Kantove dihotomije u filozofiji morala gotovo iscrpna lista

Kantove dihotomije u filozofiji morala (gotovo iscrpna lista)

Dužnost/sklonost • Kantova etika jeste „etika dužnosti“, ali je i „etika motiva“. Pitanje moralne vrednosti se svodi na pitanje „Šta određuje (šta je odredbeni razlog) volju? “ Dužnost ili sklonost? • Sklonost je „zavisnost moći žudnje [’željenja’] od osećaja… koje uvek ukazuju na potrebu. “ (G 4. 413; ZMM 48) Dužnost se ne može objasniti empirijski. • Odnos dužnost/sklonost: Dužnost „ponosno odbacuje srodnost sa sklonostima“ (KPV 5. 87; KPU 107). Sklonosti poreklo imaju u čulnosti, čak i kada na prvi pogled ne izgleda tako. Dužnost je zasnovana na slobodi. Dužnost i sklonost nisu nužno suprotstavljene, ali su potpuno različite. • Kant razlikuje „podsticaj“ (u srpskom prevodu ZMM: „pobudu“) od „motiva“. „Podsticaj“ je „subjektivni osnov želje“, a motiv „objektivni osnov htenja (volje)“. „Subjektivne svrhe“ zasnovane su na podsticajima, „objektivne“ na volji. (GMM 4. 427; ZMM 71) NAPOMENA: u srpskom prevodu se „podsticaj“ naziva pobudom, a „motiv“ – podsticajem. Bolja je distinkcija (čulni) podsticaj (ili pobuda)/motiv (koji može biti čisto racionalni). U KPU, slično ZMM: „pod podsticajem [pobudom] se razume subjektivni određujući razlog volje nekog bića čiji um nije već po svojoj prirodi nužno primeren objektivnom zakonu“. (KPU 93; KPV 72) Ne treba tražiti (spoljnji, čulni) podsticaj koji odgovara moralnom zakonu jer moralni zakon mora biti dovoljan za određenje volje. Moralni zakon „deluje negativno“ i „isključuje (čulne) sklonosti (samoljublja). „Poštovanje prema zakonu“ nije (direktno čulni) podsticaj moralnosti već „moral sam, kada se posmatra subjektivno kao podsticaj“, koji je odbijanjem podsticaja suparničkog samoljublja „pribavio ugled zakonu“. Kao (kroz borbu sa čulnim podsticajima) umom proizvedeno osećanje poštovanje je podsticaj da se objektivni moralni zakon učini subjektivnom maksimom. (KPV 5. 76; 78 -79) Napomena: U KPU poštovanje je eksplicitno prema ljudima a ne prema „stvarima“, dok je u ZMM prema zakonu. (Biće razjašnjeno u predavanjima koje slede. ) • Iz dužnosti/shodno dužnosti: kada je moralna vrednost prisutna? Isti postupak – različiti motivi: zašto se kupac uslužuje pošteno; zašto se održati u životu; častoljubivi i „tužni dobročinitelj“; zašto težiti sreći? (V. primere, G 4. 397– 399; ZMM 21– 25). Podsticaji „samoljublja“ mogu biti prikriveni (GMM 4. 407; ZMM 37). Podsticaji u (lažnim) mešovitim učenjima o moralu mogu biti „smešani“ sa pojmovima uma, „što najčešće dovodi do zla“ (G 4. 411; ZMM 44) • Rasprava koja se i danas vodi: da li prisustvo sklonosti u motivaciji eliminiše moralnu vrednost? Većina interpretatora: ne eliminiše, ali umski („formalni“) „[ne -čulni] osećaj dužnosti“ mora biti dovoljan i bez materijalnog elementa (ma kakve) sklonosti. • Izraz: „patološka“ zainteresovanost za predmet postupka=sklonošću uslovljena; nasuprot „praktičkoj zainteresovanosti“ za sam postupak. Volja se može „zainteresovati za nešto“, ali da ipak ne dela „iz interesa“. (GMM 4. 413; ZMM 48) • „Volja usmerena ka dužnosti” ne mora uvek biti i „dobra volja”. (v. dole legalitet/moralitet; autonomija/heteronomija)

