Iz svega moemo da izvuemo sledeci niz zakljuaka

Iz svega možemo da izvučemo sledeci niz zaključaka. Prvo, već ove rane obrade psihomotorike i njenih poremećaja govore o kortikalnim funkcijama i poremećajima u polju ponašanja i psihičkog života. Već ove studije i podele mogu da se smatraju prvim pokušajima definisanja kliničke neuropsihologije razvojnog doba. Prvu klasifikaciju kliničkih pojava iz oblasti kliničke neuropsihologije sačinio je Gurevič 1925. godine. Njegov spisak je sadržao 5 do tada poznatih kliničkih pojava iz ove oblasti, koje je tumačio shodno svome shvatanju fiziološkog razvoja CNS-a. Zaključke je donosio, kao i nešto kasnije u prvim radovima, Valon, upoređujući kliničke manifestacije i kliničke ispade funkcija nastale usled lezija CNS-a. Ovaj metod, koji se i danas često sreće u stručnoj litaraturi, svakako nije doprineo ni onda kao što to ne može i danas, boljem razumevanju deteta.

Klasifikacija poremećaja psihomotorike po Valonu Valon je objavio svoju klasifikaciju 1932. godine u časopisu Anales Medicopsychologique, No IV, pod naslovom Syndromes d’insufisance psychomotrice et type psychomoteurs. Mi saznajemo o njoj iz časopisa Enface No 3 -4 iz 1959. godine. Rad počinje prikazom spiska koji je definisao Gurevič. Valon njemu zamera što je poremećaje nazivao prema autorima, a ne po strukturama koje su tu nedovoljno razvijene te omogućavaju pojavu kliničke slike. Zamera mu i izvesno pojednostavljanje problema. Motorni infantilizam (Homburger) uslovljen je usporenošću razvoja motorike i može da se dijagnostikuje vec u 3 -4. godini života. Psihički razvoj je usporen. Kada kažemo da se u ovom uzrastu nalaze raniji oblici motorne organizovanosti, onda, znači, da tu još uvek očekujemo čitav niz refleksa koji bi trebalo da su već isčezli, zatim nedograđenost tonusa i sposobnosti koordinacije. Ova klinička pojava sama postepeno izčezava. Motorna i mentalna asinergija, kod koje se sreće i nistagmus pri krajnjem položaju bulbusa u stranu i hiperkinetičko ponašanje, koje Valon naziva motorna inkontinencija.

Donji ekstrapiramidalni sindrom (Homburger, Gurevič), Srednji ekstrapiramidalni sindromi (Valon) i Gornji ekstrapiramidalni sindrom. Kod sva tri ova sindroma detaljnim neurološkim pregledom otkrivaju se izvesni vidovi poremećaja motorike po ekstrapiramidalnom tipu. Sindrom motornog i mentalnog debiliteta, ili kortiko-projektivni sindrom, kod njega Valon uočava pojačane tetivne reflekse , snižene kožne reflekse, sinkinezije, slabost voljnih pokreta, nespretnost, nedostatke pri hodu i govoru i eneuretične smetnje. Kortiko-asocijativni frontalni tip poremećaja je takav poremećaj pri kome se javlja nesklad između utiska koji dete odaje i njegovog ponašanja. Kada je ovaj sindrom izražen, zapaža se sledece: Ako je frontalni deficit dubok, atonija lica, pogled, istovremeno i skitnički i smiren, cine kontrast sa neprestanom agitiranošću. Posturo-psihička nestabilnost je pojava izvesne statične nestabilnosti dece, pa ona moraju stalno da se pridržavaju za nešto, da se premeštaju, kao da su nestrpljiva, nepažljiva, često su logoroična, što je sve udruženo sa osećajnošću koja ide iz krajnostu u krajnost, od stidljivosti do besa. Iznesena podela trpeći breme vremena u kome je nastala, predočava usku vezu između ponašanja uopšte, osećajnih stavova, pa i crta ličnosti dece i njihove psihomotorne i kortikalne organizovanosti. Zbog toga se ona može smatrati pretečom i utemeljiteljem savremene kliničke neuropsihologije razvojnog doba.

