STICANJE SVOJINE ORIGINARNI I DERIVATIVNI NAINI Kviritska svojina

STICANJE SVOJINE ORIGINARNI I DERIVATIVNI NAČINI

Kviritska svojina (dominium ex iure Quiritium) nije definisana, ali je određena putem načina sticanja i putem tužbi za zaštitu svojine Način sticanja (modus acquirendi)

Načini sticanja i njihova podela Originarni – svojina se stiče izvorno: Ako stvar nije ni u čijem vlasništvu, a može da bude predmet svojine Ako je stvar u vlasništvu, nezavisno od volje vlasnika Derivativni – svojina se stiče od prethodnog vlasnika Pravilo nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet.

Sticanje po ius civile – ius gentium Načini civilnog prava (mancipatio, in iure cessio, usucapio). Načini ius gentiuma (prirodni načini) – traditio, i svi originarni načini (occupatio, accessio, specificatio, confusio, comixtio)

Kauzalni i apstraktni načini Kauzalni: neophodan pravni osnov koji prethodi sticanju: traditio, usucapio Apstraktni: Kauza nije bitna za sticanje svojine (mancipatio, in iure cessio)

Originarni načini Svojina se stiče na stvarima koje nemaju vlasnika (a mogu biti predmet svojine) ili na stvarima koje su u nečijoj svojini, ali nezavisno od volje njihovog vlasnika

Occupatio Res nullius Res hostiles Res derelictae Thesaurus

Paul, D. 41. 2. 1: Nerva sin kaže da svojina nad stvarima koren u prirodnoj državini i trag (porekla) je ostao u tome da one stvari koje se uhvate na zemlji, moru ili nebu odmah postaju (vlasništvo) onoga koji ih prvi stekne u državinu. Takođe, stvari zarobljene u ratu, ostrva nastala u moru i dragulji, kamenje, biseri pronađeni na obalama postaju vlasništo onoga ko ih prvi uzme u državinu.

Divlje životinje, ptice, ribe = res nullius Justinijanove Institucije, 2. 12. 2: Divlje životinje, kao i ptice i ribe, to jest sve životinje koje se rađaju na zemlji, u moru i u vazduhu, čim ih neko uhvati, odmah po ius gentium-u postaju njegovo vlasništvo: jer ono što je pre bilo ničije, to po prirodnom razumu pripada onom ko ga okupira. Pri tome nije bitno da li je neko divlje životinje i ptice uhvatio na svom ili na tuđem zemljištu; međutim, onome koji dolazi na tuđe zemljlište da lovi ili hvata (ptice u mrežu), može vlasnik, ako mu je stalo do toga, zabraniti da tu ulazi. . . Šta god od toga uhvatiš, to se smatra dotle tvojim vlasništvom dokle god ga držiš pod svojim nadzorom: čim ono izmakne iz tvog nadzora pripada ponovo onome ko ga okupira. Smatra se da je (životinja) ponovo stekla prirodnu slobodu kada ti izmakne ispred očiju ili kad je je još vidiš, ali ju je teško progoniti.

D 41. 1. 5. 1 -4 Gaius libro secundo rerum cottidianarum sive aureorum: Postavlja se pitanje da li se divlja životinja koja je tako ranjena da se može uhvatiti smatra odmah našom svojinom. Trebacije je bio mišljenja da ona odmah postaje naša i da se dotle smatra našom dokle god je gonimo, ali ako odustanemo od gonjenja, ona prestaje biti naša i pripada onom ko je okupira: stoga, ako je u ono vreme, dok je mi progonimo, neko uhvati u nameri da se sam time okoristi, smatra se da je učinio krađu na našu štetu. Međutim, većina pravnika smatra da ona postaje naša svojina tek onda kada je uhvatimo, jer se mnogo toga može dogoditi zbog čega je mi ne možemo uhvatiti; to je ispravnije. I pčele su divlje po prirodi, pa ako se spuste na naše stablo, one se, pre nego što ih zatvorimo u košnicu, ne mogu smatrati našim, isto onako kao ni ptice koje su na našem stablu savile gnezdo. Stoga, ako ih drugi uhvati [u košnicu] on će postati njihov vlasnik. . . Roj koji je izleteo iz naše košnice, smatra se dotle našim dok ga mi pogledom pratimo i dok ga nije teško goniti; inače pripada onome ko ga okupira.

