Slikarstvo romantizma 3 anOgist Dominik Engr Lepota forme

Slikarstvo romantizma 3

Žan-Ogist Dominik Engr � Lepota forme; � Veliki virtouz slikarstva; � Razvio je sopstveni ideal forme, dostizanje savršenstva forme; � Rođen je 1780, učio slikarstvo od oca koji je takođe bio umetnik i koji ga je ohrabrio da vežba slikanje kopirajući dela velikih majstora poput Rafaela; � Učio slikarstvo u Davidovom ateljeu u Parizu; � 1801. osvojio je Prix de Rome i 1806. otputovao je u Rim; � U Italiji Engr je proučavao dela renesanse, obraćajući pažnju posebno na savršenstvo i harmoniju slike kod Rafaela čije je delo za njega bilo doživotna inspiracija;

Engr - Kupačica, 1808 Čitava pažnja umetnika usmerena je na definisanje ženske figure; Dobro poznavanje kompozicije; Graciozna poza; Prefinjeno slikarstvo, ekstremno delikatno; Koža, svetlost; Senzualna lepota žene; Harmonija linije, boje, mase i svetla;

Engr – Tursko kupatilo, 1862.

Engr – Velika odaliska, 1814.

Velika odaliska � « . . . okreće glavu ka posmatraču svesna svoje lepote. Njena nagost je mirna i ozbiljna. . . Nema kajanja, skromnosti i uznemirenosti, ona samo čeka. . . » Louis de Cormenin �Engrova odaliska je naga, iako su prave odaliske uvek bile obučene. Do toga je došlo zahvaljujući iskrivljenoj i lascivnoj viziji koju je tokom 19. veka imao Zapad prema kulturama koje su udaljene, poput one islamske. �Slika Drugog. �Velika odaliska označava Engrovo približavanje romantizmu i egzotičnom ukusu, ljubavi prema egzotičnom.

Ko je odaliska? � Robinja/konkubina sultana ili paše u Otomanskom carstvu; sama reč je pod uticajem evropskih pisaca dobila značenje egzotike, prestižne lepote i zanosa; � Dolazi od turske reči odalık, koja znači sobarica, domaćica (oda – soba). � Odaliska nije bila haremska konkubina, ali je to mogla postati. Bile su na dnu hijerarhije haremskog društva i služile ne sultana, već njegove žene i konkubine. � U popularnoj upotrebi, reč odaliska često označava (mada neprikladno, s obzirom na devičansku prirodu ovih žena) ljubavnice ili konkubine bogatih ljudi. � U zapadnoj kulturi 19. veka odaliske su postale poznate fantastične figure slikarstva orijentalizma

Ežen Delakroa, Odaliska na divanu, 1825.

Renoarova Odaliska

Matisova Odaliska

Teodor Žeriko �Prototip umetnika romantizma; �Figure koje počivaju na klasicističkom jeziku; �Modernije i aktuelne teme; �Romantičarski sentiment u interpretaciji savremenih događaja; �Velika ekspresivnost; �Rođen je 1791. u bogatoj porodici, prvo umetničko obrazovanje dobija u ateljeu slikara Gverina; �Veliko oduševljenje savremenicima poput Davida i Konstabla, zatim Karavađa, Rubensa, Velaskeza i Rembranta;

Žeriko, Splav Meduze, 181819

� Splav � Bio je Meduze Žeriko slika po povratku iz Italije; inspirisan tragičnim događajem koji je postao opštepoznat u tadašnjoj francuskoj kulturi; � Slika predstavlja brodolom francuske Meduze, koji se desio 1816. kada je brod udario u obalu zapadne Afrike; � Na samom brodu nije bilo dovoljno sredstava za spasavanje 150 ljudi, među kojima je bilo i civila i mornara, pa su svi bili na imrpovizovanom splavu, sa vrlo malo raspoloživih sredstava; � Prepušteni svojoj tužnoj sudbini, ovi ljudi su lutali trideset dana na improvizovanom splavu. Samo desetoro od svih njih je na kraju uspelo da preživi. � Slika je postala ikona francuskog romantizma. � Dominiraju tamni tonovi jer je Žeriko smatrao da oni najbolje izražavaju tragediju i bol. � Celo naše društvo je na splavu Meduze. . .

� Sam događaj je u tom trenutku predstavljao pravi skandal. Ističe se činjenica da je kapetan Meduze bio mornar bez iskustva, postavljen na poziciju iz političkih razloga, kao istaknuti anti-bonapartista. Slika predstavlja ciničnu optužnicu fracuske postnapoleonovske vlasti. � Događaj je zaokupio mladog umetnika i, pre nego što je počeo rad na samoj slici, dugo je istraživao sam događaj. Proučavao je okolnosti u kojima se događaj odvijao, intervjuisao je dva preživela čoveka, detaljno je konstruisao splav u razmeri. � Obilazio je bolnice i mrtvačnice kako bi proučavao, iz prve ruke posmatrao boju i teksturu mesa umirućih i mrtvih. Kao što je umetnik i očekivao, slika je posmatrana kao vrlo kontroverzna kada se prvi put pojavila na pariskom Salonu 1819. gde je privlačila strastvene reči hvale, ali i osuđivanja u istoj meri. Ipak, slika je stvorila Žerikoovu međunarodnu reputaciju, a danas predstavlja jedan od najznačajnijih vesnika romantizma u francuskom slikarstvu. � Na slici je predstavljen trenutak kada, posle 15 dana izgubljenog plutanja na moru, 15 preživelih ugledaju brod koji im se približava. Slika je ogromnih dimenzija (491 x 716 cm) i većina naslikanih figura je u prirodnoj veličini, a oni koji su u prvom planu, skoro su dvostruko veći, okružuju posmatrača i uvlače ga u fizičku akciju, gde i sam postaje jedan od učesnika.

