol/litar. Opadanje p. H vrednosti tečnog sadržaja rumena, izaziva promene u mikroflori i dovodi do preterane proizvodnje mlečne kiseline. Nivo mlečne kiseline u rumenu obolelih životinja, može se kretati od 200 - 300 mmola/l, a p. H rumena može opasti na 4, 5, pa čak i niže. Formirana mlečna kiselina se apsorbuje, a stanje acidoze postaje sistemično, što dovodi i do opadanja p. H vrednosti krvi. Dolazi do pojave depresije, a i smanjenja motorike gastrointestinalnog trakta. Visok nivo mlečne kiseline u rumenu, povećava osmotski pritisak i izaziva porast koncentracije krvi i dehidraciju. Visok udeo D-izomera mlečne kiseline, pogoršava stanje bolesti. Ovo zbog toga, što tkiva sisara manje efikasno metabolišu ovaj izomer nego L-izomer, koji je prirodno prisutan u viših životinja. Zbog svega toga, ovo oboljenje se naziva još i izomer bolest. Bolest se leči tečnom terapijom i antacidima, uglavnom sa magnezijum oksidom i natrijum bikarbonatom. Adekvatna količina vlakana (celuloze) u obroku i postepene promene, preveniraju ovu bolest. Nedavno je utvrđeno da je primena određenih antibiotika efikasna u preveniranju nagomilavanja suvišnih količina mlečne kiseline u rumenu.

Akutna indigestija (acidoza mlečne kiseline) Acidoza može uticati na funkciju creva, izazivajući zastoj motorike rumena i oštećenje epitela ili brži ulaz mlečne kiseline u krv, što može poremetiti normalnu acido-baznu ravnotežu u čitavom organizmu, dovodeći tako do hipotenzije i otežane respiracije. Obroci sa visokim sadržajem koncentrata, dovode do karakterističnih promena u sastavu mikroorganizama u rumenu, zamene gram-negativnih sa grampozitivnim organizmima, kao što su laktobacili. Prema intenzitetu, aktivni slučajevi acidoze kreću se od blagih do fatalnih oblika.

Dislokacija i torzija abomazuma (promena položaja sirišta) Atonija i proizvodnja gasova u abomazumu, mogu izazvati dislokaciju ili tor- ziju (uvrtanje) abomazuma (sirišta), obično na levu, a ponekad i desnu stranu rumena. Pričvršćivanje sirišta za omentum (trbušnu maramicu), redovno dovodi do rupture. Hiperprodukcija isparljivih masnih kiselina u rumenu i njihov dotok u abomazum, mogu izazvati pojavu dislokacije abomazuma. U slučaju ovog oboljenja krava, nema smetnji u snabdevanju krvi, ali dislokacija sirišta negativno utiče na kretanje digesta. Ovo stanje redovno prati hronična iscrpljenost životinja i pojava sekundarne ketoze. Dislokacija sirišta se javlja znatno češće u krava sa većom telesnom masom, hranjenih obrocima sa visokim učešćem koncentrata, u periodu zasušenosti. Ovo oboljenje se može otkloniti operativnim zahvatom, vraćanjem sirišta u prvobitni položaj. Međutim, porast proizvodnog potencijala životinja zahteva sve veću upotrebu koncentrata, zbog čega su slučajevi dislokacije sirišta u stalnom porastu, što ima za posledicu velike ekonomske štete.

Nadun (timpanitis) Nagomilavanje gasova u rumenu, uglavnom zbog formiranja stabilne (postojane) pene, dovodi do pojave naduna (timpanije rumena). Pena blokira kardiju i sprečava podrigivanje. Distenzija (nadimanje) rumena, može izazvati rupturu dijafragme i dovesti do gušenja životinje, mada pravi uzrok smrti u slučaju naduna nije uvek jasan. Postoje dva izrazita hranidbena uzroka pojave naduna sa penom: (1) paša leguminoza, i (2) obroci bogati u zrnu žitarica. U prvom slučaju uzrok formiranja pene, pri ishrani sa leguminozama, mogu biti proteini ili hloroplasti u citoplazmi lista. U drugom slučaju, pojava naduna u tovilištima junadi, agens koji izaziva stvaranje pene proizvode bakterije i predstavlja određeni viskozni ugljenohidratni polimer. Nadun, izazvan leguminozama, može dovesti do uginuća preživara u toku nekoliko časova, nakon početka ishrane. Nadun u tovilištima junadi, izazvan zrnima žitarica, razvija se postepeno i može preći u hroničnu formu. Nadun izazvan leguminozama, uspešno se može prevenirati prskanjem zelenih biljaka sa agensima koji sprečavaju formiranje pene: ulja, deterdženti i silikoni. Nadun u tovilištima se može prevenirati uvođenjem odgovarajućih količina sirovih vlakana u obroke preživara. U ozbiljnim slučajevima naduna, oslobađanje gasova vrši se bušenjem rumena troakarom, kroz levu gladnu jamu životinje.

