Sergej Aleksandrovi Jesenjin Sergej Jesenjin je jedan od

Sergej Aleksandrovič Jesenjin Sergej Jesenjin je jedan od najznačajnijih i najomiljenijih ruskih i svetskih pesnika. Rodjen je 03. oktobra. 1895. godine, a umro je veoma mlad u tridesetoj godini života 28. decembra 1925. godine u Sankt Peterburgu tako što je izvršio samoubistvo u hotelu Angleter. Rodjen je u selu Konstantinovo pa je često sebe nazivao pesnikom sela. Poeziju je počeo da piše sa nepunih devet godina. Sa 17 godina seli se u Moskvu gde radi u izdavaštvu kao lektor i uporedo studira na državnom Moskovskom univerzitetu.

Sergej Aleksandrovič Jesenjin Godine 1915. Prelazi u Sankt Petersburg gde upoznaje čuvene pesnike tog vremena Aleksandra Bloka, Andreja Belog i druge uz čiju pomoć je izgradio svoj pesnički stil i postao poznat u književnim krugovima. Veoma mlad se odao alkoholu i burnom životu što ga je često dovodilo u neprijatne situacije i širilo loš glas o njemu. Sve to je ostavilo traga i na njegov porodični život pa se tako pet puta ženio. Bio je oženjen čuvenom američkom plesačicom Isidorom Dankan koja je nesrećno izgubila život, a kasnije i unukom poznatog ruskog pisca Lava Tolstoja, Sofijom. Mada se zvanično smatra da je izvršio samoubistvo postoje sumnje da su ga ubili agenti zvanične vlasti pošto je kritikovao posledice oktobarske revoluvije u Rusiji. Jedno vreme dela su mu bila zabranjena.

“Mala prosjakinja” U pesmi Mala prosjakinja, Jesenjin opisuje večitu temu neosetljivost i bahatost bogatih i tugu i stid siromašnih kada su u bezizlaznoj situaciji pa moraju da mole za opstanak. Mala prosjakinja Plače cura pored dveri što u sjajne vode dvore, A u dvorima ko srebro smijeh se čuje, pjesme ore, Plače cura i mrzne se od jesenje hladne bure, I ozeblom rukom briše suze što joj licem cure. Sa suzama ona samo tvrdu koru kruha prosi, Od stida i uzbuđenja glas joj molbu jedva nosi. Al od buke pirovanja ne čuje se njena želja, I curica stoji, plače pored smijeha i veselja.

“Pesnik” Odabrati i izdvojiti pesmu Jesenjina nije jednostavno. Sve su podjednako snažne, ostavljaju veliki utisak na čitaoca i dilemu koja je najbolja. Jedna od pesama je i Pesnik. U ovoj pesmi Jesenjin jasno opisuje dva lica poete. Jedno je bledo, iscrpljeno i zabrinuto zbog nerazumevanja i lošeg života pesnika pa kaže : Bled je. Smišlja svoj strašni put. U duši lebde priviđenja… Na čelu bore ispaštanja, Kosa mu se pramenjem linja. On piše pesmu, svoju muku, Kaže da sedi u tamnom potkrovlju uz slabi plamen sveće, a najveća tuga je što će tog trena buku svog srca I svojih misli morati da proda za novac kako bi preživeo. Drugo lice je lice poete blistavo, snažno I puno ljubavi. Kada kaže da “pero veze sebi na volju. Vodi s njim tajne razgovore. ” Pesnik kaže da buka njegovog srca I misli se pretače u reči.

“Pismo majci” Za Jesenjina kažu da je bio jako vezan za majku i da mu je najviše značila u životu. Svoju ljubav prema majci tu neraskidivu nit izmedju njih načinjenu od ljubavi, brige za sina koji je daleko, straha od velikog grada u kome mu se mogu desiti strašne stvari, brige zbog preteranog pića sa jedne strane i njegovog razumevanja strahova majke od kojih je brani tešeći je i obećava joj da će se vratiti u njihov trošan dom jer je tu najsretniji. Sve to je opisao u pesmi Pismo majci Jesi l’ živa, ti, starice draga? Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem! Nek večernja ona svetlost blaga Dom tvoj kupa neviđenim sjajem. Nemoj više biti brižna lica! Samo tlapnjom strašno mučiš sebe. Nisam tako teška pijanica, Da bih umro ne videvši tebe. O, ne budin odsanjani žamor, Ne oživljuj što je htela duša – Odveć rani gubitak i zamor U životu moradoh da kušam. Javljaju mi da si zabrinuta, Da te za mnom tuga stegla ljuto, I da često izlaziš do puta S iznošenim starinskim kaputom. Kao nekad, nežan sam i sada, Živim samo jedno sanjajući, Da se opet iz ovoga jada Što pre vratim našoj trošnoj kući. I ne uči da se molim. Neću! Minulo mi prošli dani skriše. Samo ti mi, majko, nosiš sreću, Kao ti mi ne sja niko više. Da ti stalno, u sutonu mekom, Ista slika punu stravom tamu: U kafanskoj tuči kao neko Zario mi ispod srca kamu. Vratiću se kad nam bašta granje U proleće belo isprepleta. Ali nemoj opet u svitanje Da me budiš ko pre osam leta. Zato nemoj biti zabrinuta, I ne tuguj za mnom tako ljuto. Ne izlazi prečesto do puta S iznošenim, starinskim kaputom.