UPRAVLJANJE POSLOVNIM USPEHOM PREDUZEA Kako je maksimizacija pojavnih

UPRAVLJANJE POSLOVNIM USPEHOM PREDUZEĆA Kako je maksimizacija pojavnih izraza kao oblika rezultata preduzeća jedna od dve podfunkcije suštinskog zahteva ostvarivanja globalnog ekonomskog principa efikasnosti, to ostvareni obim proizvodnje ukupan prihod i dobitak nisu dovoljni niti merodavni pokazatelji ekonomskog uspeha i razvoja preduzeća.

DIMENZIJE EFIKASNOSTI POSLOVANJA PREDUZEĆA Ostvareni kvalitet poslovanja izražen poslovnim uspehom preduzeća je neposredno, pored troškova, na jednoj neminovno uslovljen potrebama tržišta, s druge strane. Upravljanje troškovima, a time indirektno i dobitkom, postaje svojevrstan i izuzetno značajan proces postizanja, očuvanja i jačanja cenovne odnosno troškovne konkurentnosti preduzeća na savremenom tržištu.

POSLOVNI USPEH KAO INDIKATOR EFIKASNOSTI POSLOVANJA Stepen efikasnosti u ostvarivanju maksimalnih rezultata sa minimalnim ulaganjima određuje nivo kvaliteta ekonomije preduzeća. Kvantitativan izraz као indikator promene navedenog odnosa u sukcesiji vremenskih perioda predstavlja poslovni uspeh preduzeća. Determinante poslovnog uspeha javljaju se kako na strani rezultata reprodukcije (obim proizvodnje, ukupni prihod i dobitak), tako i na strani ulaganja u reprodukciju (angažovanje i trošenje). Praćenjem poslovnog uspeha kao indikatora dinamike kvaliteta poslovanja preduzeća, dobija se uvid u ostvareni nivo kvaliteta njegove ekonomije i omogućuje sagledavanje faktora koji opredeljuju poslovanje. Od uspešnosti upravljanja relevantnim faktorima poslovanja zavisi nivo i dinamika poslovnog uspeha preduzeća.

KVANTITATIVNI ASPEKT POSLOVNOG USPEHA – METODOLOŠKI PROBLEMI PRAĆENJA – Merenje poslovnog uspeha je aktivnost kojom se identifikuje stepen uspešnosti u realizovanju prethodno postavljenih ciljeva poslovanja, kako na nivou celokupnog preduzeća, tako i na nivou njegovih poslovnih jedinica, funkcija, procesa i aktivnosti, a posebno na nivou odgovornosti nosilaca pojedinih radnih zadataka. Izmeren poslovni uspeh postaje izuzetno značajan instrument kontrole i usmeravanja tekuće poslovne politike, a time i nezamenljiv kontrolno upravljački instru ment za racionalizaciju ukupnog poslovanja preduzeća. Pristupanje merenju poslovnog uspeha zahteva rešavanje tri osnovna metodološka problema, i to: prvi, odrediti šta će se meriti na strani rezultata, a šta na strani ulaganja za ostvarivanje tih rezultata, drugi, koja merila će se pri tome koristiti i treći, koji indikatori i modeli merenja će se primeniti.

PARCIJALNI EKONOMSKI POKAZATELJI EFIKASNOSTI POSLOVANJA PREDUZEĆA Merenjem promene poslovnog uspeha omogućuje se praćenje, kontrola i usmeravanje determinanti i faktora u proizvodnom, razmenskom i finansijskom podsistemu preduzeća. Na taj način, parcijalni indikatori – produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost, kao i agregatni modeli poslovnog uspeha dobijaju odrednice najznačajnijih upravljačko kontrolnih instrumenata uspešnog poslovanja preduzeća.

Upravljanje dinamikom produktivnosti rada Pojam i značaj produktivnosti Parcijalni indikator produktivnosti rada formiran je na bazi parcijalnog principa reprodukcije – ostvarivati određeni obim proizvodnje sa što manjim trošenjima radne snage. Potencijal proizvođačke sposobnosti nalazi se u samom čoveku, a njen efekat u količini proizvedenih proizvoda adekvatnih potrebama tržišta.

