SOCIJALNA PSIHOLOGIJA 2 Prof dr Milo Bokovi DRUTVENE

SOCIJALNA PSIHOLOGIJA 2 Prof. dr Milo Bošković

DRUŠTVENE GRUPE • Karakteristike svih vrsta grupa su: strukturiranost, • broj osoba koje ih čine, • zajednički cilj i • uzajamni uticaj članova grupe • Osnovna podela grupa u odnosu na strukturiranost • na nestruktuirane i • struktuirane grupe ili skupine

Nestruktuirane grupe • Osnovna karakteristika nestrukturiranih grupa je odsustvo svake strukturiranosti tj. organizovane aktivnosti pojedinaca u njoj, odnosno odsustvo podele položaja i uloga u vezi sa poslovima i zadacima među članovima grupe. • Ostale karakteristike ove kategorije grupa su spontanost, nepredvidivost i homogenost ponašanja. U nestrukturirane grupe spadaju: publika, masa i socijalni pokreti.

Nestruktuirane grupe • • • Publiku čine osobe, privremeno, namerno ili slučajno, okupljene na nekom prostoru, koje imaju sličan ili isti cilj, koje nisu u ni u kakvom bližem međusobnom kontaktu i ne preduzimaju nikakvu zajedničku akciju. • Gomilu ili masu čini • privremeno okupljena, aktivna grupa ljudi • koja u tzv. masovnim situacijama dolazi u stanje povećane uzbuđenosti, podstičući jedni druge na to stanje, • pri čemu je kontrola njihovog ponašanja bitno smanjena.

Najčešće se razlikuju tri vrste gomila • agresivna gomila, koja napada i uništava. Primer aktivnosti ove gomile su masovne pljačke u situacijama elementarnih i drugih nesreća ili vandalizam i pljačke kriminalnih gangova • defanzivna gomila je masa koja teži nešto da izbegne, koja se brani od nečega ili beži pred nečim, i to u situacijama kao što su, na primer, zemljotresi, poplave, požari, brodolomi i slično. • Glavna odlika ove gomile je panično ponašanje koje odlikuje uzbuđeno, nekorisno, sebično, bezobzirno ponašanje, kao izraz da se po svaku cenu osigura lična bezbednost; • ekspresivna gomila je ona koja manifestuje svoje ideje i stavove ili protestuje protiv nečeg.

Socijalni pokreti • • spontano nastale grupe koje nisu okupljene na istom mestu i među kojima ne postoje neposredni kontaktivno zalažu za ostvarivanje istih ciljeva. • Komunikacija među članovima je posredna i • najčešće se ostvaruje sredstvima masovnih komunikacija ili usmeno. • Kolektivno ponašanje članova socijalnih pokreta usmereno je ka cilju da se proizvede neka promena, ostvari neka ideja ili reši neki socijalni problem

Socijalni pokreti mogu biti • propagandistički, usmereni na postizanje nečega što pripadnici još nemaju, a smatraju opravdanim da imaju (npr. , pokret za ravnopravnost žena); • defanzivni, usmereni na odbranu ili spasavanje od nečega (npr. pokreti sekti koje veruju u skoru propast sveta); • protestni, kojim se protestuje protiv nečega i traži zadovoljenje određenih potreba; • agresivni pokreti, čiji je smisao u gajenju mržnje prema nekim grupama ili delovima populacije (npr. , rasistički pokreti); • ekspresivni pokreti, koji manifestuju određena uverenja i • kultni pokreti, čija je svrha veličanje neke osobe ili nekog verovanja (npr. , religiozni pokreti).

Strukturirane grupe • • Grupe u kojima je aktivnost članova organizovana tako da svaki član ima svoje mesto u grupi, svoje poslove i zadatke, odnosno poseban položaj i ulogu a radi ostvarivanja zajedničkog cilja grupe, • Opšte odlike, koje važe za sve strukturirane grupe su: • postojanje zajedničkog cilja članova grupe, koji se ostvaruje usklađenom i povezanom aktivnošću članova; • zajednička akcija članova grupe, u toku koje se ostvaruje uzajamni uticaj članova grupe i formiraju specifični odnosi među njima; • podela funkcija među članovima grupe kroz određeni sistem položaja i uloga

Male grupe • socijalna jedinica koja se sastoji od ograničenog broja članova među kojima postoje neposredan kontakt i saradnja, uzajamna zavisnost i uzajamni uticaj. • Broj članova malih grupa zavisi od njene vrste, delatnosti i uslova u kojima članovi rade, a može se kretati od dva člana (dijada) ili tri člana (trijada) pa do 20, odnosno 70 članova • razlikujemo veći broj malih grupa, a svaka od njih ima svoje karakteristike. • Porodične grupe su najvažniji činioci socijalizacije pojedinca, ali i izvor njegovih društvenih i individualnih potreba (reproduktivne, ekonomske, seksualne, vaspitačke, psihološke). • Veze među članovima porodice su mnogo složenije, intenzivnije, intimnije i trajnije u odnosu na druge male grupe. Odnosi među članovima, odnosno struktura porodice zavisi kako od ličnih osobina, razlika u iskustvu, kulturnih i situacionih faktora porodice. • Vršnjačke grupe se razlikuju po uzrasnim nivoima, a najznačajnije među njima su adolescentne grupe, sastavljene, najčešće, od tri do sedam članova, između 12 i 18 godina.

Male grupe • Proizvodna grupa je obično radna jedinica u okviru veće radne organizacije. Cilj postojanja proizvodne grupe je proizvodnja raznih društvenih dobara, a interes uključivanja u nju prvenstveno je ekonomski, a zatim i društveni. Odnosi među članovima ove grupe su zasnovani na kooperativnosti, pa time manje intimni i trajni, uglavnom određeni prostornom radnom blizinom. Kako su radne grupe formalne one imaju svog formalnog, unapred postavljenog ili imenovanog vođu koji ima određenu moć i prava prema ostalim radnicima. Norme ove grupe prevenstveno se odnose na radnu aktivnost, stavove prema radnoj organizaciji i njenim rukovodiocima. Diskusione - stvaralačke ili grupe za rešavanje problema, mogu biti: relativno trajne grupe kao što su, npr. , upravni ili izvršni odbori organizacija i sekreterijati društvenih i političkih organizacija; privremene grupe kao npr. , komisije raznih institucija i organa, izabrane da daju mišljenje o nekom pitanju i grupe istraživača koje zajednički rade na nekom naučnom problemu. • Cilj osnivanja ove grupe je iznalaženje rešenja za neki problem, donošenje odluka, zauzimanje stavova i mišljenja, nalaženje novih ideja • ili sticanje novih saznanja. • Problem se rešava isključivo verbalnom komunikacijom, odnosno kroz diskusiju. I ove grupe su formalne, imaju svog izabranog ili imenovanog rukovodioca koji ima formalno pravo da kontroliše i usmerava tok diskusije. • Odnosi među članovima grupe formiraju se u toku rešavanja problema i neretko se dešava da oni koji zastupaju određeno mišljenje formiraju koalicije ili savezništva, dok van grupe najčešće ne postoje nikakvi kontakti među njima. • Veštačke male grupe ili grupe personalnih odnosa formiraju se s ciljem da neposrednim i otvorenim kontakto, među članovima grupe i iskustva, kojeg na taj način stiču, promene svoje ponašanje, učine ga boljim i celishodnijim. To su T-grupe (trening grupe), susretne i psihoterapeutske grupe.

