MLADI U TRANZICIJI IZMEU PORODICE POREKLA I PORODICE

MLADI U TRANZICIJI: IZMEĐU PORODICE POREKLA I PORODICE OPREDELJENJA Marija Slavković Silvija Savić

� Prema Leni Alanen generacija je termin kojim se jedna uzrasna grupa razlikuje i odvaja od drugih društvenih grupa i konstruiše se kao socijalna kategorija delovanjem određenih odnosa podele, razlike i nejednakosti između kategorija. � Generacija se u odnosima roditelja i dece javlja i kao strukturalni i kao relacioni koncept. � Generacijska struktura je mreža veza među generacijskim položajima koja uzročno utiče na delovanje njihovih nosilaca dok je povratno pod uticajem tog delanja. � Konstrukcija ovog pojma podrazumeva odeljenost sa drugim društvenim grupama. Za razliku od toga, porodica se u odnosu na generacije javlja kao specifično polje društvenosti- njen koncep i stvarnost počivaju na povezanosti i odnosima generacija.

� Buchner ističe da deca danas ranije prelaze u adolescenciju i samim tim pristup svetu odraslih im postaje ranije dostupan. � Promena u konstrukciji generacija u porodici praćena promenom u njihovim odnosima. � Liberalizacija roditeljstva što ima posledicu na odnose moći i socijalne kontrole unutar porodice: sve je manje autoritarnog podizanja dece sa striktnom kontrolom. � Smanjenje obaveza i tendenciju da se ravnoteža moći pomera u korist dece. � Paradoksalna tendencija da mladi ljudi imaju više zahteva za autonomijom dok su istovremeno duže zavisni od svojih roditelja. � Atmosfera u porodici je pod opterećujućim uticajem različitih problema. Nesigurni roditelji koju svoju decu doživljavaju kao ugroženu, osećaju još jaču potrebu da ih zaštite od okoline koju opažaju kao štetnu i rizičnu. Iz toga proističe značajno ograničenje detetove autonomije odnosno infantilizovana mlada osoba Razvija se sindrom produženog detinjstva koje često ima za posledicu disfunkcionalne odnose i dezintegrativne procese u porodici.

� Jedno od pitanja u okviru istraživanja je imalo za cilj da otkrije značaj koji pojedinac pripisuje svojoj porodici u poređenju sa drugim bliskim odnosima. Od 5 ponuđenih opcija, većina ispitanika se opredelila za tri: � 1. Apsolutni značaj- moja porodica je sve što mi je u životu potrebno, � 2. Primarni značaj- mada su i drugi odnosi važni, porodica mi je ipak važnija, � 3. Jednaki značaj- vezan sam za porodicu, ali ima i drugih ljudi koji su mi podjednako bliski. � Većina ispitanika se opredelila za jednaki značaj (40%) ili primarni (38%). � Značaj porodice raste sa uzrastom ispitanika tako da se najstariji više opredeljuju za opciju primarnog značaja. � U doživljaju porodice ne postoji bitna razlika između najmlađe i srednje generacije. � U odnosu na bračni status: neoženjeni/neudati opredeljuju se najpre za opciju jednakog značaja.

� Mladi su zatim pitani da procene šta se dešavalo sa materijalnim stanjem njihovih porodica tokom 90 ih godina. U ukupnom uzorku, 42% smatra da se materijalni položaj njihove porodice veoma pogoršao, 29% smatra da se donekle pogoršao, dok 3% smatra da im se položaj donekle poboljšao. � Posmatrano prema uzrasnim grupama, nema značajnih razlika. � Među roditeljima i onima koji to nisu male su razlike: 45% onih koji su roditelji smatra da im se položaj pogoršao, a 41% koji nisu roditelji smatraju isto. � Odgovori na pitanje o dominantnom osećanju u odnosu na vlastite život i živote svoje porodice pokazuje veoma pesimističnu sliku: najveći procenat opredelio se za odgovor doživljaj oskudice i uskraćenosti (27%), zatim doživljaj straha i i zabrinutosti (25%). � Gledano po uzrastu, sa starošću opada opcija doživljaj sigurnosti i zadovoljstva. Opcija oskudica/uskraćenost javlja se podjednako u svim generacijama. Opcije strah/zabrinutost i bespomoćnost/neizvesnost rastu sa starošću ispitanika. � Postoji razlika među ispitanicima koji jesi i koji nisu roditelji: dok u sličnom broju navode doživljaj oskudice i uskrećenosti, roditelji u većoj meri navode strah/zabrinutost i bespomoćnost/neizvesnost u poređenju sa onima koji nemaju decu

