Sastavi za srpski By Anastasija Makulova Zima Cini

Sastavi za srpski By: Anastasija Makulova

Zima Cini mi se da pre nisam toliko volela zimu kao sada, ali s godinama se menja sve pa valjda i ja sama, i sad vise uzivam utopljena u svom domu negde u blizini prozora dok posmatram pahulje i pustu ulicu mojeg kraja dok se para dize iz soljice u kojoj sam tek skuvala kafu sestri i sebi. Uvek sam kao mladja vise volela leto i vrucine i cudila se svojoj starijoj sestri koja je uvek govorila da je zima pravo godisnje doba za ljude koji vole mir, i da je uvek lakse zgrejati se u hladnim danima nego rashladiti se na vrucini. Cesto sam se smejala ovim njenim izjavama ali sve vise shvatam njeno poimanje mira i spokoja, tisine i toplote doma koja je, cini mi se, naglasenija upravo onda kad nam dodje zima. Retki su prizori u prirodi koji vam ne oduzmu dah, bilo to snezno jutro sa ulicama obucenim u belo, ili guste pahulje koje lagano padaju pokraj ulicnih svetiljki i prave onaj snezni tepih koji skripi kad hodamo po njemu, a koj svi vole cuti. � Ne verujem da se mnogi imaju drugacije misljenje, a i ako imaju, sigurno ce ga vremenom promeniti kao i ja sto sam i uzivati u ovom zaista jedinstvenom godisnjem dobu. �

Prva ljubav U godinama kad je cisto srce, kad nemas drugih misli, kad si iskren i nevin dogadja se prva ljubav. � Tada srce voli silno bez prepreka i brana koje mu kasnije postavlja razum. Pjesaciti 12 kilometara da bi krisom vidio neciji osmjeh, pobjeci sa casa da bi ukrao cvijet iz skolske baste i odnio joj na sred njenog casa bilogije, popiti prve gutljaje vina zbog nesrecne ljubavi, osjecati u nozdrvama njen miris danima, patiti zbog svakog pogleda upucenog od nje bilo kome drugom sve te i mnogo cudnije stvari cine se normalnim kada je prva ljubav u pitanju. Poslije pocinjes slusati starije ma nije ona jedina, trebas sebe cijeniti, ako si ti pjesacio danas zbog nje neka ona pjesaci sutra zbog tebe, pocnes da vazes postanes tezgaros a ne covjek, iskljucujes srce, a ukljucujes zatrovani razum i ljubavi postaju drugacije i izvagane. � Sve ljubavi poslije prve ljubavi su druge, osakacene razmisljanjem i nedavanjem cijelog srca. �

