Meunarodne organizacije i zatita ivotne sredine Ujedinjene nacije

Međunarodne organizacije i zaštita životne sredine

Ujedinjene nacije i zaštita životne sredine Ujedinjene nacine osnovane su 1945. godine potpisivanjem Povelje Ujedinjenih naija. Povelja je usvojena 26. juna 1945. godine, a stupila je na snagu 24. oktobra 1945. godine. Potpisali su je predstavnici 51 države. Ujedinjene nacije, usvojili su i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (1948), Pakt o građanskim i političkim pravima (1966), kao i Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966). Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima sadrži skup osnovnih ljudskih prava, kao izraz jedinstvenog standarda koji bi trebalo da postignu svi narodi i sve nacije. Univerzalna deklaracija sadrži tzv. Ljudska prava prve generacije, tj. građanska i politička prava bliže uređena Paktom o građanskim i političkim pravima. Aktivnošću UN kodifikovana su i tzv. Ljudska prava druge generacije, usvajanjem Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Za razoj ekološkog prava naročitu važnost imaju razvoj i implementacija treće generacije ljudskih prava koja obuhvata pravo na mir, prigovor savesti, pravo na zdravu životnu sredinu i dr. Međutim, na nivou UN pravo na zdravu životnu sredinu nije konstituisano kao posebno pravo.

Razvojem svesti o povezanosti procesa u prirodi, izrazenoj degradaciji životne sredine i uticaja koje čovek ima na nju uticalo je da u drugoj polovini 20. veka doneto je nekoliko važnih deklaracija u oblasti ekološke zaštite, uspostavljen je centralni organ UN koji se bavi problematikom životne sredine, a zaključan je i veči broj međunarodnih ugovora pod okriljem UN. Prekretnicu u oblasti zaštite ekološkog prava na nivou UN predstavlja Konferencija UN o čovekovoj sredini, koja je održana na inicijativu Švedske u Stokholmu 1972. godine. Na toj Konferenciji je doneta Odluka o osnivanju Programa UN za životnu sredinu – UNEP (United Nations Environment Programme), koji je počeo sa radom 1973. godine. Na trećem zasedanju Upravnog saveta UNEP usvojena je odluka o aktivnijoj ulozi ovog organa u oblasti razvoja ekološkog prava. Sa tim ciljem su usvojene i strategija daljeg razvoja ekološkog prava i određene sledeće smernice rada centralnog organa: - sistemsko prikupljanje informacija iz oblasti ekološkog prava - razrada i razvoj osnovnih načela usvojenih Stokholmskoj konferenciji - podsticanje međunarodnog ugovornog regulisanja zaštite čovekove sredine i ulaganja napora da se i druge međunarodne organizaije angažuju u oblasti razvoja ekološkog prava - podsticanje uporedno pravnog izučavanja nacionalnih zakonodavstva u oblasti ekološkog prava - pružanje tehničke pomoći za unapređenje ekološkog zakonodavstva zemalja u razvoju UNEP je imao značajnu ulogu u razvoju međunarodnog ekološkog prava, ali je uključen i u razvoju nacionalnih zakonodavstva u domenu ekološkog prava.

1. Konferencija o čovekovoj okolini ( Stokholm 1972 ) Na Konferenciji UN o čovekovoj sredini usvojena je Deklaracija UN o čovekovoj sredini– Stokholmska deklaracija. Ova deklaracija sadrži 26 osnovnih principa zaštite životne sredine za koje se smatra da ih je neophodno implementirati u nacionalnim zakonodavstvima država koje su je izglasale. Deklaracijom je, između ostalog, istaknuto da čovek ima osnovno pravo na slobodu, jednakost i adekvatne životne uslove u životnoj sredini čiji kvalitet omogučava dostojan život i blagostanje. Stokholmska deklaracija probudila je savest, označila početak ekološkog doba i istovremeno inicirala Parisku konferenciju šefova država i vlada zemalja Evropske ekonomske zajednice. U usvojenoj deklaraciji kao osnovni cilja ekološkog razvoj navodi se smanjenje rizika u pogledu uslova života i poboljšanje kvaliteta življenja. U ostvarenju tih ciljeva posebna pažnja mora se pokloniti zaštiti životne sredine. Načelno opredeljenje je usmereno na održavanje kvalitetnog nivoa prirodnih bogatstava. To je posledica saznanja da svaka eksploatacija prirodnih resursa može izazvati poremećaj ekološke ravnoteže, jer su prirodnih bogatstva kvantitivno ograničena i mogu apsorbovati zagađenja i neutralisati štetna dejstva samo do izvesnog nivoa. Svako prekoračenje tog nivoa uslovljava kvantitativne, ali i kvalitativne promene, odnosno debalans prirode.

