Vrste ekonomske politike js Mogu se razlikovati 4

Vrste ekonomske politike js

Mogu se razlikovati 4 osnovna područja ekonomske politike: Uravnotežujuće područje • održavanje makroekonomske ravnoteže, obezbeđivanje pune zaposlenosti radne snage i drugih proizvodnih činilaca, stabilnosti cena, ravnoteže platnog bilansa. Alokativno područje • ispravljanje poznatih nedostataka tržišta u usmeravanju raspoloživih resursa na najpovoljnije upotrebe. Distributivno područje • korektivno delovanje na uslove privređvanja Razvojno područje • obezbeđivanje privrednog rasta i usmeravanje privrednog razvoja.

Postoje različite vrste ekonomske politike: � � � FISKALNA POLITIKA utiče na oporezivanje, upotrebu poreza i javnu potrošnju. Deluje na ukupnu potrošnju, a time i na realni bruto nacionalni prozivod. Njeni instrumenti su porezi, doprinosi, carine, takse i zajmovi za budžet i druge fondove. FINANSIJSKA POLITIKA omogućava protok finansijskih sredstava i rizika između različitih učesnika u ekonomskom životu. q Monetarna politika – realizuje se kontrolom novca i kredita kao i upravljanjem bankarskim sistemom. Vodi je centralna banka koja utiče na potrošnju u raznim oblastima. q Kreditna politika – i njeni instrumenti nalaze se u rukama bankarskih institucija. Instrumenti finansijske politike su: kamatna stopa, stopa obaveznih rezervi, operacije na otvorenom trzistu, operacije na deviznom trzistu, HOV itd. KOMERCIJALNA POLITIKA pored unutrašnje (koja se pre svega, odnosi na stvaranje najpovoljnijeg ambijenta za protok robe na domaćem privrednom prostoru), obuhvata i spoljnotrgovinsku politiku. Spoljnotrgovinska i devizna politika – primenjuju se u oblasti ekonomske razmene s inostranstvom i upravljanja deviznim kursom. Njihovi instrumenti su: carine, takse, premije, kvote, devizni kurs.

� � POLITIKA PREMA JAVNIM PREDUZEĆIMA odnosi se na osnivanje i poslovanje državnih preduzeća, a njena zamisao jeste da se oduzme dobit monopolistima i istovremeno stimuliše preduzetničko ekonomsko ponašanje. POLITIKA DOHODAKA skup mera i aktivnosti kojima se utiče na nivo stečenih dohodaka i njihovu raspodelu na štednju i potrošnju. Primenjuje se uporedo sa politikom cena i to posebno u situaciji kada je privreda suočena sa problemom inflacije. Antiinflaciona politika – se može sprovoditi u osnovi u 2 pravca: regulisanje cena i dohodaka (zamrzavanje plata i cena, ograničavanje ili odobravanje kredita itd. ) i smanjivanje budžetskog deficita, eliminisanje novčane emisije i sl. NAUČNO-TEHNOLOŠKA POLITIKA usko je povezana sa razvojnom politikom i planiranjem, pošto se njome podstiče tehnički progres. Ona podrazumeva odgovarajuću ulogu automatske regulative i u razvoju naučnog rada (njegovog organizovanja, formiranja naučnih kadrova, izbora prioriteta, naučnih istraživanja).

� � POLITIKA NEPOSREDNE KONTROLE I DIREKTNIH INTERVENCIJA u tržišnoj privredi treba da se primenjuje izuzetno. Ona je selektivna i efikasna na kraći rok, i najčešće se koristi u kriznim vremenima. Njome se mogu kontrolisati uvoz i izvoz, cena dobara i usluga, dividende, uslovi rada i sl. RAZVOJNA POLITIKA se najvećim delom podudara sa makroekonomskim planiranjem. Ona je dugoročno orijentisana i njenu najvažniju komponentu predstavlja investiciona politika. Razvojna politika podrazumeva izbor pravaca i metoda ekonomskog razvoja i aktivno upravljanje razvojnim procesima. Razvojna politika identifikuje i unapređuje izvore rasta kao što su investicije, štednja, istraživanja, ulaganja u ljude, razvoj novih tehnologija i dr. Date vrste ekonomske politike ne deluju pojedinačno na ostvarivanje željenih privrednih rezultata, već se njihove mere međusobno prepliću i kombinuju. � Postoje i druge podele ekonomske politike. �

Sa stanovišta ciljeva na koje se odnosi, ekonomska politika se deli na: Protekcionistička politika • koja pruža zaštitu određenim privrednim sektorima radi njihovog razvoja i osposobljavanja za uspešan nastup na stranim tržištima. Pokretačka politika • koja inicira i podstiče napredak pojedinih i izabranih sektora ili grana. Stabilizaciona politika • koja obuhvata mere i aktivnosti na uspostavljanju i održavanju unutrašnje i spoljne ekonomske ravnoteže. Strukturna politika • koja se sastoji u prilagođavanju pojedinih sektora zahtevima tražnje, uvođenju naprednih tehnologija i sl.

Ostale podele: Prema pristupu vođenja: • Aktivisticka politika - podrazumeva slobodu odlučivanja nosioca ekonomske politike. • Neaktivistička polizika - zalaže se za postojanje strogih pravila u sprovođenju • ekonomske politike, kao i njihovom poštovanju, nezavisno od datog konkretnog stanja. Prema području delovanja: • Opšta politika - koja se odnosi na celu privredu • Selektivna politika - koja se odnosi na pojedine sektore privrede, regione i sl. Sa vremenskog stanovišta: • Kratkoročna i dugoročna ekonomska politika Prema nivou na kome se formuliše: • Sistemska politika – koja sadrži pravila ponašanja koja moraju poštovati svi učesnici privređivanja i nosioci ekonomske politike prilikom odlučivanja. • Tekuća politika – obuhvata neposredno delovanje preko merljivih veličina (cena, količina, stopa), putem kojih država usmerava pojedinačne odluke ekonomskih subjekata u željenom pravcu.