Sindrom debelih (masnih) krava Krave sa suvišnim količinama telesnih masti u toku telenja, usled male mlečnosti u toku prethodne laktacije, dugog perioda zasušenosti i preobilne ishrane, sve više obolevaju od postporođajnih bolesti, kao što su ketoza, porođajna hipokalcemija, retencija sekundina (zadržavanja placente), dislokacija ili torzija abomazuma, nekih infektivnih oboljenja, kao što su mastitis i metritis. Mada sindrom nije u potpunosti razjašnjen, jasno je da se slučajevi nekih oboljenja višestruko povećavaju. Pored gojaznosti, najčešći znaci sindroma debelih krava su odsustvo apetita, masna infiltracija i nenormalna funkcija jetre. Najbolji indikator oštećenja jetre je pojava u krvnoj plazmi specifičnih enzima jetre, usled delimične nekroze jetre. Smrtnost krava visoke mlečnosti, koje pate od oštećenja jetre, je veća nego od bilo koje druge bolesti. Oštećenje jetre je veće u krava koje su kasnije koncipirale. Slučajevi sindroma masnih krava su u stalnom porastu, zbog sve veće upotrebe metoda grupne ishrane, korišćenja kompletnih mešanih obroka (TMR) i ishrane po volji. Zbog ekonomske važnosti ovog problema, u toku su istraživanja na razvijanju dijagnostičkih metoda. Međutim, rutinski testovi krvi, poznati kao metabolički profili, imaju veoma ograničenu vrednost u prognoziranju ovog oboljenja.

Trovanje sa amonijakom Ishrana preživara suvišnim količinama NPN (neproteinskih azotnih) jedinjenja i u rumenu razgradivim proteinima, dovodi do trovanja životinja sa formiranim amonijakom. Koncentracija amonijaka u rumenu je funkcija obima njegove proizvodnje iz razgradivih proteina (RDP) i NPN i obima njegovog iskorišćavanja za mikrobiološku sintezu proteina. Debalans u proizvodnji i iskorišćavanju amonijaka u rumenu, vodi akumuliranju amonijaka u tečnom sadržaju rumena. Amonijak može preći u krv i izazvati poremećaje u acido-baznoj ravnoteži i pojavu simptoma hipertenzije, a u ekstremnim slučajevima i do teškoća u disanju. Preveniranje ovakvih stanja zavisi od predostrožnosti pri formulisanju obroka i režima ishrane životinja. Pri tome je od posebnog značaja određeni odnos kabastih i koncentrovanih hraniva, kao i odnos razgradivih proteina i NPN, prema dostupnoj energiji. Mešanje komponenata obroka i veća učestalost hranjenja u toku dana, takođe, su od određenog značaja.

Metabolička oboljenja u krava - najvažnije napomene To su oboljenja koja se mogu prevenirati adekvatnom ishranom. Ova oboljenja su proizvod interakcije ishrane životinja, telesne kondicije, proizvodnog potencijala, sastava obroka i genetskih predispozicija životinje. Nutritivni status, faza laktacije i pojava metaboličkih bolesti

Mlečna groznica (puerperalna pareza) - Hipokalcemija Učestalost javljanja: 4 -6% (mlečna groznica) 10 -66% (hipokalcemija) Opis: Mlečna groznica je metabolički poremećaj u krava visoke mlečnosti, koji se obično javlja 2 - 4 dana nakon telenja. Nastaje kao posledica debalansa u metabolizmu kalcijuma, koji dovodi do dramatičnog opadanja nivoa kalcijuma u krvi (< 5 mg/dl). Takođe, i nivo magnezijuma je nizak. U osnovi, mlečna groznica predstavlja nemogućnost endokrinog sistema za održavanje nivoa kalcijuma u krvi. Ove procese obično regulišu najmanje tri hormona: parathormon, kalcitonin i 1, 25 -dihidroksiholikalciferol. Znaci su: krava leži na grudima, sa glavom povijenom u stranu, refleksi su slabi i ako se životinja ne leči, obično dolazi do uginuća. Za razliku od mlečne groznice, hipokalcemija (< 8 mg/dl) se znatno češće javlja i pravi znatno veće ekonomske štete jer se javlja u prikrivenoj formi.