Pierson v. Post Rasprava između Trebacija i većine pravnika našla je odjek u slučaju koji stigao pred Vrhovni sud države Nju Jork 1805, Pirson protiv Posta (Pierson v. Post). Ovaj školski poučan primer se nalazi u gotovo svim američkim knjigama slučajeva (casebook) o svojini namenjenim studentima prve godine. Tužilac Post koji je u lovu ranio lisicu i progonio je sa svojim psima, tužio je Pirsona zato što mu je, pre nego što ju je uspeo da uzme, preoteo lisicu. Tužilac Post dobio je spor pred nižim sudom, ali je Vrhovni sud Nju Jorka (New York Supreme Court) presudio u korist tuženog Pirsona. Sud je odlučio da Post još nije stekao svojinu nad lisicom, oslanjajući se na Justinijanove Institucije i stavove Grocija i Pufendorfa, koji su prihvatili stav Gaja odnosno Justinijana. Sud je tako primenio norme prirodnog prava u koje je inkorporisano rimsko pravo, ne mogavši naći oslonac u pozitivnom pravu.

Divlji vepar uhvaćen u zamku Prokulus, D. 41. 1. 55: U zamku koju si postavio radi lova upadne divlji vepar te dok je on tu bio vezan ja ga izvadim i odnesem, pa se postavlja pitanje da li smatraš da sam ja odneo tvog vepra? I ako smatraš da je bio tvoj da li on, ako ga je odrešim i pustim u šumu tim časom prestaje da bude tvoj ili i dalje ostaj tvoj, te kakvu tužbu imaš protiv mene ako je vepar prestao da bude tvoj i da li treba dozvoliti tužbu in factum?

Odgovoreno je: treba razlikovati da li sam zamku postavio na javnom ili privatnom zemljištu, te ako je na privatnom, da li sam ja stavio na svoje ili tuđe, te ako je na tuđem da li sam to učinio uz dozvolu vlasnika ili bez njegove dozvole; pored toga treba utvrditi da li je vepar bio tako zahvaćen zamkom da se sam više ne bi mogao izvući ili bi se dužim naprezanjem uspeo izvući.

Uglavnom, smatram da vredi pravilo da je vepar postao moje vlasništvo, ako je dašao u moju vlast (državinu). Ali ako ti moga divljeg vepra ponovo pustiš u njegovu prirodnu slobodu, samom tom činjenicom on prestaje da bude moj, pa mi treba dozvoliti tužbu in factum. .

Pomponije i slučaj vukova, svinja i pastira D. 41. 1. 44 (Ulpianus libro 19 ad edictum): Pomponije raspravlja: kada su vukovi ugrabili svinje od mog pastira, kolon sa susednog dobra, s robusnim i jakim psima koje je imao da zaštiti svoju stoku, pratio je vukove i on ili psi su preoteli svinje. Kada je moj pastir tražio svinje, postavilo se pitanje, da li svinje pripadaju onome ko ih je spasao ili ostaju naše: jer su na neki način svinje stečene lovom. On je razmišljao, međutim, kao što ono što se ulovi na zemlji ili moru, prestaje da bude u svojini onoga ko je ulovio onda kada (životinje) ponovo steknu prirodnu slobodu, isto tako naše stvari koje su otele divlje morske ili kopnene životinje prestaju biti naše, kada zveri pobegnu da ih više ne možemo slediti. Ko može reći da ostaje naše ono što ptica u letu iznad naše teritorije ili zemljišta prenosi ili što je od nas otela? Ako dakle, vlasništvo (nad domaćom životinjom koju je otela divlja životinja) prestaje i kada se oslobodi iz usta zveri postaje vlasništvo onoga ko je okupira, to je isto kada riba ili divlji vepar ili ptica, koja pobegne ispod naše vlasti, ako je drugi uhvati postaje njegova. Ali ipak on misli da je verovatnije da stvar ostaje naša sve dok se može povratiti. Istina je, međutim, ono što piše o pticama, ribama i divljim životinjama. Isto kaže, ono što je izgubljeno u brodolomu, ne prestaje odmah biti naše: ukratko, onaj ko to odnese obavezan je da plati četvorostruki iznos. I svakako je bolje reći da ono što otme vuk ostaje naše sve dok se može povratiti to što je oteto. Ako se dakle ostane pri ovom, smatram da se može podići tužba iz krađe. Iako kolon koji je progonio (vukove) nije imao nameru da ukrade, ipak tu nameru bi mogao imati ako ono što je traženo ne bi vratio, smatra se da je utajio i oteo. Smatram da je odgovoran po osnovu tužbe za krađu i po osnovu actio ad exhibendum. Svinje koje su pokazane mogu se zahtevati putem vindikacije.

SGZ § 235. Divlje zveri šumske, kao medvedi, kurjaci, (vuci), zecovi, divlji veprovi i t. d. onoga su, ko ih uhvati ili ubije; a tako i divlje ptice, bile one za jelo ili ne, onoga su, ko ih uhvati ili ubije. Kad i gde nije slobodno loviti, opredeliće se osobitom uredbom. § 236. Divljač uhvaćena ili pripitomljena donde je naša, dokle se u našoj vlasti nalazi; kako pak prirodu divljačine na sebe uzme, i ispod vlasti naše iziđe, prestaje biti naša, i pripada onome, koji je prvi uhvati ili ubije. § 237. I riba se smatra kao šumsko zverje, onde gde osobitom uredbom pravo ribolova nije zabranjeno ili kome ustupljeno. § 238. Životinja pitoma, kao konji, volovi, i t. d. guske, patke, kokoši, ćurke i t. d. ako i ispod naše vlasti iziđu, opet ostaju naše, i pravo nam pripada na povraćaj, i svaki je dužan izdati.

