Sociologija obrazovanja i porodice IX predavanja Brak pojam

Sociologija obrazovanja i porodice IX predavanja

Brak, pojam i vrste Kada se govori o porodici, uvek se misli i na brak, a kada se govori o braku, gotovo uvek se misli i na porodicu. To samo govori da su ove pojave najtešnje međusobno povezane. Ali to nikako ne znači da se one podrazumevaju ili što je još pogrešnije da se radi o sinonimima. Brak pored srodstva spada u najstarije univerzalne ustanove u ljudskoj zajednici i kulturi. Sociološki gledano, razlika između braka i porodice je veoma jasna i jednostavna. Dok se porodica definiše kao grupa, brak se definiše kao dijadni odnos ili kao par.

To je slučaj i kada se u braku nalaze više od dve osobe, budući da je i tada primarni odnos između pojedinačnog muškarca i žene, a tek potom i između svih njih uzajamno u kom slučaju bi se moglo govoriti o grupi. Brak se definiše kao interpersonalni odnos u kome obe osobe podjednako učestvuju u toj pojavi, tj. Podjednako su aficirani tim odnosom, za razliku od učešća u grupi gde svi članovi grupe ne moraju u istoj meri participirati ili biti pod uticajem grupe. Brak je ne samo odnos pojedinaca, već njihov društveni odnos povodom regulacije ljudske seksualnosti i rađanja. Ukratko, brak je društvena legitimacija seksualne aktivnosti partnera sa ciljem rađanja potomstva.

Brak je odnos koji u svakom slučaju teži dugoročnosti, ali je društveno-kulturnom intervencijom u nekim slučajevima proglašen doživotnom vezom (“dok nas smrt ne rastavi”). Ovo stoga što odrastanje potomstva u ljudskoj zajednici podrazumeva relativno dug i sporiji rast i razvoj, te seksualni partneri prerastaju u roditelje koji imaju dužnost da se staraju za odrastanje deteta. Brak možemo definisati kao društvenu instituciju čiji je eksplicitni zadatak da se stara i kontroliše seksualno ponašanje odraslih članova, a u cilju uređene reprodukcije društvene zajednice. Kroz tu funkciju braka društvena zajednica istovremeno obezbeđuje uređenost u seksualnim odnosima, a sa druge strane regularno obnavljanje svojih članova.

Postoji neistorična građanska predrasuda o univerzalnosti monogamnog braka, kao jedinog poznatog oblika braka od davnina, pri čemu se sve ostale forme tretiraju kao patologija, deformacija, divljaštvo. Takvo stanovište pravda se time što Biblija poznaje samo ovaj oblik braka (mada Biblija poznaje i neke poliandrijske zajednice) ili pak što se smatra da je monogamna forma najcivilizovanija forma koja pruža najveći stepen slobode i ravnopravnosti partnerima. Pored monogamije postoje i vrste grupnog braka kao što su poliandrija(višeženstvo) i poliginija (mnogomuštvo) dok se obe forme zajedno naivaju poligamija (mnogoženstvo). Što se odnosa tiče u ovim grupnim bračnim zajednicama treba primetiti da se radi o neuređenim zajednicama. U njima postoji jasna strukturna uređenost odnosa u smislu postojanja više ko rezidentalnih partnerskih grupa, koje pri tom imaju svoju samostalnost u okviru grupne porodične celine.

Brak kao proces. Faze predbračnog i bračnog života. Brak nije jednom zauvek dato stanje, bez obzira što se on smatra institucijom i trajnim ponekad doživotnim odnosom. Brak kao individualni odnos prolazi kroz promene koje imaju s jedne strane svoj uređeni procesualni karakter etapa koje se smenjuju. Etape braka u modernom društvu: 1. Zabavljanje ili upoznavanje bračnih partnera 2. Vereništvo (utvrđivanje veze i njeno javno isprobavanje) 3. Sklapanje braka, tj. čin venčavanja, potvrđivanja veze 4. Post-bračni period(bilo da je reč o udovištvu, razvodu, rastavljanju partnera)

