MARIJA MONTESORI 1870 1952 Osniva ustanove Casa dei

MARIJA MONTESORI 1870 -1952

Osnivač ustanove Casa dei bambini- Dom deteta i autor istoimenog pedagoškog dela. U dugogodišnjem radu kroz eksperimentisanje i sistematsko posmatranje ponašanja dece, utemeljila je tzv. Montesori metodu, koja se zasniva na principima organizovanja prirodne sredine bez eventualnih prepreka dečjem razvoju, i koja predstavlja otpor tradicionalnoj pedagogiji ( nastala pod uticajima ideja Rusoa, Pestalocija i Frebela koji su naglašavali značaj urođenih potencijala u detetu, kao i njegov prirodni razvoj)

Osnovne ideje M. Montesori • Svrha vaspitanja je proučavanje i posmatranje deteta od trenutka njegovog začeća; • “Vaspitanje je ono što vaspitač daje, vaspitanje je prirodni proces koji obavlja ljudska jedinka, i koji se ne odvija zahvaljujući slušanju reči, već iskustva koje se stiče u svojoj sredini. Zadatak vaspitača je da pripremi serije sadržaja za kulturnu aktivnost i njima ispuni specijalno pripremljenu sredinu, a zatim se uzdrži od nametljivog mešanja”

• Za razvoj deteta su potrebni određeni sredinski uslovi, čije odsustvo izaziva razne poremećaje u njegovom ponašanju; • Da bi se dete razvijalo ( dete kao duševni embrion) potrebno je da njegova interakcija sa fizičkom i socijalnom okolinom, i da mu se omogući određena sloboda, jer u njemu deluju jedinstveni zakoni i zahvaljujući njima se dete razvija; • Deca u sebi nose snažnu motivaciju za samoizgrađivanje, u svakom detetu postoji plan njegovog sazrevanja, kao i težnja za napredovanjem u razvoju;

• Deca u razvoju prolaze kroz jedinstvene periode osetljivosti, to su periodi kada je dete veoma obuzeto nekom osobinom ili pojavom u svojoj sredini, i kada ga druge stvari i pojave ne privlače. Ako se ovi periodi propuste, dete gubi specijalnu osetljivost i želju za nečim, što se loše odražava na njegovo psihičko stanje i proces sazrevanja; • Deca poseduju upijajući duh, koji im omogućava da nesvesno upijaju utiske iz okoline, koji se u njima ugrađuju;

• U toku razvoja deteta deluju prirodne zakonitosti ili principi: 1. Princip rada- delovanje pomaže detetu da postane ono što jeste, posle određene aktivnosti, deca postaju mirna i prijatno se ophode; 2. Princip nezavisnosti- prirodna težnja deteta da bude sve samostalnije, i ta nezavisnost mu je potrebna da bi moglo da prati unutrašnje podsticaje za delovanje koje će mu biti od koristi;

3. Snaga dečje pažnje- u početku razvoja dete je instinktivno privučeno nekom osobinom materijala ( jarke boje), međutim kako se širi njegovo iskustvo intelektualno interesovanje zamenjuje interes zasnovan na primitivnim impulsima; 4. Princip koji se odnosi na snagu dečje volje, koja se razvija kroz delovanje u sredini. Dete bira određeni cilj i ponaša se u skladu sa tim ciljem, obuzdavajući impulse koji nisu važni za ostvarivanje tog cilja;

5. Razvoj inteligencije predstavlja ključ za razumevanje samog života, intelektualni razvoj započinje pojavom svesti o razlikama koje se javljaju u okolini. Dete ih čulno zapaža i sređuje u svojoj glavi. Da bi se intelekt razvijao nije dovoljna samo podsticajna sredina, jer iz toga može da nastane haos u utiscima, zato je važno pomoći detetu da ih u svojoj glavi sredi;

6. Razvoj dečje imaginacije i kreativnosti. To su urođene snage u detetu i one se razvijaju kao i mentalne sposobnosti, kroz interakciju sa sredinom koja treba da bude lepa, harmonična i zasnovana na stvarnosti. Kada dete stekne realna zapažanja i sređene utiske o stvarnosti, ono će biti osposobljeno za stvaralačke pokušaje ( bajke nisu dobre za razvoj dečje mašte i kreativnosti). Da bi dete stvaralački delovalo njemu je potrebna sloboda da bira šta će ga privući u okolini i da se time bavi bez ometanja;