ZOSO Nema odredbi o okupaciji divljih životinja.

OCCUPATIO – RES DERELICTAE D. 41. 7. 2. Paulus libro quinquagensimo quarto ad edictum: Ako znamo da je vlasnik derelinkvirao stvar, možemo na njoj steći svojinu. Međutim, Prokul smatra da na njoj ne prestaje svojina sve dok je drugi ne uzme u državinu, a Julijan tvrdi da ona odmah po derelikciji prestaje biti u svojini onoga ko ju je napustio premda ne postaje svojina drugog dok je taj ne uzme u državinu, što je ispravno.

SGZ § 242. Stvar izgubljenu tuđu ako nađeš, nije tvoja. Ako se po znaku kakvom pozna čija je, da je odmah onome vratiš; ako li se ne pozna, pa je stvar male vrednosti od jednog dvadesetaka do 12, da javiš mesnoj vlasti, koja će po običaju svakome na znanje dati, ne bi li se kako gospodar iste stvari našao; ako li bi stvar više od 12 dvadesetaka vredela, onda ćeš morati javiti sreskom ili okružnom načelniku, koji će svojim načinom po potrebi i preko novine objaviti.

ZOSO § 32. /1. Na pokretnu stvar koju je njen vlasnik napustio pravo svojine stiče lice koje je uzelo tu stvar u državinu sa namerom da je prisvoji (okupacija), ako zakonom nije drukčije određeno. /2. Na nepokretnost se ne može steći pravo svojine okupacijom.

OCCUPATIO – RATNI PLEN D. 41. 1. 51. 1. Celsus libro secundo digestorum: Et quae res hostiles apud nos sunt, non publicae, sed occupantium fiunt. (I one stvari neprijatelja koje se nalaze kod nas, pripadaju onome ko ih je okupirao, a ne državi. ) SGZ § 254. Kakvo će pravo ko na plen od neprijatelja dobiveni imati, opredeliće se u vojno-policajnim zakonima.

OCCUPATIO - THESAURUS D. 41. 1. 31. 1 Paulus libro trigensimo primo ad edictum: Thesaurus est vetus quaedam depositio pecuniae, cuius non exstat memoria, ut iam dominum non habeat: (Blago je neko staro skrovište novca kojeg se više niko ne seća, tako da nema više vlasnika; ono pripada osobi koja ga nađe, jer je ničije. Ali ako nešto sakrije u zemlju da bi zaradio, ili zbog straha ili da bi to sačuvao, to nije blago; to može biti i ukradeno. )

I. 2. 1. 39: Božanski Hadrijan, sledeći načelo prirodne pravičnosti, odredio je da blago koje neko nađe na svom zemljištu, njemu pripada; isto je odredio i u slučaju kada se blago slučajno pronađe u posvećenom ili u zemljištu na kojem se nalazi grob. Ali ako neko na tuđem zemljištu bez rada, slučajno pronađe blago, polovina pripada vlasniku zemljišta, a po istom načelu, ako neko u carskom zemljištu nađe blago, odredio je da polovina pripada nalazaču, a polovina caru. S tim je u skladu da i onda kada neko u javnom zemljištu ili zemljištu koje pripada fisku nađe blago, polovina pripadne njemu, a polovina fisku ili gradu.

SGZ § 249. Za izgubljene stvari uzimaju se i one, koje su zakopane, uzidane, ili kako drukče sakrivene, da im se pravoga gospodara ne zna, s kojima, kad bi se našle, onako isto postupiti valja, kao i sa izgubljenim i nađenim stvarima po gore izloženim propisima. § 250. Ako bi se takve zakopane, uzidane, ili drukče sakrivene stvari sastojale u novcu, zlatu ili srebru, u nakitu, dragom kamenju, ili drugim dragocenostima, koje su tako dugo sakrivene ležale, da se njihov gospodar doznati i pronaći ne može, onda se takve stvari iznađene zovu sokrovište (zakopano blago), i ovo se mora javiti načelstvu okružnom, otkuda će izvešće učiniti se vrhovnoj vlasti. § 251. Od ovakvoga nađenoga sokrovišta pripašće jedna trećina praviteljstvenoj kasi, jedna trećina onome, koji je našao, a jedna trećina onome na čijoj se zemlji našlo. Ako je pak ovo dvoje u jednom licu skopčano, onda onome obadve ove trećine pripadaju. § 252. Ova trećina ne pripada onome, koji bi na traženje sokrovišta najmljen bio, ili koji bi nađeno pritajio, pa bi se posle doznalo; jer u prvom slučaju najmljenici dobijaju najamnu nagradu, a u drugom slučaju trećina pripada onome, koji bi za takvoga nahodnika potkazao, ili ako takvoga ne bi bilo, pripada opštenarodnoj kasi. § 253. No ako rabotnici najmljeni slučajno na sokrovište naiđu, onda njima kao nahodnicima jedna trećina pripada.