ZABAVLJANJE. U većini društava pre sklapanja braka dozvoljeno je mladima da se druže, upoznaju sa osobama drugog pola i da u toj slobodnoj eksperimentalnoj igri sazrevaju ali istovremeno i nalaze sebi pogodnog bračnog partnera. Naravno ovo ponašanje je takođe kontrolisano i nadgledano od starijih, ali na takav način da dopušta dosta slobode mladima. VERENIŠTVO je bilo karakteristika patrijarhalnih društava gde su u praksi bili aranžirani brakovi od strane odraslih. Posle zvanično objavljivanih izbora (zaruke), mladenci su dobijali pravo da se međusobno viđaju pod nadzorom odraslih da bi se bolje upoznali i pripremili za brak. SKLAPANJE BRAKA svadbom u svim društvima popraćeno je raznim ritualnim ceremonijama. Uopšte svadba i venčanje su javni događaj u kome je važnija sama društvena zajednica koja daje priznanje od mladenaca koji su povod rituala. BRAČNI ŽIVOT je manje više u svim kulturama praćen različitim izvanbračnim vezama, preljubama, neverstvima, kako muškaraca, tako i žena i strahovima da se ne bude prevaren, ljubomorom, i sl. POST-BRAČNI ŽIVOT. Bračni život može biti prekinut ili smrću jednog od partnera ili razvodom odnosno rastavom.

Seksualna dekompozicija braka Brak prestaje da vrši funkciju kontrole seksualnog ponašanja odraslih. Posle seksualne revolucije 60 -tih godina ta vrsta kontrole nad pojedincima postaje obesmišljena i ostatak licemernog seksualnog morala iz prošlosti. Seksualno ponašanje se tretira isključivo kao lični i privatni domen ponašanja pojedinca u koji društvo nema prava da se meša. U stvari, oslobođenje pojedinaca u seksualnoj sferi došlo je time što je seksualna revolucija iskorenila tradicionalne hrišćanske tabue koji su seksualnost vezivali isključivo za prokreaciju. Uprkos svim promenama bračna vernost ostaje i dalje snažno prihvaćena vrednost i da je seksualna revolucija pozitivno doprinela u ovom slučaju tako što je ova vrednost izgubila licemerni karakter dvostrukog morala, jdnog za muškarce, drugog za žene.

Natalitetna dekompozicija Kao što prestaje da bude kontrola seksualnog ponašanja, brak prestaje da bude i okvir biološke reprodukcije tj. legitimacije potomstva. Tako najvažnija funkcija bračnosti – legitimacija potomstva prestaje da postoji. Sve više dece rađa se vanbračno, a sa druge strane sve je više brakova u kojima se supružnici dobrovoljno odriču rađanja dece – brakovi bez dece. Kako danas društvena zajednica može tolerisati vanbračne veze i decu, a do samo pre nekoliko decenija se tome energično suprotstavljala? Da li to znači da je za moderno društvo legitimacija potomstva postala potpuno nevažna ili je pak brak kao ustanova toliko oslabio da nije u stanju da vrši kontrolu? Izgleda da je anarhija u bračnim odnosima samo druga strana racionalnosti sistema koji počiva na manipulaciji emotivnim potebama mase.

Pluralitet bračnih formi i odnosa Umesto jedinog oblika prihvaćene bračne zajednice, trajne monogamije, počinje da se širi neformalna bračna praksa. Pojavljuje se čitava lepeza novih formi kohabitacije i seksualnog “združivanja”, kao što su vanbračna heteroseksualna kohabitacija, vanbračna i bračna homoseksualna kohabitacija, “otvoreni brak”, “brakovi na daljinu”, multilateralni brakovi, brakovi koji se odriču dece, itd. Kada objašnjavamo sve ove pojave moramo imati u vidu demokratizaciju braka.

Umesto ranijih materijalnih veza i odnosa koji su dovodili do sklapanja braka (aranžirani brakovi) i njegovog održavanja, sloboda i demokratičnost bračne institucije u modernom društvu se ogleda u tome što se brak počinje temeljiti isključivo na jednoj nematerijalnoj vrednosti. Ta nematerijalna vrednost dobija oblik jednog afektivno-psihološkog obrasca koji je poznat pod nazivom “romantični kompleks”, a u običnom životu se naziva ljubav. Osnovni princip braka u modernom društvu jeste da se on mora zasnivati na ljubavi partnera i da može da traje samo dok ljubavi ima. Niko nema prava da drugog drži u braku ako je ljubav prestala. Možemo razlikovati devitizirani brak, u kome ne postoji ljubavni žar partnera, pasivni brak u kome nikada nije postoja ljubavni žar ili pak vitalni brak u kome se taj žar nije ugasio.

