Legitimnost dravne vlaste autoritet Legitimare lat proglasiti zakonitim

Legitimnost državne vlaste (autoritet)

Legitimare (lat. ) – proglasiti zakonitim Legitimnost i legalnost ZAŠTO država može da nas prinudi, obaveže? Legitimna vlast je ona koju dobrovoljno prihvata većina stanovništva (jer veruje u njenu valjanost, opravdanost, ispravnost) - Legitimnost je “dostojnost priznavanja jednog poretka”. Značaj legitimnosti za samu vlast: Svako društvo traži izvesnu disciplinu od svojih članova i do nje je moguće doći na dva načina: prinudom i prihvatanjem Vlast može računati na trajnost samo ako svaka njena mera ne mora da se sprovodi putem prinude; Taljeranova izreka

Istorija – tri idealna tipa legitimnosti po Maksu Veberu - tradicionalni tip (gerontokratija, monarhije) – svetost tradicije - harizmatski tip – vera u izuzetne osobine vođe - legalno-racionalni tip (zasnovan na pravilima i procedurama sticanja i vršenja vlasti) Nije međutim nevažno i kakva su ta pravila, kakva je njihova sadržina i kojim vrednostima ona služe (sloboda, ljudsko dostojanstvo)

Treće lice države - autoritet Legitimna vlast ima AUTORITET – kao treće lice države (D‘Antrev); Reč dolazi od lat. augeo (poroditi), stvoriti, uvećati, a otuda i reč auctor (osnivač, savetnik, učitelj, onaj koji se sluša, čiji se savet sledi) Još po shvatanju Rimljana onaj ko ima auctoritas, ima ga zahvaljujući izvesnim svojstvima ličnosti. Nema auctoritasa bez auctora. Kao što etimologija pokazuje, vlast koja poseduje autoritet pribavlja nešto sama po sebi nema (“uvećava se”) postaje valjana, bolja nego što bi inače bila Vlast i autoritet : vlast je prinuda, a autoritet je slobodno prihvatanje Kako pomiriti prinudu i slobodu? Odgovori: Ruso i Kant

Sloboda kao svrha države - RUSO Prirodno stanje i nužnost udruživanja - osnovni zadatak: ”Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre” Rešenje: društveni ugovor + narodna suverenost (stvaranje političkog tela – države ) podanik + građanin = suveren (NEPOSREDNA DEMOKRATIJA) Akt suvereniteta (ZAKON) je “odluka celog naroda o celom narodu” Zakon kao izraz opšte (jpredmet mu je opšte dobro i zajednički interes) Dokle god su podanici potčinjeni samo takvim zakonima, oni se ne pokoravaju nikom sem opštoj volji – oni ostaju slobodni - to je LEGITIMNA VLAST

Sloboda kao svrha države - Kant Prirodno stanje po Kantu “Država je sjedinjavanje mnoštva ljudi pod pravnim zakonima. ” Ovo sjedinjavanje označava prelazak iz prirodnog u tzv. građansko stanje, u zajednicu slobodnih ljudi koji se nalaze pod vlašću spoljašnjih zakona na koje su oni dali svoj pristanak. To se dogadja kroz “prvobitni ugovor” kojim svi ljudi u narodu napuštaju svoju divlju, nezakonitu slobodu, da bi ponovo zadobili tu slobodu u jednom pravnom stanju, a na osnovu njihove vlastite zakonodavne volje.

Država ostvaruje svoju svrhu – a to je garantovanje najveće moguće slobode pod opštim zakonima - samo ako donosi takve zakone za koje su građani dali svoj pristanak. Kant insistira da ovaj "pristanak" bude realno sprovodiv kroz odgovarajuću proceduru donošenja zakona, jer je legitimna jedino država koja počiva na faktičkom zakonodavstvu naroda. To je dakle država "u kojoj važi princip većine, i u kojoj (u velikim državama) predstavnici naroda donose zakone umesto svih".

Kant kao preteča ideje pravne države Samo pravna država čini mogućom našu slobodu u zajednici s drugim ljudima. Jer, ako je naša sloboda ograničena putem tuđe samovolje, onda je reč o prinudi koja slobodu potpuno ukida. Međutim, ako se naša individualna sloboda potčini opštem zakonu za koji je pojedinac dao svoju saglasnost, onda iako je i ovde reč o prinudi, to nije ukidanje naše slobode, već njeno sapostojanje s istom takvom slobodom drugih pod vladavinom zakona (prava) s kojom smo se saglasili.

Tako je teorijski i praktično razrešeno večno pitanje politike: šta je bolje, vladavina ljudi ili vladavina zakona. Platonove dileme: da li zakonima ograničiti vlast i u činjenju dobra, da bi se osujetilo da ne nanosi zlo? zakoni ograničavaju i mudre vladare da čine dobro. . . ali neograničena vlast kvari ljude, a svaka zakonita vladavina je bolja od svake nasilničke ”Zahtevati da vlada zakon, znači zahtevati da vlada Bog i um. . . a zahtevati da vlada čovek, znači dopustiti i životinji da vlada, jer požuda je nešto životinjsko, i ona kvari i najbolje ljude kada su na vlasti”.

U prilog vladavini zakona govori jedan ključan razlog: u okviru zajednice čovek može biti slobodan samo ako se njegovo delanje dovede u sklad sa slobodom delanja drugih ljudi, a to je moguće samo uz pomoć valjanih zakona. Stoga, sloboda nije svojstvo prirodnog stanja, stanja bez vlasti i zakona, stanja opšteg rata i anarhije, već je tvorevina valjanog pravnog poretka. Kako to kaže Ruso: “nema slobode bez zakona niti tamo gde je neko iznad zakona”. . . jer nema slobode ako smo potčinjeni samovolji vlastodržaca, a ne apstraktnim, opštim, unapred poznatim pravilima. Zato je vladavina zakona jedan politički ideal – ideal “slobode utvrđene pravom”

Pravda kao svrha države Pravda kao moralni pojam – pravednost kao vrlina Etimologija iustitia = ius + sistit (pravo + dati = prav-dati, pravda) Pravda je uži pojam od morala – kao takva ona ima dva suštinska svojstva: - društvenost (intersubjektivnost pravde – njen predmet je odnos između više lica) - jednakost (“iste slučajeve prosuđuj na isti, a različite na različit način, u meri u kojoj su različiti“).

Dve vrste jednakosti i dve vrste pravde : 1. proporcionalna jednakost (distributivna) A : B = a : b (srazmera) deli terete i povlastice pravda zakonodavca 2. aritmetička jednakost (korektivna pravda) A=a - koriguje narušenu ravnotežu - pravda privatnog i krivičnog prava - pravda suda Pravda i pravo: uloga zakonodavca i uloga suda (valjani, tj. moralni zakoni i pravedni sudovi)