Raunari Istorija raunara Vekovima su ljudi pokuavali da

Računari Istorija računara

Vekovima su ljudi pokušavali da olakšaju i ubrzaju izračunavanje matematičkih problema. U IX veku se pojavilo mnoštvo novih teorija u oblasti matematike i fizike, koje nisu mogle biti proverene zbog zamašnosti matematičkih proračuna. Pojavom kompjutera (elektronskih uredjaja za skladištenje i obradu podataka) ubrzan je tehnološki i informativni razvoj civilizacije. Za razliku od od pronalazaka za koje se tačno zna ko ih je i kada izumeo, za kompjuter se teško može imenovati samo jedna osoba kao pronalazač. Kao začetnik informatike smtra se Britanac Čarls Bebidž (Charles Babbage, 1792 -1871). On je izmislio diferencijalnu i analitičku mašinu za računanje.

Diferencijalna mašina je zamišljena za računanje četiri aritmetičke radnje: sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje. Analitička mašina je zapravo pretača današnjeg računara, zamišljena za nalaženje rešenja bilo kog matematičkog izraza, za koji znamo redosled operacija pomoću kojih taj izraz može biti rešen (danas skup operacija odredjenog redosleda nazivamo algoritam).

Prvi programer je zapravo programerka: Ada Bajron Lavlejs (Ada Bajron , Lovelace, 18151852). Ada je bila inspirisana Bebidžovim radom i verovatno je prva osoba koja je pronikala u neverovatne mogućnosti Bebidžove analitičke mašine. Napisala je rad o Bebidžovoj “Analitičkoj mašini” koji se smatra prvim tekstom koji opisuje proces danas poznat kao kompjutersko programiranje. Ona je predvidela i da će analitičke mašine služiti za komponovanje muzike, doduše za to će biti potrebno da protekne čitav jedan vek.

Alen Tjuring (Alan Turing, 1912 -1954) je još jedna karika u lancu zahvaljujući kojem je pronađen računar. Tjuring je tokom drugog svetskog rata bio angažovan na problemu dešifrovanja nemačkih tajnih poruka. Njegov pristup tom problemu zasnivao se na iznalaženju mašine koja će biti u stanju da reši svaki problem predstavljen nizom elementarnih operacija, a njena memorija je trbalo da bude dovoljno velika da može da skladišti instrukcije potrebne za račun. On je dao jedan apstraktni model takve mašine znan kao “ Tjuringova mašina”.

Dzon fon Nojman (John von Neumann , 1903 -1957 ) je dao osnovne principe arhitekture današnjih računara. On je pravio razliku imedju materijalnog dela računara - hardvera (hardware) i softvera (software) odnosno programskog dela računara. On 1943. počinje sa radom u laboratoriji Los Alamos gde 1944. zajedno sa Dzon Moklijem (John Mauchley) i Dzon P. Ekertom (John P. Eckert) radi na projektu EDVAK (EDVAC). Oni su smislili prvi potpuno elektronski računar koji je radio na osnovu unapred zadatog programa.

Hard-disk Svim korisnicima personalnih računara dobro je poznat termin "harddisk" ili tvrdi disk, koji je neizbežna komponenta svih savremenih računara. Hard-disk, kako se najčešće naziva i kod nas, služi za memorisanje svih vrsta podataka koje korisnik želi da sačuva na svom računaru prenevši ih sa mreže ili stvarajući ih na svom računaru. Podaci zabeležani i sačuvani na hard-disku mogu biti i obrisani. Na hard-disku se pre svega nalazi zabeležen operativni sistem računara. Pored toga, na savremenim hard-diskovima može da se zapiše (a zatim i obrađuje) količina podataka koja ne može da stane ni na više desetina CD-a, tj. takozvanih kompakt-diskova.

Beleženje i iščitavanje ubeleženih podataka zasnovano je na elektronskom manipulisanju magnetnim promenama na tankim okruglim pločama koje se nalaze unutar tvrdog diska. Savremeni hard-diskovi su veličine manje džepne knjige, a u njima se, poređane jedna do druge, nalaze aluminijumske ploče prekrivene velikim brojem sitnih magnetnih zrnaca. Iznad i ispod svake ploče nalazi se "glava" njenog magnetnog pisača koji može da služi i kao čitač. Čitač, odnosno pisač, podseća na ručku gramofona, tj. nosač gramofonske igle, ali za razliku od njegovog funkcionisanja, čitači tvrdog diska lebde iznad svojih ploča na rastojanju koje je 5 000 puta manje od debljine prosečne ljudske dlake. Sa tako malog rastojanja (manjeg od dva stota dela mikrona) vrši se čitanje stanja magnetnih zrnaca na odgovarajućoj ploči, ili pak pogodno namagnetisavanje odnosno razmagnetisavanje istih zrnaca pomoću električnih struja koje protiču kroz glavu pisača/čitača.

Procesor Sada ćeš saznati nešto više o procesoru, mozgu računara. Prvo, da se upoznamo: Sa ovolikim brojem pipaka, više liči na nekog pauka, a ne mozak, zar ne? Srce ovog procesora je mala poluprovodna pločica napravljena od materijala koji se zove silicijum. Nju sačinjava veliki broj tranzistora (nekoliko miliona!) Naučnici pokušavaju da naprave sve manje tranzistore, kako bi ih stalo što više na pločicu iste veličine. Povećanjem broja tranzistora u srcu procesora, povećava se i njegova brzina rada. Da bi se ostvarila što brža komunikacija sa ostalim delovima računara, napravljeni su pipci koje vidite i koji su u vezi sa pločicom silicijuma (srcem procesora). Što je broj pipaka veći, to procesor lakše može da komunicira sa većim brojem delova računara odjednom. Današnji najmoćniji i najbrži računari imaju veliki broj tranzistora i pipaka na svojim procesorima.

