EVAKUACIJA VRSTOG OTPADA U svrhu obezbeenja optimalnih sanitarnohigijenskih

EVAKUACIJA ČVRSTOG OTPADA U svrhu obezbeđenja optimalnih sanitarno-higijenskih uslova življenja i rada, potrebno je što pre evakuisati nastali čvrsti otpad, podrazumevajući pri tome njegovo: • sakupljanje, • izdvajanje i • transport do mesta konačnog tretmana, odnosno mesta korišćenja kao sekundarne sirovine. Kod sakupljanja čvrstog otpada razlikujemo dva načina primarnog tretiranja : • zajednički (sakupljanja svih vrsta otpada u zajedničku posudu i zajedničku evakuaciju do mesta tretmana). • odvojeno (sakupljanje otpada odvojeno po vrstama: • - otpad od hrane • - otpad kao sekundarna sirovina • - ostali otpad, sa evakuacijom specijalnim transportnim sredstvima do mesta tretmana.

• Skladištenje čvrstog otpada - bez obzira o kome se načinu sakupljanjanja rade, može da bude privremeno u samom stanu- (kućna posuda) odnosno objektu (industrijsko postrojenje, trgovački objekat i sl. ), ili ispred zgrade u specijalnim posudama ili kontejnerima različitih vrsta. • Najpravilnije rešenje oko sakupljanja korisnog otpada je formiranje transfer stanica i reciklažnih centara za prijem otpada kao i posebna mesta za skupljanje opasnog kućnog otpada na pojedinim mestima u gradu, gde se putem specijalnih vozila vrši transport odvojenih vrsta otpada, od strane ovlašćenih organizacija, a potom njihov transport do mesta daljeg korišćenja kao sekundarne sirovine.

• Proces vraćanja korisnog otpada u proizvodni ciklus, naziva se reciklaža. • Odvajanje korisnog otpada može da se vrši i mehaničkim putem, u za to specijalno izgrađenim prostorima gde se skuplja sav otpad bez razdvajanja, transportuje do deponije i tamo se vrši sekundarno razdvajannje korisnih sirovina. • Pri ovom razdvajanju najlakše se izdvajaju papir plastika, staklo i drugo, dok za druge materijale može da se javi niz poteškoća, zbog nepostojanja adekvatnih količina za reciklažu.

• Srbija je usvojila „Strategiju čistije proizvodnje“ kao i ISO standardi 14043 -14046 koji se odnose na (životni ciklus proizvoda) gde se preventivno deluje na očuvanje životne sredine sa aspekta upravljanja otpadom. • Upravljanje otpadom ima svoju ekonomsku opravdanost, bez obzira što i posle reciklaže ostaje deo otpada koji se mora deponovati i učiniti neškodljivim, ali u znatno manjoj količini, što takođe ima ekonomskog efekta jer je pri tome potrebna manja površina zemljišta, manji broj mehanizacije i lica koja opslužuju deponiju, itd. drugim rečima manji eksploatacioni trškovi.

Deponovanje otpada u Srbiji • Smetlišta - Otpad se skladišti u vidu nabacanih gomila na ravnom terenu ili u jamama i jarugama. • Izravnjanje, sabijanje i prekrivanje otpada izolirajućim slojem inertnog materijala se skoro i ne praktikuje. • Smetlišta su izvor zagađenja okoline sitnim frakcijama otpada, muvama, dimom od otpada koji tiho gori kao i gasovima kao CO 2, CO, metanom koji u datim uslovima može da eksplodira i tako da nanese velike ljudske i materijalne štete. • Zbog odsustva nepropustljivog sloja na lokaciji smetlišta, moguće je zagađenje podzemnih a i površinskih voda. • Deponovanje otpada na smetlištima je nehigijenski način i može biti izvor epidemija i zaraznih bolesti. • Budući da nisu ograđena, pa je omogućen pristup kako ljudi, tako i domaćih i divljih životinja, a naročito glodara koji su i najveći izvor zaraze.

• Deponije - Na njima se vrši kontrolisano odlaganje čvrstog otpada te je i jedan od najekonomičnijih metoda za zbrinjavanje otpada. • Putem sanitarnih deponija, uz održavanje specijalnih tehnoloških i sanitarnih pravila, obezbeđuje se u potpunosti zaštita okoline od zagađenja, te eliminišu i druge negativne posledice prisutne na smetlištu. • One su naročito efikasne za veće gradove ili regije pa se zovu još i Regionalne deponije. • Pri remontu ili kvaru nekog postrojenja za preradu otpada, otpad takođe, za to vreme, moramo tretirati na deponijama. • Procenjuje se da će i u budućnosti najmanje u 50% gradova u svetu vršiti konačan tretman otpada putem deponija, a u našim uslovima i više, pa zbog toga i raste interes da se ovoj metodi posveti veća pažnja.