Formalno/materijalno • Na samom početku ZMM (G. 387; ZMM 5) Kant je eksplicitan: moral je stvar umskog saznanja i „metafizike“ (apriornih principa). • Moralni zakon nema veze sa „materijom“ postupka, već isključivo sa „formom“ i „principom“; ono što je u njemu dobro leži u nastrojenosti, a ne u bilo kakvom mogućem ishodu (rezultatu). (G 4. 416; ZMM 52). Zašto moralni zahtev ima oblik „kategoričkog imperativa“? Osnovno objašnjenje: zato što dužnost (koje smo svesni) „ne trpi“ uslovljenost. • Praktički principi su formalni kada su apstrahovani od svih subjektivnih svrha (ciljeva), materijalni kad su na njima zasnovani – kad počivaju na „podsticajima“ („pobudama“). (GMM 4. 427; ZMM 71). • Svi materijalni praktički principi kao takvi jesu jedne i iste vrste i potpadaju pod opšti princip samoljublja (ili lične sreće). (KPV 5. 22; KPU 44). Svaki (spoljni) objekat na nas deluje putem zadovoljstva. • Uobičajene razlike između „više“ i „niže“ moći žudnje ne može se izvesti iz materijalnih principa. Čak i kada je objekat želje „predstava razuma ili čak uma“ uvek je zapravo reč je o zadovoljstvu koje „aficira“ moć žudnje (KPV 5. 23; KPU 44 -45) Osećanje zadovoljstva je tu uvek podsticaj? • Sreća, iako jeste (faktički) nužan cilj, uvek pripada „materiji“: „Ta potreba [za srećom] se tiče materije njegove moći žudnje, to jest nečega što se odnosi na osećanje zadovoljstva ili nezadovoljstva“(KPV 5. 25; KPU 47– 48). Nije samo neposredno zadovoljstvo već „sveukupna sreća“– „sve da ide po želji i volji“, tj. da se (sve) želje ostvare. • Međutim i objekti zasnovani na „savršenstvu“ (sopstvenom ili apsolutnom – Bog) su takođe „materijalni“. (Sledi da su i oni kao objekti određeni pomoću „moći žudnje“, ali tek izvedeno, jer pretpostavljaju „objekat“, tj. „materiju“, koji se „želi“, bez obzira na to što izgledaju „objektivno“ (KPV 5. 40– 42; KPU 64– 65) • Ipak, uočiti, Kantov „formalizam“ nije isključiv: to što je forma delanja za moralnost presudna, ne znači da ljudski postupci nemaju „materiju“ oličenu u neposrednim ciljevima delanja. Ni „sreća“ nije „zabranjena“ kao konstituent motivacije. • Volja se nalazi u središtu između svoga principa a priori, koji je formalan [opšti i nužan, tj. zakon], i svoje pobude [podsticaja] a posteriori koja je materijalna, tako reći na jednoj raskrisnici; nju će morati da detertminira formalni iprincip htenja [volje] uopšte, kada se obavlja radnja iz dužnosti, jer je ta volja lišena svakog materijalnog principa. (G 4. 400; ZMM 26)

Autonomija/heteronomija • Autonomija volje jeste ona osobina volje na osnovu koje volja predstavlja zakon samoj sebi (nezavisno od svake osobine predmeta htenja). (G 4. 440; ZMM 92). Autonomna volja=samozakonodavna (etimologija reči: auto [ja, lični, sam, svoj, sopstveni]-nomos [zakon]). • Heteronomija (hetero [drugi, tuđ]-nomos): volja koja „izlazi iz sebe“, kojoj zakon (=pravil[n]o[st]) nameće „objekat svojim odnosom prema volji“. Nebitno je da li je to (čulna) sklonost ili „umska predstava“ (npr. o perfekciji, tj. savršenstvu). G 4. 441; ZMM 93. • Heteronomija je „izvor svih lažnih principa moralnosti“ (G 4. 441; ZMM 93) • Opšti princip heteronomije: „Treba da učinim nešto jer hoću nešto drugo. “ Autonomija: „Ja treba da postupam tako i tako, čak i ako ne bih hteo ništa drugo. “ (G 4. 441; ZMM 93) • Izvori heteronomije: osećanje (fizičko ili „moralno“) i predstava o savršenstvu (sopstvenom ili tuđem – Božijem) koje (opet) deluje kroz osećaj zadovoljstva. • Međutim, i nalozi savršenstva (lične perfekcija ili Boga) kao ciljevi delanja potpadaju pod „materijalne“ principe, tj. „spoljašnji“ su. (V. KPV 5. 39– 41; KPU 63– 65). Ako postavljaju objekat kao cilj, onda zadovoljstvo (ostvarenim ciljem) određuje „moć žudnje“ (iako na prvi pogled ne izgleda tako). • Najpribližnije Kantu: sopstveno savršenstvo, ali je „prazno“ i „vrti se u krug“ (G 4. 442– 444; ZMM 94– 97). • Autonomija, sloboda i moralni zakon (koji mora da ima oblik „kategoričkog imperativa“) su neposredno povezani.