UTVRĐIVANJE PRODUKTIVNOSTI − INDIKATORI − Produktivnost se izražava različitim indikatorima, od kojih je najjednostavniji: To je pokazatelj kojim se iskazuje uspešnost u sprovođenju principa produktivnosti.

Raznovrsnost proizvodnje onemogućava količinsko izražavanje proizvoda jedinstvenim merilom. Iz tih razloga, teorija izučava, a praksa primenjuje, različita rešenja u kojima se heterogena proizvodnja svodi na zajednički imenitelj, od kojih su najčešći: stalne ili standardne tržišne cene proizvoda norma časovi rada cena koštanja, odnosno ukupni troškovi prouzrokovani proizvodnjom društveno potrebnim radom uslovna ili ekvivalentna proizvodnja reprezentativni proizvod

SPROVOĐENJE PRINCIPA PRODUKTIVNOSTI – TEHNIKE I FAKTORI Izražavanje, merenje, kontrola i usmeravanje produktivnosti pomoću adekvatnih metodološko analitičkih aparatura jeste osnova upravljačke aktivnosti u procesu sprovođenja ovog parcijalnog ekonomskog principa. To su ujedno i aktivnosti u cilju „poboljšanja čovekove efikasnosti o iskorišćavanju sveukupnih resursa“ Sa rastom stepena korišćenja kapaciteta, kao primarne determinante visine, strukture i dinamike troškova, a i sume angažovanog kapitala, smanjuju utrošci radne snage po jedinici proizvoda.

Savremeni sistemi vrednovanja rada, a posebno sistemi nagrađivanja na osnovu performansi (Pay for Performance), podrazumevaju direktno povezivanje primanja zaposlenih sa njihovim izmerenim i ocenjenim radnim učincima. Pristup merama za njeno poboljšanje, ističe se sistem naučne organizacije rada u sastavu mera organizacione racionalizacije, uz čiju pomoć se objektivno snima, analizira, izražava, meri i kontroliše utrošena radna snaga u toku određenog proizvodno tehnološkog procesa. Ovaj sistem je poznat pod nazivom MTM (Method Time Measurement), odnosno Metod merenja vremena. Kao savremena varijanta MTM sistema, javlja se takozvani SAM (Sekvencies Activity Method), odnosno Metod baziran na analizama sekvenci aktivnosti. Ovaj metod se bazira na vremenskoj analizi sekvenci od kojih se nužno sastoji svaki manuelni rad.

Upravljanje dinamikom ekonomičnosti poslovanja Pojam i značaj ekonomičnosti Ekonomičnost poslovanja obuhvata racionalnost trošenja sva tri elementa proizvodnje i akumulativnu sposobnost preduzeća. Ekonomičnost je širi, obuhvatniji izraz ekonomskog kvaliteta preduzeća, jer iskazuje racionalnost korišćenja ne samo živog već i minulog rada. Princip ekonomičnosti je zahtev za ostvarivanje poslovnog uspeha kompleksniji od produktivnosti. Kompleks ekonomičnosti je u skladu sa parcijalnim ekonomskim principom ekonomičnosti. Iskazivanje, praćenje, kontrola i usmeravanje ekonomičnosti vrši uz pomoć fizičkih i novčanih pokazatelja. Njihovom kombinacijom sa metodama vremenske i teritorijalne komparacije, dolazi se do željenih informacija o efektima već preduzetih i/ili budućih upravljačkih mera.