• Postupci uklanjanja otpada bi trebalo da obezbede optimalnu zaštitu životne sredine, sa aspekta smanjenja zagađenja životne sredine. Uklanjanje otpada obuhvata: • sakupljanje, • transport, • skladištenje, • sortiranje, • recikliranje i • prerada • a deponuje se sve što se više ni na jedan način ne može koristiti.

Postupci bez iskorišćenja energije i materijala: • odlaganje na neuređene deponije, • odlaganje na uređene deponije, • potapanje u more, • prosipanje u kanalizaciju, • sagorevanje bez iskorišćenja toplote.

Postupci sa iskorišćenjem energije i materijala: • izdvajanje organske komponente u cilju proizvodnje stočne hrane, • kompostiranje – biohemijski proces razgradnje organske komponente, pri čemu je krajnji proizvod đubrivo, koje se može iskoristiti u poljoprivredi, • recikliranje – izdvajanje komponenata koje se kao sirovine mogu ponovo koristiti, • sagorevanje – pri čemu se koristi energija sadržana u dimnim gasovima,

• piroliza – razgradnja otpada na visokim temperaturama u cilju dobijanja gasovitih, tečnih i čvrstih produkata, koji u sebi sadrže hemijsku energiju, • gasifikacija - razgradnja otpada na visokim temperaturama u cilju dobijanja gasovitih, tečnih i čvrstih produkata, koji u sebi sadrže hemijsku energiju, pri čemu se u reaktorski prostor, pored otpada, ubacuje vodena para, vazduh, ili samo tehnički kiseonik.

• Ekonomskim razvojem raste i standard stanovništva, potrošnja će biti veća a to povlači i povećanje količine otpada po stanovniku. Sledeći parametri utiču na količinu i sastav otpada: • rast broja stanovnika, • ekonomski rast, • povećanje pokrivenosti sakupljanja, • smanjenje otpada za deponovanje zbog razvrstavanja na mestu nastajanja

ODLAGANJE OTPADA NA DEPONIJE Otpad koji se može odlagati na deponijama je sledeći: • otpad od stanovništva, • otpad od javnih površina, • otpad od preduzeća neindustrijskog karaktera, • otpad od prodavnica, • otpad iz administrativnih objekata, • pepeo od loženja, • netoksični i slabotoksični otpad industrije i • poljoprivredni otpad. • Ne dozvoljava se zajedničko odlaganje industrijskog otpada sa neindustrijskim.

• Veoma često nastaju poteškoće kada se na deponiji nađe otpad u velikih zapremina (ako nije prethodno izvršena reciklaža), kao što su npr. kućni aparati, delovi mašina, šasije automobila, delovi stolarije i sl. • U tim slučajvima njih je nužno izlomiti, izrezati, spljoštiti pa tek onda odlagati na deponiju. • Otpad od ustanova, kasarni i bolnica (komunalni) su po svom sastavu slični kućnom otpadu i mogu se dobro komprimovati. • Što se tiče otpada iz infektivnih bolnica, patoloških instituta koji sadrže mnoštvo virusa i patogenih mikroorganizama najbolje ih je spaljivati. • Otpad uginulih životinja ne bi smeo da se odlaže na sanitarnim deponijama, nego na specijalnim mestima van deponije.

• Pre nego što se počne sa ovakvim radom, mora se odabrati, pregledati i pripremiti teren koji će se koristiti. • Potom se moraju izgraditi putevi, izvršiti odgovarajuća drenaža i odabrati odgovarajuća oprema. • Jedan od najvažnijih zadataka funkcije odlaganja, jeste planiranje načina korišćenja rekultivisanog zemljišta. • Mnogi sportski tereni, parkovi i otvorena skladišta izgrađeni su na mestima gde se nekad nalazila deponija. • Planiranje treba vršiti vrlo pažljivo, kako ne bi došlo do gradnje iznad mesta gde se odvija razlaganje organskih materija.

• Planiranje mora da se izvede pre popunjavanja, tako da mesta gde će se podizati zgrade budu popunjena samo zemljom. • Sanitarne deponije su aktuelne u svakoj kombinaciji, kad je u upotrebi i neki oblik tretmana čvrstih otpadaka, jer uvek postoji jedan deo otpadaka koji se mora odložiti deponovanjem. • Nekontrolisana smetlišta se moraju napustiti uz obaveznu sanaciju i revitalizaciju ili sanirati pa iskoristiti za dalje odlaganje putem deponovanja, što je čest slučaj u praksi. • Sve to zahteva poznavanje niza različitih pojmova, postupaka i aktivnosti, koji treba da omoguće pravilno planiranje, projektovanje, izvođenje, eksploatisanje i finansiranje deponija i kontrolu njihovog uticaja na životnu sredinu.