U savremenom zakonodavstvu nema odredbi o nalazu blaga i mogućnosti njegovog sticanja okupacijom.

OCCUPATIO I ACCESSIO (slučaj ostrva – insula) 41. 1. 7 Gaius libro secundo rerum cottidianarum sive aureorum: Ostrvo koje se pojavi u moru (a to se retko događa) pripada onome ko ga okupira, jer se smatra da je to ničija stvar. Ostrvo koje se pojavi u reci (što se češće događa), ako se nalazi na sredini reke, u suvlasništvu je osoba koje s obe strane reke uz obalu imaju zemljište, i to razmerno dužini svakog pojedinog zemljišta koje se proteže uz obalu. Ako je, međutim, ostrvo bliže jednom od zemljišta, ono pripada u celini vlasnicima koji na toj strani obale imaju svoja zemljišta.

ACCESSIO - SCRIPTURA I. 2. 1. 33: I slova, makar bila i zlatna, isto tako pripadaju vlasniku papira i pergamenta, na isti način kao što vlasniku zemljišta pripada ono što se tu izgradi ili poseje; stoga ako na tvom papiru ili pergamentu Ticije napiše pesmu, pripovetku ili govor, ti se smatraš vlasnikom te cele stvari, a ne Ticije. Ali ako ti tužbom potražuješ papire i pergamente dokazujući da su tvoji, a nećeš da platiš vrednost pisanja, Ticije se može braniti putem prigovora prevare (exceptio doli mali), razumljivo, ako je do poseda tog papira ili pergamenta došao u dobroj veri (bona fide. )

PICTURA I. 2. 1. 34: (Ako neko naslika sliku na tuđoj dasci, neki misle da daska sledi sliku, a drugi da slika, ma kakva bila, sledi dasku. Ali nama se čini da je bolje smatrati da daska sledi sliku, jer bi bilo smešno kada bi Apelesova ili Farasiova slika trebalo da bude deo i najprostije daske. Prema tome, ako vlasnik daske ima u državini sliku, pa je slikar vindicira, a nije platio vrednost daske, tužba će se moći odbiti prigovorom doli mali (zbog prevare). Ali ako je slika u državini slikara, u skladu sa tim je da se vlasniku daske da tužba iz razloga korisnosti (utilis causa): u tom slučaju, ako on ne bi platio troškove slike, tužba će moći da se odbije prigovorom prevare.

TEXTURA I. 2. 1. 26: Ako neko tuđe purpurne niti utka u svoju odeću, ipak te niti, makar bile i skuplje, kao priraštaj pripadaju odeći. Vlasnik purpurnih niti ima protiv onoga ko mu ih je oduzeo actio furti i kondikciju, bilo da je reč o osobi koja je izradila odeću, bilo o nekom drugom. Iako se, naime, nestale stvari ne mogu potraživati vlasničkom tužbom, ipak se kondikcija može uložiti i prema lopovima i prema bilo kojim (drugim) držaocima.

ACCESSIO – SATIO, IMPLANTATIO D. 41. 1. 9. pr Gaius libro secundo rerum cottidianarum sive aureorum: U istom smislu i biljke koje su pustile koren u zemljište pripadaju zemljištu, pa se tako smatra da i žito koje je zasejano pripada zemljištu. Ali isto onako kako se onaj ko je na tuđem zemljištu gradio, ako od njega vlasnik zemljišta potražuje građevinu, može braniti putem prigovora prevare (exceptio doli mali), isto tako pomoću ovog prigovora može se zaštititi i onaj ko je na svoj trošak sejao na tuđem zemljištu. D. 41. 1. 26. 1 Paulus libro quarto decimo ad Sabinum: Drvo koje je zajedno s korenjem izvađeno i usađeno na drugo mesto pripada pređašnjem vlasniku dok ne priraste, a od tada prirast pripada zemljištu. Stoga, ako bude ponovo izvađeno, ne uspostavlja se pređašnje vlasništvo, jer se smatra da je, hraneći se na drugom zemljištu, pripalo drugom.