Ljubav kao uslov stupanja u brak u toj meri postaje obavezujuća da se na brak koji je sklopljen bez ljubavi gleda kao na nelegitiman čin, jer je prekršena norma obostrane dobrovoljnosti prilikom ulaska u brak. Svuda gde se ljubav javi ili dominira ona predstavlja eksplozivni i neočekivani momenat koji može da razruši postojeće strukturne aranžmane. Da se to ne bi desilo, društvo stvara različite mehanizme da ukroti dejstvo ljubavi. U mehanizme kontrolisanja ljubavi autor (Good) ubraja: 1. Aranžirane brakove 2. Unapred određeno sklapanje braka na temelju srodničkih odnosa i linija srodstva ( ukršteni i paralelni srodnici) 3. Aranžirani brakovi preko provodađija 4. Ljubav je dozvoljena samo u periodu vereništva 5. Romantični kompleks je sredstvo kontrole stvarnih bračnih odnosa u modernom društvu. Od pojedinaca se traži da veruju da su zaljubljeni i kada to uopšte nisu i da na taj način održavaju bračnu vezu.

Good primećuje da se razarajuće dejstvo ljubavi pre dešava u višim nego u nižim slojevima, te je stoga u prvima ljubav više pod kontrolom. Novi milenijum, institucija braka dočekuje kao vrlo oslabljena i spolja i iznutra; brak je destabilizovan, a pojedinci u njemu nezaštićeni i nesigurni. Brak više ne služi da sakrije, pokrije i zatvori probleme, već naprotiv, svojim slabljenjem i problemima koje stvara i ličnostima i društvu postaje jedan od najznačajnijih socijalnih problema koji traži hitne društvene intervencije. Preduzimaju se mere da se braku pomogne u njegovoj transformaciji. Pojavljuje se čitava armija poslenika sa zadatkom da leči “ljute rane” izazvane bračnim neslogama, konfliktima, neverstvima, izdajama, ljubomorama, eksploatacijom i mržnjom. Medikalizacija i terapeutizacija braka imaju za posledicu geometrijsku progresiju specijalista za bračnu i porodičnu terapiju u Americi

Razvod braka Kao što je brak univerzalna društvena činjenica tako je i razvod. Nema društva koje ne poznaje razvod, pri čemu se razlikuju društva koja razvod dozvoljavaju i ona koja ga ne dozvoljavaju, al i moraju da ga tolerišu. Ova poslednja su veoma retka, a među najpoznatijim primerima je bila do skora Italija u kojoj sve do 70 -tih razvod nije bio dozvoljavan pod intervencijom Vatikana.

Generalno se može tvrditi da u društvima u kojima se brak ne sklapa individualnim izborom partnera već na taj izbor ili njegovo odsustvo utiču roditelji, srodnička grupa ili interesi socijalnih grupa, teže dolazi do razvoda, jer se time ruši ustaljeni društveni poredak i odnosi među grupama i pojedincima. To je bio slučaj sa većinom predmodernih društava u svetu. Osim toga svetske religije pokazuju visoku zainteresovanost za kontrolu bračne institucije, i otuda ne odobravaju razvod ili ga pak podvode pod vlastitu veoma rigidnu i iscrpljujuću regulaciju. Razvod braka je olakšan, odnosno doveden do puke formalnosti tamo gde se brak tretira kao čisto pitanje ličnog izbora i odluke. Pa ipak i u liberalno građanskim društvima, zakonodavstvo na razne načine otežava razvod braka, u smislu da se tražilo sudsko dokazivanje krivice za neuspešnost braka, da je javnosti izlagana bračna intima koja je neprijatna za pojedince, itd. . .

Nova pravna regulacija razvoda kao i veća emancipovanost partnera učinili su razvod manje konfliktnom, frustrirajućom i stresnom pojavom. Kao što sklapanje braka prolazi kroz određene faze tako i porodice i supružnici u razvodu prolaze kroz određene faze: 1. Individualno saznanje o potrebi razvoda 2. Porodično metasaznanje 3. Sistematska separacija 4. Sistematska reorganizacija 5. Redefinicija porodice. Stručnjaci u savremenim društvima usmeravaju svoj savetodavni rad ka realizaciji bi-nuklearne forme porodice u post-razvodnoj etapi. Reč je o porodici koju čine dva odvojena domaćinstva (domaćinstva muža i žene) ali između kojih se nastavlja intenzivna saradnja supružnika i roditelja naročito kada je u pitanju vaspitanje, školovanje i briga za decu.