Rastajemo se � Sećate li se kako smo se sreli, upoznali i postali bliski? Bliski toliko da nas niko ne rastavi i preotme tajne i želje. Sećate li se svega? Bili smo deca, jedno drugome strana nepoznata i daleka. Želeli smo da se časovi što pre završe da bismo pobegli od obaveza. Vreme je prolazilo. Svaki novi dan u školi bila je nova radost i nova prilika da sretneš već znana lica i uzvratiš nečiji osmeh. Delili smo dobro i zlo. Zajedno smo lakše podnosili sve grdnje i nepravde, zajedno smo bili jači! A sada stojimo na raskrsnici sa bezbroj puteva i pitamo se kojim da krenemo. U meni se stalno javlja isto pitanje. Šta će se desiti ako odaberem pogrešan put, slepu ulicu mog života? Da li će biti vremena da se okrenem i vratim na raskrsnicu? Ubeđujem sebe da više na to neću misliti. Sećanje me vraca 8 godina unazad, proživljavam sve ono što sam i tada i stojim na istom mestu kao i tada, ali ima jedna razlika: tada sam pisala o sreci koja me obliva kao đaka-prvaka, a sada pisem o uspomenama i secanjima iz skole i iz ovih osam razreda Tada je za mene škola predstavljala jedan nedostižan cilj, nešto nemoguće i neostvarivo ali u isto vreme i novo i lepo. Tada sam po prvi put u životu osetila da mogu da dostignem nebo. Osetila sam kao da sam na početku nekog novog života. . I počelo je. . Dobila sam jedan novi dom, porodicu…. Uz pomoć njih sam uvidela vrednost života, , vrednost čoveka samog po sebi, naučila sam da volim i poštujem pre svega. Svaka godina je bila jedan novi izazov, svaka je sa sobom nosila nešto novo, nama nepoznato Moram da priznam, da mi je na početku najdraže bilo kada sam upoznala novo društvo i sada kada malo bolje razmislim , izgleda da je jedino ono uspelo da opstane tokom svih ovih godina. Sećam se, tada je moje prvo prijateljstvo bilo najvažniji pehar u mom životu. I narednih godina, zajedno smo prolazili kroz sve probleme, nevolje; zajedno smo želeli, maštali, sanjali…zajedno smo voleli! Jer naravno u tom delu našeg detinjstva javile su se prve ljubavi i snovi. Neki su to shvatali, a neki ne. . (ali nemojmo sada suditi). Ne kažem da nije bilo teško, ali takodje ne kažem ni da nije bilo lepo. Samo mi je žao što su sve te stvari prošle za tren oka. Kao da sam juče bila ona male sedmogodišnjakinja, željna avantura i provoda, Ni ne sluteći da je na putu da postane čovek. Nisam ni znala da ću ponovo biti dete, ali neki drugim roditeljima, da ću biti sestra nekom usamljenom dečaku ili devojčici, da ću biti uteha najboljoj drugarici, da ću voleti ali drugačije… I sve se to desilo, sada je sve prošlo. Završio se taj važan deo mog detinjstva. Naći ću neku novu porodicu, nove ljude sa kojima ću deliti svoje snove, želje. . novi dom…Ali jedno će ostati isto. Uspomena, sećanje. . ona će zauvek ostati u mom srcu. Istina ponekad želim da se vratim , ponekad ponovo poželim da dosegnem nebo, ali sada znam da nebo nema granice, da treba ići dalje, ali i ponekad se osvrnuti za sobom, da ne zaboravimo…. Došlo je vreme da jedni drugima kažemo , , zdravo“ i krenemo odabranim putem. Da li ćemo se opet sresti? Da li ćemo ponovo biti zajedno na ovom mestu i da li ćemo se prepoznati? Ko zna? Polako odrastamo. Krecemo svako svojim putem maste, zelja i nada, niz zivotnu reku mnogih prepreka. Na kraju nam ostaje samo jedno-zakletva da nikada nećemo zaboraviti prošlost koja će nas pratiti do kraja!. Nikada nemojte zastati, samo koračajte jer život je prepun iznenađenja.

Prolece Ne znam zašto, ali zimu ne volim. Ne volim vetrove, drveće bez lišća i ljude umotane u šalove i kape. Ne mogu ni da ih prepoznam kad se sretnemo. Zimi sam i ja tmurna i nervozna. Nezadovoljna sam što sam stalno unutra, a kad izađem zažalim. Ko bi meni ugodio? I tako stalno, sve se vrti u krug, a ja svake godine iznova očekujem proleće. � A da proleće dolazi, to znam prvo po tome što mamine sobne biljke počinju da se izdužuju. E, po tome znam i odmah mi je lakše oko srca. Ne mogu da opišem taj osećaj kada zasija sunce, kad se mamina bašta sa lalama i kojekakvim šarenim cvećem pokaže u punom sjaju. Dan mi je odmah lepši čim vidim prvu rodu na komšijskom dimnjaku. Moj deda je govorio da kad vidiš rodu možeš da skineš čarape i da ideš bos. Ja mislim da treba videti jedno pedeset roda i tek onda skinuti čarape. Volim da izađem u baštu kad baka seje i sadi. Kod nas na selu u baštama ima puno cveća, raznih voćki koje cvetaju. . . To je divan prizor. Sve se sija i sve je novo i lepo. Ljudi pričaju, ptice cvrkuću, a gušter i ja se sunčamo. Sa svom tom lepotom oko sebe čini mi se da sam i ja lepša, da mi je kosa sjajnija, da su mi oči više plave nego sive. Ma ne mogu da opišem taj osećaj. Kako proleće odmiče, meni se čini da sam sve bolja osoba, tolerantnija i obzirnija. A seta, koja se nakupila preko zime nestaje i ustupa mesto euforiji u iščekivanju mog omiljenog godišnjeg doba – leta. � I tako… Na meni se izgleda osvedočila ona izreka “menja se kao godišnja doba”! �