D. 41. 1. 7. 13 Gaius libro secundo rerum cottidianarum sive aureorum: Ukoliko se tuđa biljka zasadi u moje zemljište, postaje moja. Takođe, ako moja biljka bude zasađena u tuđe zemljište, biće onog čije je zemljište. Pod uslovom da u oba slučaja pusti koren. Pre nego što pusti koren, ostaje u svojini onoga čije je bila. Sledstveno tome, ukoliko tuđe drvo posadim i ono u mom zemljištu pusti koren, drveće će biti moje. Zato nije dozvoljeno smatrati drvo svojinom drugog, osim ukoliko ne pusti koren u njegovu zemlju. Tako isto, ukoliko je drvo posadjeno blizu međe, pa pušta koren i u susedno zemljište, biće zajedničko.

SGZ § 281. Ako ti tvojim semenom tuđu njivu zaseješ, plod nije tvoj, no onoga, čija je njiva; samo ako si ne znajući učinio, dobićeš naknadu za seme i radnju, ako li si znajući i navalice učinio, gubiš i seme i radnju. Tako isto ako tvojim sađenicama tuđu zemlju zasadiš, nisu tvoje, no onoga, čija je zemlja, ako su već žile pustile. Ako li tuđu njivu tuđim semenom zaseješ ili tuđu njivu tuđim sađenicama zasadiš, odgovaraš i onome čije je seme, i onom čija je zemlja, po smislu 279. § 282. Onoga je voćka ili drvo, na čijoj je zemlji stablo, ma se žile i u tuđu zemlju pustile, ili grane nad ovu nadvele. Samo je svaki vlastan, žile tuđega drveta, u svojoj zemlji preseći, i grane nad svoju zemlju nadvedene skresati. Drvo, kojega stablo na međama stoji, jest opšte onima, čije su međe.

ACCESSIO – AEDIFICATIO D. 41. 1. 7. 10 Gaius libro secundo rerum cottidianarum sive aureorum: Ako neko na svom zemljištu tuđim građevinskim materijalom nešto izgradi, smatra se vlasnikom zgrade, jer sve što se na zemljištu podiže [gradi] zemljištu i pripada. Ipak, onaj ko je bio vlasnik tog materijala ne gubi svojinu, ali materijal ne može potraživati vlasničkom tužbom ni voditi spor ad exhibendum, zbog propisa Zakona XII tablica koji je zabranjivao da se tuđa greda uzidana u nečiju kuću sme izvaditi, nego se mora platiti dvostruka vrednost. Pod nazivom “greda” podrazumeva se svaki materijal od koga se gradi kuća. Ali ako iz bilo kog razloga zgrada bude porušena, vlasnik ugrađenog materijala može podneti i vlasničku tužbu i tužbu ad exhibendum. ) D. 41. 1. 7. 12 Gaius libro secundo rerum cottidianarum sive aureorum: I obrnuto, ako neko na tuđem zemljištu svojim građevinskim materijalom nešto izgradi, zgrada pripada onom čije je zemljište, jer ako (graditelj) zna da je zemljište tuđe, smatra se da je po svojoj volji izgubio svojinu na materijalu; stoga mu ne pripada ni pravo da to vlasničkom tužbom potražuje, čak i ako bi zgrada bila porušena. Ali ako vlasnik zemljišta tužbom potražuje zgradu, a neće da plati vrednost materijala i nadnice majstora, njegova tužba može biti odbijena putem prigovora prevare (exceptio doli mali), razumljivo, ako graditelj nije znao da je zemljište tuđe, pa je bona fide gradio kao na svome, a ako je znao, može mu se pripisati krivica za to što je lakoumno gradio na zemljištu za koje je znao da je tuđe.

Superficies solo cedit Strogo primenjeno pravilo u svim prethodnim slučajevima bez izuzetka.

ZOSO § 24/1 Lice koje može izgraditi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljište na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio. /2 U slučaju iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo da za vreme od tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju, ali najkasnije u vreme od deset godina od završene izgradnje, traži da mu graditelj naknadi vrednost zemljišta u visini njegove prometne cene u vreme donošenja sudske odluke.

