EHINOKOKOZA HIDATIDOZA Echinococcosis Hydatidosis Ehinokokozahidatidoza je teka i

EHINOKOKOZA / HIDATIDOZA Echinococcosis / Hydatidosis

Ehinokokoza/hidatidoza je teška i podmukla parazitska bolest ljudi i životinja. Ova bolest predstavlja jedan od najozbiljijih zdravstvenih problema globalnih razmera sa kojom se već decenijama planski WHO, FAO, OIE i mnoge druge regionalne asocijacije manje ili više uspešno bore. Svake godine broj obolelih životinja, bilo da su pravi ili prelazni domaćini, raste geometrijskom progresijom. Uporedo sa tim rapidno raste i broj oboljenja ljudi, pogotovu u zemljama trećeg sveta.

ŠTA JE EHINOKOKOZA ? Ehinokokoza je parazitska bolest pasa i drugih kanida koju uzrokuju pantljičare iz roda Echinococcus spp

ŠTA JE HIDATIDOZA ? Hidatidoza je obolenje koje se javlja kod prelaznih i akcidentnih domaćina a uzrokuju ga incistirane larve pantljičara Echinococcus-a, poznate kao Echnococcus polymorphus.

Ehinokokozu uzrokuju pantljičare iz roda Echinoccocus. U okviru roda postoje četiri vrste: Echinoccocus granulosus, Echinoccocus multilocularis Echinoccocus vogeli i Echinoccocus oligarthi Od ovih vrsta su dve od posebnog značaja Echinoccocus granulosus i Echinoccocus multilocularis

Echinoccocus granulosus je najšire rasprostranjena i najznačajnija vrsta ehinokoka. Na osnovu dosadašnjih istraživanja utvrđena su dva biotipa – severni i evropski. Severni biotip je ograničeno raširen, kruži samo u subpolarnim oblastima severne hemisfere, u tundrama i tajgama. Pravi domaćini su vukovi, polarne lisice i psi a prelazni los, karibu, irvas, mošusno goveče, jelen i mali preživari. Evropski biotip je zastupljen na svim kontinentima i karakteriše ga veliki broj podvrsta i sojeva od kojih su mnogi zoonotskog karaktera.

U okviru ovog biotipa se nalaze sledeće podvrste: Echinoccocus granulosus, E. g. borealis, E. g. canadensis, E. g. equinus, E. g. newzelandensis, E. g. felidis, E. g. lycanothis, E. g. ortleppi i E. g. africanus. Echinoccocus granulosus ima više sojeva: kosmopolitski ovčiji soj, goveđi soj, svinjski soj, kamilji soj, tasmanijski ovčiji soj, bivolji soj, jelenski soj i lavlji soj.

Echinoccocus granulosus je najmanja pseća pantljičara. Duga je 3 -6 mm i široka 0, 5 -0, 6 mm. Sastoji se od skoleksa, vrata i 3 -4 člančića. Skoleks je okruglast veličine oko 330 mikrometara u prečniku. Na njemu se nalazi mali retraktilni rostrum sa dvostrukim vencem kukica kojim a se parazit prčvršćuje za zid creva. Vrat je kratak i na njega se nastavljaju člančići od kojih je poslednji najveći (dug je 2 -3 mm i širok 0, 6 mm) i jedino on sadrži jaja. Broj jaja se kreće od 400 -1000, ona su ovalnog oblika duga 32 -36 i široka 25 -30 mikrometra. Jaja se zajedno sa zadnjim člančiće eliminišu sa izmetom pasa u spoljnu sredinu. Umesto otkinutog člančića će izrasti novi. Životni vek E. granulosus je do dve godine.

U kruženju parazita pravi domaćini su životinje iz porodice Canidae (pas, vuk, šakal, lisica) a za lavlji soj E. g. granulosus je lav. U njima se nalaze odrasle pantljičare koje eliminišu jaja u spoljnu sredinu zajedno izmetom domaćina. Jaja su izvor infekcije prelaznih domaćina – pojedinih vrsta sisara. Zavisno od soja ehinokokousa to su ovce, koze, goveda, svinje, kamile ekvidi, makropodi, cervide i čovek. U njima se razvijaju ciste sa skoleksom koje predstavljaju izvor infekcije pravih domaćina.