Na Stokholmskoj konferenciji proklamovani su osnovni principi međunarodne saradnje koje, države članice treba da uvedu i primene u svoja nacionalna prava radi zaštite i unapređenja čovekove okoline. Deklaracija poziva sve ljude i vlade da udruže svoje zajedničke napore u očuvanju i zaštiti čovekove okoline radi dobrobiti svih ljudi i proklamuje da: - Čovek ima osnovno pravo na slobodu, jednakost i adekvatne životne uslove u životnoj sredini čiji kvalitet omogućava dostojan život i blagostanje. Zaštita i unapređenje čovekove okoline je bitno pitanje koje pogađa dobrobit svih ljudi i ekonomski razvoj u čitavom svetu, to je želja svih ljudi na svetu i dužnost svake vlade. Prirodni resursi, voda, vazduh, zemlja, flora i fauna moraju, pažljivim planiranjem, biti zaštićeni radi dobrobit sadašnjih i budućih generacija. Čovekova sposobnost da menja svoju okolinu može, s jedne strane, doneti napredak i unapređenje kvaliteta života, ali sa druge strane, ako nije upotrebljena pravilno, može naneti neprocenjivu štetu čovekovoj okolini i čovečanstvu. Pogotovo se ističe da čovek mora biti pošteđen negativnog efekta nuklearnog naoružanja i ostalih vidova masovnog uništavanja. U zemljama u razvoju ekološki problemi uzorkovani su, pre svega, društveno – ekonomskim nerazvijenošću. Ove zemlje ulažu svoja sredstva i napore u društveno-ekonomski razvoj, zanemarujući potrebe očuvanja i poboljšanja životne sredine. Dok u industrijskim zemljama osnovni uzrok ekoloških problema je industrijski i tehnološki napredak. Potreba uobličavanja zajedničkih akcija ljudi u čitavom svetu koje su posvećene ekološkim problemima i njihovim posledicama. Da bi se postigao ovaj imperativ, neophodno je ustanovitii odgovornost građana i zajednice na svim nivoima. Individualci, kao i organizacije na raznim polijma svojom vrednošću i zajedničkom akcijom oblikovaće životnu okolinu u budućnosti.

2. Rio Konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju 1992 (UNCED) Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj, poznata kao Brundland komisija 1987. godine, objavila je izveštaj pod nazivom , , Naša zajednička budućnost”, u kome se ukazuje na opasnost, po ljude i našu planetu, od politike ekonomskog rasta koja ne uzima u obzir mogućnost regeneracije planete Zemlje. Ova komisija definisala je održivi razvoj kao razvoj kojim se ispunjavaju potrebe sadašnjosti, bez uskraćenja mogućnosti budućim generacijama da zadovolje svoje potrbe. Preporuke komisije usvojili su svetski lideri Konferenciji UN o zaštiti životne sredine i razvoju (UNCED), održanoj juna 1992. godine u Rio de Žaneiru. Konferencija u Riju najveći je međunarodni skup u oblasti zaštite životne sredine. Najveća svetska konferencija o zaštiti životne sredine rezultirala je dokumentima: Rio deklaracija, Agenda 21, Okvirna konvencija UN o zaštiti životne sredine i razvoju, Konvencija o biološkoj raznovrsnosti i Pravno neobavezujuća izjava o principima za postizanje globalnog konsenzusa o upravljanju šuma. U ovim dokumentima, međunarodna zajednica se zalaže za održivi razvoj zasnovan na ekološkim principima, pod kojim porazumeva mudro upravljanje prirodnim dobrima, očuvanje biodiverziteta i samoreprodukcije prirode, racionalnu potrošnju i štednju energije i prirodnih bogatstva, naročito neobnovljivih, reciklažu, preduzimanja mera zaštite životne sredine, radi zadovoljavanja potreba sadašnjih i budućih generacija.

2. 1 RIO DEKLARACIJA (1992) Rio deklaracija prihvaćena je aklamacijom 10. juna 1992. godine i sadrži 27 osnovnih principa. Princip 1. Uloga Ljudi Ljudska bića su u centru brige za održivi razvoj. Ljudi imaju pravo na zdrav i produktivan život, u skladu sa prirodom. Princip 2. Državni suverenitet U skladu sa poveljom UN-a i principima međunarodnog prava, zemlje imaju suvereno pravo da eksploatišu svoje sopstvene resurse, poštujući svoju sopstvenu politiku zaštite životne sredine i razvojnu politiku, a takođe imaju odgovornost da obezbjede da aktivnosti koje se obavljaju u okviru njihove pravne nadležnosti i kontrole, ne prouzrokuju štetu za životnu sredinu drugih zemalja ili područja izvan granica nacionalne pravne nadležnosti. Princip 3. Pravo na razvoj zemalja Pravo na razvoj mora biti ostvareno tako, da se u istoj meri zadovolje potrebe razvoja i zaštite životne sredine i sadašnjih i budućih generacija. Princip 4. Zaštita životne sredine u procesu razvoja zemalja Radi postizanja održivog razvoja, zaštita životne sredine mora činiti sastavni deo procesa razvoja i ne može se razmatrati odvojeno od njega. Princip 5. Iskorenjivanje siromaštva u svetu Sve države i svi ljudi moraju sarađivati na bitnim zadacima iskorjenjavanja siromaštva, što je neophodan zahtev kada se radi o održivom razvoju, da bi se smanjile razlike u životnom standardu i bolje zadovoljile potrebe većine ljudi u svetu.

