RODNA RAVNOPRAVNOST STEVAN LACMANOVI Rodna ravnopravnost je nezamenljiv

RODNA RAVNOPRAVNOST STEVAN LACMANOVIĆ

Rodna ravnopravnost je nezamenljiv deo ideje ljudskih prava. Ljudska prava svakome moraju biti garantovana i obezbeđena. Bez jednakih preduslova za ostvarivanje ljudskih prava ne mogu se zamisliti moderne demokratske države.

Građanske političke revolucije donele su promenu epohalne svesti i uspostavljanje formalnopravne ideje univerzalne jednakosti. ( Američka deklaracija o nezavisnosti i Francuska deklaracija o jednakosti čoveka i građanina) Žene su prepoznale sebe u ideji univerzalne jednakosti, međutim u ovim deklaracijama bile su pravno nevidljive. Revolucionari i parlamentarci tog doba nisu doživljavali žene kao jednake, i kod njih je bila jaka patrijarhalna matrica izjednačavanja žena sa sferom domaćinstva i majčinstva i služenja javnom interesu. Žan Žak Ruso: „Kada se žena žali protiv nepravedne neravnopravnosti na koju ju je prinudio muškarac, ona nije u pravu; ta neravnopravnost nije ljudska institucija; odnosno sigurno nije posledica predrasude već razuma: da pol kome je priroda namenila decu mora da za njih odgovara drugom (polu). ” (18. vek).

Duga borba samih žena(velika uloga feminističkog pokreta) i osvešćenih muškaraca bila je neophodna da bi žene postale ravnopravne građanke, pravno vidljive individue. Na osnivačkoj konferenciji Ujedinjenih nacija angažovalo se nekoliko žena, učesnica, da u Povelju Ujedinjenih nacija uđe princip “Jednakopravnosti muškarca i žene” (equal rights of men and women). Od tada se žene celog sveta pozivaju na to, da su već u preambuli Povelje Ujedinjenih nacija, uz osnovna ljudska prava, pravo poštovanja dostojanstva čove jeka i ljudske ličnosti, utvrđena i jednaka prava muškarca i žene, kao i malih i velikih naroda.

Ženska ljudska prava postala sastavni deo velikog broja međunarodnih deklaracija i ugovora: • Sporazum o političkim pravima žena, 1952. • Sporazum o državljanstvu udatih žena, 1957. • Sporazum i preporuka o davanju pristanka na sklapanje braka, minimalna starost za sklapanje braka i registrovanje sklopljenih brakova, 1962. i 1965. • Deklaracija o elimisanju diskriminacije žene, 1967. • Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, 1979. • Deklaracija o eliminisanju nasilja nad ženama, 1993. • Fakultativni protokol uz Konvenciju o eliminisanju svakog oblika diskriminacije žene, 1999.

Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena(CEDAW)-1979 Najvažniji međunarodni instrument za zaštitu ženskih ljudskih prava. Konvencijom se definišu ravnopravnost, jednak tretman i izjednačavanje žena sa muškarcima, ne samo u formalnom smislu primera radi u zakonu , nego i u materijalnom smislu reči, što znači da žene da bi ostvarile iste rezultate, moraju u sprovođenju i uživanju njihovih ljudskih prava stvarno biti ravnopravne sa muškarcima, imati isti tretman i jednake šanse (članovi 2, 44. stav 1. i 24). Konvencijom su obuhvaćene sve vrste diskriminacija u svim oblastima života. Posebo važno za porodicu(bračni odnosi), gde se dugo vremena nisu primenjivali principi ravnopravnosti, istog tretmana i izjednačavanja, što se ni danas u mnogim zemljama ne čini. Upravo diskriminacija u porodici predstavlja podlogu za različite oblike diskriminacije van porodice. Shodno konvenciji države potpisnice moraju poslati pismeni izveštaj(član 18). Komitet procenjuje izveštaj i upućuje vladi pismeno formulisana pitanja. Izveštaj, kao i odgovori na postavljena pitanja, diskutuju se sa delegacijom vlade zemlje o kojoj je reč. Po okončanju diskusije Komitet u u “Zaključnom komentaru Ukazuje na pozitivne i negativne aspekte u sprovođenju konvencije od strane države potpisnice, kao i preporuke koje bi korake trebalo da preduzme država putem zakona i drugih mera i u programima.

