ISTORIJA Francuska Deklaracija o pravima oveka i graanina

ISTORIJA Francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine Učenici: Pešić Aleksandra Šakota Bojana Nadoški Ema Stanković Sara II 7 Prof. Biljana Tubić mart 2014.

v Deklaracija prava čoveka i građanina (fr. La Déclaration des drits de l'homme et du citoyen) je jedan od najosnovnijih dokumenata Francuske revolucije, koji određuje pojedinačna i kolektivna prava naroda prema državi. Usvojen je od strane Ustavotvorne skupštine (fr. Assemblée Nationale Constituante) 26. avgusta 1789. godine kao prvi korak ka donošenju Ustava.

v v Principi deklaracije se zasnivaju na načelima prosvetiteljstva kao što su individualizam, društveni ugovor Žan-Žaka Rusoa, načelo podele vlasti barona Monteskjea. Takođe se zasniva na američkoj Deklaraciji o nezavisnosti i Deklaraciji prava Virdžinije, koji pak počivaju na engleskom Zakonu o pravima od 1689. godine. Slično američkoj Deklaraciji nezavisnosti, francuska Deklaracija prava čoveka i građanina teži univerzalnom karakteru. Taj univerzalni karakter se prepoznaje u činjenici da ova Deklaracija pripisuje osnovna prava, ne samo francuskim građanima, već svim ljudima bez izuzetka.

Deklaracija prava čoveka i građanina v Ova Deklaracija je u istorijskom pogledu dobila veliki značaj jer su njena predmetna načela u datim okolnostima predstavljala najviši domet revolucionarnih a istovremeno realno ostvarivih težnji i stremljenja. Revolucionarni kontekst u kojem je nastala, burna istorijska zbivanja, tragovi koje je ostavila u Evropi u vidu ukidanja feudalne, apsolutističke monarhije, sve je to skupa uzdizalo pravno – istorijsku vrednost ovog dokumenta. Ona je predstavljala pogrebni čin starog društvenog poretka. v Bavi se okolnostima koje su dovele do nezadovoljstva postojećim poretkom stvari. v Ako se posmatra sam razvitak ideje ljudskih prava u liberalnim ustavima Evrope prošlog veka, uticaj Deklaracije je očigledan. Francuski pisci su razvili ideju , široko prihvaćenu u Evropi, da svaki ustav kao osnovni akt zemlje čine dve vrste odredbi – odredbe o organizaciji vlasti i odredbe o osnovnim pravima građana – to i kao i da te dve vrste odredbi nisu iste važnosti.

v v Sva prava iz Deklaracije izvode se iz Osnovnih prava čoveka, po Deklaraciji su ta osnovna prava prirodna, neotuđiva, nezastariva i sveta. Manje obraćanje pažnje na sudsku zaštitu u Deklaraciji možda se može objasniti uticajem Monteskjeove ideje da je u poređenju sa druge dve vlasti sudska vlast nevidljiva i stvarno nikakva vlast (invisible et nulle) Pojedina prava koja se ne pominju u Deklaraciji iz 1789. godine sadržana su u prvom odeljku Ustava iz 1791. godine kojim je zapravo izvršena revizija - odnosno dopuna Deklaracije; npr. Deklaracija garantuje samo slobodu savesti ali ne i veroispovesti dok Ustav dopunjuje da je prvom slobodom obuhvaćena i druga Utisak o individualističkom karakteru Deklaracije samo je pojačan odsustvom socijalnih prava u njoj

Članovi Član 1. Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i ravnopravni. Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi. Član 2. Cilj svakog političkog udruživanja je očuvanje prirodnih i večitih prava čoveka. Ta prava su: sloboda, vlasništvo i otpor ugnjetavanju. Član 3. Svaki suverenitet u suštini počiva na narodu. Nijedno telo, nijedan pojedinac ne mogu sprovoditi vlast koja ne potiče iz naroda. 4. Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti ono što nije Član na štetu drugima. Tako, izvršavanje prirodnih prava svakog čoveka ima jedinu granicu u uživanju svih prava drugih pripadnika društva; te granice mogu biti utvrđene samo zakonom.

Član 5. Zakon sme zabranjivati samo delovanja škodljiva za društvo. Član 6. Zakon je izraz opšte volje. Svi građani imaju pravo lično ili po svojim predstavnicima učestvovati u njegovom stvaranju. On treba biti isti za sve, bilo da štiti ili da kažnjava. Budući da su svi građani pred zakonom jednaki, svi imaju jednaka prava na sve počasti, mesta i javne službe, prema svojim sposobnostima, i bez drugih razlika osim onih što proizilaze iz njihovih vrlina i njihove nadarenosti. Član 7. Niko ne može biti optužen, uhapšen ili pritvoren osim u slučajevima koje određuje zakon i na zakonom predviđen način. Oni koji potiču, požuruju, izvršavaju ili čine da drugi izvršavaju samovoljne odluke, moraju biti kažnjeni; ali svaki građanin pozvan ili predan sudu na osnovi zakona treba se tome pokoriti, a pružanje otpora tome je kažnjivo.

Član 8. Zakon sme ustanoviti samo kazne tačne i očito potrebne i niko ne može biti kažnjen osim po zakonu ustanovljenom i objavljenom prije počinjenog prestupa i legalno primenjenom. Član 9. Svaki čovek smatra se nedužnim sve dok nije proglašen krivim. Ako je pritvor nužan, zakon mora garantovati zaštitu njegove ličnosti. Član 10. Niko ne može biti pozvan na odgovornost zbog mišljenja, pa i religioznoga, ukoliko njegovo iskazivanje ne ometa javni red utvrđen zakonom.

Član 11. Slobodno iznošenje misli i mišljenja je jedno od najdragocenijih prava čoveka; svaki građanin može govoriti, pisati i štampati slobodno osim ako te slobode ne zloupotrebljava u slučajevima utvrđenim zakonom. Član 12. Garancija prava čoveka i građanina zahteva javnu silu: ta sila je dakle stvorena za boljitak svih, a ne za posebnu korist onih kojima je poverena. . . Član 13. Za održavanje javne sile i trošak uprave potreban je javni opšti porez; on treba biti jednako raspoređen na sve građane, vodeći računa o njihovim mogućnostima.

Član 14. Svi građani imaju pravo ustanoviti, sami ili preko svojih predstavnika, nužnost javnog doprinosa, slobodno nadzirati njegovu primenu, te odrediti njegovu količinu, stopu, uterivanje i trajanje. Član 15. Društvo ima pravo od svakog javnog službenika tražiti izveštaj o njegovom poslovanju. Član 16. Nijedno društvo u kojem obaveza prava i deobe vlasti nije određena, nije Ustavno Društvo. Član 17. Vlasništvo je nepovredivo i sveto pravo i niko ga ne može biti lišen osim u slučaju zakonom predviđene i očite javne nužde, uz uslov pravedne i predviđene odštete

Literatura v sr. wikipedia. org v Poreklo Deklaracije prava čoveka i građanina, Georg Jelinek, 1919. godina, III izdanje v Pravni značaj francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine, Naučni skup sa međunarodnim učešćem Singerija 2009. godine, Emina Huseinspahić