§ 25/1 Ako je graditelj znao da gradi na tuđem zemljištu ili ako to nije znao a vlasnik se tome odmah usprotivio, vlasnik zemljišta može tražiti da mu pripadne pravo svojine na građevinski objekat ili da graditelj poruši građevinski objekat i vrati mu zemljište u prvobitno stanje ili da mu graditelj isplati prometnu cenu zemljišta. /2 U slučajevima iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo i na naknadu štete. /3 Ako vlasnik zemljišta zahteva da mu pripadne pravo svojine na građevinski objekat, dužan je naknaditi graditelju vrednost objekta u visini prosečne građevinske cene objekta u mestu u kome se nalazi u vreme donošenja sudske odluke. /4 Pravo izbora iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta može ostvariti najkasnije u roku od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta. Po proteku ovog roka vlasnik može zahtevati isplatu prometne cene zemljišta. § 26/1 Ako je graditelj savestan a vlasnik zemljišta nije znao za izgradnju, u slučaju kad građevinski objekat vredi znatno više od zemljišta, građevinski objekat zajedno sa zemljištem pripada graditelju, a on za zemljište duguje vlasniku naknadu po prometnoj ceni zemljišta. /2 Ako je vrednost zemljišta znatno veća, sud će na zahtev vlasnika zemljišta građevinski objekat dosuditi njemu i obavezati ga da graditelju naknadi građevinsku vrednost objekta u visini prosečne građevinske cene objekta u mestu u kome se nalazi. Ovaj zahtev vlasnik može podneti u roku od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta. /3 Ako je graditelj savestan a vlasnik zemljišta nije znao za izgradnju, u slučaju kada su vrednost građevinskog objekta i vrednost zemljišta približno jednake, sud će građevinski objekat, odnosno građevinski objekat i zemljište, dosuditi vlasniku zemljišta ili graditelju, vodeći računa o njihovim potrebama, a naročito o njihovim stambenim prilikama. /4 Vlasniku zemljišta, odnosno graditelju, pripada naknada za zemljište, odnosno građevinski objekat, po odredbi stava 1. ovog člana.

COMMIXTIO, CONFUSIO D. 6. 1. 5. pr Ulpianus libro sexto decimo ad edictum: Isto piše Pomponije: ako je žito dvojice vlasnika izmešano bez njihove volje, svaki od njih ima pravo na tužbu kojom potražuje stvar (actio in rem), ali na onu količinu iz gomile za koju se utvrdi da je pre bila u svojini svakog pojedinca. Ako je do mešanja došlo po volji (vlasnika), smatra se da je tada nastalo suvlasništvo, pa tu dolazi u obzir actio communi dividundo.

SPECIFICATIO Gaius, Institutiones 2. 79: U nekim drugim slučajevima pribegava se primeni načela prirodnog [zdravog] razuma. Tako, ako od mog grožđa, maslina ili klasja dobiješ vino, ulje ili žito, postavlja se pitanje da li je moje ili tvoje vino, ulje ili žito. Isto tako, ako od mog zlata ili srebra napraviš vazu ili od mojih dasaka napraviš brod, orman ili stolicu ili od moje vune napraviš odelo, od mog vina ili meda napraviš medovinu ili od mojih lekarija načiniš melem za rane ili mast za oči, postavlja se pitanje da li će ono što iz mojih stvari napraviš biti tvoje ili moje. Neki su mišljenja da se mora poći od materijala ili sastojaka, tj. da stvar koja je napravljena treba da pripadne onome čiji je materijal, što su naročito zastupali Sabin i Kasije. Drugi, međutim, smatraju da stvar pripada onome koji ju je napravio, što je pre svega mišljenje pripadnika suprotne škole, koji, osim toga, misle da i onaj čiji su materijal ili sastojci, protiv lica koje bi potajno odnelo stvar može podići tužbu zbog krađe. Isto tako, protiv njega ovome pripada pravo na tužbu za neosnovano bogaćenje (condictio), jer i ako se ne mogu vindicirati stvari koje su nestale, mogu ipak biti predmet tužbe za neosnovano bogaćenje protiv lopova i nekih drugih držalaca stvari.

Materijal ili rad? I. 2. 1. 25: Et post multas Sabinianorum et Proculianorum ambiguitates placuit media sententia existimantium, si ea species ad materiam reduci possit, eum videri dominum esse, qui materiae dominus fuerat, si non possit reduci, eum potius intellegi dominum, qui fecerit. I nakon mnogih spornih stavova Sabinijanaca i Prokuleanaca, smatramo ispravnim srednje rešenje, a to je, da ako se nova stvar može vratiti u prvobitno stanje, vlasnik je onaj kome je pripadala i materija, a ako se ne može vratiti, treba smatrati da prednost kao vlasnik ima onaj ko je [stvar] napravio.

SGZ § 269. Onaj, ko bi tuđu stvar preradio, nju sa svojom sastavio, spojio, smešao, ne dobija s tim pravo na tuđu stvar. § 270. U slučaju takve smeše, ako se stvari smešane ili sastavljene odvojiti ili rastaviti, i tako u pređašnje stanje postaviti mogu, stvari će se o trošku onoga, koji je smešu učinio, podeliti, i svaka će se svome gospodaru povratiti. § 271. Ako se pak stvari smešane ne bi u pređašnje stanje povratiti mogle, onda po meri smešanih stvari imaće svi, čije su stvari smešane, zajedničko pravo donde, dokle se isto ne opredeli i ne rastavi. § 272. Ako bi se ta smeša bez znanja i volje gospodara stvari učinila tako, da bi pomešač na prevaru išao, i onoga oštetiti nameravao, onda pomešana stvar pripašće nevinome. I krivcu nikako drugo pravo ne pripada, no naknadu po meri najmanje cene zahtevati, koja će mu se presuditi; no i srazmernu kaznu za prevaru svoju izbeći neće. § 273. Neće li nevina strana celu smešanu stvar da zadrži, onda ima prava naknadu od krivca po meri najveće cene, i samu štetu, ili korist, koju bi imati mogla, zahtevati. § 274. Ako bi obe strane u tome nevine bile, i ta bi se smeša ili slučajno dogodila, ili bi drugi ko bez njihova znanja učinio, i stvari se smešane, sastavljene, ili spojene ne bi rastaviti i odeliti dale, onda ostaje pravo onome, čija je stvar skupocenija, ili stvar smešanu zadržati, i drugoga po pravoj vrednosti njegove stvari isplatiti, ili se podobnom naplatom svoje zadovoljiti.