Klasifikacija po Ažiriageri U knjizi: Manuel de Psychiatriae de L’enfant, koja je izašla u Parizu 1970. godine , ne srećemo tabelu po kojoj bi poremećaji bili razvrstani, ali nailazimo na razmišljanje o prethodnim pokušajima razvrstavanja kao i na raspored gradiva koje se odnosi na ove poremećaje. Poremećaji su podeljeni u dve grupe. Jednu čine: poremećaji psihomotorike (- Desordes psychomoteurs-), a drugu poremećaji motorne izvršivosti (-Desordes de la realisation motrice-). Oblast razvoja i poremećaja psihomotorike obradjena je po sledećim poglavljima. -Razvoj motorike (Evolution de la motricite), gde obrađuje etape razvoja pratećih sasvim raznorodnu literaturu. Svoje stavove formuliše na osnovu stavova Pijažea i Valona. Tipovi psihomotorike (Les types psichomoteurs), u kome obrađuje tipove psihomotorike, uglavnom po viđenju Valona, da bi određeni prostor posvetio i podeli Diblinoa (Dublineau J. ) i Bizea (Bize P. R. ), i na kraju definisao i svoje viđenje osnovnih grupa ili tipova psihomotorike. On smatra da se sva deca ne mogu razvrstati u 8 grupa, kako je to učinio Valon nego, samo u 4 osnovna tipa, i to :

1. atletsko hipertonični tip, koji je udružen sa usporenošću, nespretnošću, muskuloznošću dece, sa skučenom sposobnošću istezanja i nešto siromašnijim odgovorom na probu balansiranja- klaćenja; 2. astenično-pasivni hipotonični tip psihomotorne organizovanosti deteta ispoljava takođe nespretnost, ovoga puta mekoću mišića, hiperekstenzibilnost, i odgovara psihasteničnih odraslima; 3. dilatirani tip psihomotorike spretan, agilan sa hiperekstenzibilitetom, sinton; 4. tip izdužene osteomuskularne građe, takođe sposoban i preduzimljiv sa normalnom ekstenzibilnošću i nešto smanjenim balansom. -Poremećaji psihomotorike (Desorders psychomoteurs) podrazumevaju poremećaje čije je etiološko jezgro pretežno na instrumentalnom ili motornom nivou. Moglo bi se reći da su to tipični motorni poremećaji. Autor ih opisuje sledećim redosledom. Rani tonični poremećaji. Tu srećemo opis anaklitične depresije, onako kako je opisao Špic, i njen motorni ekvivalent Spasmus nutalmus. Zatim, tu su i tri vida poremećaja tonusa dojenčadi koje je uočila i opisala M. Ribl: hronična hiperaktivnost, hipertenzija mišića, stupor sa hipertonusom mišića. Sve tri ove pojave uzrokovane su poremećajem osećajnog života dece na raznim uzrastima, a manifestuje se u oblasti opšte motorne i tonične organizovanosti.

Navike i poremećaji psihomotorike tokom razvoja čini velika grupa poremećaja koja se obično opisuju kao posledica poremećaja. Tu su opisani: eksplorativni tip poremećaja navika (trljanje nosa, češanje i slicno); pražnjenje po ritmičkom tipu (klaćenje u stojećem i sedećem stavu i klaćenje samo glavom); autoagresivni tip pražnjenja (udaranje po sopstvenom licu i sl. ); zatim trihotilomanija, onihofagija; -ofensa capitis- (udaranje glavom o tvrdu podlogu). -Poremećaji motorne izvršenosti(-Desordes de la realisation motrice-). Tu su opisane apraksije: disgrafija i razvojna dispraksija. Osnovna zamerka ovoj podeli je to što ona ne obuhvata sve one pojave koje se zasnivaju na neujednačenosti ritma razvoja praktognostičkih struktura i funkcija, kao i onih čija je izvršivost ometena poremećajem psihomotorike. Tu nema diskalkulije, disleksije ni dizartrije.