Organizacija • integrisani sistem više grupa koje koordinacijom aktivnosti grupa i članova koje ih čine, preko podele rada, odgovornosti i prava, a posedujući fiksirana pravila ponašanja i odnosa ostvaruju zajednički cilj. • Kac i Kan su u odnosu na osnovnu funkciju koju obavljaju, sve organizacije podelili na: • organizacije čija je osnovna funkcija proizvodnja tj. stvaranje dobara. To su produktivne ili ekonomske organizacije; • organizacije čija je glavna delatnost socijalizacija pojedinaca za društvo, društveni život i za uloge u raznim organizacijama, kao što su škole, zdravstvene ustanove itd. ; • organizacije čija je najvažnija uloga prilagođavanje tj. koje rade na rešavanju raznih problema ljudi i društva i tako omogućavaju da se ljudi i društvo održe, snađu i prilagode novim uslovima i situacijama (univerziteti, fakulteti, istraživačke institucije) i • organizacije čija je funkcija upravljanje, tj. raspoređivanje, kontrola i koordinacija ljudi i izvora energije kao i rešavanje sporova i sukoba među pojedincima i grupama. To su država i državne institucije.

Bitne karakteristike organizacije. • Složenost, s obzirom na to da predstavlja integraciju više manjih grupa je prva i osnovna karakteristika. • Razvijena podela rada i funkcija nameće raznovrsnu aktivnost članova organizacije. Poslovi utvrđeni podelom rada za svako radno mesto u organizaciji nazivaju se organizacionim ulogama, a odnose se na aktivnosti predviđene propisima o funkcionisanju organizacije • Razrađen i razvijen sistem koordinacije aktivnosti i funkcija među članovima pojedinih grupa koje čine organizaciju, omogućava integrisanost svih delova organizacije • Formalizovanost ili unapredviđen i propisan način funkcionisanja delova organizacije i ponašanja njenih članova zasniva se na formalno određenim vrednostima, uloge i norme

Velike društvene grupe • U velike društvene grupe spadaju: klase i društveni slojevi, nacije i etničke grupe, država i različite teritorije zajednice • Socijalna psihologija je, u vezi sa klasama i slojevima, prvenstveno zainteresovana za psihološke karakteristike pripadnika pojedinih klasa i slojeva i načinima na koje pripadnost klasi, odnosno klasna svest deluje na njihovo socijalno ponašanje

Ostale vrste grupa • Prema intenzitetu interpersonalnih odnosa razlikuju se primarne i sekundarne grupe. • Primarne grupe, za razliku od sekundarnih, karakterišu: postojanje intenzivnih interpersonalnih odnosa među članovima; jaka uzajamna emocionalna vezanost; izrazito osećanje vezanosti za grupu; trajna, živa međusobna interakcija; jak uticaj grupe na ponašanje i ličnost članova i neposredan kontakt svih članova • U primarne grupe spadaju: porodica, bračna zajednica, prijateljske grupe, radne zajednice, školsko odeljenje i slično

Referentne grupe • Referentne grupe su grupe koje su važan činilac našeg ponašanja, koje nam služe kao modeli, kao merila za upoređivanje i za ocenjivanje vlastitog ponašanja. • One, prema tome, imaju normativnu i uporednu funkciju. Normativna funkcija referentne grupe ogleda se u tome što ona za pojedinca predstavlja izvor ideologije, usvajanja normi, vrednosti i stavova i njihovog prihvatanja kao vlastitih • Referentne grupe mogu biti razne grupe. Obično je to porodica u periodu detinjstva, grupa vršnjaka u adolescentskom dobu, a kasnije radna jedinica, crkvena zajednica, politička partija itd

Neformalne grupe • Karakteristike neformalne grupe su: ne postoje, kao kod formalnih grupa, fiksirani ciljevi, položaji, uloge i norme ponašanja; odnosi među pojedincima i njihovo ponašanje obrazuje se na osnovu sličnih potreba i interesovanja a ne radi realizovanja postavljenih, fiksiranih ciljeva; odnosi među članovima su intimni i personalni, a ne neformalni i nepersonalni. • U formalne grupe spadaju proizvodna grupa i organizacija, vojna jedinica tj. vojna organizacija, dok neformalnim grupama pripadaju prijateljske grupe i sve neformalne grupe koje se dobrovoljno obrazuju u okviru formalnih grupa. • Pojedinci, članovi formalnih grupa udružuju se da bi zadovoljili slične potrebe u uže prijateljske, neformalne grupe. To su, mahom, osobe sličnih stavova, vrednosti i određenih crta ličnosti, ali i prostorno bliskog radnog mesta. Oni uzajamno kontaktiraju više nego sa ostalim članovima grupe na svom radnom mestu, ali i u slobodnom vremenu, van svoje radne organizacije

Vlastite i tuđe grupe • Grupe kojima pripadamo osećamo kao bliske, vlastite, privrženi smo im, vezani za njih i one u velikoj meri utiču na naše ponašanje. Članove tih grupa doživljavamo kao srodne po stavovima, uverenjima, vrednostima, ciljevima i interesima. Sa vlastitom grupom se identifikujemo i ona je uvek za nas referentna grupa. Uspehe i neuspehe ovih grupa doživljavamo kao sopstvene uspehe, odnosno neuspehe i u svakoj situaciji im pridajemo pozitivne karakteristike • Grupe kojima ne pripadamo obično doživljavamo kao nama tuđe i strane, sa kojima nemamo zajedničke karakteristike, interese i stavove i distanciramo se od njih. Ukoliko je postojao ili postoji antagonizam, pripadnicima tih grupa pridajemo negativne karakteristike

NASTANAK, RAZVOJ, ODRŽANJE I FUNKCIONISANJE GRUPE • Grupa se može obrazovati namerno, planski radi ostvarivanja određenog cilja, zatim, spontano na osnovu uzajamne privlačnosti članova i zadovoljstva u zajedništvu, kao i usled spoljnih ili društveno-istorijskih uslova. • Glavni razlog uključivanja pojedinca u grupu je to što mu pripadnost grupi omogućava zadovoljenje mnogih potreba. S jedne strane, članstvo je sredstvo za zadovoljenje raznih materijalnih i nematerijalnih socijalnih i individualnih potreba

Proces stabilizovanja grupe • traje duže vreme, u početku se obično odvija brže, a kasnije sporije i prolazi kroz određene faze, koje u zavisnosti od zadataka grupe, osobina članova i drugih činilaca, variraju u svom redosledu. U svakoj od faza menjaju se i razvijaju lični odnosi članova grupe i ponašanje članova s obzirom na zadatke grupe. • U prvoj fazi stabilizovanja utvrđuju se najadekvatniji oblici međuljudskih odnosa, članovi se informišu o konkretnim zadacima grupe i svojoj ulozi u ostvarivanju zadataka. Drugu fazu, karakterišu grupni konflikti, odnosno neprijateljstvo sa ostalim članovima i rukovodstvom, a koji predstavljaju izraz težnje za vlastitom afirmacijom i otpora prema podčinjavanju drugom. Otpor se javlja i prema zahtevima u vezi sa zadacima. Treću fazu, odlikuje razvoj jedinstva grupe, tj. grupne kohezivnosti, a poslednju, četvrtu fazu, uspostavljanje

Proces stabilizovanja grupe • Trajanjem grupe dolazi do njene stabilizacije, odnosno do formiranja za grupu karakterističnih oblika interakcije, određenog načina izvršavanja grupnih zadataka, normi ponašanja i određene efikasnosti grupe. Nakon stabilizacije nastupa period razvoja grupe u kojem neke dostižu niži a neke viši stepen razvijenosti. • U razvijenijim grupama članovi prihvataju grupne ciljeve kao vlastite, postoji organizovana interakcija i saradnja u njihovom ostvarivanju, stabilizovani i usklađeni odnosi među članovima, članovi su vezani za grupu i ocenjuju je kao važnu i korisnu. U nerazvijenim grupama sve odlike ili samo neke od njih ne postoje ili nisu dovoljno izražene.