IZRAŽAVANJE I MERENJE EKONOMIČNOSTI Naturalni izraz ekonomičnosti je sledeći: Ograničenost primene ovog indikatora uslovljena je problemom naturalnog izražavanja heterogene proizvodnje i zato što utrošci takođe predstavljaju heterogenu veličinu. Ekonomičnost iskazana vrednosnim indikatorom, predstavljena je obrascem:

SPROVOĐENJE PRINCIPA EKONOMIČNOSTI – TEHNIKE I FAKTORI – Utvrđivanje promena ekonomičnosti poslovanja u osnovi je izražavanja i praćenja dinamike ovog parcijalnog izraza poslovnog uspeha, posmatrano u sukcesiji vremenskih perioda. Društveni faktori: tržišni uslovi, tržišne strukture, mere ekonomske politike i slično, i tehnički faktori: karakteristike proizvoda, tehnološkog procesa, sredstava za rad i materijala, uslovi rada, vidovi organizacije proizvodnje i nivo organizacije i slično, predstavljaju objektivne uslove poslovanja određenog preduzeća koji utiču na objektivno uslovljene utroške, odnosno troškove preduzeća kao njihov cenovni izraz. Organizacioni faktori kao faktori subjektivne prirode rezultat su dejstva radnog kolektiva na ekonomičnost u smislu promene utrošaka u odnosu na objektivno uslovljene promene troškova usled uticaja na konkretne nabavne cene sredstava za proizvodnju iznad ili ispod prosečne tržišne cene i stepen korišćenja kapaciteta u odnosu na optimalni, objektivno mogući stepen. Kao takvi, oni su kvantitativni sintetički izrazi i mere dejstva svih objektivnih i subjektivnih faktora proizvedene i utrošene vrednosti u jednom određenom periodu ili u sukcesiji perioda.

CVP ANALIZA I UPRAVLJANJE DINAMIKOM EKONOMIČNOSTI Uporedna analiza obima proizvodnje, troškova i dobitka u inostranoj literaturi, poznata je pod nazivom CVP analiza (Cost Volume Profit analysis – relationship). CVP analiza je, pored analize dinamike troškova, ključna komponenta analize međuodnosa obima proizvodnje, troškova i profita. CVP analiza je moćan instrument poslovnog odlučivanja, jer ističe i razjašnjava odnos troškova, obima proizvodnje i prodajnih cena.

UTVRĐIVANJE PRAGA EKONOMIČNOSTI Cilj poslovne politike preduzeća je utvrđivanje obima proiz vodnje kojim se može ostvariti dobitak. To je jedan određeni, širi sloj obima proizvodnje između dve granice, koje se u ekonomskoj teoriji nazivaju donja i gornja granica ekonomičnosti. Na stepenu korišćenja kapaciteta kada preduzeće više ne posluje sa gubitkom, ali ne ostvaruje ni dobitak naziva prag ekonomičnosti, ili prelomna tačka.

Obazac za izračunavanje praga ekonomičnosti QPE proizilazi iz jednakosti ukupnih troškova i ukupnog prihoda na određenom obimu proizvodnje i za linearno pravolinijski oblik funkcije troškova (TU = Q·tv + TFa), gde se varijabilni troškovi (tv), što je najčešće u praksi, tretiraju kao isključivo proporcionalni, moguće je predstaviti: odnosno:

Upravljanje dinamikom rentabilnosti ulaganja kapitala Pojam i značaj rentabilnosti On je treći parcijalni princip koji obuhvata elemente rezultata i ulaganja prethodna dva parcijalna ekonomska principa – principa produktivnosti i ekonomičnosti – uključujući još i vremensku dimenziju. Vremenska dimenzija se uključuje u princip rentabilnosti kroz koeficijent angažovanja. Izraz rentabilnosti tretira kao svodni pokazatelj poslovnog uspeha, posmatrano statički. Međutim, u dinamici posmatrano pojavni oblici rezultata i ulaganja ponašaju se divergentno, Stepen uspešnosti ostvarivanja principa rentabilnosti proverava se indikatorom rentabilnosti, koji obuhvata sva tri elementa rezultata i sve oblike ulaganja u proces reprodukcije.

