Gomilanje otpadnih materija dovodi do Zagaivanja ivotne sredine

Gomilanje otpadnih materija dovodi do: ØZagađivanja životne sredine; ØUništavanja njene ekološke veze; ØNarušavanja zdravlja ljudi; ØNanose ekonomske štete društvu/zajednici; ØUgrožavaju opstanak biljnih i životinjskih vrsta ØUgrožava se opstanak i same ljudske vrste. Pod zagađenjem životne sredine podrazumeva se kvalitativna i kvantitativna promena fizičkih, hemijskih i bioloških komponenata životne sredine (voda, vazduh, zemljište i hrana) koja dovodi do narušavanja zakonitosti ekosistema. Taj proces se u celini naziva DEGRADACIJOM ŽIVOTNE SREDINE

Uzroci zagađenja životne sredine : q. Sve veće korišćenje prirodnih bogatstava q. Proizvodnja raznih hemijskih jedinjenja q. Velika upotreba novih sintetičkih materijala koji se ne mogu razgraditi biološkim i fizičkim metodama q. Sve veća upotreba zaštitnih sredstava u industrijskoj proizvodnji i tehnologiji hrane (aditivi i pesticidi) q. Brzi i nekontrolisani porast ljudske populacije, posebno urbane q. Razvoj industrije.

ETIKA q. Etika zajedno sa estetikom spada u zajedničku oblast filozofije koja se naziva aksiologija ili teorija vrednosti. q Etika se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog. q Etička teorija sadrži bar dve komponente: Øonu koja određuje šta je dobro ili vredno, i Øona koja određuje šta je ispravno. q. Etička dilema je situacija do koje dolazi kada se čini da su dve ili više moralnih vrednosti jednako validne, a kontradiktorne, a od pojedinca se zahteva da napravi najbolji mogući izbor.

TEORIJA DOBROG q. Za dobro, etička teorija može uzeti bilo koju vrednost za koju se zalaže (npr. ljubav, mir u svetu), a razloge za izbor određenih vrednosti skoro uvek argumentuje na neki način. q. Prihvatanje nekih određenih vrednosti za „dobre“ još ne obezbeđuje jednoznačno suđenje pri izboru ispravnih postupaka. q. Jedna etička teorija može za dobro proglasiti npr. ličnu slobodu, a da i dalje nije u svim situacijama jasno kako treba postupati. Zato je potreban drugi deo etičkih teorija - koji određuje ispravno.

TEORIJA ISPRAVNOG q. Zamislimo situaciju u kojoj bi se neka politička grupacija zalagala za smanjenje stepena slobode. q. Postavlja se pitanje, da li, u skladu sa poštovanjem lične slobode, treba toj grupaciju dopustiti da nesmetano radi, što može dovesti do njenog izbora na vlast a to bi dovelo do suzbijanja ličnih sloboda, ili u skladu sa unapređivanjem lične slobode treba zabraniti rad takve grupacije zbog nepoželjnih posledica koje u protivnom mogu iskrsnuti, iako zabranom rada te grupacije kršimo pravo njenih članova na slobodno izražavanje, kao oblik lične slobode. q. Ovde stupa na scenu određenje ispravnog i odgovar na pitanje kako pojedinac ili grupa treba da postupe kada reaguju na dobro tj. vredno.

q. Deontološke teorije grade svoje sudove prema postupcima nevezano od posledica koje postupak izaziva i po njima je najbitnije poštovanje vrednosti. q. Na primer, ako je dobro neprikosnovenost ljudskog života onda bi sud nekoga ko sledi određenu deontološku teoriju mogao da bude: „Nije ispravno ubiti jednog čoveka da bi se spasilo hiljadu drugih jer ni pod kojim okolnostima nije ispravno ubiti čoveka. “

q. Teorije vrline potiču iz antičkog perioda i to prvenstveno od Platona i Aristotela. One procenjuju ispravnost postupka u odnosu na samog učesnika. q. Teorije prava su zastupljene u modernom pravu, na primer „Svako dete ima pravo na obrazovanje. " U ovakvim teorijama nastaju razni problemi, između ostalih da li postoji hijerarhija prava, da li neko ima dužnost i/ili pravo da štiti tuđa prava, da li i koja prava se smeju uskratiti onome ko krši tuđa prava itd.