Princip 6. Prioritet za najnerazvijenije zemlje Posebna situacija i potrebe zemalja u razvoju, pre svega najmanje razvijenih i onih čija je životna sredina najviše ugrožena, moraju imati poseban proiritet. Međunarodne akcije u oblasti zaštite životne sredine i razvoja treba, takođe, da se odnose na interese i potrebe svih zemalja. Princip 7. Saradnja država za zaštitu globalnog ekosistema Zemlje moraju da sarađuju, u duhu globalnog partnerstva, na očuvanju zaštiti i obnavljanju zdravlja i celovitosti ekosistema Zemlje. Zbog različitogdoprinosa globalnoj degradaciji životne sredine, zemlje imaju zajedničku, ali različitu odgovornost. Razvijene zemlje priznaju svoju odgovornost za održivi razvoj, imajući u vidu kako pritisak njihovog društva na globalnu životnu sredinu, tako i tehničke i finansijske resurse kojima raspolažu. Princip 8. Smanjenje neodrživih modela proizvodnje i potrošnje Radi postizanja održivog razvoja i višeg kvaliteta života svih ljudi, države treba da smanje i eliminišu one oblike proizvodnje i potrošnje koji nisu u skladu sa održivim razvojem, a takođe, da unaprede odgovarajuću demografsku politiku. Princip 9. Izgradnja kapaciteta za održivi razvoj Zemlje treba da sarađuju na jačanju postojećih sopstvenih kapaciteta za održivi razvoj unapređenjem naučne komunikacije kroz razmenu naučnih i tehničkih znanja i putem podsticanja razvoja, prilagođavanja, širenja i transfera tehnologija, uključujući i nove, kao i inovativne tehnologije. Princip 10. Učešće javnosti u zaštiti životne sredine Pitanja zaštite životne sredine se najbolje rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou. Na nacionalnom nivou, svaki pojedinac mora imati odgovarajući pristup informacijama koje se odnose na životnu sredinu, a koje posjeduju javni organi vlasti, uključujući i informacije o opasnim materijama i o aktivnostima u njihovoj društvenoj zajednici, a takođe, svaki pojedinac mora imati mogućnost da učestvuje u procesima odlučivanja. Zemlje moraju olakšati i podsticati razvijanje svesti uz učešće javnosti, tako što će obezbediti da informacije budu svima lako dostupne. Mora se obezbediti efikasan pristup pravnim i administrativnim postupcima, uključujući i nadoknadu štete i pravni lek.

Princip 11. Nacionalno zakonodavstvo i program zaštite životne Zemlje moraju da donesu efikasne zakone o zaštiti životne sredine. Standardi koji se odnose na zaštitu životne sredine, ciljevi upravljanja i prioriteti treba da odražavaju stanje zaštite životne sredine i razvoja na koji se odnose. Standardi koji se u nekim zemljama primjenjuju mogu za druge zemlje, naročito za zemlje u razvoju, da budu neodgovarajući i da dovedu do neopravdanih ekonomskih i društvenih troškova. Načelo 12. Podsticajni i otvoreni međunarodni ekonomski sistem Zemlje treba da sarađuju na unapređenju otvorenog međunarodnog ekonomskog sistema koji bi doveo do ekonomskog rasta i održivog razvoja u svim zemljama, kao i do boljeg rešavanja problema degradacije životne sredine. Mere tržišne politike u svrhu zaštite okoline ne treba da budu sredstvo za samovoljnu i neopravdanu diskriminaciju, ili za prikrivena ograničenja međunarodne trgovine. Treba izbegavati jednostrane akcije za rešavanje problema zaštite životne sredine van područja nadležnosti zemlje uvoznika. Mere za rešavanje prekograničnih i globalnih problema zaštite životne sredine treba, što je moguće više, da budu zasnovane na međunarodnom konsenzusu. Princip 13. Kompenzacija za žrtve zagađenja i drugih oštećenja životne sredine Zemlje treba da donesu nacionalne zakone koji se odnose na odgovornost i odštetu žrtvama zagađenja i na druge štete po životnu sredinu. Zemlje, takođe, treba da sarađuju bez odlaganja i odlučnije u donošenju budućih međunarodnih propisa koji se odnose na odgovornost i odštetu, kada aktivnosti u okviru njihove pravne nadležnosti ili kontrole, prouzrokuju dejstva štetna za životnu sredinu u područjima izvan njihove nadležnosti.