Uslov održavanja i funkcionisanja grupe • jeste obavljanje aktivnosti, koje se sve mogu podeliti u dve kategorije. U prvu spadaju aktivnosti usmerene na održavanje i neometano funkcionisanje grupe, kako bi se kod članova razvila spremnost da podrže grupu, ostvare grupne ciljeve i zadatke, održe solidarnost i kohezivnost grupe. Mere i radnje kojima se ostvaruju ove aktivnosti su: izgrađivanje strukture grupe i ostvarivanje stabilizovanog odnosa među članovima, razvijanje sistema položaja i uloga, osiguranje celishodnog načina rukovođenja i uticaja, razvijanje normi ponašanja. • Druga kategorija aktivnosti usmerena je na izvršavanje zadataka grupe kako bi grupa uspešno ostvarila delatnosti radi kojih je formirana i postoji. To su, pre svega, aktivnosti koje se odnose na usvajanje ciljeva i zadataka grupe, kooperacija, kohezivnost, način donošenja odluka i način rukovođenja, sistem komuniciranja i drugo.

U činioce koji doprinose prihvatanju grupnih ciljeva i zadataka kao vlastitih spada nekoliko oblika aktivnosti • . • Uočavanje važnosti realizovanja grupnih ciljeva za zadovoljenje svojih ličnih potreba, predstavlja prvu od njih. Može se reći da usklađenost ciljeva i potreba dovodi do kohezivnosti kao i to da stepen zadovoljenja ličnih potreba uslovljava stepen prihvatanja grupnih ciljeva i zadataka koje je potrebno obaviti da bi se ciljevi ostvarili. Ukoliko postoji nesklad između potreba članova i ciljeva grupe, u toku dužeg vremenskog perioda se ne ostvaruju ciljevi grupe, opstanak grupe može biti neizvestan. Ali, ukoliko je sprečeno zadovoljenje važnih individualnih potreba (narušeni međuljudski odnosi, težina poslova) može doći do nezadovoljstva članova, napuštanja grupe, sukoba sa rukovodstvom i slabe produktivnosti; • Poznavanje grupnih ciljeva i zadataka koji su jasno postavljeni, poznavanje puteva i načina kojima se oni mogu ostvariti i uočavanje važnosti vlastitog rada sa radom i ciljevima cele organizacije, drugi je oblik.

• Učestvovanje u postavljanju ciljeva i zadataka i razmatranju načina njihovog ostvarenja, tj. participacija u donošenju odluka, je neophodna pretpostavka postojanosti grupnih ciljeva. • Kohezivnost grupe koja utiče, uopšte, na celokupno funkcionisanje grupe označava vezanost članova za grupu (za članove grupe i interakciju sa njima), odnosno privlačnost grupe za njene članove. Izražava se kod članova u njihovoj želji da ostanu u grupi, identifikaciji sa grupom, zalaganju za ostvarivanjem zadataka grupe, usvajanju grupnih ciljeva i lojalnošću prema drugim članovima grupe.

Četiri glavne posledice ili efekta kohezivnosti • , o kojima Kartrajt govori, jesu: snaga, moć, percepcija i sigurnost. • Snaga grupe sastoji se u tome da zadrži svoje članove, što se označava kao kohezivnost. • Moć grupe izražava se njenom sposobnošću da utiče na svoje članove. U kohezivnim grupama se lakše i brže formiraju grupne norme, donose grupne odluke, usvajaju grupni ciljevi i potpunije Participacija u grupnoj aktivnosti i lojalnost članova prema grupi je u tome što postoji ne samo intenzivnija, komunikacija među članovima, nego i interakcija u izvršavanju grupnih zadataka, spremnije se prihvataju obaveze, upornije se zalaže za njihovo izvršenje, zaključci se intimnije prihvataju i sprovode doslednije. Takvo ponašanje uslovljava uzajamnu privlačnost članova, kooperativnost i kohezivnost, a samim tim sigurnost i samopouzdanje članova grupepridržava dodeljenih položaja i očekivanih uloga.

STRUKTURA GRUPE • Pod strukturom grupe, u socijalno-psihološkom smislu, podrazumevaju se dve stvari. Prvo, odnos među članovima grupe, tačnije, kvalitet tih odnosa ili kontakata i drugo, sistem položaja i uloga, tj. predviđena mesta i funkcije u grupi i uz njih vezani i zahtevni načini ponašanja. • Pod položajem se označavaju predviđene funkcije (pozicija i uloga) koje članovi grupe treba da ostvaruju i zadaci koje treba da obavljaju kako bi grupa uspešno funkcionisala i mogla da ostvari ciljeve zbog kojih postoji. Pozicije su mesta koja zauzimaju članovi u grupi, a za koje su predviđene potrebne aktivnosti. Pod ulogom se podrazumeva ponašanje koje grupa zahteva, odnosno koje očekuje od svojih članova u odnosu na pozicije ili položaje koje zauzimaju u grupi.

S obzirom na postojanje različitih uloga, • možemo razlikovati dve strukture grupe: propisanu i stvarnu. Propisana struktura grupe podrazumeva formalnu, predviđenu, normama fiksiranu strukturu ili sistem predviđenih položaja (mesta i funkcija) u grupi i predviđenih uloga (ponašanja) za te položaje, kao i predviđene odnose među članovima grupe. Stvarna ili realna struktura grupe uključuje konkretan i za određenu grupu karakterističan sistem položaja (ostvarenih a ne predviđenih) i uloga (izvršavanih a ne predviđenih), kao i datih a ne planiranih odnosa među članovima grupe. • Stabilna, odnosno nestabilna struktura grupe odraziće se na funkcionisanje i efikasnost grupe. Stabilnost grupe može biti narušena usled unutrašnjih činioca, sukoba između članova grupe nastale usled neusklađenosti uloga, suprotnih stavova u odnosu na ciljeve i zadatke grupe ili zbog borbe za uticaj i moć. Spoljnji uzroci mogu biti spoljne pretnje i napadi na grupu, promene u sastavu članova ili u stavovima dela članova grupe, kao i dolazak novih članova sa drugačijim karakteristikama

Struktura moći • Struktura moći se pojavljuje u svim vrstama grupa, čak svesno i namerno uspostavlja, radi boljeg funkcionisanja grupe. • U socijalno-psihološkom smislu moć se definiše kao potencijalni uticaj, sposobnost ili mogućnost jedne osobe ili grupe da utiče na ponašanje druge osobe ili grupe. Grupe, podgrupe i pojedinci koji imaju takvu mogućnost nazivaju se centrima moći. • Moć, odnosno uticaj jedne osobe na drugu ili na grupu može biti trajan ili privremen, veći ili manji. O dometu moći govori se kao o broju pojedinaca na koje ostvaruje uticaj onaj ko ima moć, dok se pod obimom moći podrazumevaju oblici i vrste ponašanja koje onaj, koji vrši uticaj, može da izmeni. • U odnosu na izvor moći može se razlikovati nekoliko njenih tipova: moć nagrađivanja i moć prisile, referentna moć, stručnjačka i legitimna moć.

