Vitez od soneta Stevan Raickovic Ovo je kratka

Vitez od soneta- Stevan Raickovic Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premeštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem. Umesto jednog- pronasao sam mnoge.

Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim. Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo. Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam. Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života. Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz "Velikog dvorišta". Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz "Gurija" i "Družine pod suncem". Život moga srca nalazi se razbacan u "Pesmi tišine", "Baladi o predvečerju", "Kasnom letu", "Tisi" i "Kamenoj uspavanci". Akademik Stevan Raičković, preminuo je na Đurđevdan u Beogradu, 2007. godine.

KNJIGE PESAMA: Detinjstva (1950), Pesma tisine(1952), Balada o predvecerju(1955), Kasno leto(1958), Тisa (1961), Каmena uspavanka(1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom ladja(1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru(1971), Slucajni memoari(1978), Tocak za mucenje(1981), Panonske ptice(1988), Monolog na Topoli(1988), Svet oko mene(1988), Stihovi iz dnevnika(1990) Fascikla 1999/2000 (2001 Pored brojnih knjiga pesama , pisao je i knjige za decu, memoarske tekstove, poetske i prozne zapise, kao i autobiografiju. Dobitnik je velikog broja nagrada: • Zmajeve • “Neven” • “Goranov vijenac” • “Vasko Popa” I mnogih drugih. U svom stvaralaštvu Raičković je napustao poeziju i prihvatao se proze, ali on je uvek i svuda potvrđivao očitu istinu, da je bio i ostao — pesnik.

Na Kalemegdanu otkrivena bista pesniku Stevanu Raičkoviću, delo vajara Aleksandra Zarina. Ono mesto koje Raičković zauzima u srpskoj poeziji dobio je i na Kalemegdanu u "srpskom pesničkom panteonu" Bista Stevana Raičkovića bila je kod pesnika do njegove smrti 2007. godine, a od tada u posedu njegovog sina Miloša Raičkovića. Originalna bista bila je pozajmljena Gradu Beogradu, Sekretarijatu za kulturu, da bi se izlila bronzana kopija koja je postavljena na Kalemegdanu.

KAMENA USPAVANKA Uspavajte se gde ste zatečeni po svetu dobri, gorki, zaneseni, vi ruke po travi, vi usta u seni, vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni. zarastite u plav san kameni vi živi, vi sutra ubijeni, vi crne vode u beličastoj peni i mostovi nad prazno izvijeni, zaustavi se biljko i ne veni: uspavajte se, ko kamen, neveni uspavajte se tužni, umoreni, poslednja ptico: mom liku se okreni izgovori tiho ovo ime i onda se u vazduhu skameni.

Pesma je napisana u jednom od klasičnih poetskih oblika: u sonetu. Sonet je pesnicka kompozicija italijanskog porekla koja se sastoji od 14 jedanaesteraca, rasporedjenih u dva katrena I dva terceta. Katreni moraju imati istu rimu, a u tercetima je kombinacija rima slobodnija I zavisi od ukusa pesnika, s jedinim uslovom da imaju barem jednu zajednicku rimu.

Specifično je, međutim, rimovanje, jer je kroz celu pesmu sprovedena jedna ista rima, („eni”): Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se, biljko, i ne veni: Uspavajte se, ko kamen, neveni, Uspavajte se tužni, umoreni. Poslednja ptico: mom liku se okreni Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skameni.

Asocijacije za kamen– cvrstina, hladnoca, mrtvilo-kakva je i forma po sebi; Asocijacije za uspavanku – neznost, opustenost, kretanje, san-kakva je I ideja bez forme. – OBRACANJE(VOKATIV: dobri, zaneseni, zaljubljeni, zivi, tuzni, gorki, umorni , ruke , voda , usta. ) IMPERATIV: uspavajte, zarastite, izgovori, okreni, zaustavi, skameni. Svi stihovi se zavrsavaju– ANTIKADENCOM /podignuta intonacija/ MATERIJALNI PROCES (okamenjivanje) + NEMATERIJALNI PROCES (san) – nematerijalni proces ima materijalnu osobinu.

Istovetna čista rima čini, onda, jako upadljivim onu jedinu nerimovanu reč na kraju pretposlednjeg stiha, koji se (plus) i po broju slogova razlikuje od ostalih (on je deseterac). …“izgovori tiho ovo ime” Time se ističe poenta: prelaženje na govor u prvom licu jednine i sužavanje fokusa na onu ličnost koja govori u pesmi. Sumarno: u ovoj pesmi se očituju sve bitne karakteristike poezije Stevana Raičkovića: subjektivna, ispovedna lirika u tradicionalnoj formi ali sa svežim i originalnim elementima, slikovitost i simboličnost, ali ne maglovita nego jasna – mada ne jednostavna – sadržina, izražena u melodičnom i ritmički savršenom stilu.

Naslov postaje jasan tek nakon upoznavanja celog teksta, kao što i sam tekst postaje jasan tek postepeno – sve jasniji – tokom napredovanja u njemu. Na kontinuirano čitanje nas podstiče i rečenička struktura pesme: prve tri strofe su jedna rečenica, pa je logično da sa donošenjem zaključaka o značenju i smislu sačeka dok se stigne do kraja. U prvoj strofi kamen još nije spomenut, reč je samo o snu („uspavajte se”): Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Ali druga strofa već počinje slikom u kojoj se san spaja sa kamenom: Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, a vizija „plav san kameni” stoji neposredno ispred motiva život i smrt („Vi živi, vi sutra ubijeni”).