Opšta preporuka br. 19(1992) Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena TRE BA , MEĐU TI M NAGL ASITI DA SE DISKRIM INACIJA PREMA KON VENC IJ I NE S VOD I S AMO NA DELA POČIN JENA OD STRANE ILI U IME VLA ST I. PO D Č LANOM 2(E) KAKO BI SUZBILE NASILJE NAD ŽENAMA O D S TRANE BIL O KOJE OSOBE, ORGANIZACIJE ILI PREDUZ EĆA. P REMA OP ŠTEM MEĐUNARODN OM PRAVU I POJE DI NA ČNIM PAK TI MA O LJUDSKIM PRAVIM A, DRŽAVE MOGU TAK OĐ E DA BUD U ODG OVORNE ZA DELA POJEDINACA UKOLIKO NE DELUJ U S DU ŽNOM REVNOŠĆU DA BI SPREČILE KRŠENJE PRAVA ILI DA BI ISTRA Ž IL E I KAZNIL E P OČINIOCE NASILNIH DELA, ILI OBEZBEDILE NADO KNADU. DRŽA VE POT PI SNIC E U SVOJIM IZVEŠTAJIMA TREBA DA ODREDE PRIRODU I RAS PROSTRANJENOST STAVOVA, OBIČAJA I POSTUPAKA KOJI PO DSTI ČU NASI LJE PREMA ŽENAMA, I DA ODREDE KOJE VRSTE NASILJA NA ST AJU IZ NJI H. TREBA DA IZVESTE O TOME KAKVE SU ME RE P REDUZEL E D A SA VLADAJU TO NASILJE, I KAKVO JE DEJSTVO OVIH MERA. (P OS EBNA PREPORUKA)

Kada Komitet smatra određenu žalbu dozoljenom, upoznaje sa tim državu, o kojo je reč, ukoliko povređeno lice, ili lica daju saglasnost da se razotkrije njihov identitet. Država članica dostavlja u roku od šest meseci svoje izjašnjenje Komitetu, u kojem po obavljenom preispitivanju žalbe iznosi svoj stav i daje određene predloge. Komitet potom utvrđuje, da li je od strane države potpisnice povređeno određeno pravo , koje je ženama zagarantovano Konvencijom i preporučuje mere, koje treba da preduzme država potpisnica, kako bi ispunila svoje obaveze iz Konvencije. Država potpisnica dostavlja posle šest meseci pismeni odgovor, koji sadrži pojašljenje svih mera, koje su preduzete po osnovu stava i preporuka datih od strane Komiteta

Karen Tayag Vertido protiv Filipina(slučaj br. 18/2008) Filipinska državljanka koja je bila izvršna direktorka trgovinske i industrijske privredne komore u gradu Davao na Filipinima, kada je J. B. C (optuženi), u to vreme bivši 60 -godišnji predsednik komore silovao. Silovanje se dogodilo 1996 godine. Optuženi je ponudio da je odveze kući, zajedno sa jednim od njegovih prijatelja. Nakon sastanka komore 29. marta 1996. godine, kada je shvatila da optuženi namerava prvo da odveze svog prijatelja, rekla je da bih volela da uzme taksi , jer je žurila da se vrati kući. Optuženi joj nije dozvolio da uzme taksi i produžio je da vozi povećanom brzinom. Ubrzo nakon što je odvezao svog prijatelja, iznenada je zgrabio za grudi, izgubivši ravnotežu, ona je osetila nešto u levom đepu optuženog za što je pomislila da je pištolj. Pokušala je da ga spreči da je odveze bilo gde drugo sem njenoj kući, ali je on veoma brzo odvezao svoje auto u garažu motela. Ona je odbila da napusti auto ali je optuženi odvukao ka sobi, pustivši je u trenutku kad je hteo da zaključa vrata. Ona je utrčala unutra da potraži drugi izlaz ali je našla samo kupatilo. Zaključala se u kupatilo da bi se sabrala i, kako nije mogla čuti nikakve zvuke, izašla je kako bi pronašla drugi izlaz ili telefon. Vratila se nazad u sobu nadajući se da je optuženi otišao, ali ga je videla kako stoji , skoro go, okrenut njoj leđima i razgovara sa nekim. Osetio je da ona stoji iza njega i iznenada zatvorio vrata i okrenuo se ka njoj. Optuženi je gurnuo na krevet za koji je nasilno prikovao koristeći sopstvenu težinu. Ona je jedva mogla da diše i molila je optuženog da je pusti da ide. Dok je bila prikovana za krevet , onesvestila se. Kada se osvestila optuženi je silovao. Pokušala je da ga odgurne koristeći nokte, istovremeno ga moleći da je pusti. Konačno je uspela da ga odgurne I da se oslobodi tako što ga je povukla za kosu.