Struktura moći • Moć nagrađivanja zasniva se na obezbeđivanju koristi ili zadovoljstva (nagrade) osobi nad kojom se vrši uticaj. Sredstva nagrađivanja kojima se obezbeđuje uticaj mogu biti različita, na primer, veći lični dohodak, povećanje novčane nagrade, manifestovanje naklonosti i odobravanja. • Moć prisile osobe koja vrši uticaj zasniva se na mogućnosti nanošenja štete, neprijatnosti i kažnjavanja osobe nad kojom se ima uticaj ukoliko se ova ne povinuje njenim zahtevima. Sredstva ove vrste moći su: smanjenje ličnog dohotka, otkazi, davanje negativnih ocena, itd. • Referentna moć jedne osobe počiva na pozitivnom odnosu prema drugoj osobi, kako bi ova podržala njeno ponašanje ili se ponašala na način kako to želi osoba koja ima (vrši) uticaj. • Stručnjačka moć se zasniva na oceni osobe da osoba koja ima ovu moć poseduje znanje, kompetentnost važnu za nju, za njenu aktivnost uopšte ili zadatak koji treba da obavi

• Legitimna moć osobe zasniva se na posedovanju apsolutnog prava, ovlašćenja i obaveze da utiče na ponašanje drugih osoba koje to pravo prihvataju. Ovo pravo može da počiva na nacionalnim normama (u patrijarhalnim porodicama), na aktuelnim normama (u gradskim porodicama) ili na fiksiranim, zakonski, propisima i statutom legitimnih prava osoba na određenim položajima (hijerarhijska mreža legitimnih autoriteta u organizacijama). Legitimna moć uključuje i moć nagrađivanja i moć prisile, stručnjačku i referentnu moć. • Moć informisanosti je poseban tip moći o kome je bila reč u idelu teksta o ulozi informacija kao faktoru menjanja stavova. Ova vrsta moći podrazumeva menjanje ponašanja isključivo delovanjem informacija i njenog sadržaja, odnosno snagom podataka i argumenata, obaveštenosti i ubedljivosti podataka koji se saopštavaju. • Osobe nad kojima se sprovodi uticaj mogu se odnositi prema "moćnicima" sa uvažavanjem, pokornošću, naklonošću i poštovanjem. Međutim, kod drugih se mogu razviti osećanja zavisnosti, nesamostalnosti, nesigurnosti, ugroženosti, nemoći, pa i frustriranosti, strah od "moćnika", apatičnost i pesimizam. • Posedovanjem moći osoba stiče prestiž, ugled i uticaj ali i neke osobine ličnosti kao što su: sigurnost, samopouzdanje, povećani nivo aspiracija, optimizam ili rigidnost u ponašanju i neosetljivost za potrebe drugih. Težnja za moći, izražena kod nekih ljudi, može biti posledica potrebe za samostalnošću i nezavisnošću, ličnom afirmacijom i prestižom, same želje za moći kao takvom, ali i sredstvo za sticanje prednosti, pre svega materijalne.

Komunikaciona struktura • Uspešno funkcionisanje grupe podrazumeva sistematsku i razvijenu komunikaciju tj. prenošenje informacija među članovima grupe. Iz tog razloga, pri organizovanju jedne grupe uvek se utvrđuje odgovarajuća komunikaciona struktura tj. kanali kojima teku saopštenja, pravci, odnosno putevi dostavljanja informacija, obim i sadržaj informacija. • Mogu se razlikovati nekoliko tipova komunikacionih mreža. • Centralizovana komunikaciona mreža obuhvata: • lančanu komunikacionu mrežu ili lanac, gde jedan od članova ima centralni položaj i neposredno komunicira samo sa njemu dva bliža člana i posredno sa ostala dva, dok ostali to ne mogu. • komunikacionu mrežu u vidu točka ili točak, gde je jedan član u središtu i neposredno komunicira sa svim ostalima, dok ostali to ne mogu. • Decentralizovana komunikaciona mreža može biti u vidu: • kružne komunikacione mreže ili krug, u kojoj svaki član grupe može neposredno da komunicira samo sa dva susedna člana. • mreže potpune povezanosti, koja omogućava neposrednu komunikaciju svakog člana sa svakim drugim.

Komunikaciona mreža • u svim oblicima hijerarhijski karakter, a komunikacije se prenose vertikalnim i horizontalnim pravcima. • Vertikalna komunikacija se odnosi na ciljeve i zadatke grupe, a prenosi se silaznim i uzlaznim komunikacionim pravcima. Vertikalnim silaznim komunikacionim kanalima, od rukovodećih centara ka periferiji, koja izvršava poslove (od višeg ka nižem hijerarhijskom nivou) prenose se informacije o zadacima koje treba obaviti, uputstva kako treba nešto raditi, reagovanja na učinak pojedinih zadataka i saopštenja o pravima i dužnostima kojih se u radu treba pridržavati. Uzlaznim vertikalnim kanalima, od hijerarhijski nižih ka hijerarhijski višim ili rukovodećim centrima, prenose se informacije o tome kako se dobijeni zadaci ostvaruju, zatim traženje objašnjenja, iznošenje sugestija kako bi se neki posao mogao lakše i bolje obaviti i razni podaci o stanju u organizaciji. • Horizontalne ili lateralne komunikacije se odvijaju među jednakima po statusu u jednoj radnoj jedinici ili među različitim radnim jedinicama. Odraz su socijalno-emocionalnih potreba članova organizacije, a odvijaju se u toku radne aktivnosti ili slobodnog vremena. Razlikuju se formalne (kojima se obezbeđuju dobra saradnja i usklađivanje aktivnosti među delovima organizacije) i neformalne horizontalne komunikacije (kojima se održava dobra atmosfera u organizaciji i zadovoljavaju različite potrebe članova).

Sociometrijska struktura • Sociometrijska struktura grupe ukazuje na afektivne veze (odnose simpatije i antipatije) među članovima grupe i na opštu atmosferu grupe. . • Moreno je konstruisao tehniku sociometrijskog izbora kojom se utvrđuje sociomerijski odnos među članovima tj. sociometrijska struktura, a sastoji se u tome da svaki član grupe označi nekog člana iz grupe koga bi birao za određene odnose ili zajedničke aktivnosti. Dobijeni rezultat (položaj pojedinca u grupi, odnosi među članovima grupe i sociometrijska struktura grupe u celini) može se kvantitativno izraziti sociometrijskim indeksima ili prikazati grafički sociogramom.