AKSIOLOGIJA q. Aksiologija – (grč. ἄξιος, aksios – vredan; logos – nauka) je grana filozofije koja proučava teoriju vrednosti, ili vrednosti u najširem smislu i određenju pojma. q. Njen značaj leži u velikom proširenju koje je dala značenju pojma vrednosti i u sintezi kojom je omogućila proučavanje različitih pitanja kao što su ekonomska, pravna, moralna, estetska. q. Pod aksiološkom metodom podrazumevamo ukupnost vrednosnih postavki (principa) i postupaka (sudova) vrednovanja kojima se pozitivno ili negativno ocenjuju npr. pravni odnosi, pravne norme i samo pravno vrednovanje odnosno pravni poredak u celini.

MORAL • Reč moral potiče od latinske reči mos, moris što znači običaj, pravilo, zakon. Moral je nastao sa nastankom ljudskog društva. Svoj razvoj beleži u skladu sa dostignutim nivoom društvenoekonomskog razvoja civilizacije. • Običaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja. Brojni običaji vremenom prerastaju u moralne norme. Upravo zbog toga, postoji opravdanje za tvrdnju da se poreklo morala može naći u običajima.

Moral q. Predstavlja sistem moralnih pravila, skup nepisanih normi koje odredjuju čovekovo ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema sebi samom. q. Podrazumeva pravila ljudskog ponašanja – skup običaja, navika, normi i ponašanja, kojim se ljudi rukovode u svojim postupcima. q. Moralne norme odredjuju ono što je dobro i dostojno čoveka, a zabranjuju ono što je zlo i nedostojno. q. Shvatanja o dobru i zlu se ne mogu odrediti jednom za sva vremena i sve društvene zajednice.

q. Da bi čovek kao praktično biće usvojio moralne norme i po njima se ponašao, da bi formirao vrednosni odnos prema sebi i prema drugim ljudima, mora da donese moralni sud. q. Moralni sud je sud o vlastitom ponašanju, ponašanju drugih ljudi, drugih društvenih grupa i to u odnosu na moralnu normu. q. Sud može biti pozitivan ili negativan. U slučaju da moralna norma bude prekršena, određeno ponašanje uslovilo bi negativan sud, sledi moralna sankcija. q. Moralna sankcija može biti individualna (unutrašnja, npr. griža savesti) i društvena (spoljašnja, npr. prezir, pa čak i isključenje iz društva).

q. MEGARIJANCI, sledbenici EUKLIDA, oglašavaju se stavom da se dobro može zvati mudrost, ideja dobra je apsolutna tajna i može se otrkiti samo putem logičke analize. q. PLATON (4. v. p. n. e. ) zagovara učenje po kome je dobro esencijalni element života. Zlo ne postoji po sebi, već predstavlja nesavršenu refleksiju realnog dobra. Ontološko dobro pojavljuje se u čoveku kao vrlina. U Dialogues Platon piše da se ljudska duša sastoji od tri elementa: intelekta, volje i emocija, i svaka od njih ima posebnu ulogu u produkciji vrline. Vrlina intelekta je mudrost ili samoznanje o okončanju života; vrlina volje je hrabrost, a vrlina emocija jeste samo-kontrola. Apsolutna vrlina je pravda, koja se stiče harmonizacijom posebnih vrlina. q. ARISTOTEL, Platonov učenik, u kasnim decenijama 4. veka p. n. e. objavljuje prvu ETIKU, u kojoj raspravlja o sreći kao vrhovnom dobru i ističe princip umerenosti. Sreća proističe iz osnovnih atrubuta ljudske prirode, iz razuma koji funkcioniše u skladu sa ljudskim moćima. Da bi dostigao sreću, čovek mora da razvije dve vrste navika: prvo, stalnu mentalnu aktivnost koja proizvodi znanje i vodi do kontemplacije, i drugo praktične aktivnsti koje proizvode hrabrost. Govoreći o prinipu “zlatne sredine” ili umerenosti koja predstavlja vodilju u moralnom životu, ističe se da, u celini, umerenost znači odricanje od ekstrema, obilja i oskudnosti.

