Struktura raunara l Matina ploa l Mikroprocesor l

Struktura računara l. Matična ploča l. Mikroprocesor l. Memorija l. Interfejs l. Modem

Matična ploča Matična ili osnovna ploča je najvažnija štampana ploča u računaru. Na njoj se nalaze mikroprocesor, ROM, kao i više konektora u koje se „ubadaju“ druge štampane ploče sa određenim funkcijama (zvučna, grafička, TV i mrežna kartica, modem, RAM, kontroleri diskova i sl. ) Pored navedenih elemenata, na matičnoj ploči se nalaze i južni i, najčešće, severni most. Matična ploča služi za objedinjavanje i komunikaciju delova računara, te znatno utiče na celokupne performanse. Zbog toga je prilikom izbora sastava računara veoma važno odmah odabrati dobru matičnu ploču. Matične ploče su tokom vremena preuzimale na sebe sve više i više funkcija ostalih delova računara. Tako, vrlo brzo su se pojavile ploče koje imaju ugrađenu grafičku karticu, zatim ugrađenu i zvučnu karticu, pa mrežnu itd. Ovakve „ugrađene“ (ili „integrisane“) kartice uglavnom važe za manje kvalitetne nego spoljašnje, premda se ta razlika tokom vremena smanjuje, što naročito važi za zvučne i mrežne kartice.

Matična ploča

Matična ploča l l l BIOS: Basic Input/Output System (BIOS) kontroliše osnovne funkcije računara i svaki put proverava svoje stanje prilikom paljenja računara, Memorijski slotovi: Služe za ubadanje RAM memorije, obično ih ima više. Slotovi – priključci za druge štampane ploče (zvučna, grafička, TV, mrežna kartica, modem i sl. ), Konektori – priključci različitih oblika za spajanje hard diska, flopi diska, CD/DVD-a, štampača, skenera i drugih perifernih uređaja, Magistrale – elektronski vodovi kojima se signali kreću između različitih delova matične ploče

Mikroprocesor (en. Central Processing Unit ili samo CPU) je srce svakog računara, iako centralni procesor nije jedini procesor, njega imaju grafička kartica, zvučna kartica i mnogi drugi delovi, ali pod imenom procesor najčešće se misli na centralni procesor (CPU). Svaki procesor spolja gledano izgleda veoma jednostavno, no on je u svojoj unutrašnjosti jako kompleksan, jer se radi o stotinama miliona tranzistora koji su smešteni u jednom čipu. Prvi put tako nešto je uspelo 1971. kada je napravljen prvi procesor Intel 4004, koji je mogao samo sabirati i oduzimati, ali su naučnici prvi put uspeli da u jedan čip smeste veliki broj elektronskih elemenata, što je dalo potsticaj za daljnji razvoj procesora koji su tim napretkom počeli da troše mnogo manje el. energije. Mikroprocesor, po uključenju računara, dobija instrukcije za rad od BIOS -a, a kada se pokrene operativni sistem i drugi programi, dalje dobija instrukcije od njih. Obavlja tri osnovne radnje: l Aritmetičko-logičke operacije (sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje i operacije poređenja), l Prenosi podatke sa jedne memoriske lokacije na drugu, l Prati nizove instrukcija i donosi odluke o njihovom izvršavanju.

Mikroprocesor Odlikuje ga brzina rada koja zavisi od: l Broja MIPS-ova (MIPS je skraćenica od engleskog izraza Milions of Instructions Per Second, što u prevodu na srpski jezik znači milioni instrukcija po sekundi) i l Brzina radnog takta koja se meri u hercima (Hz) ali danas više u GHz. Moderni mikroprocesori mogu da obrade više od 2 milijarde bajtova u sekundi pri brzini radnog takta većim od 3 GHz.

Memorija Kada govorimo o memoriji računara obično mislimo na operativnu memoriju ili RAM (Random Access Memory). CPU sve podatke, koje treba da obradi, uzima, umesto sa sporog hard diska, iz RAM-a sa kojom komunicira mnogo brže, a i rezultate obrade CPU smešta u RAM, tako da im kasnije može, ukoliko zatreba, ponovo pristupiti. Zbog toga izbor RAM-a ima značajan uticaj na brzinu rada PC-a. Međutim najveća mana RAM memorije je ta što pri svakom slučajnom ili namernom isključenju napajanja gubi svoj sadržaj. Zbog ove kareakteristike RAM memorija spada u nepostojanu memoriju. Trajne memorije koje čuvaju podatke bez obzira na stanje računara su: hard disk, flopi disk, ROM, BIOS, fleš memorija, eksterni hard disk.