ZOSO § 21. Po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom. § 22. / 1. Lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar. / 2. Pravo svojine na novu stvar pripada vlasniku od čijeg je materijala tu stvar, na osnovu pravnog posla, izradilo drugo lice. / 3. Ako je neko od tuđeg materijala svojim radom izradio novu stvar, ona pripada njemu ako je savestan i ako je vrednost rada veća od vrednosti materijala, a ako su vrednosti jednake - nastaje susvojina.

STICANJE SVOJINE NA PLODOVIMA D. 41. 1. 48. pr. Paulus libro septimo ad Plautium: Kupac u dobroj veri ubirući plodove postaje nesumnjivo njihov vlasnik, iako je [kupljena] stvar tuđa, i to vlasnik ne samo onih plodova koji su nastali njegovom pažnjom i radom, već i svih, jer što se tiče plodova on je skoro u položaju vlasnika. Zato i pre nego što ih ubere, čim su oni odvojeni od zemljišta njegovi su. Nije od značaja da li će na stvari koju je kupio u dobroj veri moći da stekne svojinu protekom vremena ili ne. . .

I. 2. 1. 36 De rerum divisione: Onaj kome pripada pravo plodouživanja nekog zemljišta neće drugačije postati vlasnik plodova nego kada ih ubere. I zato ako umre, a nije ubrao plodove, mada su oni već bili sazreli, plodovi ne pripadaju njegovom nasledniku, već vlasniku zemljišta. )

ZADATAK Gaj je dao Petru u zakup maslinjak. Petar je otišao da poseti svog bolesnog prijatelja u Rim. Dok je Petar bio odsutan došao je Gaj u maslinjak. Najpre je pobrao masline sa drveća, zatim je pokupio masline koje su pale na zemlju. Najzad, uzeo je korpu maslina koje je Petar sakupio prethodnih dana. Ko je vlasnik maslina koje je sa stabla ubrao Gaj? Ko je vlasnik maslina koje je Gaj pokupio sa zemlje? Ko je vlasnik maslina koje su se nalazile u korpi?

ZOSO § 27. / 1. Pravo svojine na plodove koje stvar daje pripada vlasniku stvari. / 2. Savestan držalac, plodouživalac i zakupac stvari koja daje plodove stiče pravo svojine na plodove u trenutku njihovog odvajanja. / 3. Plodovi iz stava 2. ovog člana, do njihovog odvajanja, sastavni su deo stvari i pripadaju njenom vlasniku.

DERIVATIVNO STICANJE Važniji način jer je (mnogo) češći u praksi. Prenošenje svojine s jednog lica na drugo. Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet.

TRADITIO Paulus, D. 41. 1. 31. pr: Numquam nuda traditio transfert dominium, sed ita, si venditio aut aliqua iusta causa praecesserit, propter quam traditio sequeretur. (Nikada prosta (gola) tradicija ne dovodi do prenosa svojine ako tome ne prethodi prodaja ili neki drugi valjani pravni osnov radi koga dolazi do tradicije).

TRADITIO I CAUSA (KAUZALNI NAČIN) Gaius, Institutiones 220. Itaque si tibi vestem vel aurum vel argentum tradidero sive ex venditionis causa sive ex donationis sive quavis alia ex causa, statim tua fit ea res, si modo ego eius dominus sim. (Stoga, ako ja tebi predam odelo ili zlato ili srebro bilo zbog prodaje ili poklona ili iz bilo kojeg drugog razloga, ta stvar odmah postaje tvoje vlasništvo, ukoliko sam ja njen vlasnik. )

IUSTA CAUSA + MODUS ACQUIRENDI D. 6. 1. 50. pr Callistratus libro secundo edicti monitorii: Si ager ex emptionis causa ad aliquem pertineat, non recte hac actione agi poterit, antequam traditus sit ager tuncque possessio amissa sit. Ako zemljište po osnovu kupoprodaje nekome pripada, nije moguće pravno voditi spor po ovoj tužbi [misli se na rei vindicatio] pre nego što je izvršena tradicija zemljišta i nakon toga izgubljena državina.