IZRAŽAVANJE I MERENJE RENTABILNOSTI Obrazac iskazivanja indikatora rentabilnosti je: Kako veličina angažovanog kapitala zavisi od sume koja se ulaže u reprodukciju i od vremena vezanosti kapitala u naturalnom obliku, koje se izražava koeficijentom angažovanja (β), prethodni indikator dobija sledeći izraz:

SPROVOĐENJE PRINCIPA RENTABILNOSTI – TEHNIKE I FAKTORI – Navedene komparativne metode sa indikatorima kao instrumentima čine suštinske komponente svih tehnika upravljanja dinamikom rentabilnosti. Faktori rentabilnosti i upravljačke tehnike su ključne komponente upravljanja dinamikom rentabilnosti. Svi faktori koji deluju na produktivnost i ekonomičnost, utiču i na rentabilnost. Kod rentabilnosti već navedenim faktorima pridružuju se faktori angažovanja kapitala, odnosno, faktori sume angažovanog kapitala i faktori trajanja ciklusa angažovanja, kao činioci dejstva na vreme angažovanja kapitala u svim fazama ciklusa.

STVARNI, PLANSKI I STANDARDNI TROŠKOVI Najznačajniji faktori rentabilnosti, pored već navedenih faktora produktivnosti i ekonomičnosti, na čije dejstvo se organizacionim merama može uticati jesu: stepen korišćenja postojećih kapaciteta, proizvodni asortiman, visina konkretnih nabavnih cena materijalnih elemenata proizvodnje, odnos prema trošenju elemenata proizvodnje, visina konkretnih prodajnih cena gotovog proizvoda i dužina pojedinih faza osim tehnološke, kao i trajanje celokupnog ciklusa angažovanja.

DINAMIKA UKUPNOG POSLOVNOG USPEHA Parcijalnim indikatorima poslovnog uspeha – produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti – meri se, ocenjuje, prati, kontroliše i usmerava kvalitet ekonomije preduzeća. Parcijalni indikatori su izrazi promene kvantitativnog odnosa između ekonomski relevantnih kategorija rezultata i ulaganja.

ODNOS PARCIJALNIH EKONOMSKIH INDIKATORA I NEDOSTACI Parcijalnim indikatorima poslovnog uspeha, prekriveni su svi elementi rezultata i ulaganja kao bazične komponente ekonomskog kvaliteta preduzeća. Njihova konstrukcija ne omogućuje kvantitativno izražavanje ukupnog poslovnog uspeha, a posebno ne i dinamike globalnog ekonomskog kvaliteta preduzeća. Parcijalni indikatori, izolovano posmatrano, ne samo da ne izražavaju kvantitativno karakter promene ukupnog poslovnog uspeh već ne omogućuju ni donošenje načelnih analitičko-deskriptivnih zaključaka o karakteru te promene.

Usled nedostataka koje pokazuju parcijalni indikatori, razrađuju se brojni dopunski indkatori, kao parcijalni izrazi poslovnog uspeha. Setovi indikatora bazirani su prema profitnom cilju preduzeća. Brojni dopunski indikatori mogu se strukturirati na one koji su izvedeni iz merila rezultata, zatim one koji su izvedeni iz merila ulaganja, kao i one koji su rezultat funkcionisanja, potencijala i snage preduzeća i, posebno, one za finansijsku oblast poslovanja.

POSLOVNI USPEH I GLOBALNI EKONOMSKI KVALITET Poslovni uspeh je, prema navedenom, rezultat kompleksnog dejstva brojnih determinanti u svim podsistemima poslovnog sistema preduzeća. On je u funkciji agregiranja svih efekata koji su obuhvaćeni i izraženi sistemom potkriterijuma, odnosno setom indikatora ukupne efikasnosti poslovanja preduzeća. Izražen i izmeren poslovni uspeh u vidu brojnih parcijalnih indikatora, ili u vidu jednog određenog modela kao sistemskog agregatnog izraza, trebalo bi adekvatno da iskazuje kvantitativne i kvalitativne promene globalnog ekonomskog kvaliteta preduzeća u sukcesiji vremenskih perioda njegovog poslovanja.