SANITARNA DEPONIJA • Sanitarna deponija je raspoloživo zemljište za odlaganje čvrstog otpada na kojem se inženjerske metode odlaganja koriste na način na koji su opasnosti po životnu sredinu smanjene na minimum. • Odlaganje čvrstog otpada se vrši u tankim slojevima, kompaktiranjem do najmanje praktične zapremine, i pokrivanjem materijala na kraju svakog operativnog dana.

• Svaka od ovih faza podleže specifičnim zakonskim i stručnim uslovima, kao i specifičnoj proceduri obezbeđenja podataka, iznalaženja optimalnih rešenja i revizije svake faze posebno. Ključni principi sanitarne deponije uključuju: • primenu dnevnog pokrivača • zaštitu površinskih i podzemnih voda od procednih voda (filtrata) iz deponije • kontrolu deponijskog gasa • zabranu otvorenog (nekontrolisanog) paljenja otpada.

PLANIRANJE I IZGRADNJA DEPONIJA • Planiranje deponija je sastavni deo ostvarenja politike prostornog uređenja, pa shodno tome ono se vrši kroz prostorne, urbanističke i regulacione planove, a i kroz druge mere. Za planiranje deponija moramo znati: • količine otpada • njihove karakteristike • broj stanovnika za period koji razmatramo. • Komunalne organizacije koje su zadužene za čistoću, obično imaju podatke o količinama a nekad i o vrstama čvrstog otpada. • Na bazi tih podataka i uz poznat broj stanovnika vrši se proračun ukupnog povećenja otpada za posmatran period.

• Razvojnim planovima (prostorni plan, urbanistički plan) utvrđuje se dugoročna politika izgradnje, prostornog uređenja i zaštite životne sredine u periodu koji se kreće 20 – 30 godina. • Lokacija za deponiju treba da ima takve dimenzije koje omogućavaju njenu eksploataciju na 20 godina. • Ako se koriste različite jame i jaruge za deponovanje, onda planski period trajanje deponije može biti i 5 godina ali ne manje od toga, vodeći računa da se posle popunjenja takvih lokaliteta izvrši njihova rekultivacija.

Izbor lokacije • U najširem smislu za izbor lokacije deponija važnu ulogu igraju socijalni, politički, ekonomski i tehnički faktori. Ono što je neophodno obezbediti na svakoj lokaciji za deponiju, sa tehničko – tehnološkog aspekta za njeno planiranje, projektovanje, izgradnju i eksploataciju jeste : • potpuno sanitarno-epidemiološku sigurnost za stanovništvo okolnih stambenih područja i osoblja koje radi na deponiji; • zaštitu od zagađenja zemljišta, vazduha, podzemnih i površinskih voda; • racionalno korišćenje i uštedu zemljišta na račun povećanja zapremine deponije; • smanjenje, (do minimuma), koštanja procesa prečišćavanja otpada; • maksimalnu mehanizaciju svih vrsta radova.

Za izbor lokacije potrebno je razmotriti sledeće: • Potrebna površina zemljišta • Transportne udaljenosti • Lokalni uslovi zemljišta i prekrivni materijal • Klimatski uslovi • Uslovi zaštite životne sredine • Krajnje korištenje deponije

Potrebna površina zemljišta – Veličina površine zemljišta za deponiju zavisi od: • karaktera i količine čvrstog otpada koji će se deponovati, • gustine do koje se oni mogu sabiti, odnosno sabijenog otpada i prekrivenog materijala, • debljine slojeva prekrivenog materijala • planskog perioda u kome se odabrani lokalitet želi iskoristiti.

Transportne udaljenosti • Lociranje deponija se obično vrši na periferiji urbanog područja ili na prostoru regionalnog područja. • Putevi i njihove dužine utiču na vreme transporta otpada kao i na kapacitete specijalnih vozila. • Udaljenost deponije od centra grada koji ima preko 100 000 stanovnika, ne bi trebalo da bude veće od 15 – 20 km, a kod manjih ne preko 10 km.

Lokalni uslovi zemljišta i prekrivni materijal – • Pri izboru lokacije od izuzetne važnosti je utvrditi da li takav materijal postoji lokalno ili ga treba dovlačiti, što poskupljuje ukupno deponovanje. • Da li materijal odgovara po svom kvalitetu za prekrivanje, ili ga treba dovoziti sa strane.