Res nec mancipi se stiču tradicijom. Ako se res mancipi prenose tradicijom, a ne mancipacijom ili sudskom cesijom, onda nastaje pretorska ili bonitarna svojina.

ZOSO § 33. Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. § 34/1 Na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče se predajom te stvari u državinu sticaoca.

TRADITIO LONGA MANU Gaius, D. 41. 1. 9. 6: Item si quis merces in horreo repositas vendiderit, simul atque claves horrei tradiderit emptori, transfert proprietatem mercium ad empotrem. I tako kada neko robu koja je spremljena u skladište proda, prenosi svojinu na robi na kupca, čim ključeve (od skladišta) preda kupcu.

Papinianus, D. 18. 1. 74: Predajom ključeva smatra se da je prenesena državina na robi koja se nalazi u skladištu, ako su ključevi predati kod skladišta. Time je kupac stekao svojinu i državinu iako još nije otvorio skladište. Ako roba nije bila u svojini prodavca, odmah počinje održaj.

TRADITIO BREVI MANU Gaius, D. 41. 1. 9. 5: Nekada je dovoljna sama volja vlasnika pa da se i bez tradicije prenese svojina. Na primer, ako ti prodam stvar koju sam ti ranije dao na poslugu ili u zakup ili u ostavu: iako je iz tog razloga [kupoprodaje] tebi ne predajem, time, što je ona kod tebe po jačem pravnom osnovu kupoprodaje, učinio sam je tvojom.

MANCIPATIO Gaius, Institutiones 1. 119: Kao što smo već rekli, mancipacija je vrsta prividne prodaje, koja takođe spada u ustanove svojstvene rimskim građanima. Ona se obavlja na sledeći način: u prisustvu najmanje pet svedoka, punoletnih rimskih građana i još jednog čoveka istog pravnog položaja koji drži bronzani teg i koji se zove libripens, a onaj koji preuzima stvar, držeći bronzani predmet kaže: “Tvrdim da je ovaj čovek moj po kviritskom pravu i neka mi bude prodan ovom bronzom i bronzanim tegom. ” Zatim bi bronzanim predmetom udario o teg i predao onom od koga je pribavio mancipacijom na ime tobožnje cene. 120. Na ovaj način se mancipuju i robovi i slobodni, a i životinje koje spadaju u res mancipi, u koje se ubrajaju volovi, konji, mule, magarci, zatim se mogu mancipovati zemljišta kako gradska tako i seoska, ako spadaju u res mancipi, kao što je slučaj sa zemljom u Italiji.

IN IURE CESSIO Gaius, Institutiones 2. 24: In iure cessio se obavlja na sledeći način: pred magistratom rimskog naroda, kao što je pretor [ili upravnik provincije], onaj koji pribavlja svojinu, držeći stvar u ruci kaže sledeće: “Tvrdim da je ovaj rob moj po kviritskom pravu”, zatim, pošto je izvršio vindikaciju, pretor pita onog koji prenosi svojinu da li će osporavati kontravindikacijom, ukoliko ovaj kaže da neće ili ćuti, dosuđuju stvar onom koji je vindicirao; i to se naziva legisactio. Ovaj postupak se može obaviti u provincijama pred njihovim upravnicima. 25. Ipak se najčešće i gotovo uvek služimo mancipacijama. Ono što možemo obaviti sami pred prisutnim prijateljima, niti je zgodno niti je potrebno da sa većim teškoćama obavljamo pred pretorom ili upravnikom provincije. .

28. Jasno je da se bestelesne stvari ne mogu preneti [neformalnom] predajom. 29. Ali, gradske zemljišne službenosti mogu se preneti samo ustupanjem na sudu (in iure cessio), a seoske službenosti mogu i mancipacijom. 30. Plodouživanje se može prenositi samo putem in iure cessio. Vlasnik može na drugog preneti pravo plodouživanja, a za sebe zadržati samo golu svojinu. Ako sam plodouživalac ustupanjem na sudu prenese na sopstvenika plodouživanje, službenost se od njega odvaja i utapa u pravo svojine. Ako prenese službenost na drugoga, on ipak zadržava svoje pravo, jer se smatra da je ovo ustupanje ništavo. . 33. Kada smo tvrdili da se plodouživanje može pribaviti samo putem in iure cessio, nismo to bez osnova rekli, iako se i mancipacijom može preneti ono što je moguće izdvojiti iz svojine koja se prenosi mancipacijom; tada se, naime, ne ustanovljava plodouživanje mancipacijom, nego se ono zadržava iz mancipovane svojine, tako da jednom pripada plodouživanje, a drugom svojina. 34. I zaostavština se može pribaviti jedino ustupanjem na sudu (in iure cessio). )