� Autonomija i kontrola posmatrane su kroz analizu ispitanikove percepcije odnosa sa roditeljima, kao I aktivne I pasivne strategije suočavanja sa onjihovim ponašanjem. � Jedna trećine ispitanika smatra da nije bila izložena navedenim oblicima roditeljske kontrole, I da nije koristila strategije kako bi ih izbegla � Kod drugih ispitanika ističe se pasivna strategija izbegavanja kontrole I potencijalnog konflikta putem laži, najviše kod devojaka, što se objašnjava dominantnom patrijarhalnošću koja im postavlja veća ograničenja, što one pokušavaju da izbegnu. � Sveukupno, 60% ispitanika tvrdi da ovu strategiju nije koristilo. � Paternalizam dominira u odnosima između ispitanika I roditelja nezavisno od pola I uzrasta; protivrečenje, mešanje u donošenje odluka I rešavanje porodičnih problema u većini slučajeva je negativno sankcionisano � Mladi ili koriste pasivne strategije izbegavanja konflikta (ne komuniciraju o problemima) ili ulaze u direktan konflikt kako bi uticali na proces donošenja odluka � Klaster analiza, u kojoj su tri grupe formirane na osnovu uzrasta I postojanja kontrole u odnosu potomak-roditelj, pokazala je da je kontrola u prethodnim vremenskim periodima bila intenzivnija I da ne postoji razlika između generacija kada je u pitanju struktura porodičnih odnosa. � U klasteru u kome nije bilo kontrole, otpora I konflikata, veći je bio značaj porodice, a intenzivniji doživljaj sigurnosti I zadovoljstva.

� Raspodela kućnih poslova je važna za proučavanje odnosa I distribucije uloga u porodici. � Majke obavljaju veliku većinu kućnih poslova, povremeno uz pomoć svog supruga I deteta, pri čemu devojke u pomoći učestvuju minimum dva I po puta češće nego mladići. � Kod svih poslova u domaćinstvu sa godinama ispitanika raste učešće. Ukoliko je ispitanik u braku, postoji značajna razlika u podeli poslova kada par živi sam, I kada živi sa roditeljima. � U samostalnom domaćinstvu većinu poslova obavlja isključivo supruga, dok se ostali ravnomerno dele; međutim, u proširenim domaćinstvima te poslove ona deli sa svekrvom ili majkom (pri čemu mlađa osoba dobija veći deo posla), dok učešće supruga značajno opada. � Paternalizam u novoosnovanoj porodici mlade osobe postaje čist patrijarhalni oblik sa asimetričnom podelom rada, što znači da se reprodukuje rodni obrazac iz roditeljske porodice – uvećava se procenat poslova koje obavlja mlada žena. Ova asimetrija je još izraženija u sve učestalijim proširenim domaćinstvima. � Iako je većina ispitanika ocenila materijalni status svog domaćinstva kao “srednji” (može se obezbediti osnovno, nešto uštedeti, ali ne i kupovati za domaćinstvo), podaci ukazuju na izuzetno nepovoljnu sliku materijalnog, te I stambenog statusa, a samim tim I na malu verovatnoću potpunog osamostaljivanja. � Više od dve trećine ispitanika izdržavaju roditelji, dok 15% (uključujući I osobe koje ostvaruju sopstveni prihod) pomažu roditelji. � Mladi su uglavnom finansijski nesamostalni, što nepovoljno utiče na pronalaženje sopstvenog prostora (dobri prihodi se percipiraju kao važan preduslov)

� Stambena situacija takođe je u korelaciji je sa veličinom grada u kome ispitanik živi; u manjim gradovima, gde je veći je udeo mladih osoba koje imaju sopstveni prostor, a opada udeo podstanara, situacija je značajno bolja u odnosu na veće. � Ukoliko ovi elementarni uslovi za osamostaljenje nisu ispunjeni, mlada osoba neće imati subjektivni doživljaj autonomije u odnosu na porodicu porekla, čemu doprinose i mreže odnosa pomoći i podrške karakteristične za kulturni krug Južne i Istočne Evrope. � Uz nedostatak materijalnih uslova, moguće je da mladi imaju strah od usamljenosti, kao I da od usvojenih tradicionalnih obrazaca koji vezanih za tranziciju u porodicu opredeljenja. � Internalizujući nepovoljnu stvarnost, oni povremeno umanjuju značaj osamostaljenja. Skoro petina osoba uzrasta od 25 do 35 godina tvrdi da im osamostaljivanje trenutno nije bitno, dok je kod mlađih generacija ovaj stav češći (oko jedne trećine). � Sveukupno jedna četvrtina ispitanika smatra osamostaljenje jako važnim, pre svega osobe uzrasta od 25 do 30 godina, ali je samo jedna šestina potpuno samostalna. Kod starijih ispitanika se ovaj udeo znatno uvećava. Polovina ispitanika uzrasta od 31 do 35 godina tvrdi da je potpuno samostalna. � Jedna četvrtina ispitanika izjavljuje da ne bi izabrala da živi sasvim sama pre braka, što je procenat koji raste sa uzrastom. Uprkos tome što se u ovom regionu osamostaljivanje vezuje za partnerstvo I zasnivanje, čak ni osobe koje su u braku ili žive sa partnerom ne ostvaruju potpunu samostalnost; u tom smislu su najuspešniji bračni parovi sa 64%.