Keš memorija i registri Osim RAM memorije, za privremeno smeštanje podataka na računarima, postoji i tzv. keš memorija (engl. Cache memory). Ovo je memorija skrivena za programera, odnosno programer ne može da utiče na nju. To je memorija koja je realizovana hardverski i obično se nalazi na samom procesoru. U keš memoriji nalaze se oni sadržaji iz radne memorije kojima se najčešće pristupa. Postavljena je između mikroprocesora i radne memorije, a njenim radom upravlja posebni keš kontroler. Od veličine keš memorije u najvećoj meri zavise performanse procesora, pa se sa povećanjem keš memorije značajno povećavaju performanse i samih procesora, kao i računara u celini. Uloga registara je da privremeno sačuvaju podatke koji su potrebni da bi se obavila zadata instrukcija. Broj registara, njihova vrsta i veličina (broj bitova) je različita kod različitih mikroprocesora. Veličina registara određuje bitnost procesora. Kada se kaže da je, na primer, Pentijum procesor 32 -bitni, to znači da njegovi registri imaju veličinu od 32 bita.

Fleš memorija je lako prenosiva, malih dimenzija, nema posebno napajanje nego se napaja preko matične ploče, vreme pristupa podacima joj je vrlo kratko. Memorijski štapić USB fleš memorija Eksterni hard disk je prenosiva memorija koja se priključuje na računar preko jednog ili dva USB porta. Kapacitet im se kreće od 250 – 850 GB. Eksterni hard disk

Interfejs Hardverski interfejs (elektronski međusklop) povezuje računar sa periferijskim uređajima i utiče na pokretanje nekih delova mašina ili uređaja. Veliki razvoj softvera daje reči interfejs i drugo značenje. GUI, grafički korisnički interfejs ili grafički interfejs (eng. graphical user interface) je metod interkacije sa računarom kroz manipulaciju grafičkim elementima raspoređenim kao kontrole nekog programa na monitoru. Kontrole mogu biti: ikone, prozori dugmad, tekst i drugi elementi.

Modem je interfejs, odnosno elektronski uređaj preko koga se računar može povezati na Internet. Glavna osobina modema je njegova brzina prenosa podataka koja se meri kilobitima po sekundi (Kbps). Po načinu ugradnje može biti interni i eksterni. Prema načinu povezivanja i prenosa signala razlikujemo: Dial Up, ADSL, kablovski i bežični modem.

Modem Dial-up je vrsta pristupa Internetu pomoću telefonske linije. Korisnik koristi modem koji je povezan sa računarom i telefonskom linijom da bi birao broj Internet provajdera i tom prilikom se uspostavlja veza između modema, koji je kasnije usmeren prema Internetu. Prvi modem (MOdulator DEModulator) se pojavio 1979, i tada je počelo dial-up povezivanje na Internet. Glavna uloga modema je da signal dobijen iz kompjutera pretvori u analogni signal – zvuk (moduliranje) koji se kasnije može prenositi telefonskom žicom, i obratno (demoduliranje). Standardna brzina prenosa signala je 56 Kbps, što je najmanja brzina od svih modema.

Modem ADSL modem je preko razdelnika (splitera) vezan na telefonsku liniju sa jedne, i preko USB porta ili mrežne kartice na računar sa druge strane, tako da je istovremeno moguće koristiti i telefon i Internet, što kod Dial Up veze nije moguće. Tipična brzina prenosa je 1024/128 Kbps. Prvi broj označava brzinu preuzimanja podataka a drugi broj brzinu slanja podataka ka Internetu. ADSL modem Razdelnik

Modem Kablovski modem je uređaj koji je neophodan korisnicima kablovske televizije da koriste usluge Interneta. Funkcija mu je da razdvoji delove spektra koji se odnose na prenos radio i TV signala od podataka koji se odnose na Internet. Brzina prenosa je slična kao kod ADSL modema.

Modem Bežični modemi omogućuju bežični pristup Internetu radio signalima preko pristupnih uređaja, koji mogu biti, na primer, ADSL modem ili udaljeni server. Postoje tri vrste ovih modema: Kartice sa antenom, PC kartice i USB modemi. Zadatak im je da pretvore digitalne podatke u radio signale. Postoji nekoliko standarda za za bežične modeme. Brzine prenosa mogu biti i veće od ADSL ili kablovskih modema ali su dosta nepouzdani zbog raznih faktora koji mogu uticati na radio vezu.