Prolaznost je ovde shvaćena kao tragedija neminovnog uništavanja svega što postoji, pa je zato radikalna i želja da se to zaustavi. Suština prolaznosti je smrt, a pesma govori o želji savlađivanja smrti. Ali ako se jos jednom dobro sagledaju prve tri strofe, primetićemo da je reč o nečem što je šire i od smrti; jer smrt vezujemo za živa bića, a prve tri strofe nabrajaju i druge elemente: crne vode, mostove, biljke, nevene – a sve to zajedno daje sliku sveopšteg kosmičkog postojanja. Borba protiv prolaznosti vodi se u tim dimenzijama. A onda, četvrta strofa jednim zaokretom daje poentu: lirski subjekt odjednom progovara u prvom licu jednine, čime stavlja sebe u centar vizije i sve ono što je rekao u odnosu na široke dimenzije, sada sužava na sebe. Zaključnu funkciju četvrte strofe naglašava i njena prva reč: „poslednja ptico”; nije sasvim jasno u kom smislu je ta ptica „poslednja”. Nudi se asocija na apokalipsu, ali na onu njenu – biblijsku – verziju, u kojoj apokalipsa nije samo smak ovoga sveta nego i proricanje novog, boljeg i večnog života u kojem nema prolaznosti i smrti. Obraćanjem „poslednjoj” ptici pesnik kao da traži svoje mesto u toj velikoj viziji.

Tada pak već znamo sve i sve nam je jasno (barem ono suštinsko): govornik pesme izriče svoju želju da se zaustavi tok prolaznosti. U tom svetlu postaju jasni delovi naslova: kamen i san su načini trajnosti. Kamen je oličenje neprolaznog (tvrd je i trajan), a san je (valjda) stanje u kojem je moguće i ono što je na javi nemoguće: zaustavljanje trena, savladavanje prolaznosti i dosezanje večnosti. Stevan Raičković oblikuje pesmu u sonet, u kojoj se obraća svemu što je esencija života i što ima oblik nekog trajanja pa i onda kada su u pitanju prolazne stvari i kratkovečne manifestacije života. Pesnikovo obraćanje konkretnostima iz prirode ima inotanaciju izvesnog opraštanja od svega što je na neki način bilo od bilo kakve važnosti za njega ili čoveka uopšte.

U ostalim stihovima pesnik se obraća vodama i mostovima koji su materijalni znakovi i simboli ljudskih plemenitih namera da se premosti svaka praznina, da se sve poveže i svemu postojećem da jedan viši smisao. Pesma „Kamena uspavanka“ je poziv na san, kameni, na san svevremeni, u položaju i situaciji u kojoj se predmeti trenutno nalaze. U tome je sadržan poziv i mirovanje da se poredak prirode i ovozemnog sveta sačuva od mena i zaborava. Pesnik zeli da okamenjenim formama, tom trajnom uspavankom, nadmudri vreme i zadrži neponovljivu datost oblika, pokreta i stanja, čime se indirektno izriče strah od smrti. Iako je posle ove pesme Raičković još dobrih pola veka pevao, nijedna od njegovih pesama nema ni izbliza tu slavu kao Kamena uspavanka.

Budan san Ako pomaknes usne umirice se more. Rasklopice se skoljke I zauvek pevati ribama. Sidji u moj san S nogama od svetlosti I hodom koji se pretvara u bulku, U vodu I nesto kao secanje. Trazio sam u srpskom govoru rec koja lici na tvoje oko. Ponavljao sam je tiho u sutonu U travi Malim mravima. Oprosti, bio sam smesan kao pre sto godina. Rec je u pocetku bila nalik, Pa je izgubila smisao. Ako je okrenes: U jedne prazne grudi uselice se zvono. (Da li si cula brujanje u polju Koje je pretvorilo svet u kisu? ) Malo sam slab. Ucini mi se: ptice su iz tvog porekla, A moje su ruke tek iz roda mesecine. Ako pomaknes usne: Skoljke ce zauvek pevati. Ribe ce tihim klizanjem obeleziti srce U dubini. Ako zatvoris oci ugasice se svetlost. (Zamisli: vetar se skamenio. Ja sam udahnuo stenu. )

U mojoj glavi stanuješ U mojoj glavi stanuješ: tu ti je Soba i mali balkon s kog puca Vidik na moje misli najtananije. Ponekad slušaš kako mi zakuca Srce ko živi leptir iz kutije. Ja ti odškrinem vrata: niz basamake Silaziš u vrt za kog niko ne zna. Na povetarcu lebdiš poput slamke. (Dok za to vreme, možda: neoprezna Stojiš na nekom rubu, ispred zamke. . . ) spazim te kako po kiši preskačeš Barice i sva u blatu do pola Žuriš na posao s licem ko da plačeš. Prolazi dan za danom i sva svota Vremena tvog se po dva puta zbira: Pa pola oko moga klupka mota. Vidim sa tvoga lica punog mira Da ne znaš kako živiš dva života. U mojoj glavi stanuješ i dubiš Crne i bele hodnike za moje Misli: kako mi bežiš il me ljubiš? Van tebe druge misli ne postoje. Samo dok spavam ti se nekud Nekad (u mojoj glavi dok baš gubiš. . . skačeš U morsku penu, ispod sunca, gola)