Socijalni i moralni razvoj MORALNI RAZVOJ Bihejvioristiaka teorija

Socijalni i moralni razvoj

MORALNI RAZVOJ* • Bihejviorističaka teorija (učenje) • Psihoanalitička teorija (razvoj super ega) • Kolberg (prato kognitivni razvoj): I. prekonvencionalni nivo: (1)poslušnost i orijentacija kaznom i (2) instrumentalno - realistička orijentacija - dete razlikuje dobre radnje od loših prema njihovim posledicama; II. konvencionalni nivo : (3) interpersonalno slaganje - dobro je ono ponašanje koje se dopada drugima, (4) orijentacija zakonom i redom – ispravno je ponašanje koje je u skladu sa pravilima i zahtevima autoriteta; III. postkonvencionalni nivo - autonomni nivo u kome se postupci ocenjuju kao dobri ili rđavi prema posledicama koje se tiču prava drugih: (5) orijentacija prema društvenoj dobrobiti i (6) orijentacija prema univerzalnim etičkim normama - čovek je cilj a ne sredstvo, poštuj njegovu ličnost i dostojanstvo Slika preuzeta sa: https: //www. simplypsychology. org *Prema Brković 2011.

SOCIJALNI RAZVOJ • • • Proširivanje veza, od bliskih i prijateljskih uspostavljenih sa osobama istog pola, do novih veza sa osobama suprotnog pola. Vršnjaci kao i status u grupi su vrlo važni. Na početku adolescencije pojačava se konformizam da bi na kraju opao. Adolescent sa dobrim motornim sposobnostima može dobiti veće uvažavanje vršnjaka. Prelazak sa posredovane komunikacije sa društvenim institucijama na direktnu komunikaciju (ranije su u njihovo ima govorili roditelji). Napuštanje idealizovane slike roditelja. Od dečije poslušnosti prelazi se na recipročan odnos sa roditeljima. Teže da dobiju status odraslog. Žele da se osamostale od roditeljskog ali i svakog drugog autoriteta. Dobro komuniciranje sa adolescentom: uključiti ga u odlučivanje, poći od jasnih normi i vrednosti, saslušati i njegovo mišljenje, podsticati da formira vlastita gledišta, podsticati ga na samoocenjivanje, biti sprema na pružanje pomoći ali ga ne prezaštićivati. Loše komuniciranje: vika, pridika, pretnje, kažnjavanje, izazivanje krivice. . .

FORMIRANJE IDENTITETA • Formiranje identiteta počinje u detinjstvu i nastavlja se sve do odraslog doba. Ipak fizičke i psihičke promene u adolescenciji zahtevaju redefinisanje slike o sebi. • Proces formiranja identiteta uključuje razumevanje i ocenu čitavog niza sopstvenih osobina, stavova, pogleda na svet i sl. čiji je cilj samorazumevanje i samopoštovanje. Identitet se formira od plitkog spoljašnjeg (izgled) do dubinskog unutrašnjeg (psihološke osobine). Osobe slabog identiteta sebe ocenjuju na osnovu reakcija drugih. • Na formiranje identiteta utiču dobri porodični odnosi posebno ako se istopolni roditelj percipira kao poželjan uzor za identifikaciju. • Osobe zrelog identiteta karakteriše: samopoštovanje, otpornost na stres, manje konformizma, sigurnost u svoja opredeljenja, viši nivo motiva postignuća, sposobnost da se izrazi sopstvena naklonost.

RAZVOJ LIČNOSTI • • • Ličnost predstavlja skup psiholoških odlika i osobina koje određuju nečiji karakterističan način ponašanja i mišljenja. Ove osobine nisu nepromenljive i razvijaju se pod uticajem sredine, nasleđa i aktivnosti pojedinca. Još kod beba postoje razlike u temperamentu. Većina teorija ličnosti naglašava važnost ranog detinjstva za pravilan razvoj ličnosti. Dve osnovne dimenzije porodičnih odnosa: prihvatanje - odbacivanje i autonomija – kontrola. Deca najbolje napreduju ako se roditelji i dete nalaze u toplim uzajamnim odnosima, kada se kao osnovna sredstva vaspitanja pojavljuju pažnja, podsticanje i objašnjavanje postupaka. Pored odnosa roditelj deca uticaj ima i red rođenja kao i odnosi između braće i sestara. Za razvoj stabilne svesti o sebi veliku ulogu imaju odnosi sa drugim ljudima. Konflikti kao i preterana slava mogu dovesti do konfuzije u doživljaju samoga sebe i u ponašanju. Ljudi su svesniji (realniji u proceni) svojih fizičkih osobina nego karakternih ili statusa u grupi (kako ih drugi vide), više vrednuju sopstvena uverenja od stečenih znanja, inteligenciju smatraju važnijim delom sebe od radnih navika. U adolescenciji cilj je formiranje identiteta i integriteta ličnosti što rezultuje radnom efikasnošću i zadovoljstvom sobom.

SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ČINIOCI USPEŠNOG UČENJA • Najvažniji socijalno-psihološki aspekt školskog učenja je klima u odeljenju (isto važi i za sportsku grupu). • Potreba za grupnom pripadnošću i prihvatanjem od strane grupe. • Potreba za takmičenjem i upoređivanjem sebe sa pripadnicima grupe. • Kroz učešće u grupnim aktivnostima formira se sistem položaja i uloga u grupi, koji je relativno stabilan ali može da varira od aktivnosti do aktivnosti. • Uloga nastavnika u kreiranju dobrih međuljudskih odnosa i podsticajne atmosvere u grupi.

INTERAKCIJA NASTAVNIK UČENIK • Promena klasičnog shvatanja odnosa nastavnik učenik – nastavnik nije samo izvor informacija i procenjivač učenikovog znanja već aktivan partner i model u procesu obrazovanja i vaspitanja. • Učenik ne usvaja znanje već aktivno traga za informacijama. • Zahtev za individualizacijom nastave • Demokratizacija odnosa nastavnik učenik kroz uvažavanje slobode i podsticanje inicijative učenika, negovanje emocionalno toplih i humanih odnosa, stimulisanje stvaralačkog učenja i razvoj unutrašnje motivacije.

NASTAVNIK Tri osnovne dimenzije nastavnikovog odnosa prema učenicima (Ryans, 1963): • prijateljski i topao nasuprot distanciranom i hladnom odnosu, • plansko i sistematsko nasuprot haotičnom ponašanju i odnosu, • idejama bogato i kreativno nasuprot idejama siromašnom i rutinskom ponašanju. Tri najvažnije osobine: 1. emocionalna prijemčivost i toplina (prijateljska nastrojenost), 2. doslednost i predvidivost ponašanja (kao izvor sigurnosti), 3. stvaralaštvo, kreativnost, ideje (kao intelektualni podsticaj) Slika preuzeta sa: https: //www. pinterest. com/

FLANDERSOV SISTEM INTERAKCIJSKE ANALIZE RADA NASTAVNIKA Govor nastavnika a) Indirektni uticaj nastavnika 1. Nastavnik prihvata osećanja učenika, 2. Nastavnik hvali i ohrabruje 3. Prihvata i razrađuje ideje učenika 4. Postavlja pitanja, prihvata ideje b) Direktni uticaj nastavnika 5. Predaje, izlaže, iznosi činjenice i svoje mišljenje 6. Daje uputstva, naređuje 7. Kritikuje ili se poziva na autoritet Govor učenika 8. Učenik odgovara, inicijativa nastavnika 9. Učenik samoinicijativno odgovara ili traži da odgovara 10. Tišina ili metež, pauze.

BLUMOVA TAKSONOMIJA NIVOA UČENJA Slika preuzeta sa: https: //web 20 alati. files. wordpress. com/2013/01/blum. png

VIGOTSKI • • • Više mentalne funkcije pre socijalno, kulturno i istorijski konstruisane, nego što su genetički determinisane. Ponašanje savremenog čoveka rezultat je dva različita procesa razvoja: biološka evolucija koja je dovela do pojave i proces istorijskog ili kulturnog razvoja kojim se prvobitni čovek pretvorio u savremenog. Drugi proces počinje gde se prvi završava, razlike u stepenu i nivou mentalnog funkcionisanja prvobitnog i današnjeg čoveka ne mogu se objasniti biologijom niti mehanizmima evolucije. Istorijski ili kulturni razvoj čoveka može se posmatrati i kao novi tip prilagođavanja, zasnovan ne na izmeni organa i građe tela, već a razvoju kulturnih oruđa ili instrumenata – čovekovih produžetaka. Oruđa sa najvažnijom ulogom u razvoju su semiotički sistemi – jezik. Oni pored spoljne komunikacione uloge se internalizuju i menjaju kvalitet mentalnog funkcionisanja. Zona narednog razvoja. Učenje je najproduktivnije kada se odigrava u zoni narednog razvoja, kada uz pomoć odraslih dete savlada ono što samo nije u stanju da uradi i nauči.

Korišćena literatura • • Bačanac LJ, Petrović N. i Manojlović N. (2011). Psihološke osnove treniranja mladih sportista. Republički zavod za sport. http: //www. rzsport. gov. rs/download/Psiholo%C 5%A 1 ke%20 osnove%20 treniranja%20 mladih%20 sportista 2011. pdf Brković A. (2011) Razvojna psihologija. Regionalni centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. Đorđević D. (1984). Razvojna psihologija. Dečije novine FMK. (2011). Razvojna psihologija osnovna literatura. http: //web. fmk. edu. rs/files/blogs/2010 -11/Psihologija/Razvojna/reader_razvojna. pdf Lazarević Lj. (2009). Psihološke osnove fizičke kulture. Visoka sportska i zdravstvena škola. Radonjić S. (1994). Uvod u psihologiju. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Smiljanić V. (1991). Razvojna psihologija. Društvo psihologa Srbije Vučić L. (1991). Pedagoška psihologija. Društvo psihologa Srbije.