Princip 14. Saradnja država za sprečavanje ekološke štete i transfera Zemlje treba efikasno da sarađuju na odvraćanju ili sprečavanju premeštanja i transfera u druge zemlje svih aktivnosti i materija koje prouzrokuju jaku degradaciju životne sredine ili su se pokazale štetnim po zdravlje ljudi. Princip 15. Princip predostrožnosti Da bi se životna sredina zaštitila, zemlje moraju, u skladu sa svojim mogućnostima, u što većoj meri primenjivati preventivne mjere. Ako postoji pretnja od nepovratne štete, nedostatak potpune naučne izvesnosti ne sme biti razlog za odlaganje mera za sprečavanje degradacije okoline, pri čemu mere moraju biti efikasne sa gledišta troškova. Princip 16. Internacionalizacija troškova okruženja Nacionalni organi vlasti treba da nastoje da podstiču internacionalizaciju troškova zaštite životne sredine i korišćenje ekonomskih instrumenata, imajući u vidu pristup po kome zagađivač treba, u principu, da snosi troškove zagađenja, poštujući interese javnosti, a bez narušavanja međunarodne trgovine i investiranja. Princip 17. Procene uticaja na životnu sredinu Ocenjivanje uticaja na životnu sredinu, kao nacionalni instrument, mora se preduzeti za određene aktivnosti koje mogu imati značajan štetan uticaj na okolinu, a o kojima odlučuju nadležni nacionalni organi vlasti. Princip 18. Obaveštenje o prirodnim katastrofama Zemlje moraju odmah da obaveste druge zemlje o svojim prirodnim katastrofama ili drugim opasnostima koje mogu prouzrokovati iznenadna štetna dejstva na životnu sredinu u tim zemljama. Međunarodna zajednica mora učiniti sve da oštećenim zemljama pomogne.

Princip 19. Pravovremeno i blagovremeno obaveštavanje Zemlje moraju unapred i pravovremeno obaveštavati potencijalno ugrožene zemlje o aktivnostima koje mogu imati značajno štetno prekogranično dejstvo i dostavljati im odgovarajuće informacije, a takođe se moraju konsultovati sa tim zemljama u ranoj fazi i uz izraženo poverenje. Princip 20. Žene imaju vitalnu ulogu u upravljanju zaštitom životne sredine i razvoju. Stoga, njihovo potpuno učešće je veoma važno za postizanje održivog razvoja. Princip 21. Mobilizacija mladih Kreativnost, ideale i hrabrost omladine celog sveta, treba mobilisati za stvaranje globalnog partnerstva, radi postizanja održivog razvoja i obezbeđenja bolje budućnosti za sve. Princip 22. Autohtoni narodi imaju ključnu ulogu Domoroci, starosedeoci i njihove zajednice, kao i druge lokalne zajednice, imaju vitalnu ulogu u upravljanju zaštitom životne sredine i u razvoju zbog svojih znanja i tradicionalnog načina života. Zemlje moraju priznati i pravno podržati njihov identitet, kulturu i interese, a takođe omogućiti njihovo efikasno učešće u postizanju održivog razvoja. Princip 23. Zaštiti životnu sredinu i ljude od ugnjetavanja Moraju se zaštititi: životna sredina, prirodni resursi i ljudi koji su ugnjetavani ili su pod dominacijom ili okupacijom. Princip 24. Ratovanje i medjunarodno pravo Ratovanje je u svakom slučaju destruktivno u odnosu na održivi razvoj. Stoga, države moraju poštovati međunarodno pravo kojim se obezbeđuje zaštita životne sredine u vreme oružanih sukoba i saradnje u kasnijem razvoju.

Princip 25. Mir, razvoj i zaštita životne sredine su uzajamno zavisni i nerazdvojni. Princip 26. Rešavanje ekoloških sporova Zemlje moraju sve svoje nesuglasice u pogledu zaštite životne sredine da rešavaju na miroljubiv način i odgovarajućim sredstvima u skladu sa poveljom UN-a. Princip 27. Saradnja između država i naroda Zemlje i ljudi treba da sarađuju, u duhu partnerstva i uz postojanje poverenja, pri ostvarivanju principa iz ove Deklaracije i u budućem unapređenju međunarodnog prava u oblasti održivog razvoja. 2. 2 Agenda 21 (1992) Zagovoravajući koncept održivog razvoja, na Konferenciji u Rio de Ženeiru usvojena je i Agenda 21, globalni akcioni plan održivog razvoja za 21. vek. Agenda 21 obrađuje najteže probleme u oblasti životne sredine sa kojima se svet danas suočava i ima za cilj da taj isti svet pripremi za izazove. Ona održava globalni konsenzus i visoki stepen političke saglasnosti o neodvojivosti razvoja i životne sredine. Za njeno ostvarivanje su najodgovornije vlade. Međunarodna saradnja će podržavati nacionalne strategije, politike, planovi. Sistem UN u tome ima kjlučnu ulogu. Agenda 21 formuliše niz akcija koje bi trebalo da dovedu do privredno, društveno i ekološki održivog razvoja. Potpisnice Agende su 173 zemlje, uklučujući i Srbiju. Potpisnice su se obavezale da donesu nacionalne programe održivog razvoja koji moraju da budu usaglašeni sa strateškim uputstvima i preporuke Agende 21.