q q q STOICI razvijaju svoje učenje ( 3. vek p. n. e. ) u vreme rađanja Rimske imperije i zalaska Helenske kulture. ZENON u Grčkoj i CICERON i MARKO AURELIJE u Rimu propovedaju osnovni moralni princip “živeti u skladu sa prirodom, jer priroda je uređena i mudra”, zato se treba odupreti hrabro svim spoljašnjim iskušenjima i teškoćama. HRIŠĆANSKA ETIKA obeležava srednjevekovnu etičku misao. Čovek je biće koje potpuno zavisi od milosti božje, a koja propoveda osnovni moralni princip vladanja”Ćini drugome ono što želiš da on tebi čini”. Vera u intelektualnu moć čoveka, zamenjuje se religijskom verom u Boga. SVETI AUGUSTIN (13. vek) osnivač teološke doktrine o moralu kao posebne moralne vrednosti ili vrline vidi: odricanje, verovanje, milosrđe, oprost i neerotsku ljubav. Ideja greha, praroditeljskog zgrešenja, strah o božje kazne i uskraćivanje rajskog života. RENESANSA je epoha u kojoj se grubo napuštaju moralni kodeksi hrišćanstva. Obnavljaju se helenske ideje o moralu, a princip zadovoljstva postaje dominantni moralni vodič. REFORMIZAM, koji počinje sa Kalvinom u Francuskoj (17. vek) unosi puritanske principe svetovnog života kao vrhunsko moralno dobro. Kontemplacija se ocenjuje kao lenjost duha, a beda tumači kao božja kazna. Indivudalna odgovornost postaje značajnija kategorija, od prihvatanja i poslušnosti, a prihvatanje dužnosti i obaveza načelo vladanja. TOMAS HOBS ( Leviatan, 1651) u raspravu o moralu uključuje kao najvažnija pitanja, problem organizacije društva i političke moći. “Prirodno stanje” države, pre organizacije društvenog života, jeste stanje opšteg rata u kome se svako bori protiv svakog, a pojedinac postaje sebičan, zao i brutalan. Stroga država i dobri društveni ugovori potrebni su da bi se obuzdala ovakva zla priroda čoveka.

q q SPINOZA (Etika, 1677) je u svom etičkom učenju isticao da su sa aspekta večnosti, sve stvari moralno neutralne i samo ljudske potrebe ili interesi određuju granice dobra i zla. Intelektualna ljubav za Boga, koja promoviše moralno načelo da ono što je dobro za mene treba da postane opšte dobro, večnosti jeste posebna moć koja nadilazi moći razuma. ENGLESKI UTOPISTI u okviru teorija o društvu nužno se dotiču učenja o moralu. ADAM SMIT (Teorija o moralnim sentima, 1759) subjektivni etički sisttem u kome se tvrdi da je dobro ono što proizvodi osečanje zadovoljstva i rđavo ono što proizvodi osećanje bola. PROSVETITELJSTVO u Francuskoj niče na temelju oštre kritike novog industrijskog društvo. Čovek je po prirodi dobar, i samo je rđava sredina ta koja kvari humanu prirodu čoveka, beleži ŽAN ŽAK RUSO (Društveni ugovor, 1762). Temelji erozije morala prepoznati su u društvenim temeljima. NEMAČKA KLASIČNA FILOZOFIJA daje najznačajnije doprinose filozofiji morala. IMANUEL KANT (Principi moralnog suđenja, 1785) uvodi kategorički imperativ, kao vrhovni princip na kome se temelji moral. Prema Kantu, bez obzira kako čovek deluje, ponašanje čoveka uvek je određeno slučajem i datim okolnostima: prema tome moralnost, se ne može procenjivati na osnovu posledica koje jedan čin proizvodi, već samo na osnovu namere. Samo namera se može vrednovati kao ispravna i dobra. Kategorički imperativ je princip koji je po sebi ispravan i dobar, i zato namera da se dela na određeni način mora da sledi taj princip: “Delaj tako da princip koji te vodi postane tvoja volja kao univerzalni zakon dobra”.

Platon q. Samo školovan i zreo duh može prosuđivati. q. Vrlina se poistovećuje sa inteligencijom.