Legalitet/moralitet • Još jednom: Kantova etika je etika dužnosti i etika motiva. Bitna je sama namera, ali ne u smislu faktičkih posledica, pa ni iz zamišljenih – važna je sama forma. • Legalitet/moralitet=shodno dužnost/iz dužnosti; objektivno saglasno sa zakonom/subjektivno iz poštovanja prema zakonu • U ZMM: Samo moralitet (=iz dužnosti) čini postupak vrednim. (V. G 4. 397– 399; ZMM 21– 25). • U KPU: „Dakle, pojam dužnosti zahteva kod radnje, objektivno, saglasnost sa zakonom, a kod njene maksime, subjektivno, poštovanje zakona kao jedini način određivanja volje pomoću njega. A na tome počiva razlika između svesti da se delovalo shodno [u srpskom prevodu KPU stoji: primereno] dužnosti (pflichtmafiig) i da se delovalo iz dužnosti (aus Pflicht), to jest iz poštovanja zakona, od čega je ono prvo (legalitet) moguće i onda kad bi određujući razlog volje bile samo sklonosti, a ovo drugo (moralitet), moralna vrednost, mora se uzeti jedino tako da se radnja događa iz dužnosti, to jest samo radi zakona. “. (KPU KPV 5. 81; KPU 101) • U KPU se moralitetu kao „poštovanju“ prema zakonu eksplicitno pridružuje poštovanje ličnosti („osobe“) (KPV 5. 76; KPU 97). Napomena, biće dalje razjašnjeno: u ličnosti (sopstvenoj i tuđoj) je situiran moralni zakon. • Pitanje je šta tačno čini radnju moralno vrednom. Samo prisustvo svesti o dužnosti ili nešto više od toga? Da li je moguće da postupak vredan i ako je podstaknut i sklonostima; da li je postupak moralno vredan samo ako se suprotstavlja „sklonostima“? ). Ova rasprava traje i danas. Uglavnom se pretpostavlja da bi svest o dužnosti morala da bude dovoljna za određenje volje, bez obzira na ostale motive; motivacija je gotovo uvek mešovita. (Setiti se: Kant i kaže da često ne možemo tačno odrediti šta je bio motiv. ).

Uzrok/razlog • U objašnjenju postupka možemo se pozvati i na „mehanizam prirode“, tj. „zakone prirode“ (podsticaje čulnosti) i na „zakon slobode“ (G 4. 388; ZMM 5). • Uvek možemo (empirijski) pogrešiti u pogledu toga šta je to što je „odredilo našu volju“, tj. ne mora biti uvek jasno koji su bili naši motivi (G 4. 407; ZMM 37). To ne znači da nismo imali neki „razlog“. Delanje prema razlozima je uvek slobodno, čak i kad su motivi (subjektivni principi, maksime) pogrešni. • Kant kao kompatibilista? Teško naći evidenciju jer (već je rečeno) on sam kaže da je volja metafizički čudna. Verovatnije je da je za Kanta sloboda stvarni uzrok (na osnovu razloga), a ne tek puki opis moralno relevantnog postupka. • Svaki postupak se može objasniti i pozivanjem na fizičku uzročnost (podsticaje čulnosti, sklonosti) i na umske „razloge“? Ovo za Kanta nije sporno jer su uvek načelno dostupni, mada ponekad faktički nesaznatljivi. delatniku samom. U Religiji ipak daje naznaku da treba razlikovati „ponašanje“ i „postupanje“, tj. delanje. (V. REL 6. 24). • Savremene interpretacije (Herman, Allison, Uleman): ljudski postupci su fundamentalno okarakterisani razlozima. Ne postoji nikakav „sirovi mehanizam“ ljudskog delanja (nalik prirodnom), razlozi su uvek prisutni. Postupci nikada nisu samo fizička zbivanja. • Uvek se postupa iz nekih, mada ne uvek iz „najboljih“ razloga.