U prirodnim uslovima kruženje je na relaciji predator - plen gde su pravi domaćini mesojedi iz porodice kanida (vuk, šakal, lisica i dr. ) a prelazni divlji papkari, kopitari i torbari. Čovek se neposredno ukjlučuje u razvojni ciklus ehinokoka na taj način što omogućava da organi sa hidatidnim cistama budu dostupni psima i drugim kanidima. U ovom ciklusu primarni pravi domaćin su psi a prelazni domaće čine domaće životinje. Psi su glavni izvor infekcije ljudi.

KAKO SE ZARAZE PRAVI DOMAĆINI ? Infekcija pasa i drugih pravih domaćina nastaje unošenjem hidatidnih cisti sa organima zaklanih ili uginulih životinja. Za hidatidne ciste u narodu postoji gomila sujeverja i predrasuda koje pospešuje širenje ove parazitoze. Hidatidne ciste se nazivaju žednjaci iz verovanja da su nastale zato što je životinjama bila uskraćena voda za piće. Na žalost, kada se nađu tokom klanja bacaju se psima i ponovo kreće biološki ciklus ovog parazita.

KAKO SE ZARAZE PRELAZNI DOMAĆINI ? Infekcija prelaznih domaćina nastaje hranom i vodom inficiranom jajima ehinokokusa. Jaja se nalaze u izmetu pasa i inficirani psi neprestano izbacuju proglotide sa jajima po parkovima, pašnjacima, livadama, uopšte svuda gde se kreću. U spoljoj sredini kada se isuši izmet jaja se raznose vetrom na velike razdaljine a padavine spiranjem tla dovode do širenja jaja. Iz tih razloga su ovim najviše ugrožene životinje na paši – ovce, koze i goveda, kao i divljač koja se nalazi na tim prostorima. Svinje se najčešće zaraze putem psećeg izmeta u oborima.

KAKO SE ZARAZE LJUDI ? Infekcija ljudi takođe nastaje ingestijom jaja ehinokokusa kontaminiranom hranom i vodom, kontaktom čoveka i psa i u kontaktu sa njihovim izmetom putem neopranih ruku. Psi imaju naviku da vrše nuždu po zelenim površinama, u baštama i vrtovima kontamninirajući tako ove prostore. Ako se na povrću ili voću koje nije oprano nađu jaja parazita nastaju peroralne infekcije ljudi. Infekcija se prenosi i putem zagađene vode iz nehigijenskih bunara i cisterni kojima se zalivaju povrtnjaci i bašte.

Druga navika pasa je međusobno njušenje pri čemi na njušci i dlaci pasa ostaju prilepljena jaja parazita. Igrajući se sa psima jaja sa dlake prelaze na ruke, odelo ili hranu i posuđe. Odatle je samo korak do infekcije čoveka. Neopranim rukama ljudi unose u sebe jaja parazita i inficiraju se. Ovim putem infekcije su noričito ugrožena deca, ljudi koji se staraju o lutalicama i vlasnici pasa s obzirom da često ne peru ruke odmah po kotaktu sa psima.

KAKO SE RAZVIJA BOLEST KOD PRAVIH DOMAĆINA? Kada psi i drugi pravi domaćini pojedu hidatidne ciste otpočinje bolest poznata kao ehinokokoza. U želucu i početnom delu tankog creva iz cisti se oslobađaju skoleksi koji se svojim kukicama pričvrste za zid creva. Za 30 -40 dana od njih će nastati male pantljičare kojih može biti do više hiljada u jednom domaćinu. Kada dostignu polnu zrelost od nje se otkida zadnji ćlančić koji sadrži jaja i putem izmeta se eliminiše u spoljnu sredinu a mesto njega izraste novi.

Klinička slika bolesti zavisi od broja tenija koje su fiksirane u crevima i na ovim mestima ledira i oštećuje sluznicu Kod jakih infekcija ova tenijaza se ispljava u vidu digestivnih smetnji sa smenom proliva i zatvora, slabljenjem i mršavljenjem. Štenad su apatična i ponekad gube dlaku

KAKO SE RAZVIJA BOLEST KOD PRELAZNIH DOMAĆINA? U digestivnom traktu prelaznih domaćina se iz jaja oslobađaju onkosfere koje se probijaju kroz sluzokožu tankog creva, dospevaju do kapilara a zatim preko v. porte do jetre koja je mesto primarne implantacije cista. Deo onkosfera koji pasira jetru krvotokom dolazi preko v. cavaed u desno srce a odatle do pluća. Pluća su druga lokacija po učestalosti implantacije ehinokoka. Preostali heksakanti putem levog srca bivaju razneseni do bubrega, oka, ređe mozga, srca, mišića i drugih organa. Postoji mišljenje da deo onkosfrera dospeva u pluća i putem limfe.