2. 3 Konvencija o biološkoj raznovrsnosti (1992) Na Konferenciji UN o životnoj sredini, održanoj u Rio de Ženeiru 1992, usvojena je i Konvencija o biološkoj raznovrsnosti. Potpisali su je delegati iz 153 zemlje i do sada je ratifikovalo preko 180 država. Prema ovoj konvenciji, svaka ugovorna strana će, u skladu sa svojim posebnim uslovima i mogućnostima, razviti nacionalne strategije, planove i programe za očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti. Svaka ugovorna strana, u meri u kojoj je to moguće, mora : 1) uspopostaviti sistem zaštićenih područja, 2) voditi ili upravljati biološkim izvorima važnim za očuvanje biološke raznovrsnosti, 3) unaprediti zaštitu ekosistema i prirodnih staništa, 4) razviti ili održavati potrebno zakonodavstvo i drugi propise kojima se uređuje zaštita ugroženih vrsta. Države koje su ratifikovale ovu Konvenciju imaju obavezu da uvedu postupke za procenu uticaja planiranih projekata na životnu sredinu, koji bi mogli da imaju nepovoljan uticaj na biološku raznovrsnost, sa ciljem da se takav uticaj izbegne ili umanji. Konvencija obiluje normama koje obavezuju države uz formulacije , , u skladu sa svojim posebnim uslovima i mogućnostima”, , , u meri u kojoj je to moguće”. Takve labave formulacije i odsustvo čvrstih obaveza potpisnica rezultat su kompromisa koji je napravljen da bi konvencija bila zaključena i odraz su suprotstavljenih interesa razvijenih i zemalja u razvoju. Takve kompromisne norme u velikoj meri su bile predmet kritika pravne literature.

2. 4. Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama Klimatske promene predstavljaju najveći ekološki i jedan od ključnih političkih problema našeg vremena. Povećane emisije gasova koji izazivaju efekat staklene baste prouzorkovali su početaj rasta temperature na Zemlji, topljenje ledenih masa na Zemljinim polovima i druge promene klime. Svi ovi gasovi su prisutni u prirodi i njihovo ispuštanje predstavllja posledicu različitih prirodnih pojava ili ih emituju živi organizmi na planeti. Ipak, dodatne količine gasova emituju se kao posledica ljudskih aktivnosti, pre svega industrijskih procesa, proizvodnje eneregije i transporta- antropogene emisije gasova. Iako su različita istraživanja ukazivala na postojanje ovog problema, iznošene su značajne sumnje u verodostojnost takvih nalaya, što je potom korišćeno kao argumentacija za izostanak političkih odluka sa ciljem snanjenja emisije gasova. Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama ne sadrži konkretne obaveze radi smanjenja emisija gasova staklene baste. U članu 2 postavljen je cilja stabilizacije emisija i zaustavljanja njihovog rasta (cilj koji do danas nije ostvaren). Dokument predviđa da će razvijene zemlje finansijski i transferom tehnologija pomoći zemljama u razvoju. Konvencijom je predviđena mogućnost donošenja protokola koji bi definisali neka od pitanja, što učinjeno usvajanjem Kjoto protokola.

2. 5 Kjoto protokol (1997) Kjoto protokol uz Okvirnu konvenciju UN o klimatskim promenama, potpisan je sa ciljem smanjivanja emisije ugljen-dioksida i drugih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i zaustavljanja porasta globalne temperature, budući da globalno zagrevanje ima tendenciju da izazove klimatske promene, poput suše, poplave, podizanja nivoa mora i nestanka biljnih i životinjskih vrsta do 2100. godine. Da bi stupio na snagu, bilo je potrebno da ga ratfikuje najmanje 55 država i da države koje su ga ratifikovale čine najmanje 55% zagađivaća. To se dogodilo 2005. godine kada je Rusija ratifikovala ovaj protokol. Prema ovom protokolu, razvijene nacije obavezale su se na ukupnu redukcije emisije gasa CO 2 za 5, 2% do 2012 g. EU je imala obaveza da smanji emisiju za 8%, SAD za 7%, Japan za 6% i slede druge zemlje sa manjim iznosima. SAD, kao najveći zagađivač nisu ratifikovale Kjoto protokol. Rusija je, kao zemlja među najvećim zagađivačima, ratifikovala Kjoto protokol 2005. godine.

