KALKULACIJA CENE KOTANJA Kontrola racionalnosti angaovanja kapitala i

KALKULACIJA CENE KOŠTANJA Kontrola racionalnosti angažovanja kapitala i trošenja elemenata proizvodnje pri obavljanju određenog zadatka preduzeća ostvaruje se praćenjem visine, strukture i dinamike pojedinih vrsta troškova. Konačan rezultat uspešnosti u tom kompleksnom, kontinuiranom i posebno važnom procesu i aktivnosti svih zaposlenih u preduzeću ispoljiće se u visini troškova po jedinici proizvoda ili usluge, odnosno visini utvrđene cene koštanja.

POJAM KALKULACIJE Raspoređivanje ukupnih troškova po nosiocima odnosno proizvodima ili uslugama naziva se kalkulacijacene koštanja. Zadatak kalkulacije je da: - obuhvati sve troškove nastale u proizvodnji određenih proizvoda, i - pravilno, tačno i pouzdano ih rasporedi na njihove nosioce odnosno jedinice proizvoda.

CILJ, SVRHA I FAZE KALKULACIJE Osnovni cilj kalkulacije je obračun, odnosno izražavanje i merenje troškova po jedinici proizvoda ili usluge kao nosioca troškova. Svrha kalkulacije cene koštanja proizvoda je pravilno obračunata cena koštanja proizvoda koja omogućava realne nadoknade vrednosti uloženih elemenata proizvodnje čime će se održati materijalna baza konkretne proizvodnje i poslovanja preduzeća. Do strukture cene koštanja odnosno prodajne cene proizvoda po osnovnim elementima dolazi se obuhvatanjem i analiziranjem istih troškova sa različitih aspekata koji se grupišu po sledećim fazama: I faza: Troškovi se grupišu po elementima proizvodnje, II faza: Troškovi se grupišu po mestima nastajanja, III faza: Troškovi se grupišu po načinu obračuna u cenu koštanja, IV faza: Obračun troškova proizvoda, V faza: Obračun troškova realizovanih proizvoda, VI faza: Utvrđivanje prodajne cene realizovanih proizvoda, i VII faza: Utvrđivanje dobitka odnosno gubitka kao razlike između prodajne cene i cene koštanja realizovanih proizvoda.

PRINCIPI IZRADE KALKULACIJE U skladu sa navedenim, kalkulacija cene koštanja izrađuje se prema određenim principima kao načelima koja obezbeđuju da se nastali troškovi pravilno rasporede na njihove nosioce. Ovi principi najčešće se svode da kalkulacija treba da bude: - tačna, - prilagodljiva, - dokumentovana, - pregledna, - pravovremena, - uporediva, i - ekonomična.

VRSTE I METODE KALKULACIJE CENE KOŠTANJA Vrste kalkulacija po: - kriterijumu vremena, - kriterijum načina (metode) izrade kalkulacije, i - kriterijumu obuhvatnosti troškova.

SISTEMI OBRAČUNA TROŠKOVA U ekonomskoj teoriji i praksi, kao i u računovodstvenoj metodologiji najčešće se razlikuju: - sistem obračuna po stvarnim troškovima, - sistem obračuna po planskim troškovima, - sistem obračuna po standardnim troškovima, i - sistem obračuna po direktnim troškovima (Direct Costing).

STVARNI, PLANSKI I STANDARDNI TROŠKOVI Stvarni troškovi su novčani izraz stvarno utrošenih elemenata proizvodnje po stvarnim nabavnim cenama. Kvantitativno su određeni umnoškom ostvarenih utrošaka i njihovih nabavnih cena po kojima su pribavljeni na reprodukcionom tržištu. Planski troškovi predstavljaju planirane troškove za budući obračunski period kao period poslovanja od najčešće jedne godine. Standardni troškovi, utvrđeni naučnom metodologijom, ispoljavaju kao objektiviziran i posebno vredan kontrolnoupravljački instrument ovog segmenta u poslovanju preduzeća. Međunarodnim standardima potencira se njihova uloga u redukovanju troškova i ostvarivanju troškovne konkurentnosti preduzeća.