U roku od 24 sata od silovanja, ona je obavila medicinski i pravni pregled. U medicinskom izveštaju pominje se navodno silovanje, vreme, datum i mesto na kome je rečeno da se dogodilo, kao i ime navodnog počinioca. Sledećeg dana je prijavila incident policiji i uložila je tužbu u kojoj je optužila J. B. C da je silovao. Slučaj je ostao na nivou prvostepenog suda od 1997 -2005. godine. Regionalni sud Davao Sitija je 2005. godine izrekao je oslobađajuću presudu J. B. C. Karen Vertido 2007 godine traži od komiteta da utvrdi da je žrtva diskriminacije i da država potpisnica nije ispunila svoje obaveze prema članu 2 (c), (d), (f) Konvencije. Ona takođe traži od Komiteta da preporuči državi potpisnici da joj pruži finansijsku nadoknadu u srazmeri sa fizičkom, psihičkom i socijalnom štetom koja joj je nanešena i ozbiljnošću kršenja njenih prava, kao i da joj omogući nastavak terapije i druge tretmane. Komitet u saopštenju smatra da je ona pretrpela moralnu i socijalnu štetu i da je žrtva predrasuda, naročito u pogledu prekomernog trajanja sudskog postupka i kroz stereotipe i rodne mitove na koje se oslanja presuda. I da je pretrpela štetu zbog gubitka svog posla. Komitet je smatrao da država članica nije ispunila svoje obaveze, čime je prekršila njena prava iz člana 2 (c) i( f) i člana 5 (a), tumačenim u skladu sa članom 1 Konvencije i opštom preporukom br. 19 Komiteta i daje sledeće preporuke državi članici:

• Obezbediti odgovarajuc u nadoknadu srazmernu težini kršenja njenih prava; • Preduzeti efikasne mere koje će osigurati da se sudski predmeti koji uključuju optužbe za silovanje procesuiraju bez nepotrebnog odlaganja; Osigurati da se svi pravni postupci u slučajevima koji uključuju krivična dela silovanja i druga seksualna dela vode nepristrasno i pošteno, bez uticaja predrasuda ili stereotipnih predstava o rodu. Da bi se to postiglo potreban je širok spektar mera, usmerenih na pravni sistem za poboljšanje sudskog postupka u slučajevima silovanja, kao i obuka i edukacija za promenu diskriminatorskih stavova prema ženama Konkretne mere uključuju: (i) Revidiranje definicije silovanja u zakonu kako bi u fokusu bio nedostatak pristanka; (ii) Uklanjanje bilo kojeg uslova u zakonodavstvu koji podrazumeva da se seksualni napad vrši silom ili nasiljem, i svakog zahteva za dokazom penetracije, kao i minimiziranje sekundarne viktimizacije podnositeljke žalbe / osobe koja je pretrpjela silovanje u postupku, donošenjem definicije seksualnog nasilja koja ili:

- zahteva postojanje “nedvosmislene i dobrovoljne saglasnosti” i zahteva dokaze od optuženog o koracima koje je preduzeo kako bi utvrdio da li je podnositeljka žalbe / osoba koja je pretrpjela silovanje dala pristanak; ili - zahteva da se taj čin odvija u “prisilnim okolnostima” i uključuje širok spektar prisilnih okolnosti. 2 (iii) Odgovarajuće i redovne obuke o Konvenciji o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena, njenom Opcionom protokolu i njegovim opštim preporukama, a posebno o opštoj preporuci br. 19. za osoblje sudstva, tužilaštva i policije. (iv) Odgovarajuće obuke za sudije, advokate, policiju i medicinsko osoblje na temu razumevanja krivičnog dela silovanja i drugih seksualnih prekršaja koje podrazumevaju rodno-senzitivni pristup temi, kako bi se izbegla reviktimizacija žena koje su prijavile slučaj silovanja i obezbedilo da lični običaji i vrednosti nemaju uticaja na donošenje odluke. U skladu sa članom 7, paragrafom 4, država potpisnica dužna je da razmotri stavove Komiteta, zajedno sa preporukama, i podnese Komisiji, u roku od šest mjeseci, pismeni odgovor, koji će uključivati bilo koje informacije o svakoj radnji preduzetoj u skladu sa stavovima i preporukama Komiteta. Od države potpisnice se takođe traži da objavi stavove i preporuke Komiteta i da ih prevede na filipinski jezik i druge priznate regionalne jezike.