2. 6 Konferencija u Kopenhagenu (2009) Postizanje dogovora o pravnom aktu koji će naslediti Kjoto protokol nakon što mu istekne važnost 2012. godine bio je glavni cilj 15. konferencije članica konvencije u Kopenhagenu, 19. decembra 2009. Konferencija je završena bez postignut dogovara o novom pravnom aktu i konkretnim obavezama smanjenja emisija gasova staklene bašte između SAD, Evropske unije, Kine, Indije, Brazila i drugih članova Konvencije, što je posledica neusaglašenosti stavova u vezi sa mnogim pitanjima. Konferencija je završena tako što su članice primili ka znanju document nazvan Copenhagen Accord. Taj document sadrži 12 članova kojima se uglavnom potvrđuje opredeljenje članica o značaju problema i izražavanju određene aspiracije za buduće pregovore. Članice Aneksa I konvencije obavezale su se da dostave svoje individualne predviđene procente redukcije gasova do 2020. godine.

2. 7 Arhuska konvencija (1996) Arhuska konvencija o pristupu informacijama, učešću javnosti u odlučivanju i pristupu pravdi u pitanjima životne sredine (Arhuska konvencija, 1998), usvojena je u Arhusu (Danska). U ovoj konvenciji se dalje navodi da svaka potpisnica preduzima naophodne zakonodavne, regulatorne i druge mere i mere radi usklađivanja odredbi za implementaciju informacija, javnog učešća i pristupa pravdi iz ove konvencije. Svaka potpisnica će osigurati da informacije učini raspoloživim javnosti. Informacije će se stavljati na raspolaganje što je moguće pre, a najkasnije mesec dana od podnošenja zahteva, osim ako obim i složenost informacija ne opravdavaju produženje ovog roka na dva meseca od podnošenja zahteva. Zahtev za informacijama o pitanjima životne sredine može se, između ostalog, odbiti: a) ako organ javne vlasti kojem je zahtev upućen ne poseduje informacije, b) ako je zahtev nerazuman ili formulisan na preterano uopšten način ili c) ako se zahtev tiče materijala koji je u toku pripreme. U odnosu na pristup pravdi, navodi se da će svaka potpisnica, u okviru svog nacionalnog zakonodavstva, osigurati da svako lice koje smatra da je njego zahtev ignorisan, neosnovano odbijen, da je dat neadekvatan odgovor, ima pristup postupku revizije pred sudom ili drugim nezavisnim i nepristrasnim organom koji je ustanovljen zakonom.

Savet Evrope i zaštita životne sredine 1. Evropska konvencija o zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i pravo na zdravu životnu sredinu (1950) Najznačajniji pravni dokumenti koje donosi Savet Evrope jesu konvencija jer oni imaju obavezujuću pravnu snagu za države koje su ih potpisale i ratifikovale. Konvencije su saglasnost volja između država, sa ciljem da se proizvedu određeni pravni efekti. Evropska konvencija i zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, ne garantuje pravo na zaštitu životne sredine kao samostalno pravo. To znači da se povreda prava na zdravu životnu sredinu ne uzima samostalno, već samo u vezi sa nekim drugim zaštićenim pravom (npr. pravo na život). 2. Konvencija o građanskopravnoj odgovornosti za štete nastale usled aktivnosti opasnih po životnu sredinu (1993) Konvencija otvorena je za potpisivanje u Luganu junu 1993. godine. Do kraja 2002. potpisalo je devet zemalja članica Savet Evrope, ona još uvek nije stapila na snagu, jer do danas nije ratifikovala nijedna zemlja članica. Suštinsko obeležje Konvencije je to, što ona uvodi princip objektivne odgovornosti, odnosno odgovornosti bez krivice rukovaoca, čiju osnovu čini rizik izazvan obavljanjem opasne aktivnosti. Za naknadu štete dovoljno je da postoji uzročna veza između štete i opasne prirode aktivnosti koja se vrši. Princip objektivne odgovornosti treba da podstakne rukovaoca da preuzme sve razumne preventivne mere kojima može da se izbegne nastanak štete.