Statusna struktura • Kada govorimo o pojedincu kao članu grupe opravdano je govoriti o statusu pojedinca, koji podrazumeva ugled, prestiž koji kao član uživa, odnosno količinu poštovanja i privilegija koji se pridaju osobi koja zauzima određeni položaj • U socijalno-psihološkom smislu pod statusnom strukturom grupe podrazumeva se sistem prestiža koji uživa svaki od članova. Status, pri tom, zavisi od položaja koji član zauzima u grupi, od toga koliko uspešno obavlja funkcije vezane za položaj i od karakteristika te osobe. • Statusna struktura grupe formira se i stabilizuje postepeno, na taj način što dolazi do usaglašenosti svih članova grupe o statusu svakog od članova grupe i prihvatanju opravdanosti da pojedinci imaju veći ugled i povlastice od drugih. Stabilizaciji statusne strukture doprinose i češći neposredni kontakti članova grupe u kojima te privilegije dolaze do izražaja, održavanje grupnih normi koje po svom sadržaju podržavaju prestiž članova grupe na određenim položajima kao i usklađenost položaja članova grupe sa strukturom moći i komunikacionom strukturom, ali i sa drugim obeležjima (prihodima, privilegijama, popularnosti, stručnosti koji doprinose statusu pojedinca).

Od činioca koji utiču na to da razni članovi stiču više ili niže statuse • u statusnom sistemu grupe, autori navode: osobine ličnosti pojedinca koji aktivno doprinose ostvarivanju ciljeva grupe, napor koji pri tome ulažu i teškoće kojima se izlažu; društveno cenjene osobine ličnosti pojedinca kao što su: njegova etnička pripadnost, rasa, religiozno opredeljenje, porodično poreklo, pol, godine života, a zatim njegova angažovanost, odgovornost, marljivost, pouzdanost, iskrenost, poštenje, društvenost itd. ; mesto koje pojedinac u grupi zauzima a za koje je vezana veća moć u strukturi moći i mesto u komunikacionoj mreži. • Uopšteno, ljudi teže za statusom, za priznavanjem svoje vrednosti pa i preko pohvala, odlikovanja, privilegija. Jedna od njihovih bitnih karakterisitka je i to što stalno porede svoj status sa statusom ostalih članova, a posebno onih koji su po karakteristikama slični njima. U tom smislu često se kod njih javlja i rivalstvo, odnosno nastojanje da steknu viši ili bar isti status u odnosu na osobu sa kojom se porede. Uz rivalstvo je povezana i kompetencija za koju je karakteristično onemogućavanje ostvarivanja cilja jedne osobe od strane druge, sa kojom je prva u kompetenciji

RUKOVOĐENJE GRUPOM • Da bi postigla ciljeve svoje delatnosti, delovala organizovano i usklađeno grupom mora neko da rukovodi, odnosno da preuzme ulogu vođe. • 11. 4. 1. Vođa • Vođa u formalnoj grupi naziva se formalnim vođom, a u neformalnoj grupi neformalnim vođom. • Vođu formalne grupe Rot definiše kao "osobu, koja ima položaj vođe, ostvaruje ulogu vezanu uz taj položaj i time izrazito utiče na ponašanje članova koje je značajno za održanje grupe i ostvarivanje njenih ciljeva". To su stvarni rukovodioci grupa i organizacija, postavljeni, imenovani ili izabrani na položaj vođe koji je predviđen organizacijom grupe i nekim formalnim aktom (npr. statutom) u strukturi grupe. Za njih su utvrđeni određeni poslovi rukovođenja, fiksirana prava i ovlašćenja i predviđena sredstva moći kojima će ostvarivati svoj uticaj.

Vođa • U neformalnim grupama vođa se ne bira "odozgo" ili po tradiciji već je to najčešće osoba koju ostali u grupi cene kao čoveka koji je u stanju da ih uspešno dovede do ostvarivanja njihovih ciljeva. Neformalne vođe Rot definiše kao "osobe koje imaju izrazit uticaj na ponašanje članova grupe koje je od važnosti za održanje grupe i ostvarivanje ciljeva grupe". • Pored podele na formalne i neformalne vođe moguće je i s obzirom na način sticanja položaja, razlikovati postavljene i spontano izabrane vođe ili ih razlikovati u odnosu na vrstu delatnosti kojom rukovode. Prema sredstvima kojima obezbeđuju svoj uticaj kao i s obzirom na odnos prema članovima grupe kojim rukovode mogu se razlikovati demokratske i autokratske vođe

utvrđivanju situacionih faktora koji imaju odlučujuću ulogu za ponašanje vođe • . Ti faktori su: • zauzimanje samog položaja vođe, koje neminovno nameće promenu ponašanja vođe prema članovima grupe i razvija osobine karakteristične za vođu; • vrsta grupe u kojoj se manifestuje vođstvo. Na primer, vođe formalnih grupa nastoje da svoje ponašanje prilagode, pre svega, zahtevima nadređenih a vođe neformalnih grupa isključivo željama i interesima članova grupe; • druge karakteristike grupe i njihovog članstva: njihova inteligencija, autoritarnost, homogenost, grupna klima, zadovoljstvo boravkom u grupi, kohezivnost, uspešnost grupe, ciljevi grupe i zadaci koji se odnose na položaj rukovodioca; • vangrupni faktori: kulturna tradicija, vladajuća ideologija u društvu, uticaj određenih grupacija i stranaka na vlast u državi (istovetnost političkih stavova, religiozna i nacionalna pripadnost rukovodioca sa ljudima na vlasti).

Aktivnosti i funkcije vođe • Hemfil je naveo devet grupa aktivnosti, koje najčešće obavljaju osobe na rukovodećim položajima tj. vođe. To su: inicija – iznošenje i podsticanje novih ideja ili otpor tuđim novim idejama koje se ocenjuju kao neophodne; interakcija sa članstvom – neposredno kontaktiranje sa članovima grupe; reprezentacija – zastupanje grupe, zalaganje za njene interese i odbrana grupe od napada; integracija – razvijanje dobre grupne atmosfere i smanjivanje konflikata u grupi; organizacija – utvrđivanje onoga šta treba raditi i kakvi treba da budu odnosi među članovima pri radu; dominacija – ograničavanje ponašanja članova, donošenje odluka i saopštavanje svog mišljenja; komunikacija – davanje i primanje informacija i olakšavanje razmene informacija; rekognicija – izražavanje odobravanja i neodobravanja određenog ponašanja članova grupe; i produkcija – podsticanje na ulaganje napora i na veće postignuće.

Aktivnosti i funkcije vođe • Osam glavnih funkcija su: vođa kao izvršilac – koordinira aktivnosti grupe i nadgleda ostvarenje politike i ciljeva grupe; vođa kao planer – odlučuje o načinu i sredstvima ostvarenja ciljeva grupe i redosledu poslova; vođa kao stvaralac politike – utvrđuje ciljeve i politiku grupe; vođa kao stručnjak – obezbeđuje potrebne stručne informacije, koristeći u manjim grupama vlastito stručno znanje, a u većim stručne službe; vođa kao predstavnik grupe – reprezentuje grupu pred drugim grupama i osobama, vođa kao kontrolor odnosa – stara se da se održi i da funkcioniše struktura grupe; vođa kao onaj, koji nagrađuje i kažnjava – koristeći svoju moć, nagrađivanjem i kažnjavanjem usmerava ponašanje članova; i vođa kao arbitar i posrednik – presuđuje, posreduje kada dođe do konflikata.

Aktivnosti i funkcije vođe • Šest sporednih funkcija su: vođa kao primer – služi kao model kako treba postupati i ponašati se; vođa kao simbol grupe – prezentuje grupu; vođa kao supstitut za ličnu odgovornost – omogućava pojedincima da se oslobode teškoća koje donosi odlučivanje i odgovornost za odluke; vođa kao ideolog – formuliše stavove, uverenja i norme koje članovi prihvataju; vođa kao očinska figura – osoba prema kojoj se upravljaju pozitivne emocije i sa kojom se članovi identifikuju; vođa kao žrtveni jarac – služi kao meta za ispoljavanje agresivnosti izazvane razočaranjima i neuspesima.