Ali, kako to sve radi? Da bi Vam objasnili, upoznaćemo jednog dečaka koji se zove Milanu su roditelji kupili računar. On, osim što voli da crta i igra igre na računaru, voli da piše bajke, jer želi da postane pisac kada poraste. Da vidimo kako se, kada Milan nešto otkuca na tastaturi, ta slova pojave na monitoru: * prvo, Milan pritisne neki taster na kojem je ispisano slovo, recimo A

* tastatura pošalje signal procesoru (mozgu računara) da je pritisnuto slovo A, koji procesor primi i počne da obrađuje

posle obrade signala, procesor pošalje drugi signal delu računara koji služi za crtanje (grafički procesor). Grafički procesor, zatim, pošalje monitoru signal da iscrta slovo A

na monitoru se iscrta slovo A i tako svaki put kada Milan pritisne neki taster da bi nešto napisao.

Procesor ne služi samo da bi napisao ono što Milan otkuca, već tokom rada može da rešava veoma teške zadatke, da računa sa velikim brojevima i da obrađuje ogroman broj podataka. Danas je skoro nezamislivo da se mnogi poslovi obavljaju bez korišćenja računara i njegovog mozga - procesora. Računari su u upotrebi u mnogim oblastima naših života: u našim domovima, poslovanju, industriji i pomažu nam da određeni zadatak uradimo brže, bolje i lakše.

Miš Kada nam neko pomene reč "miš", mnogi od nas zamisle slatko malo stvorenje, slično ovom na slici.

Međutim, danas ćemo, zajedno sa Milanom, saznati nešto više o potpuno drugačijem mišu od ovog na slici. Reč je o računarskom mišu koji Milan svakodnevno koristi i koji mu u mnogome olakšava korišćenje računara. Saznaćemo i nešto više o načinu njegovog funkcionisanja. Ali, prvo, da vidimo kako računarski miš izgleda:

Mnogi će primetiti da su i ovi primerci prilično slatki. Milan ima računarski miš sličan ovom plavom primerku: oblog je oblika, ima dva tastera i jedan točkić između njih. Zbog svog oblog izgleda i dugačkog kabla za povezivanje sa računarom koji podseća na rep, izumitelji ove veoma funkcionalne spravice su uređaj nazvali "miš" pošto ih je podsećao na pravog miša kojeg smo imali priliku da vidimo na početku. Iako je računarski miš zamišljen još 60 - ih godina prošlog veka, prvi primerci za širu upotrebu su se pojavili zajedno sa Apple Macintosh (Mekintoš) računarima tek 1984. godine i od tada su postali nezamenljiv deo svakog računara na svetu.

Danas je nezamislivo da se računar koristi bez ove korisne spravice, a razlog velikog uspeha miša je njegova prirodna konstrukcija i lakoća korišćenja: dovoljno je da spustite šaku na miša, pomerite ga u jednu stranu i strelica na ekranu će pratiti pokrete Vaše ruke. Zatim klik sa jednim od tastera miša i to je to: već ste otvorili neki prozor, startovali program ili počeli da slušate svoju najomiljeniju muziku! Zvuči kao da se u njemu dešava prava magija, ali način funkcionisanja miša je zaista prost:

Ako okrenete miša naopako, primetićete da se na njegovom donjem delu nalazi mala kuglica:

Uloga ove male kuglice je da pri pomeranju miša ostvaruje kontakt sa površinom na kojoj se miš nalazi. Pomeranjem miša okreće se i kuglica, a elektronika koja se nalazi unutar kućišta miša (mali elektronski čip i nekoliko senzora za pokrete) se brine o tome da se pokreti Vaše ruke pretvaraju u signale koje računar može da razume. Da bi vam bolje objasnili, zamolili smo Milana da otvorimo miša (nemojte ovo raditi kod kuće) i zavirimo u njegovu unutrašnjost:

Sada možemo mnogo bolje da vidimo (koristićemo boje da bi bolje razaznali delove): u sredini možete primetiti kuglicu (žute boje) koja je u kontaktu (dodiruje ih) sa dva valjka napred i sa strane (crvene boje). Ovi valjci su veoma važni, jer kada pomeramo miša, okreće se kuglica koja okreće jedan ili oba valjka. Specijalne diode (to su senzori obojeni roze bojom) osetljive su na pokret i mogu da detektuju kada se jedan od ova dva ili oba valjka obrću. Ukoliko dođe do obrtanja valjaka, senzori će proizvesti električni impuls i poslati ga čipu (zelene boje), koje će čip zatim pretvoriti u računaru razumljiv signal.

Kada se impulsi pretvore u računaru razumljiv signal, čip ga pošalje računaru preko dugačkog kabla koji liči na rep pravog, živog miša. Kada signal stigne u računar, on se dodatno obradi u centralnom procesoru računara koji zatim izda naredbu grafičkom podprocesoru da pomeri strelicu na ekranu u istom smeru kao što smo i mi pomerili miša. I tako svaki put kada pomerite miša. Kada ste pomerili strelicu na željeni deo ekrana, možete aktivirati neku opciju unutar programa koji koristite, koristeći jedan od dva namenska tastera, koje miš takođe poseduje. Oni se nalaze na prednjem delu miša i mnogi ih nazivaju "levi taster" i "desni taster" miša (obojeni plavom bojom), ali ste Vi to već znali, zar ne? : )