3. Konvencija o krivičnopravnoj zaštiti životne sredine (1998) Konvencija o krivičnopravnoj zaštiti životne sredine otvorena je za potpisivanje 1998. godine u Strazburu. Do kraja 2002 godine ovu konvenciju je potpisalo 13 zemalja članica Saveta Evrope, ali nijedna zemlja nije ratifikovala. Konvencijom je predviđeno da svaka zemlja potpisnica mora da usvoji neophodne mere kojime će u svojim nacionalnim zakonodavstvima utvrditi određena krivična dela sa određenim radnjama inkriminacije koje su kao takve utvrđene ovom konvencijom. 4. Konvencija o zaštiti evropske divljači i njihovih prirodnih staništa (1982) Konvencija o očuvanju evropske divljači i njihovih prirodnih staništa otvorena je za potpisivanje 1979. godine u Bernu. Konvencija je stupila na snagu kada je bila ratifikovana od najmanje 5 država članica Saveta Evrope. Osnovni ciljevi su: očuvanje divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih prirodnih staništa, unapređenje saradnje između zemalja, posebna zaštita ugroženih i retkih biljnih i životinjskih vrsta. Konvencija koristi izraz divlje vrste sa namerom da se isključe one biljne i životinjske vrste koje se dobijaju gajenjem ili kultivizacijom. U pogledu zaštite divljih biljnih vrsta su zabraneti branje, sakupljanje, sečenje i čupanje iz korena, kao i posedovanje i trgovina U pogledu zaštite divljači, zabranjeno je svako hvatanje, namerno uznemiravanje, držanje i ubijanje zaštićenih vrsta, kao i oštećenje i uništavanje njihovih prirodnih staništa. Konvencijom se takođe zalaže da eksploatacija divljači mora da bude uređena na način da se ne dovede u pitanje njen opstanak.

Evropska unija i zaštita životne sredine Ekološko pravo i politika Evropske zajednice prošli su kroz nekoliko faza. Kada je osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik nije bilo mnogo pažnje posvećivano pitanju zaštite životne sredine. Ovi prvobitni ugovori nisu ni imali odredbe o zajedničkim aktivnostima u oblasti zaštite životne sredine, pa su se sve aktivnosti odvijale na nacionalnom nivou. Neposredno posle Stokholmske konferencije, održana je Pariska konferencija, koja predstavlja nastanak ekološke politike EZ, EU. Na toj konferenciji Savet EZ je od Komisije zatražio da napravi akcioni plan za zaštitu životne sredine. Izvore ekološkog prava EU čine osnivački ugovori, akti sekundarnog zakonodavstva koje donose institucije EU, međunarodni ugovori čija je članica EU, kao i sudska praksa Evropskog suda pravde i opšta načela prava EU. Danas su primarne norme o zaštiti životne sredine sadržane u Ugovoru o Evropskoj uniji i Ugovoru o funkcionisanju EU, a sekundarno zakonodavstvo je veoma razvijeno i obuhvata sve relevantne oblasti i pitanja ekološkog prava.

Primarni izvori prava EU u oblasti životne sredine U primarne izvore prava EU spadaju Ugovor o Evropskoj uniji i Ugovor o funkcionisanju EU. 1. Ugovor o EU Briga o životnoj sredini je izražena u preambuli Ugovora, isticanjem da će se ekonomski i socijalni napredak ostvarivati tako što će se voditi računa o načelu održivog razvoja i zaštiti životne sredine. Životna sredina se našla i u osnovnim odredbama Ugovora. Tako je u članu 3, u okviru uspostavljanja unutrašnjeg tržišta, istaknuto je da se , , Unija angažuje na dugoročnom razvoju Evrope, koji počiva na…visokom nivou zaštite i poboljšanju kvaliteta životne sredine. Životna sredina je našla mesto i u članu 21, kojim su postavljene osnove spoljnopolitičkog delovanja EU. Ekološka tematika nije predmet detaljnijeg regulisanja Ugovor o Evropskoj uniji, kao ni većina drugih politika EZ, već je regulisana u naslovu XX Ugovora o funkcionisanju EU.

2. Ugovor o funkcionisanju Evropske unije Norme o zaštiti životne sredine nalaze se u naslovu XX Ugovora o funkcionisanju Evropske unije. U stavu 1 člana 191 definisani su ciljevi EU u ovoj oblasti, a to su: očuvanje, zaštita i poboljšanje životne sredine, zaštita ljudskog zdravlja… U stavu 2. sadržana su određena načela na kojima se zasniva ova politika, to su načela predostrožnosti i preventivne akcije, ispravljanja ekološke štete na izvoru zagađenja, načelo zagađivač plaća U stavu 4 člana 192 je predviđeno da finansiranje ekološke politike obezbeđuju države članice. U stavu 5. se ponavlja načelo da zađivač plaća i predviđa se da kada mera koja se donosi podrazumeva nesrazmerne troškove za vlasti države članica, u tom samom aktu mogu se predvideti privremeni izuzeci i finansijska podrška iz Kohezionog fonda. U članu 114 je predviđeno da ako nakon donošenja određene mere za usklađivanje zakonodavstva država članica nađe da konkretna mera ne omogućava zaštitu zdravlja ljudi i životinja, odnosno da je nužno da takav nacionalan propis ostane na snazi, takav se propis dostavlja Komisiji i traži se njeno mišljenje. Kada se govori o primarnim izvorima treba se osvrnuti i na važnu novinu koju je doneo Lisabonski ugovor- jasno navedena podela nadležnosti između EU i država članica. Podela nadležnosti je veoma značajno pitanje i oblast zaštite životne sredine se nalazi u podeljenoj nadležnosti. To je razumljivo zbog prirode problema, a ponajviše zbog specifičnosti mera koje treba da budu preuzete. Najveći broj odluka se zato i ne donosi u obliku regulative jer bi direktna primena često bila nemoguća, i zato se pravila ustanovljavaju direktivama, članicama se ostavlja same do zadatog roka implementiraju cilj iz directive u svoje nacionalne pravne sisteme. Značajno je i načelo supsidijarnosti koje se primenjuje pri donošenju odluka u EU, a koje podrazumeva da će se odluke donositi na nivou EU samo ako na državnom nivou ne mogu biti postignuti ciljevi predviđene akcije.