Mlečna groznica (puerperalna pareza) - Hipokalcemija Sa starošću je veća mogućnost za pojavu (prvotelke retko oboljevaju) Posledice mlečne groznice su: kraći životni vek za oko 3 godine i veća je mogućnost za pojavu brojnih metaboličkih bolesti: zaostajanje posteljice, dislokacije sirišta, ketoza i mastitis (osam puta veća verovatnoća), prolapsus materice. Nakon terapeutskog tretiranja (uglavnom infuzija Ca boroglukonata), krave se obično brzo oporavljaju. Preventiva: Pravilna ishrana zasušenih krava, naročito sa odgovarajućim i usklađenim nivoom minerala (K, Ca, P, Mg) i vitamina D. Slučajevi porođajne hipokalcemije značajno se mogu smanjiti preko stimulacije regulatornog sistema kalcijuma, manipulacijom sa obrokom 2 - 3 nedelje pre telenja. U tom pogledu dva faktora su se pokazala veoma efikasnim: (1) nizak nivo kalcijuma u obroku zasušenih krava (teško je obezbediti), i (2) upotreba anjonskih soli u fazi zasušenja. Dodavanje anjonskih soli (amonijum, kalcijum i magnezijum hlorid) naročito se preporučuje kod obroka sa visokim nivoom kalijuma Oralni kalcijumovi gelovi uglavnom na bazi kalcijum-hlorida (nekoliko dana pre telenja i dan-dva posle telenja)

Ketoza (acetonemija) Učestalost javljanja: 2 -4% Opis: Ketoza je oboljenje koje se javlja u krava visoke mlečnosti u ranoj fazi laktacije, najčešće u toku druge do četvrte nedelje nakon telenja, mada se može javiti od jedne nedelje pre, pa do osme nedelje nakon telenja. Znaci pojave su: smanjena proizvodnja mleka, krave mršave, javljaju se ketonska tela u krvi, mokraći i mleku i oseti se zadah na aceton prilikom disanja krava. Primarni uzrok oboljenja je nedostatak energije, a naročito glukoze u krvi. Uzimanje dovoljnih količina energije u ovakvim stanjima je ograničeno jer u krava maksimalno konzumiranje hrane se ostvaruje tek nakon postizanja maksimalne dnevne mlečnosti. Krave sa suvišnim količinama telesnih masti, ispoljavaju tendenciju ograničenog konzumiranja hrane, a time češće oboljevaju od ketoze (BCS>4 u fazi zasušenja) Ugojene krave deponuju mast u jetri (preko 25%) i na taj način slabi funkcija jetre. Nedovoljna konzumacije energije dovodi do mobilizacija telesenih masti, a često dolazi i do njene nepotpune oksidacije i formiranja ketonskih tela. Zahvaljujući jetri, mast (masne kiseline) se koristi za sintezu mlečne masti. Usled toga što se više oslobađa masnih kiselina nego što jetra može da apsorbuje, javlja se višak neesterifikovanih masnih kiselina (NEFA) – znak moguće ketoze.

Ketoza (acetonemija) Ketonska tela su normalni oksidativni metaboliti, kada su prisutni u relativno malim količinama u krvi. Sekundarni uzrok je pojava nekog drugog oboljenja koje dovodi do smanjene konzumacije hrane. Posledice pojave ketoze su: veća predispozicija za pojavu drugih bolesti, učestaliji reproduktivni problemi i smanjuje se životni vek. Preventiva: Omogućavanje maksimalnog konzumiranja hrane pre i odmah nakon telenja. Davanje najkvalitetnijih kabastih hraniva nakon telenja. Od aditiva mogu se koristiti: − Niacin (6 -12 g/dan) − Propilen glikol − Kalcijum propionat