Isus q“Bože oprosti im, ne znaju šta rade” q. Jednako poštovanje svih ljudi. q. Na zlo se odgovara dobrom. q. Vrlina se poistovećuje sa ljubavlju.

Bik koji sedi q. Kakvo ste vi društvo kada nemate pisane zakone ? q. Vi belci, pišete svoje zakone da bi ih prekršili. q Mi svoje zakone živimo u sebi”.

Zablude antropocentrične filosofije q Želimo da sve bude uređeno onako kako zahteva naš sopstveni razum. q Trudimo da bolove života pomirimo sa božijom dobrotom. q Jov: Bog stoji sa one strane našeg sitnog dobra i zla.

Nikola Tesla q. Etika nauke je etika uma i duše. q. Etika nije stvar odluke već posvećenosti u poštovanju prirodnih zakona.

Empatija

MORALNE VREDNOSTI q. Moralne vrednosti podrazumevaju isključivost, isključuju relativizam i toleranciju, i nestaju ako se ne uzimaju kao da su apsolutne. q. Primer: Gadim se da jedem pseće meso, i kažem da je to odvratno i da ja nikako ne bih pristao da ga jedem, ja neću istovremeno podrazumevati da to nužno važi i za svakoga drugoga i da je jedenje psećeg mesa nešto je kao takvo nužno neispravno. Nema nikakve nužnosti u negativnoj vrednosnoj oceni jedenja psećeg mesa, već je ta negativna ocena zasnovana na mom osećaju odvratnosti koju osećam prema jednom takvom postupku.

q. Ne mogu reći da je to nužno neispravno i za svakoga drugoga, i na osnovu toga osudjivati druge koji to čine. q. Ja mogu osuđivati svoje poznanike za to, i odbiti da se sa njima družim zbog toga, ali nema nužnosti u tome. Pogotovo nema nikakvog smisla osuđivati sve druge, one sa kojima nemam nikakve veze, na primer ljude u Vijetnamu ili na nekoj drugoj planeti, što jedu pseće meso.

q. Ako jedenje psećeg mesa zamenimo, na primer, silovanjem ili prevarom, onda ćemo imati sasvim drugačiju situaciju: neću moći da kažem da je moja negativna ocena postupka silovanja ili postupka prevare zasnovana na tome da se meni nikako ne dopadaju takvi postupci, ali da je, kada su u pitanju drugi, na njima da za sebe odluče šta smatraju za ispravno ili dobro. q. Moralni sud podrazumeva nužnost osude, i to nezavisno od toga šta se meni, ili bilo kome drugome, dopada ili šta je meni ili nekome drugome u interesu. Pa će silovanje i prevara i u Vijetnamu i bilo gde na planeti biti jednako moralno neispravni.

MORALNE VREDNOSTI q. Moralne vrednosti su univerzalne i moralni razlozi važe univerzalno, jednako za svakoga. Vrednosti ukusa i dopadanja zavise od postojanja činjenice konkretne zainteresovanosti za nešto. Etika se bavi ljudskim postupcima kao takvim. q. Moralne vrednosti svojom specifičnošću ograničavaju etiku samo na moralni domen ljudske prakse. q. Kao teorija morala etika se bavi moralnim vrednostima, a van -moralnim samo onda kada te vrednosti dobiju moralni značaj, na primer kada vrednosti sreće ili uspeha ili efikasnosti dodju u sukob sa zahtevom kriterijuma moralne ispravnosti. To će se desiti npr. , kada je sreća nezaslužena, ili kada se uspeh ili efikasnost postiže u nečemu nemoralnom: uspešna prevara, efikasno trovanje.

MORALNE VREDNOSTI q. Da bismo znali da li je neki naš postupak moralno ispravan treba da ga podvrgnemo testu univerzalizacije kojim se maksima tog postupka provodi kroz skup svih učesnika i vidi da li je moguće da se taj postupak univerzalizuje. Ako to nije moguće postupak je moralno neispravan. q. Laž na primer logički ne može da se univerzalizuje – univerzalizacija laži ukida mogućnost laganja. q. Zato je dužnost da se ne laže tzv. savršena dužnost.