PROBLEMATIKA SINTETIČKOG ISKAZIVANJA POSLOVNOG USPEHA Neophodno je sagledati njihovo ukupno dejstvo na kvalitet ekonomije, bilo da se radi o setu pojedinačnih indikatora, ili o sistemskom agregatnom izrazu poslovnog uspeha u vidu sintetičkog, integralnog modela.

Indikatori moraju biti u sklopu seta pokazatelja ili integralnog modela prihvaćenog u praksi datog preduzeća i trebalo bi da se baziraju na sledećim principima: vlasnik kapitala je ključni steikholder i indikatori moraju pokazivati koliko je ostvaren njegov primarni cilj, a to je maksimiranje dobitka kao prinosa na angažovani kapital, indikatori treba da pokazuju da li preduzeće ide ka postavljenim operativnim i razvojnim ciljevima, broj indikatora treba da bude što manji i da obuhvati samo ključne informacije o poslovanju, tako da 20% indikatora iskazuje 80% informacija o poslovanju, da su u sistem merenja uključene sve organizacione jedinice preduzeća, svi indikatori treba da su uporedivi vremenski, sa planskim i standardnim veličinama, sa konkurentima i/ili sa granskim liderom (benchmarking), indikatori ne treba da budu izolovani ili pojedinačni, već međusobno kompatibilni kao set pokazatelja, njihovo utvrđivanje i praćenje mora biti sistemsko, a za tu svrhu oni moraju biti logični i jasni, indikatori treba da se saopšte svim steikholderima, stvarajući naviku o javnosti rada svih i naviku obaveznog merenja svega što se može izmeriti, i primenjeni set indikatora treba da bude ekonomičan, to jeste da ne košta mnogo, a da je jednostavan i lak za korišćenje i razumevanje.

PROBLEMATIKA ISKAZIVANJA UKUPNOG POSLOVNOG USPEHA Ni pravi set indikatora, a ni agregatni model, koji bi sintetički izražavali poslovni uspeh preduzeća, još nisu definisani. Postojeća rešenja u teoriji i praksi: U ekonomskoj literaturi, načelno, mogu se diferencirati tri etape u razvoju i konstituisanju seta indikatora ukupnog poslovnog uspeha, koje su usaglašene i sa tradicionalnom i sa savremenom ekonomskom teorijom.

FINANSIJSKI POKAZATELJI I CASH FLOW ANALIZA POSLOVANJA Kod finansijske analize poslovanja, najčešće se iskazuju indikatori likvidnosti i solventnosti preduzeća. Za postizanje cilja menadžmenta, da se u roku dospelosti podmire obaveze preduzeća (likvidnost i sol entnost) i obavi proces reprodukcije u proširenom obimu, neophodno je stvoriti gotovinu, odnosno, kako se to najčešće u praksi kaže jak gotovinski tok. Zbog toga se izveštaj o gotovinskim tokovima u preduzeću smatra najvažnijim pokazateljem njegove finansijske uspešnosti.

Set indikatora, najviše razmatran u ekonomskoj, prvenstveno finansijsko računovodstvenoj, teoriji, a najčešće korišćen u našoj privrednoj praksi, sastoji se od sledećih elemenata: indikatori koji se projektuju kao odnos rezultata i ulaganja indikatori kvantitativnog odnosa pojedinih oblika ulaganja posebni indikatori, takozvani indikatori strukture, indikatori i merila rezultata indikatori izvedeni iz rezultata poslovanja vlasnički indikatori ili indikatori vrednosti indikatori i merila vremena indikatori i merila inovativnosti prate inovativnu sposobnost preduzeća indikatori fleksibilnosti iskazuju proizvodnu, tržišnu i poslovno partnersku fleksibilnost preduzeća, i indikatori i merila kvaliteta proizvoda.

FAKTORI I NOSIOCI UKUPNOG POSLOVNOG USPEHA Sistem iskazivanja poslovnog uspeha pomaže u identifikovanju ključnih faktora i nosilaca poslovnog uspeha, pri čemu je na menadžmentu zadatak da iznalazi funkcionalne relacije i veze između kritičnih faktora i ostvarenja konkretnih indikatora poslovanja.