STANDARDNI TROŠKOVI Jedino standardni troškovi kao novčani izrazi vrednosti standardnih utrošaka po standardnim cenama mogu pružiti sveobuhvatnu, ili bar dovoljnu informacionu podlogu za upravljačko-kontrolne aktivnosti u ovom domenu racionalizacije poslovanja preduzeća. Standardi uvek trebaju da služe praksi, jer su oni i nastali kao rezultat njenih potreba. U praksi se najčešće koriste operativno ostvarljivi standardi, s tim što unapređenje i razvoj poslovanja uslovljava neprekidno revidiranje i podizanje standarda kao merila i instrumenta racionalizacije trošenja kao podsistema ulaganja.

Standardni varijabilni troškovi Međunarodni standardi u upravljanju troškovima Aktuelno privređivanje uslovilo je iznalaženje i drugih modeliteta obračuna po standardnim troškovima, od kojih se ističe metoda obračuna po standardnim varijabilnim troškovima koja se u inostranoj, pogotovo američkoj praksi dokazuje kao izuzetno valjana metoda upravljanja troškovima. U pavcu postizanja konkurentnosti na savremenom tržištu u uslovima globalizacije i integracije svetske privrede, sve je evidentniji izrazito ubrzan razvoj modela međunarodne standardizacije poslovanja. Cilj je postizanje, održavanje i unapređenje tržišne pozicioniranosti preduzeća na svetskom tržištu, zahvaljujući primeni međunarodnih standarda troškova i time ostvarenoj troškovnoj konkurentnosti.

CILJNI OBRAČUN TROŠKOVA Ciljni obračun troškova (Target Costing) je baza savremenog pristupa Ciljnog upravljanja troškovima, a nastao je kao posledica sve složenijeg tržišta i izrazito oštre konkurencije potencirane globalizacijom i integracijom svetske privede. Detaljna analiza, merenje i kontrola troškova u pravcu istraživanja svih mogućnosti njihovog usmeravanja prema redukciji sve do predviđenog ciljnog troška (Target Cost) predstavlja jedan od najmoćnijih mehanizama jačanja konkurentnosti preduzeća. Obračun ciljnih troškova podrazumeva upravljanje troškovima, prvenstveno u najranijim fazama razvoja proizvoda – u fazi istraživanja, razvoja i inženjeringa proizvoda, a kasnije, Kaizen pristupom se obezbeđuje i konačno dostizanje ciljnih troškova.

DELOVANJE ORGANIZACIONIH FAKTORA NA PONAŠANJE TROŠKOVA Svi faktori poslovanja preduzeća su ujedno i faktori visine, strukture i razvojnog toka troškova preduzeća. Izbor organizacionog oblika udruživanja kapitala u vidu – horizontalne, vertikalne ili mešovite integracije predstavlja značajan eksterni uslov privređivanja na koji preduzeće može uticati, sa pozitivnim efektima na redukciju troškova. Izborom optimalne varijante integrisanja, preduzeće će doprineti snižavanju troškova prvenstveno lakšim uslovima nabavke, eliminacijom nekvalitetnih nabavki, stabilnijim i ravnomernijim organizovanjem proizvodnog procesa, kontinuiranim i bržim tokom ciklusa reprodukcije i slično. Time se velikim delom može ublažiti rizik i neizvesnost kompleksnog tržišta, postići viši kvalitet konkretne ekonomije i ostvariti bolja tržišna pozicija preduzeća.

UPRAVLJAČKE MERE U PRAVCU SNIŽAVANJA TROŠKOVA Dejstvo faktora ekonomije u privrednoj praksi je izuzetno kompleksnog, istovremenog, suprotnog, sinergijskog i/ili multipliciranog dejstva. Na nivou preduzeća kao celine, nadležnost za upravljanje troškovima prelazi u delokrug menadžmenta koji svojim ovlašćenjima i poslovnim odlukama, uz pomoć posebnih instrumenata i metoda, odnosno kombinovanjem adekvatnih tehnika upravljanja, utiče na visinu, strukturu i dinamiku troškova. Bazična aktivnost upravljanja troškovima je obezbeđivanje analize kvantiteta i kvaliteta korišćenja elemenata proizvodnje u pravcu njihove racionalizacije. Ako se, i pored preduzimanja svih odgovarajućih upravljačkih akcija i mera, pri čemu organizacione mere predstavljaju prvu i najjeftiniju rezervu rasta kvaliteta ekonomije, nastavi neracionalno trošenje elemenata proizvodnje, praćeno progresijom troškova na višim nivoima korišćenja kapaciteta, jedini izlaz iz takve situacije je instaliranje savremenije tehnike.