Aktivnosti i funkcije vođe Načini rukovođenja • Između velikog broja mogućih načina, ističu se, pre svega, dva načina rukovođenja, različita po vrstama moći koje koriste i načinu na koji se vođe odnose prema članovima. To su autokratski i demokratski tip rukovođenja • Autokratsko rukovođenje karakteriše centralna i dominantna uloga vođe, koji sam donosi sve odluke (o ciljevima grupe i načinima njihovog ostvarivanja, o tome koji član će obavljati koji posao) i sam ocenjuje ostvarivanje zadataka. Od njega u potpunosti zavise članovi i aktivnost grupe. On je neprikosnoveni naredbodavac kome su svi članovi grupe apsolutno podređeni, koji insistira na poslušnosti i pokoravanju i kod članova razvija osećanje ugroženosti i nesigurnosti kako bi povećao zavisnost od vođe. • U demokratskom stilu rukovođenja vlada potpuna saradnja i dogovor među članovima grupe i oni svi podjednako učestvuju u planiranju zadataka i poslova. Podstiču se samostalnost i individualnost, uvažava se ličnost i potrebe svakog člana. • Da li će neko rukovoditi više autokratski ili demokratski zavisi od ličnosti vođe (npr. autoritarne osobe teže više autokratskom načinu rukovođenja) i situacije u kojoj se nalazi grupa (npr. , u kriznim situacijama za grupu, javlja se sklonost prema autokratskom rukovođenju).

Aktivnosti i funkcije vođe • Levin je zajedno sa svojim saradnicima, eksperimentalnim istraživanjima efekata ta dva načina rukovođenja došao do zaključka da oni uslovljavaju potpuno različito ponašanje članova grupe. Demokratsko rukovođenje stvara najbolju atmosferu u grupi, dobre odnose među članovima, visoku vezanost za grupu, identifikaciju sa njom i zadovoljstvo boravkom u grupi. U autokratskoj grupi ima mnogo pasivnosti, neinicijative i agresivnosti koje su usmerene na odabrane članove grupe, odnosno apatičnosti usled prestroge kontrole i zavisnosti od vođe. S obzirom na to da ovakav stil rukovođenja zahteva stalni nadzor rukovodioca nad svim članovima grupe (kad je vođa prisutan grupa radi dobro, a loše kada je odsutan) postavlja se pitanje verovatnoće opstanka grupe ukoliko njega nema. Članovi ovih grupa skloni su privlačenju pažnje vođe na sebe i okrivljavanju drugih za neuspeh u radu

DINAMIKA GRUPE • Govoreći o karakteristikama grupe, odnosno njenoj strukturi, kohezivnosti i odnosima među članovima, osvrnuli smo se na proučavanje relativno trajnih odlika grupe. Međutim, grupa je dinamička celina u kojoj se konstantno odvijaju aktivnosti njenih članova, procesi i promene nastale tom aktivnošću. • Mogu se razlikovati dve kategorije procesa u grupi. To su procesi delovanja agenasa socijalizacije, posredstvom kojim nastaju trajnepromene u karakteristikama ličnosti članova grupe a o kojima se govori kao o efektima socijalizacije. Drugu vrstu procesa čine interakcioni procesi članova koji proizvode privremene promene u njihovom ponašanju, u njihovim odnosima, u izvršavanju grupnih zadataka i realizovanju grupnih ciljeva. Grupnih procesa ove vrste ima izuzetno mnogo, a među značajnije spadaju: procesi formiranja i usvajanja normi i konformiranja, procesi saradnje i takmičenja, obrazovanja koalicija, javljanja konflikata i njihovog rešavanja, donošenja odluka u grupi, rešavanja problema i grupnog odlučivanja. U ostale procese u grupi spadaju i procesi uzajamnog opažanja i ocenjivanja članova grupe, nastanka pozitivnih i negativnih emocija, naklonosti i nenaklonosti među njima, formiranja i menjanja ubeđenja i stavova korišćenjem različitih sredstava moći i uticaja

Grupne norme • Grupne norme predstavljaju zahtevana, očekivana i prihvaćena pravila ponašanja članova grupe, koja su značajna i važna za funkionisanje grupe. • Grupne norme su, prvo, zahtevani načini ponašanja za članove grupe, što znači, pravila, ideje, modeli ili standardi o ponašanju koje se očekuje ili kako ono treba da bude. One su dispozicije za određeno ponašanje koje ne mora uvek biti realizovano. S obzirom na to da se ti oblici ponašanja zahtevaju, za njihovo nepridržavanje vezane su sankcije, odnosno nagrade za pridržavanje. Međutim, članovi ih upražnjavaju ne samo iz straha od sankcija, već i iz želje da ih upražnjavaju, što znaju da su ona više ili manje opšta, da imaju podršku grupe kao celine i da su važna za grupu. • Sadržaj normi uvek se odnosi na konkretnu grupu kao ideje o tome kako treba ostvariti ciljeve i zadatke grupe, kakvi treba da su odnosi među članovima, koje su uloge svakog od njih, zatim o aktivnostima koje se u grupi obavljaju, uslovima u kojima se obavljaju i o ljudima koji ih obavljaju.

Grupne norme • Grupne norme deluju na ponašanje članova grupe koje je vrlo bitno za funkcionisanje grupe, i to na njihovu spremnost da se angažuju u ostvarivanju zadataka, na produktivnost, na izostajanje sa posla, na odnose i saradnju s drugim članovima grupe, na postavljeni nivo aspiracija članova. One dalje, otežavaju napuštanje naviknutih načina ponašanja i omogućavaju prihvatanje novih, znatno doprinose kohezivnosti grupe, tj. vezanosti članova za grupu, njihovoj uzajamnoj privlačnosti, podršci i solidarnosti. • Grupne norme su važne i za članove grupe kao pojedince, jer s obzirom na to da predstavljaju standarde ponašanja, one s jedne strane, služe kao merila vlastitog i tuđeg ponašanja, a s druge strane, usmeravaju i olakšavaju snalaženje u opredeljivanju i odlučivanju u raznim grupnim situacijama. • Grupne norme utiču na ponašanje članova iz dva razloga. Prvo, što su to pravila ponašanja većine, za koje postoji ili formalni zahtev ili pritisak ili sankcije za njihovo pridržavanje. Drugi razlog je taj što grupne norme predstavljaju oblik ponašanja koji članovi grupe po svojoj odluci i volji spontano upražnjavaju. • Tri su načina formiranja grupnih normi: svesno i sa namerom propisima fiksirana, a zatim prihvaćena pravila ponašanja; u toku delovanja grupe nastala i uspostavljena pravila ponašanja i bez svesnog plana, uzajamnim uticajem i konvergencijom (približavanjem) članova, ostvarena pravila ponašanja. • Da bi predviđena pravila ponašanja postala grupne norme, ona prethodno treba da ih usvoje članovi grupe, ili bar polovina svih članova grupe, kao opravdani i korisni načini i principi njihovog ponašanja. Jedan od načina usvajanja grupnih normi je proces konformiranja.