Hipotetički/kategorički imperativ (HI/KI) • Kantov metod i u praktičkoj i u teorijskoj filozofiji se često karakteriše kao „metod apstrakcije“ ili (ponekad) „metod izolacije“. Šta ostaje od pojma zakon ako apstrahujemo svrhu? Njegova forma. Svi zakoni (i prirodni i jedan moralni) imaju istu formu: opštost+nužnost=univerzalnost. Nema izuzetaka. • O imperativima uopšte: Predstava objektivnog principa, ukoliko je taj princip za volju prinudan, zove se zapovest (uma), a [gramatička; logička] form(ul)a zapovestl zove se imperativ. Svi imperativi izražavaju se jednim treba. (G 4. 412; ZMM 47) • Ako bi radnja [postupak] bila dobra samo kao sredstvo radi nečega drugog, onda je imperativ hipotetičan; ako se radnja zamisli kao dobra po sebi, dakle kao nužna u volji koja je po sebi saglasna sa umom [=„dobra“], kao principom te volje, onda je imperativ kategoričan. (G 4. 414; ZMM 49) • Hipotetički imperativ (pojednostavljena opšta forma): Ako (budući da; pod uslovom da) hoćeš A treba da učiniš B. Hipotetički imperativ pretpostavlja neku umu spoljašnju svrhu (uslovan je), u njemu „treba“ ukazuje na uslovno (tj. instrumentalno) dobro. (V. G 4. 414– 415; ZMM 49– 51). • Obratiti pažnju: „Ko hoće svrhu, hoće i sredstvo“ (GMM 4. 417; ZMM 54). To je analitički iskaz koji stoji u osnovi svih hipotetičkih imperativa. Ako je cilj (svrha) promenljiva, menjaju se i sredstva – imperativ važi hipotetički. „Materijalne“ svrhe (uključujući sreću) su uvek promenljive – iz njih ne sledi ništa „kategorički“. • Još jednom: postoji jedna svrha koja izgleda univerzalno – sreća; Ali „imperativ razboritosti“ koji je usmeren na nju je takođe hipotetičan. Zašto? Zato što ne može biti osnov kategoričkog zahteva jer je pojam sreće neodređen (predmeti želje se menjaju) a ostvarenje neizvesno i podložno slučajnostima. Sreća nije „ideal uma“ već „uobrazilje“ (koja ima empirijski osnov). „Nikakvim primerom“ (empirijski) nije moguće pokazati ono što je nužno (kategorično) – moral (zasnovan na dužnosti) je aprioran. (V. G 4. 418– 419; ZMM 56– 57) • „Kategorički“ (ne-hipotetički=bezuslovno) može da važi samo nešto je apriorno. • NEJEDNAKOST PRINUDE: KI se zamišlja kao bezuslovan (nužan) (G 4. 416; ZMM 53) • Ako ja… zamislim jedan hipotetički imperattv, ne znam unapred sta će on sadržati, sve dok mi ne bude dat uslov. Ali, ako zamislim kategorički imperativ, onda ja odmah znam šta on sadrži. Pošto imperativ osim zakona sadrži samo nužnost da maksima bude u saglasnosti sa zakonom, a zakon ne sadrži nikakav [dalji] uslov na koji je on ograničen, to ne preostaje nista drugo osim opštosti [=univerzalnosti] zakona sa kojim maksima postupka treba da je saglasna. “ (G 420 -21; ZMM 60). RAZJAŠNJENJE: u samoj zamisli KI sadržana je nužnosti i opštost važenja jer to i jeste „forma zakona“. Moral uvek zamišljamo kao zakonolik. (Zamisao morala podrazumeva univerzalnost – još jednom, nema izuzetaka. )