Sekundarni izvori prava Evropske unije u oblasti zaštite čovekove okoline Sekundarni izvori prava obuhvataju akte koje u obavljanju svojih finkcija donose Evropska komisija, Evropski parlament i Savet EU. To su: regulative, direktive, odluke, preporuke i mišljenja. Regulativa ima opštu promenu i neposredno se primenjuje u državama članicama, poput zakona koje donosi parlament. Uz regulative, direktiva je značajan pravni instrument EU. Ona predstavlja kompromis između potrebe za ujednačenim zakonodavstvom unutar zajednice i potrebe da se zadrži što veća moguća raznolikost pravnih sistema država članica. 1. Sekundarni izvori prava EU u oblasti zaštite vazduha U oblasti zaštite vazduha, jedan od najznačajnijih dokumenata je Direktiva 96/62/EC Saveta ministra o proceni kvaliteta vazduha i upravljanju. Radi se o održanja i unapređenja kvaliteta vazduha u EU i ova direktiva je zasnovana na osnovnim principima strategije za ustanovljenje kvalitetnih mehanizama za zaštitu vazduha, primenu opštih metoda i kriterijuma za procenu kvaliteta vazduha i dobijanje i širenje informacija o njegovom kvalitetu.

U smislu direktive, pod pojmom vazduh se podrazumeva slobodan vazduh u troposferi, granične vrednosti predstavljaju nivo osnovnih naučnih znanja, koja se primenjuju radi izbegavanja, prevencije i sprečavanja neželjenih efekata po ljudsko zdravlje i životnu sredinu u celini. Prema ovoj direktivi, EP i EK dužni su da utvrde granične vrednosti i stanje pripravnosti u slučaju pojave sumpor-dioksida, azot – dioksida i svih oksida azota, benzene i sl. Kada su granične vrednosti prekoračene, država mora sačiniti program za smanjenje zagađivanja do dozvoljenog nivoa. 2. Sekundarni izvori prava EU u oblasti zaštite voda Zaštita voda je oblast u kojoj je aktivna uloga EU imala naročit značaj. Kada je reč o morskim vodama, potrebno je analizirati Mediteranski akcioni plan, Konvenciju UN o pravu mora itd. Unutrašnje ekološko zakonodavstvo EU odnosi se na različita pitanja, a posebno na ispuštanje opasnih materija u površinske vode i zaštitu mora. Kada je reč o kvalitetu voda, vodi se računa pre svega o vodi za ljudsku upotrebu, o kvalitetu vode za kupanje i kvalitetu vode za život vodenog i biljnog životinjskog sveta. Što se tiče zaštitu mora, normativni akti mogu se podeliti u više grupa. Neki se odnose na zagađivanje koje dolazi sa kopna, zagađivanje otpacima sa brodova, zagađivanje naftom itd. U oblasti zaštite voda, najznačajnijih dokumenata je Direktiva 2000/60/EC Evropskog parlamenta zajedničkog okvira akcije u oblasti politike voda. Njen osnovni cilj je da se ustanovi zajedničkog okvira akcije za zaštitu unutrašnjih površinskih voda, rpekograničnih voda, podzemnih voda itd. Države članice moraju utvrditi sve rečne basene na njihovoj teritoriji, sačinitii analizu karakteristika svakog područja rečnog basena, utvrditi uticaj ljudskih aktivnosti na vodu, izraditi ekonomsku analizu korišćenja voda.

Pored navedenih sekundarnih izvori prava, postoje i sekundarni izvori prava EU u oblasti procene uticaja na životnu sredinu, u oblasti upravljanja opasnim otpadom, u oblasti zaštite ugroženih divljih i životinjskih vrsta, u oblasti zaštite od buke itd.