Po fiksaciji počinje rast i razviće larvi. Za 7 dana one su velike 0, 06 -0, 07 mm, četvrte nedelje izgledaju kao milijarni čvorići a osme nedelje imaju već formiran mehurić sa hidatidnom tečnošću i laminarnom kutikulom. 4 -5 meseci po infekciji formira se skoleks a ciste su velike 15 -20 mm. Ciste neprekidno rastu celog života domaćina. Ciste su pod pritiskom. Kada budu velike ciste izazivaju kompresivnu atrofiju organa a simptomi zavise od lokacije cisti. U slučaju prskanja cisti ishod je smrtonosan.

KAKO SE RAZVIJA BOLEST KOD LJUDI? Kada proguta jaja ehinokoka u čoveku počinje razvoj parazita isto kao i kod drugih prelaznih domaćina. Dospevšiu krvotok heksakant dolazi na mesto gde će se ugnezditi i dalje će se razvijati samo na tom mestu. Formirani ehinokokni– hidatidni mehur raste lagano godinama. Dok je parazit mali čovek ne pokazuje nikakve simptome bolesti. Vremenom, pokazuju se neki od opštih simptomakao što je slab apetit, brzo zamaranje, znojenje. Ponekadse javljaju koprivnjače koje svrbe ali koje prolaze zapar dana. Generalno gledano prisutni su potpuno nespecifični simptomi. Deca inficirana ehinokokom često slabije napredujuu telesnom razvoju.

Bolesnici koji imaju ehinokok u jetri osećaju težinu u trbuhu, a kako on raste tako raste i stomak. Vremenom se može opipati otok u predelu jetre. Što je mehur veći, većije i pritisak na ostale organe – ako pritiska dijafragmu bolesnikima otežano disanje. Ako pritisne žučne kanale može izazvati žuticu. Ako se tečnost u mehuru zagnoji javlja se mukli bol u trbuhu ipovišena temperatura, ponekad i groznica. Otok u stomaku brzo raste a bol se radijalno širi ka desnoj lopatici dok seopšte stanje obolelog drastično pogoršava.

Hidatidni mehur u plućima može godinama ostati nezapažen. On se razvija dugo bez subjektivnih smetnji i često se otkriva slučajno tokom rendgenskih pregleda. Od simptoma, ponekad se javlja suv dugotrajan kašalj a ponekad kašalj sa gnojnim ispljuvkom. Vremenomu ispljuvku se javljaju primese krvi ali i delovi ehinokoknih mehura. Krvarenje može biti kratkotrajno ali ako je oštećen veći krvni sud Interpulmonalno krvarenje može dovesti do smrti. S rastom mehura počinje sve teže disanje pacijenta. Ako se tečnost u mehuru zagnojidolazi do povišenja temperature a moguća je i upala pleure. Ako mehur pukne dolazi do gušenja usled izlivanja hidatidne u tečnosti u plućne kanale.

Hidatidoza bubrega takođe može desetinama godinabiti nezapažena sve dok otok u trbuhu, pritisak i bol uslabinama ne nateraju obolelog lekaru. Ponekada su jedinisimptom krvava mokraća, u njoj se nekada mogu videti i delići mehura što ukazuje da je mehur pukao. S obziromda se napukli hidatidni mehur redovno inficira i gnoji, dolazido povišenja temperature i groznice, a potom i opšte infekcije. Ako se mehur razvije u slezini najčešće se javlja otoku levom podrebarnom luku. Kada postane veliki, vrši kompresijuna želudac i utiče na apetit i varenje, izaziva bol porebrice i može dovesti do upale okolnog tkiva.

Hidatidoza kostiju razvija se dugi niz godina bez smetnji. Zbog čvrstine kostiju razvoj je mnogo sporiji nego u okolnim tkivima. Ovdese redovno razvija mnoštvomehura koji razaraju koštanotkivo, što dovodi do naglih preloma kostiju. Bolesnici ponekad ne osećaju bol, a ređe se mogu zapaziti otoci tih mesta. Kadar azore kost, onda dolazi do razvoja mehura van kosti. Ako se ciste razviju u mozgu, dolazi do simptoma sličnihtumoru mozga: glavobolja, mučnina, razne pareze, a moguća je i smrt.