Hipomagnezemija Učestalost javljanja: retko se javlja Opis: Ako životinje konzumiraju sočnu pašu bogatu u azotu i kalijumu, javlja se veoma niska absorpcija magnezijuma Ovo je bolest goveda i ovaca, koju karakterišu niski nivoi magnezijuma u krvi, zbog nedostatka ili neadekvatne apsorpcije magnezijuma iz digestivnog trakta. U akutnoj formi, najčešće se javlja u krava muzara, neposredno pri izlasku u proleće na pašu i zbog toga se ovo oboljenje naziva još i pašna tetanija. Hronična forma hipomagnezemije se javlja naročito u tovne junadi, pri ishrani u zimskom periodu, sa hranivima lošeg kvaliteta. Nasuprot metabolizmu kalcijuma, životinje imaju malu sposobnost ublažavanja kolebanja u snabdevanju sa magnezijumom, pošto su rezerve u kostima male i u maloj meri je mobilan. Među faktore koji mogu uticati na efikasnost apsorpcije magnezijuma spadaju nivo đubrenja trava sa azotom i kalijumom, p. H rumena. Hipomagnezemija prvo dovodi do pojave drhtavice mišića, zatim nesigurnog hoda, opšte mišićne spazme, koja se nastavlja kolapsom i uginućem životinja u toku nekoliko časova. Preventiva: Dodavanje magnezijum oksida ili magnezijum sulfata.

Edem vimena Učestalost javljanja: 5 – 15% Opis: Edem vimena se karakteriše velikom akumulacijom tečnosti (limfe) u međućelijskom tkivu mlečne žlezde. Najčešće se javlja kod starijih junica koje imaju problema sa ligamentima vimena. Tačni razlozi pojave edema, još uvek nisu poznati Preventiva: Ograničavanje konzumiranja kalijuma i natrijuma u zadnjoj fazi zasušenja. Ne davati prevelike količine koncentrata U slučaju pojave vime se može masirati i mogu se davati diuretici (pod kontrolom veterinara).

Dislokacija abomazuma (promena položaja sirišta) Učestalost javljanja: 3 – 5% Opis: Tokom gravidnosti materica se širi tako da se smanjuje zapremina predželudaca. Sirište se pomera prema napred i u levu stranu. Nakon partusa materica se povlači i može da se desi da rumen zauzme prazan prostor pre nego sirište. Prilikom dislokacije dolazi do pomeranja sirišta sa donje desne strane na levu stranu (leva dislokacija LDA, kaja se javlja u 80 -90% slučajeva, ili može da se uvrne ili okrene na desnoj strani (RDA), kada je neophodna hitna operacija jer dolazi do prekida u snabdevanju krvi. Porast proizvodnog potencijala životinja zahteva sve veću upotrebu koncentrata, zbog čega su slučajevi dislokacije sirišta u stalnom porastu, što ima za posledicu velike ekonomske štete. Atonija i proizvodnja gasova u abomazumu, mogu izazvati dislokaciju ili torziju (uvrtanje) abomazuma (sirišta). Hiperprodukcija isparljivih masnih kiselina u rumenu i njihov dotok u abomazum, mogu izazvati pojavu dislokacije abomazuma.

Dislokacija abomazuma (promena položaja sirišta) Simptomi su niska konzumacija hrane i pojava ketoze a može se lako dijagnostikovati sa stetoskopom. Uglavnom se javlja jednu nedelju pre telenja do tri nedelje nakon telenja. Dislokacija sirišta se javlja znatno češće u krava sa većom telesnom masom, hranjenih obrocima sa visokim učešćem koncentrata, u periodu zasušenosti. Ovo oboljenje se može otkloniti operativnim zahvatom, vraćanjem sirišta u prvobitni položaj, ali često dolazi do ponovnog javljanja. Preventiva: Pravilna ishrana tokom perioda zasušenosti, odnosno postepeno povećanje količine koncentrata.