Srbija Član. 15 Ustava –Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Sa aspekta prava žena i rodne ravopravnosti, od posebne važnosti su Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o ravnopravnosti polova je poseban antidiskriminacioni zakon kojim se uređuje stvaranje jednakih mogućnosti ostvarivanja prava i obaveza žena i muškaraca, preduzimanje posebnih mera za sprečavanje i otlanjanje diskriminacije zasnovane na polu i rodu, kao i postupak pravne zaštite od diskriminacije. Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji bi zamenio Zakon o ravnopravnosti polova nije usvojen ni 2019. godine. Iako se na nacrtu ovog zakona radi punih pet godina. U martu 2019. godine, CEDAW komitet je dostavio Zaključna zapažanja u vezi sa četvrtim periodičnim izveštajem Republike Srbije:

Srbiji se preporučuje da izdvoji značajnija sredstva za sprovođenje Nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost, da kreira rodno odgovorno budžetiranje, ali i da poboljša saradnju sa organizacijama civilnog društva. U pogledu zakonodavstva, Komitet podržava najavljeno usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije, i podstiče državu da revidira i što pre usvoji novi nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti „u skladu sa Konvencijom“ i „u saradnji sa organizacijama civilnog društva za prava žena“. Ističe se i potreba da se preispitaju pomenuti zakoni, kao i Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći kako bi se svim ženama, posebno iz ranjivih grupa, omogućio pristup besplatnoj pravnoj pomoći. U oblasti rodno zasnovanog nasilja je kao pozitivno ocenjeno usvajanje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i uvođenje između ostalog hitnih mera za počinioce, zatim kriminalizacija silovanja u braku, sakaćenja ženskih genitalija, uhođenja, seksualnog uznemiravanja i prisilnog braka, kao i usvajanje Nacionalnog dana sećanja na žene žrtve nasilja u porodici.

Organizacija civilnog društva okupljena oko SOS mreže Vojvodina sa ciljem da ukaže na prioritetne oblasti otklanjanja diskriminacije žena i njihovog osnaživanja i sugeriše CEDAW komitetu pitanja koja je u daljem dijalogu sa Republikom Srbijom potrebno postaviti predstavnicima države: Tokom poslednje dve godine napadi na političarke su sve učestaliji. Poslanice, odbornice, žene iz izvršne vlasti su često napadane na stranicama različitih medija ili web portala finansiranih iz javnih sredstava, ukoliko bi na bilo koji način podigle glas i govorile protiv postupaka i politika aktuelne vlasti. I pored mnogobrojnih apela NVO, medijskih udruženja i drugih aktera, medijski napadi se nastavljaju i nisu prepoznati kao društveni problem niti su nadležne institucije preduzele odlučne korake da te napade zaustave a prema počiniocima preduzmu odgovarajuće mere koje stoje na raspolaganju. Jedan od primera najsnažnijih napada predstavlja napad na poslanicu Mariniku Tepić. Zbog svojih nastupa u parlamentu, poslanica se našla na udaru ekstremo desnih organizacija uz pretnje smrću.

Napadima su bile izložene i druge političarke, poput Aleksandre Jerkov, Tatjane Macure i mnoge druge političarke su izložene neposrednim verbalnim napadima, medijski nasilnim kampanjama, ucenama i pretnjama. U oktobru 2018. godine pod udarom ovakvih napada našla se i Predsednica Vlade, Ana Brnabić, što je konačno nateralo i Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti da reaguje i izda upozorenje. U izveštaju Autonomnog Ženskog centra ukazano je da nije usvojena nova Nacionalna strategija za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima čije je važenje isteklo još 2015 godine. Mnoge ženske orgamizacije sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa ženama u situacijama nasilja ukazuju da je situacija pogoršana donošenjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici(donet 2016). .

Novonastala situacija sa korona virusom, gde vlada poziva na samoizolaciju i ostanak kod kuće omogućiće nasilnicima da pojačano kontrolišu i zlostavljaju žrtve i onemogućiti žrtve da stupe u kontakt sa pružateljkama usluga za podršku i institucijama koje pružaju zaštitu. Stoga Autonomni ženski centar poziva Vladu da prilikom planiranja mera i akcija za prevenciju širenja korona virusa među prioritete uvrsti i bezbednost i specifične potrebe žena i dece, jer, kažu, ove mere treba da podrazumevaju zaštitu žena od nasilja, zaštitu na radu, pomoć i podršku u vezi sa brigom o deci i starima. Navode da rast nasilja nad ženama i decom tokom pandemije korona virusom beleže države od Kine do SAD-a.