ovek i klima Klima na Zemlji se stalno

Čovek i klima Klima na Zemlji se stalno menja. Neke promene posledice su izmene ugla ose Zemljine rotacije i manifestuju se u velikom pregrevanju pojedinih delova Zemlje, praćenom sušama, šumskim požarima, povlačenjem lednika, otapanjem leda u polarnim predelima i porastom nivoa Svetskog mora, ili, nasuprot tome, u katastrofalnim padavinama i poplavama. Znatno veće promene nastaju pod uticajem čoveka menjaju se: sastav atmosfere, bilans zračenja i toplote na Zemlji, javlja se efekat staklene bašte, kisele kiše, ozonske rupe. . .

Zagađenje vazduha • Zagađenost vazduha predstavlja prisustvo jednog ili više zagađivača u količinama, sa osobinama i vremenom trajanja koji su štetni za živi svet. • Glavni izvori aerozagađenja su sagorevanje fosilnih goriva, industrija, rudarstvo, spaljivanje čvrstog otpada i radioaktivno zagađenje. • Među zagađivačima najčešći su: jedinjenja sumpora, ugljen-monoksid, ugljen-dioksid, ugljovodonici, oksidi azota, olovo, razne čvrste čestice. . . • Problem zagađenja vazduha postao je posebno izražen u 20. veku, usled nagle urbanizacije, industrijalizacije i razvoja saobraćaja. Posle katastrofe u Londonu 1952. god. Kada je smog odneo preko 4000 života, doneti su prvi zakoni za sprečavanje zagađenja vazduha. • Čestice aerosoli koje se pojavljuju u čvrstom i tečnom agregatnom stanju menjaju vremenske prilike u nižim delovima atmosfere. One utiču na smanjenje Sunčeve radijacije, povećanje padavina, stvaraju izmaglicu i smanjuju vidljivost.

• Zagađivači mehanički i hemijski deluju na razne materijale i predmeteubrzavaju koroziju metala, oštećuju i narušavaju izgled kulturno-istorijskih spomenika i drugih građevinskih objekata. Ugrožava se vegetacija i dolazi do njenog sušenja i uništavanja. Ugrožava se i zdravlje ljudi. Zagađen vazduh najviše utiče na respiratorni sistem, a preko krvi oštećuje mnoge organe u organizmu. Atomske bombe i nuklearne elektrane unose u atmosferu ogromne količine štetnih radioaktivnih čestica, od čijeg zračenja je broj dece rođene s nedostacima i s malignim oboljenjima u stalnom porastu. • Na globalnom nivou kontrolu sprovode Svetska meteorološka organizacija (WMO) i Svetska zdravstvena organizacija (WHO) u okviru programa Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine. Kod nas kontrolu vrše nadležne hidrometeorološke službe.

Globalno zagrevanje • Vodena para, ugljen-dioksid, azot-dioksid, metan i drugi gasovi u atmosferi imaju osobinu da apsorbuju samo radijaciju infracrvenih zraka (sa Zemlje) i tako sprečavaju njeno hlađenje, dok ultraljubičasto Sunčevo zračenje ne upijaju. Upijajući infracrvenu radijaciju oni je delimično ponovo emituju i na taj način dovode do povišenja temperature vazduha i to se naziva efekat staklene bašte. Za stvaranje ovog efekta najveći značaj ima ugljen-dioksid koji može da se zadrži u atmosferi preko 100 god. • Ugljen-dioksid nastaje sagorevanjem fosilnih goriva i na Zemlji godišnje se emituje oko 9 milijardi tona. Polovina ostaje u atmosferi, dok drugu polovinu upiju Svetsko more i biljke. Koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi se stalno povećava i porast poslednjih 130 god. iznosi 22%. Ukoliko se nastavi ovim tempom sredinom 21. veka njegova količina u atmosferi biće udvostručena.

• Kao posledica efekta staklene bašte javlja se porast globalne temperature vazduha na Zemlji, a poslednjih 150 god. Ona se povisila za 0. 7 0 C, ali ne jednako na čitavoj planeti. Najveći porast temperature je oko Antarktika gde je najveća količina leda na Zemlji, što je dovelo do porasta nivoa Svetskog mora, koji god. Iznosi 1. 2 mm. Ako bi se nastavilo tim tempom nivo Svetskog mora porastao bi do sr. 21. veka za 40 -60 cm. U tom slučaju bili bi ugroženi mnogi primorski gradovi i niske plodne ravnice u deltama velikih reka.

Kisele kiše • Zbog velike potrošnje uglja, nafte, naftnih derivata i prirodnog gasa, udeo sumpor-dioksida i azotnog oksida među zagađivačima vazduha u stalnom je porastu. Zajedno sa povećanim količinama ugljen-dioksida, ugljenmonoksida, azotnog oksida i dima u uslovima gradske magle mogu izazvati masovno trovanje ljudi. • Veću opasnost predstavalja to što sumpor-dioksid i azot-oksid u dodiru s vodom prelaze u sumpornu i azotnu kiselinu koje uništavaju i oštećuju sve površine na koje padnu. Ova pojava u vreme izlučivanja padavina označena je kao kisele kiše. • Posledice: sušenje šuma, uništavanje živog sveta u jezerima, delimično oštećivanje vegetacije, doprinose okiseljivanju zemljišta. . . U četinarskim šumama drveće najpre izgubi iglice, a potom se osuši. • Kisele kiše su najviše izražene u Kanadi, SAD, Skandinaviji, zapadnoj i sr. Evropi. • Kisele kiše ugrožavaju i podzemne vodene resurse i to je velika patnja za vodene zalihe budućih generacija.

Uništavanje ozonskog omotača • Ozon štetno deluje na organizam čoveka. Njegova količina u vazduhu povećava se s visinom i dostiže maksimum u stratosferi. Ozon ima osobinu da upija UV zrake i na taj način štiti živi svet na Zemlji od prekomerne Sunčeve radijacije. • U poslednjih nekoliko decenija primećeno je oštećenje ozonosfere. Na nekim mestima ona je veoma razređena i ti delovi atmosfere nazivaju se ozonske rupe. Ozon je najoštećeniji iznad jugoistočne Australije, Novog Zelanda, Antarktika i Arktika. • Osnovni uzrok uništavanja ozonskog sloja je emitovanje CFC (hlorfluorougljovodonik) jedinjenja, koja sadrže atome hlora, fluora, broma i ugljenika. U dodiru sa ozonom oni mu pri hemijskim reakcijama uzimaju jedan atom pretvarajući ga u O 2 koji gubi moć upijanja UV zraka. Jedan atom hlora uništi do 100000 molekula ozona. • CFC jedinjenja se nalaze u raznim sprejevima, rashladnim i protivpožarnim uređajima i mlaznim avionima. • Svake god. koncentracija CFC jedinjenja raste za 5%. Međunarodna zajednica donela je 1985. god. u Beču konvenciju o zaštiti ozona.