Akutna indigestija (acidoza) Učestalost javljanja: 10 – 33% Opis: U uslovima normalne ishrane, mlečna kiselina se normalno proizvodi i fermentiše u rumenu, tako da je njen nivo niži od 1 mmol/litar, a u slučaju pojave acidoze ovaj nivo je znatno viši. Acidoza može uticati na funkciju creva, izazivajući zastoj motorike rumena i oštećenje epitela ili brži ulaz mlečne kiseline u krv, što može poremetiti normalnu acido-baznu ravnotežu u čitavom organizmu, dovodeći tako do hipotenzije i otežane respiracije. Opadanje p. H vrednosti (< 6) tečnog sadržaja rumena, izaziva promene u mikroflori i dovodi do preterane proizvodnje mlečne kiseline. Ovo je takozvani subakutni oblik. U slučaju da se izmeri p. H ispod 5, to je znak akutnog oblika i neophodna je hitna intervencija veterinara. Dolazi do smanjenog konzumiranja hrane, izmet je tečan i laminitis se može očekivati za 4 do 6 nedelja. Procenata mlečne masti može da padne ispod procenta proteina u mleku za 0, 2%. Preventiva: Adekvatna ishrana (ne davati više od 2 kg koncentrata u jednom navratu, ne davati velike količine nezasićenih ulja, ne usitnjavati suviše čestice obroka) Adekvatna količina vlakana u obroku i postepene promene, preveniraju ovu bolest. Dodavanje pufera pomaže preveniranju pojave acidoze.

Laminitis Učestalost javljanja: 5 – 35% Opis: Mogu da se primete znaci upale, čirevi na papcima, bela linija, znaci truljenja itd. Predisponirajući faktori za pojavu su: acidoza rumena, nedostatak cinka i bakra i loši uslovi držanja krava. Kod acidoze javlja se višak mlečne kiseline koja deluje depresivno na mikrocirkulaciju i na taj način ometa rast i obnavljanje ćelija zida papaka. Preventiva: Voditi računa da ne dođe do acidoze rumena Dodati 300 mg organskog Zn i 60 mg organskog bakra i 20 mg biotina.

Nadun (timpanitis) Učestalost javljanja: manje od 1% Opis: Nagomilavanje gasova u rumenu, uglavnom zbog formiranja stabilne (postojane) pene, dovodi do pojave naduna (timpanije rumena). Pena blokira kardiju i sprečava podrigivanje. Nadimanje rumena, može izazvati rupturu dijafragme i dovesti do gušenja životinje, mada pravi uzrok smrti u slučaju naduna nije uvek jasan. Postoje dva izrazita hranidbena uzroka pojave naduna sa penom: (1) paša leguminoza, i (2) obroci bogati u zrnu žitarica. Nadun, izazvan leguminozama, može dovesti do uginuća preživara u toku nekoliko časova, nakon početka ishrane. Nadun u tovilištima junadi, izazvan zrnima žitarica, razvija se postepeno i može preći u hroničnu formu. U ozbiljnim slučajevima naduna, oslobađanje gasova vrši se bušenjem rumena troakarom, kroz levu gladnu jamu životinje.

Nadun (timpanitis) Preventiva: Nadun izazvan leguminozama, uspešno se može prevenirati postepenim navikavanjem ili davanjem aditiva za preventivu. Nadun izazvan velikim količinama koncentrata može se prevenirati tako što se daje najviše 2, 5 kg koncentrata u jednom obroku. Nadun u tovilištima se može prevenirati uvođenjem odgovarajućih količina sirovih vlakana u obroke preživara.

Bolest nepažnje Učestalost javljanja: manje od 1% Opis: Preživari, veoma često u hrani mogu da konzumiraju između ostalog i žicu, eksere i razne druge metalne predmete. Oštri metalni predmeti mogu da probuše retikulum i na taj način dolazi do smanjenog konzumiranja hrane, životinja se sporo kreće, javljaju se infekcije i na kraju može da dođe do uginuća. Preventiva: Voditi računa da se razni oštri metalni predmeti ne nađu u hrani.

Trovanje sa glavnicom Učestalost javljanja: veoma retko Opis: Uzrok su zaražena zrna žitarica i trave. Glavnica se može vizuelno zapaziti (tamno ljubičaste do crne boje) i može biti uzrok trovanja životinja. Glavnica proizvodi alkaloide, koji smanjuju protok krvi naročito da nogu i repa. Dolazi do pojave abortusa, niže proizvodnje mleka, a životinje čudno izgledaju. Preventiva: Izbegavanje hranjenja stoke sa žitaricama koje sadrže više od 0, 05% zaraženih zrna.