Klimatski uslovi • Oni značajno utiču na koncepciju ostvarenja i eksploataciju deponije, pre svega na metode rada (popunjavanje deponije), na prekrivni materijal, • Na područjima sa kišovitom klimom nije preporučljivo praviti deponije na nizijskim delovima, jer oni često budu potopljeni, što otežava rad a ponekad onemogućava njihovu eksploataciju. • Deponije se lociraju na lokacijama koje su visinski niže od gradske teritorije i vodoprivrednih objekata, naročito akumulacija površinskih a i podzemnih voda. • Veoma su važne temperaturne promene i podaci o vlažnosti vazduha • Posebnu pažnju zaslužuje proučavanje atmosferskih padavina sa aspekta trajanja, učestalosti i intenziteta, jer sve to ima uticaj na formiranje filtrata.

Uslovi zaštite životne sredine – • Najznačajnija razlika deponija u odnosu na nekontrolisana smetlišta, je što se korištenjem specijalnih tehnoloških procesa i sanitarnih pravila tretmana čvrstog otpada vrši zaštita životne sredine od zagađivanja, posebno podzemnih i površinskih voda, zemlje i atsmofere. • Osnovno je kod izbora lokacije je da u blizini deponije nema značajnih resursa podzemnih i površnskih voda, i da zemljšte nije atraktivno za neku drugu svrhu. • Po mogućnosti deponija treba da se što više udalji od stambenih objekata, od izvorišta za vodosnabdevanje stanovništva i drugih vodoprivrednih objekata. • U blizini deponije ne bi trebalo da se nalaze lečilišta ili odmarališta i mesta za rekreaciju.

Krajnje korištenje deponije – • Popunjenu deponiju možemo iskoristiti za različite ciljeve, ali najčešće se ona koristi kao parkovska površina i površina za sportske aktivnosti. • Moguće je površine deponije koristiti i za poljoprivredne svrhe, ali uz prethodnu analizu optimalnog izbora rastinja koje se misli gajiti, naročito sa aspekta dubine pružanja korenja.

Tehnologija deponovanja • Da bi deponija čvrstog otpada odgovorila svojoj svrsi, uz minimalne negativne uticaje na okolinu potrebno je ostvariti poseban tehnološki sklop operacija i postupaka uz realizaciju i određenih sanitarnih aktivnosti. • Tehnologija deponovanja obuhvata: odlaganje otpada, ravnanje i sabijanje, visina slojeva, prekrivanje

Odlaganje otpada – Pri deponovanju čvrstog otpada razlikujemo dva načina odlaganja: • površinski i • odlaganje u rovovima. • Sve ostale varijante su modifikacija ova dva načina. • Na deponijama se istovremeno primenjuju oba načina, sa tim da se odlaganje u rovovima koristi obično za specijalne otpade. • Pri odlaganju otpada u rovove iskopanu zemlju upotrebljavamo kao prekrivni materijal.

Ravnanje i sabijanje – • Otpaci se sistematski, nakon što su doveženi, ravnaju u slojevima debljine 0, 2 do 0, 3 m i sabijaju kompaktorima. • Postupak se ponavlja sve do postizanja ukupne visine radnog sloja od 2, 5 m. • Otpad velikih dimenzija (ukoliko nije ranije odvojen) takođe se sabija u svrhu smanjivanja zapremine.

Visina slojeva – • Sabijeni otpad, prekriven slojem internog materijala čini sekciju. • Na taj način deponija predstavlja skup sekcija, koje u jednom horizontalnom redu čine sloj. • Popunjena deponija može imati jedan ili više slojeva, zavisno od uslova situacije, količine ukupnog otpada i ukupne visine deponije. • Visina slojeva ide od 2 do 4, 5 m. , odnosno zavisi od konfiguracije terena

Prekrivanje – • Principijelna razlika između smetlišta i deponije je upravo u tome, što se pri ovom drugom čvrsti otpad svakodnevno prekriva slojem pogodnog internog materijala debljine 15 do 30 cm. • Prekrivni materijal treba da je dobro izravnat i sabijen, kako bi se izbeglo zadržavanje vode a tim i stvaranje erozije. Na taj način se prekrivnim slojem: • smanjuje količina filtrata, • sprečava dolazak raznih insekata i ptica, • svodi mogućnost požara na minimum i • sprečava raznošenje otpada usled uticaja vetra.

Zatvaranje deponije • Prilikom projektovanja sanitarne deponije projekat mora da sadrži i način zatvaranja deponije po prestanku rada sa svim predviđenim merama zaštite životne sredine i zdravlja stanovnika. • Prilikom zatvaranja većih smetlišta obavezno se mora uraditi studija ekonomske isplativosti korićenja deponijskih gasova za dobijanje energije. • Prilikom zatvaranja deponije treba predvideti koji će sadržaji biti igrađeni. Obično se planiraju šume, parkovi, igrališta i dr. • Narednih 20 godina nije dozvoljena gradnja obijekata, zbog sagorevanja organskog otpada i sleganja zemljišta.