KAKVE MOGU BITI HIDATIDNE CISTE ? 1. Primarne: razvijaju se iz onkosfera (jaja) sekundarne: razvijaju se iz protoskoleksa majke ciste pri čemu nastaju ciste ćerke 2. Unilokularne: mono-cistične ili više izolovanih cista multi-vezikularne-policistične (veliki broj spojenih cista. 3. Sterilne: bez protoskoleksa Fertilne sadrže nekoliko miliona protoskoleksa Ciste uginjavaju (degeneracija ili kalscifikacija) ili perzistiraju doživotno u prelaznom domaćinu

Primarni unilokularni tip (E. polymorphus) se najčešće srećekod ljudi i kod životinja i većinom ga nalazimo u jetri sem kod goveda gde je najčešće lokalizovan u plućima. Sekundarniuni unilokularni tip nastaje kada se usled prskanja cistioslobode protoskoleksi koji se zavisno od lakcije cisti rasprše po pleuri, peritoneumu, srcu. Ovde se onda razvijajuciste različite po građi i veličini od cisti a njihovazvoj se često zaustavlja i one degenerišu. Multilokularni tip se najčešće javlja kod goveda i za razliku od unilokularnihcisti ima nepravilan oblik. Uglavnom su veličine zrna graška

ŠTA SE NALAZI U HIDATIDNIM CISTAMA ? Kada embrion (heksakant) definitivno dođe u određeni organ i fiksira se otpočinje njegov razvoj kao larvenog oblika u cisti, poznatog kao Echinococcus polymorphus. Cista se sastoji od opne koju sačinjava kutikula i membrana proligera (germinativa) a unutar nje se nalaze vezikule proligere i protoskoleksi. Vezikula proligera je jedva vidljiv mali mehur nastao pupljenjem germinativne membrane za kjoju su pričvršćene kratkim peteljkama. Ovde se stvaraju protoskoleksi kojih obično ima 10 -30 po svakoj vezikuli. Oni su glavice budućih pantljičara, ovalnog su oblika i sa rostrumom uvrnutim ka unutra.

Broj vezikula zavisi od veličine ciste i može ih biti i po nekoliko stotina hiljada. Sadržaj hidatidne ciste je tečan i Kada se istaloži odvaja se iz njega peskoliki talog nazvan „hidatidni pesak“ a koga sačinjavaju vezikule proligere i protoskoleksi. Od primarnih cisti nastaju ciste ćerke i ciste unuke. Većina novonastalih cisti se nalazi unutar primarne ciste dok se druge nalaze spolja.

KAKO SE VRŠI DIJAGNOZA ? Na liniji klanja: diferencijalno dijagnostički cysticercus tenuicollis jedan protoskoleks i nema vezivno tkivnu kapsulu. Mrtve i kazeifikovane ciste treba razlikovati od tuberkuloznih čvorića i apcesa. Serološki testovi se upotrebljavaju za detekciju hidatidoze u humanoj medicini: Casoni - kožni test, fiksacija komponenta, IHA, IFA, ELISA. Endoskopija se može upotrebiti u dijagnostici bilijarne hidatidoze. Koprološki pregled pasa KAKO SE VRŠI TERAPIJA ? Za domaće životinje – prelazne domaćine se ne sprovodi. Čovek: Hiruško odstranjenje ciste uz terapiju mebendazolom, albendazolom, prazikvantelom 20 – 30 dana. PAS: dehelmintizacija kao i kod drugih vrsta cestoda

KAKO SE BORITI PROTIV EHINOKOKOZE? Presecanje puteva zaraze (uništenje organa i hidatidnih mehura) Širenje ehinokokoze najčešće nastaje putem hranjenja pasa jetrama i drugim organima životinja u kojima su incistirane larve E. granulosus (žednjaci u narodnom jeziku). Zato je neophodno da sva pravna i fizička lica koja se bave klanjem životinja za javnu potrošnju, kao i vlasnici koji kolju životinje za sopstvene potrebe, promenjene organeučiniti neškodljivim prokuvavanjem, spaljivanjem ili preradom u kafilerijama Dehelmintizacija i pravilno držanje pasa Redovna dehelmintizacija i parazitološka kontrola pasa je druga osnovna mera suzbijanja ehinokokoze. Edukacija Edukacijom treba obuhvatiti vlasnike pasa, s obzirom na veliku dozu nepoznavanja moguće uloge koju njihoviljubimci igraju u širenju ehinokokoze, a kojima su u slučaju infekcije ljubimaca oni primarno ugroženi. Na ovaj način će se izbeći, makar smanjiti, njihovo neodgovorno ponašanje i puštanje pasa na zelene površine i dečija igrališta. Takođeim treba ukazati na značaj povremenih parazitoloških pregledai dehelmintizacije ljubimaca. *