Plesniva hrana Učestalost javljanja: veoma varira od regiona i godine Opis: Kao što je poznato plesni produkuju mikotoksine, koji negativno deluju na mikroorganizme u rumenu, izazivaju degeneraciju jetre, smanjuju reproduktivnu sposobnost i prinos mleka i dovode do slabljenja opšteg imuniteta. Uglavnom loše skladištena hraniva i sa neodgovarajućim sadržajem vlage su kontaminirana sa plesnima. Preventiva: Adekvatno skladištenje hraniva i redovna kontrola. Ne davati hranu sa plesnima mladim i steonim životinjama. Ako je nivo aflatoksina u kompletnom obroku preko 20 ppb, nivo u mleku može biti iznad dozvoljene vrednosti (prema FDA to je 0, 5 ppb)

Trovanje sa nitratima Učestalost javljanja: veoma retko Opis: Nedovoljne količine vode i visoke doze azotnih đubriva su uglavnom uzrok za povećanu akumulaciju nitrata u biljkama. Uzrok trovanja može biti i kontaminirana voda za piće Pod dejstvom mikroorganizama nitrati se transformišu u nitrite, a ovi zatim u amonijak. Ako je konverzija nitrata u nitrite brža od konverzije nitrita u amonijak, dolazi do absorpcije nitrita koji se vežu za hemoglobin koji na taj način gubi svoju funkciju pa može doći i do smrti. Preventiva: Hraniva sa koncentracijom 0, 1% nitratnog azota su bezbedna, dok hraniva sa preko 0, 4% su potencijalno toksična i nebi ih trebalo koristiti za ishranu. Naročito se nesme davati steonim životinjama. Sadržaj u vodi treba da je do 1 -000 ppm nitratnog azota, dok u kompletnom obroku tolerantan nivo je do 4. 400 ppm. Proces siliranja može da smanji sadržaj nitrata za 35 do 85%.

Trovanja cijanovodoničnom kiselinom Učestalost javljanja: veoma retko Opis: Sirak i sudanska trava u slučaju suše ili jakih mrazeva mogu da produkuju cijanovodoničnu kiselinu, koja je toksična za životinje. Takođe, sadržaj cijanovodonične kiseline se povećava usled velikih količina azotnih đubriva, provenjavanjem ili pojavom drugih biljnih bolesti. Znaci: životinje dišu teško i duboko, javljaju se grčevi i može doći do uginuća. Preventiva: Izbegavanje hranjenja mladih životinja svežom masom od biljaka koje nisu više od 60 cm, ili koje su bile izložene suši ili jakim mrazevima. Upotreba sena ili silaže smanjuje mogućnost od trovanja.

Trovanje sa amonijakom Učestalost javljanja: retko Opis: U slučaju upotrebe velikih količina uree ili velikih količina NPN (neproteinskih azotnih) jedinjenja ili ako životinje nisu postepeno navikavane, može doći do pojave velikih količina amonijaka koje nemogu da se iskoriste u rumenu, nego prelazi u krv i transportuje se do jetre da se detoksikuje. U slučaju da jetra nije u stanju da detoksikuje, dolazi do podrhtavanja mišića, pojačanog lučenja pljuvačke, teškog disanja i na kraju dolazi do uginuća. Preventiva: Preveniranje ovakvih stanja zavisi od predostrožnosti pri formulisanju obroka i režima ishrane životinja. Pri tome je od posebnog značaja određeni odnos kabastih i koncentrovanih hraniva, kao i odnos razgradivih proteina i NPN, prema dostupnoj energiji. Ograničiti količine uree na maksimalno 180 g/dan po kravi.

Zaostajanje posteljice i metritis Opis: Pod zaostajanjem posteljice se smatra stanje ako u roku od 12 do 24 sata nakon telenja se ne izbace fetalne membrane. Metritis je upala materice koja se veoma često prati zaostajanje posteljice. Kao posledice zaostajanja posteljice javljaju se: duži servis period, veći rizik za pojavu metritisa, niža proizvodnja mleka. Uzroci za pojavu su: težak porođaj junica (3 do 4 puta veća verovatnoća), blizanci, razni stresovi, kratak period zasušenja, ishrana sa kontaminiranom hranom sa mikotoksinima i nitratima, mlečna groznica. Što se tiče ishrana naročito je važna pravilna ishrana 6 do 8 nedelja pre telenja. Uzrok za pojavu mogu biti višak ili manjak energije i proteina, višak kalcijuma. U krava sa hipokalcemijom 2 do 4 puta je veća verovatnoća da se javi zaostajanje posteljice. Tokom faze zasušenja dodavanje vitamina E (1. 000 IJ/dan) i selena (0, 3 mg/kg suve materije obroka) smanjuje mogućnost za pojavu zaostajanja posteljice i poboljšava reproduktivne performanse. Preventiva: Adekvatna ishrana.

KRAJ. . .