Konformiranje • Konformiranje se određuje kao prihvatanje ponašanja grupe ili većine zato što grupa zahteva i očekuje takvo ponašanje ili zato što ga prezentuje kao način ponašanja. U prvom slučaju reč je o normativnom socijalnom uticaju, a u drugom o informacionom socijalnom uticaju. • Kreč i Kračfild razlikuju dva tipa konformiranja: praktično konformiranje, gde osoba manifestuje od strane grupe zahtevno ponašanje, ali zadržava vlastito, suprotno manifestovanom, i pravo ili potpuno konformiranje koje podrazumeva manifestovanje zahtevanog ponašanja kao opravdano prihvaćenog i pri kome dolazi, za razliku od praktičnog konformiranja, do promene u ponašanju i mišljenju. • Konformiranje se može manifestovati verbalno, uzdržavanjem ili kroz akciju.

Činioci koji utiču na konformiranje • tj. koji podstiču ili smanjuju konformiranje, utvrđeni su brojnim istraživanjima, a mogu biti situacioni i individualni. • Situacioni faktori se mogu odnositi na sadržaj konformiranja i grupu. Lakše je i brže konformiranje nejasnijim, neodređenijim, složenijim, težim sadržajima i ukoliko je informisanost osobe o sadržaju manja a ocena kompetentnosti onog ko izlaže sadržaj veća od vlastite. Osoba će lakše prihvatiti norme one grupe za koju je vezana, u kojoj vlada jedinstvo članova, gde su joj članovi privlačniji, a pre svega, prihvatiće norme njoj referentne grupe. • Danas je, uglavnom, odbačeno shvatanje o konformizmu kao posebnoj crti ličnosti, tj. postojanju konformističke ličnosti kao ličnosti sklone konformizmu i nekonformističke osobe, kao osobe otporne na socijalni pritisak. Govori se, pre svega, o postojanju individualnih faktora koji utiču na konformiranje, koji ga olakšavaju ili otežavaju, a zavise od date situacije. To su: opšta obeležja pojedinca (uzrast, pol, pripadnost određenoj kulturi). Konformiranje je veće kod mladih nego kod starijih osoba, kod žena nego kod muškaraca i kod pripadnika manje razvijenih društava; crte ličnosti. Istraživanja su pokazala da je konformiranje veće kod osoba koje poseduju crte ličnosti kao što su, između ostalih: niska inteligencija, rigidnost, emocionalna nestabilnost, nesigurnost u sebe, osećaj inferiornosti, autoritarnost, pasivnost, zavisnost od drugih, visok stepen težnje za postignućem itd.

Saradnja i takmičenje • Saradnja ili kooperacija i takmičenje ili kompeticija su oblici odnosa među ljudima. • Kooperacija je oblik interakcije gde osobe jedna drugu podržavaju u aktivnostima koje izvode i time olakšavaju ostvarenje pojedinačnog, pojedinačnih ili zajedničkih ciljeva. • Kompeticija je takav vid odnosa gde jedna osoba ulaže napor da postigne više i bolje druge osobe ili kada to želi da postigne na štetu druge osobe. Rivalstvo ili suparništvo je vid kompetitivnog ponašanja gde postoji kontinuirano nastojanje da se stalno postiže više u odnosu na drugu osobu. Drugi oblik kompetitivnog ponašanja je konkurencija, kada postoji trajno nastojanje da se nešto postigne na štetu drugoga.

Grupne norme • Kooperativno i kompetitivno ponašanje se redovno javljaju u grupi, u grupnim aktivnostima i odnosima. Uzajamna saradnja članova grupe je neophodna za funkcionisanje i održanje grupe. Kompeticija se izražava trajnije ili privremeno nadmetanjem pojedinaca za položaj i moć, za status i materijalnu korist pa i aktivnostima koje proizvode štetu drugima. Oba načina ponašanja utiču na interakcione procese u grupi, na odnose među članovima i efektivnost grupe. • Kompeticija, međutim, ne mora da ima samo negativne efekte. Ona je snažan motivacioni faktor i ukoliko je dobro usmerena i organizovana, što znači potčinjena kooperativnim i zajedničkim ciljevima grupe, može imati pozitivne efekte za pojedince u grupi i biti vrlo korisno sredstvo u funkcionisanju i ostvarivanju ciljeva grupe. Napor pojedinih članova ne mora da bude na štetu ostalih pojedinaca i grupa već podsticaj da povećaju svoj učinak, a time i učinak cele grupe. Ukoliko je takmičenje, međutim, isključivo, dominantno ponašanje članova grupe ono je štetno i rađa konflikte, koji, ukoliko postanu intenzivni i trajni deluju, destruktivno na grupu.

Konflikti • Jedna od karakteristika grupe je postojanje veće ili manje tenzije u njoj i sve dok u njoj vlada neznatna tenzija grupa može da funkcioniše i može se smatrati kohezivnom. Međutim, onda kada tenzija postane intenzivna i kada se neslaganje manifestuje u vidljivim i oštrim suprotnostima i sukobima govori se o konfliktu u grupi. • Izvore konflikata predstavljaju suprotna ili neusklađena shvatanja, ocene, stavovi i aktivnosti pojedinih članova grupe. • Konflikti unutar grupe mogu se manifestovati na različite načine: borbom za uticaj u donošenju odluka, odbijanjem prihvatanja i izvršavanja tuđih predloga, zahteva i naloga, nepriznavanjem tuđih zasluga za rešenje problema, kritikovanjem iznetih mišljenja, napregnute i neprijatne atmosfere, izbegavanjem kontakata, zajedničkih aktivnosti itd.

Konflikti • Na osnovu subjekata koji učestvuju u sukobu mogu se razlikovati intrapersonalni i interpersonalni konflikti. • Intrapsihički ili intrapersonalni konflikt je konflikt unutar ličnosti koji se javlja kao posledica sukoba motiva i ciljeva kao i mogućih načina njihovog ostvarenja, i koji ne retko izaziva osećanja frustriranosti i anksioznosti, nelagodnosti i nezadovoljstva koje pojedinac često manifestuje i prenosi na ljude unutar svoje grupe. • Interpersonalni konflikt, i koji nisu u vezi sa grupnom pripadnošću, mogu se javiti između pojedinaca unutar jedne grupe ili različitih grupa. To su sukobi nastali između osoba usled njihove lične netrpeljivosti, preosetljivosti ili različitih interesa.

Konflikti • Konflikti vezani sa grupu, odnosno pripadnost grupi mogu biti intrapsihički, intragrupni i intergrupni. • Intrapsihički konflikt se odnosi na konflikt grupnih uloga. Konflikt uloga se može javiti u slučajevima kada osoba ne može da usaglasi svoje dve uloge, kada se te uloge sukobljavaju ili kada osoba nije sposobna ili u mogućnosti da ispuni očekivanja vezana za položaj koji zauzima. • Intragrupni konflikti postoje kao otvoren sukob među članovima grupe ili između podgrupa, koji se odnose na grupne odnose i procese, kao što su sukob za položaj, moć, prestiž, korist, omiljenost. Interpersonalni konflikti među pojedincima unutar grupe otežavaju komunikaciju i saradnju između njih, njihove odnose i rad u grupi, a njihovo negativno dejstvo za grupu biće utoliko veće ukoliko osobe koje su u sukobu pripadaju višem hijerarhijskom nivou u grupi. Dejstvo ovih konflikata zavisi, pre svega, od kohezivnosti grupe (u kohezivnim grupama konflikti teže izbijaju nego u manje kohezivnim). • Intergrupni konflikti su konflikti među različitim grupama, npr. konflikti između država (međudržavni konflikti) ili između nacija (internacionalni sukobi).