7. Razvoj emocionalnog i duhovnog života deteta, u deci postoji urođena sposobnost da vole i razumeju druge. Takođe deca imaju urođenu potrebu za Bogom. Na ljubav i poštovanje drugih dete reaguje pozitivnim emocijama; 8. Stadijumi u dečjem razvoju. Ovih perioda ima pet, a dva se odnose na predškolski uzrast, od rođenja do treće godine ( period nesvesnog usvajanja i upijanja, kada se zahvaljujući periodima osetljivosti uobličava dečji intelektualni i emocionalni razvoj)

Drugi period od treće do šeste godine, kada se iskustvo koje je dete steklo na nesvesnom nivou prenosi na svesni nivo. Do šeste godine dolazi do unutrašnjeg formiranja discipline i spremnosti za povinovanje; • Period od 6 -9; • Period od 9 - 12; • Period od 12 - 18;

Suština Montesori metode • Sredina, koja je specijalno pripremljena i koja podrazumeva obrazovne materijale i vežbe pomoću njih; • Posebna uloga vaspitača koji priprema sredinu, koja mora biti hranljiva za dete, usklađena sa njegovim potrebama za samoizgrađivanjem i pogodna za ispoljavanje onih aspekata koji se razvijaju u njegovoj ličnosti;

Karakteristike sredine prema Montesori metodu • Sredina treba da sadrži sve ono što je detetu potrebno u pozitivnom smislu, i da iz nje bude uklonjeno sve ono što može da ometa njegov razvoj; • Sredina treba da omogući detetu slobodu u ispoljavanju sopstvenih potreba i karakteristika; • Da bude sređena i da ima određenu strukturu, dete ima potrebu za redom i lakše se snalazi u sredini koja je smisaono organizovana, na taj način dete izgrađuje sopstveni mentalni red i inteligenciju. Na taj način stiče i poverenje u svoju sredinu;

• Materijal u specijalnoj sredini je grupisan prema interesovanjima, kao i prema nivoima težine i složenosti; • U sredini treba da bude naglasak na realnosti i prirodnosti, kako bi se dete oslobađalo maštarija i iluzija ( peć, frižider, telefon ne kao igračke, kuva se hrana koja se posle toga jede, negovanje biljaka i životinja, prisustvo različitih eksperimentalnih pribora) • Sredina u kojoj se dete kreće treba da bude lepa, boje treba da budu svetle, vedre, harmonične, a atmosfera topla i da poziva na učestvovanje;

• Materijali koji se nalaze u sredini treba da budu privlačni deci, da odgovaraju njihovim unutrašnjim potrebama, da privlače njihovu pažnju i podstiču proces koncentracije; • Materijali koji se koriste u specijalno pripremljenoj sredini ( vaspitač) se nude deci u skladu sa intenzitetom koncentracije, koji deca ostvaruju u delovanju prema njima. Ti materijali treba da zadovolje pet osnovnih zahteva:

• Teškoća na koju može da naiđe dete rukujući materijalom, ili greška koju može da napravi, treba da bude svedena na jednu njegovu osobinu, jer se pojam o toj osobini na taj način lakše formira ( blokovi od kojih će dete nešto graditi treba da se razlikuju samo po veličini, ostale osobine se isključuju, boja, materijal…) • Materijal svojim izgledom i načinom korišćenja treba da sledi princip od jednostavnog ka složenom ( numerički štapići za učenje serijacije razlikuju se samo po njihovoj dužini, u drugoj seriji su obojeni u crveno i plavo, u trećoj se smanjuju dimenzije itd. )

• Treći zahtev je vezan za to da ti materijali indirektno pripremaju dete za učenje koje mu predstoji ( izbočine na materijalu kojim dete rukuje, osposobljava dečje prste za motoričku radnju potrebnu za pisanje; • Materijal koji se daje detetu u početku treba da bude konkretan izraz neke ideje, a zatim da je predstavlja na sve apstraktniji način ( trougao komad drveta takvog oblika, štapići koji predstavljaju njegove stranice, obojeni papirni trougao, obris trougla obeležen tankom linijom);

• Materijal koji se daje deci treba da bude autokorektivan, što znači da je kontrola grešaka u njemu samom, a ne jedan od poslova vaspitača. ( stavljanje različitih oblika u određene otvore, slagalice do određenih oblika…) • Postoje četiri grupe materijala: materijali za praktične životne aktivnosti ( pranje ruku, posuđa, vezivanje pertli, zakopčavanje), senzorni materijali, akademski materijali, kulturni i umetnički materijali;