Žeriko, Otuđena sa poremećajem igranja, 1822 -23

Portreti ludaka �Anatomija i fizionomija; �Serija posvećena ljudima sa mentalnim poremećajima; �Introspekcija i psihološka analiza ličnosti, tipična za romantičarski senzibilitet; �Portreti su verovatno pratili lekcije iz psihijatrije Žerikoovog prijatelja koji se time bavio i radio u duševnoj bolnici;

Žeriko, Otuđenik sa poremećajem vojničkog komandovanja, 1822 -23.

Žeriko, Epsom derbi, 1821.

Ežen Delakroa �Maestro francuske romantičarske škole; �Jako izražajno slikarstvo, bogato bojom i emocijama; �Važnost savremenog trenutka i političke situacije; �Slikarstvo sadašnjosti, a ne prošlosti; �Oduševljenost opusom Rafaela, Mikelanđela i Rubensa;

Delakroa, Sardanapalova smrt, 1827.

�Najtragičnija epizoda iz Bajronove poeme: asirski kralj Sardanapal, poznat po velikom luksuzu u kome je živeo, u opasnosti da strada od pobunjenika koji su opkolili palatu, naređuje evhusima i službenicima u palati da pobiju sve žene, njegove omiljene konje i pse, kako ništa od njegovih lepota i zadovoljstava ne bi preživelo. ž �Ležeći, kralj pasivno učestvuje u masakru koji se dešava pred njegovim očima, u gomili uznemirenih figura, različitih položaja tela, očajničkih gestova, u biserima, zlatu i nakitu koji su svuda po sobi i stvaraju posebnu svetlosnu

�Ovo je slika smrti i destrukcije, veoma intenzivna i dinamična po svojoj kompoziciji koja ima jaku dijagonalu; nema individualnosti ličnosti, one su definisane samo bojom u čitavom tragičnom događaju. �Od strane Salona delo je kritikovano zbog nemarnog crteža i zbog grešaka u perspektivi, nered kompozicije bez razumevanja da se upravo u rušenju kompozicione šeme nalazio umetnikov cilj – prenos emocija i strasti duše.

Delakroa, Sloboda predvodi narod, 1830.

�Siže slike Sloboda predvodi narod je jedna epizoda sa barikada, uzdignuta do simbola. �Glavni likovi na slici - čovek sa cilindrom (u kome neki vide autoportret Delakroa) i dečak sa pištoljima, daju osnovni realistički akcenat sceni. �Oni su toliko tipični za julske događaje 1830. godine, da nam se čini da ih srećemo u romanu Jadnici Viktora Igoa, u kome je obrađena ista epizoda. � Alegorijska figura slobode sa vojničkom puškom u jednoj i trobojnim barjakom u drugoj ruci je žena iz naroda sa frigijskom kapom i predstavlja novog kolektivnog heroja: narod.

�Kompozicija slike je organizovana dinamično, pokret je izrazito naglašen. Svetle, tamne i površine koje su u senci sugerišu dubinu i potpunu iluziju prostora. Glavno izražajno sredstvo je boja. �Slika Sloboda predvodi narod je generalno prihvaćena kao simbolika francuskih narodnih ustanaka protiv monarhije. Mlada devojka obnaženih grudi koja odlučno maše zastavom, predstavljena na ovoj slici, tada prerasta u simbol slobode i republike

Delakroa, Alžirske žene, 1834.

� 1832. Delakroa je bio u diplomatskoj misiji u Africi; �Tri žene sede na zemlji, malaksale i nepokretne, dok ih služi leđima okrenuta Afrikanka, prikazana u velikom poslu oko njih. �Intimna atmosfera i troma senzualnost dominira ovom prikazanom grupom figura, koje su istaknute živim bojama odeće, raznobojnim tkaninama, nameštajem i bohatim ukrasom na zidovima.

Delakroa, Pokolj na Hiosu, 1824.

Pokolj na Hiosu, čiji je pun naziv Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva, je nadahnut grčkim ratom za nezavisnost protiv Turaka, na koji je čitava zapadna Evropa gledala sa simpatijama. Danas se slika nalazi u muzeju Luvr u Parizu. � U prvom planu slike su figure date u dramatičnom svetlotamnom kontrastu. Iza njih je blistav i beskonačan pejzaž, a iznad njih mračno, olujno nebo. Istaknute su figure mrtvog para i bebe koja je prigrlila svoju mrtvu majku. Druga grupa figura u pozadini se bori da zaštiti svoje živote dovoljno suptilno, da ne skrene pažnju sa glavnog fokusa slike. � Boje na slici imaju slične tonove. Veći deo slike je u tamnijim bojama koje naglašavaju tmurno raspoloženje. Povremene mrlje crvene krvi i plavog neba još više naglašavaju dramatičnost događaja. � Veći deo slike je u misterioznoj polusenci, dok su pojedini likovi osvetljeni. Dva ubistva, iza gomile mrtvih ljudi su sakrivena tamnim senkama. Lica žrtvi nije lako razabrati. Lica i tela mrtvih su istaknuta, a posebno su naglašena previranja, strah i očaj koji osećaju žrtve. � Slika Ežena Delakroa, Pokolj na Hiosu nalikuje na iluzorni košmar. Ona pokazuje opojnu mešavinu čulnosti i svireposti. �