Konflikti • Druga klasifikacija konflikata je u odnosu na sadržaj koji je predmet konflikta. • Tako konflikt može nastati usled borbe za kontrolom nad sredstvima kao što su: imovina, novac, prostor, moć itd. , razlika u preferencijama i averzijama; razlika u vrednostima; razlika u uverenjima, u oceni šta je važno ili nevažno, ispravno ili neispravno; kompiticije za položaje i odnose među osobama ili grupama.

Konflikti • Treća podela je na realističke konflikte, kojima je izvor u stvarnim i neuskladivim suprotnostima i nerealističke konflikte. • Konflikti u organizacijama mogu biti horizontalni, kada sukob nastaje između podsistema i delova organizacije koji se nalaze na hijerarhijski istom nivou, i vertikalni konflikti, tj. sukobi između hijerarhijski različitih delova. • Posledice konflikata mogu biti štetne i korisne. O štetnom, destruktivnom dejstvu konflikata govorimo kada konflikti ostave trajne, negativne posledice na pojedince ili grupu, a o konstruktivnom dejstvu kada proizvedu pozitivne promene korisne za funkcionisanje grupe. Konflikti mogu, na primer, da spreče stagnaciju, da dovedu do uočavanja problema i da podstaknu nova rešenja, da revidiraju neadekvatne grupne norme ili na druge načine pokrenu razvoj i napredak grupe.

Konflikti • Konflikte je potrebno rešiti, a načini kojima se to može ostvariti mogu biti razni. Konflikti se mogu rešavati: glasanjem za rešenje koje prihvata većina, recipročnim ustupcima, nalaženjem zajedničkog kompromisnog cilja ili pregovaranjem (diskusijom licem u lice, ubeđivanjem, obmanjivanjem, pretnjom, obećavanjem, ustupcima). • Da li će doći do kompromisa zavisi od prirode i intenziteta koflikta, procene mogućnosti za sporazumevanje i uzajamno poverenje i određenih karakteristika osoba koje su u konfliktu. Sporazumevanje otežavaju crte ličnosti kao što su: agresivnost, autoritarnost, sumnjičavost, dogmatizam, potreba za dominiranjem, za ponižavanjem i iskorišćavanjem drugih, a olakšavaju crte poput: poverljivosti, otvorenosti, tolerantnosti, zalaganja za pravednost i jednakost itd.

Socijalni uticaj • Pod socijalnim uticajem podrazumeva se uticaj drugih osoba na naše ocene i sudove, na osećanja, motivaciju, postupke i ponašanje uopšte. • Uticaj pojedinaca na ponašanje jedne ili više osoba ostvaruje se već njegovim prisustvom, pasivnim prisustvom, pri kome je isključena bilo kakva interakcija sa tom ili tim osobama. Pojava pozitivnog efekta prisustva drugih osoba naziva se socijalnom facilitacijom, a pojava negativnog efekta – socijalnom inhibicijom. Međutim, ovo nisu grupne pojave, nisu posledice delovanja grupe, tj. ne predstavljaju efekat grupe. • U grupnoj situaciji moguće je razlikovati tri vrste socijalnih uticaja na različite aktivnosti članova grupe, na njihove sudove i ocene, stavove i postupke. To su: donošenje individualnih odluka u grupi, grupno rešavanje problema i grupno odlučivanje.

Donošenje individualnih odluka u grupi • Ispitivanja donošenja individualnih odluka u grupi imala su za cilj utvrđivanje uticaja iznetih sudova i ocena članova grupe na individualne ocene i sudove svakog od članova grupe. • Nalazi Levinovih mnogobrojnih eksperimentalnih ispitivanja nedvosmisleno su ukazala na apsolutni uticaj grupne diskusije i donošenja odluka u grupi na napuštanje starih i usvajanje novih stavova i načina ponašanja kod pojedinaca. • Razlozi ovoga, prema Levinu, jesu ti što u grupnoj situaciji postoji kao prvo, aktivno učestvovanje članova u grupi, zatim mogućnost da pojedinac aktualizuje više motiva zajedno i uočavanje od strane pojedinca očigledne spremnosti većine da napuste stare i usvoje nove norme. U toku grupne diskusije i donošenja odluka u grupi istovremeno slabi snagu za staro ponašanje i jača snagu za novo.

Grupno rešavanje problema • Grupno rešavanje problema označava interakcijom članova grupe, kroz grupnu diskusiju, nalaženje rešenja za neki problem čiju je tačnost moguće neposredno objektivno proveriti. • Na osnovu velikog broja istraživanja može se pouzdano tvrditi da je grupno rešavanje problema uspešnije od individualnog. Razlozi tome su što u toku grupnog rešavanja problema postoji mogućnost dopunjavanja znanja i različitog viđenja problema od strane različitih pojedinaca kao i povećana motivacija članova da se dođe do rešenja. Mane grupnog rešavanja problema su eventualno postojanje grupnog pritiska ka usaglašenom mišljenju većine ili mišljenju uticajnog člana grupe i na taj način gušenja kreativnosti za donošenje novih i originalnih rešenja.

Grupno odlučivanje • Grupne odluke odnose se, prvo, na izvršavanje zadataka i ostvarivanje ciljeva grupe, i drugo, na održavanje i funkcionisanje grupe (na odnose, položaju i ulogu članova grupe, njihovu koordinaciju i suprotstavljanje). • Sve odluke koje se donose u grupi mogu biti individualne i grupne. Mogu ih donositi pojedinci, rukovodioci tih grupa, viši ili niži ili grupa kao što su upravni odbori, komisije i razna predstavnička tela malih grupa. • Proces donošenja odluke ima svoj tok i prolazi kroz iste faze koje se mogu naći i u procesu rešavanja problema. U prvoj fazi uočavaju se izvesne smetnje u obavljanju poslova, realizovanju zadatka i uopšte u funkcionisanju grupe. Druga faza podrazumeva identifikaciju i analizu problema, treća, traženje najboljeg rešenja, a četvrta, utvrđivanje opravdanosti izabranog rešenja i eventualne štete od neprihvaćenih alternativnih rešenja.

Grupno odlučivanje • Postoje određeni uslovi koji doprinose tome da neka odluka bude korisna i celishodna, da donošenje odluke bude više ili manje sistematsko, promišljeno i racionalno, da se analizira situacija i fiksira problem, razmatraju alternative i argumenti za njih ili više ili manje promišljeno izabere rešenje. Ovi uslovi predstavljaju faktore koji utiču na proces donošenja odluke a mogu se svrstati u tri grupe. • Faktori u vezi sa zadatkom. Brže se i lakše donose, npr. , odluke koje su od neposrednog interesa za sve članove grupe, zatim ako je važnost odluke opštija i dugotrajnija za grupu i ukoliko je zadatak jednostavniji i relativno lak. • Faktori vezani za sastav grupe i način rukovođenja. Heterogene grupe su se pokazale efikasnijim u rešavanju problema i donošenju odluka u odnosu na homogene s obzirom na mogućnost da se od strane različitih članova mogu čuti različiti prilazi problemu i razna alternativna rešenja. • Faktori koji se odnose na karakteristike grupe. U praksi se pokazalo da je u procesu donošenja odluka najoptimalnija ona grupa koja ima oko pet članova