Razvoj inteligencije KOGNITIVNE NAUKE I KOGNITIVNA PSIHOLOGIJA omski

Razvoj inteligencije

KOGNITIVNE NAUKE I KOGNITIVNA PSIHOLOGIJA • Čomski, Pijaže • Kognitivna psihologija je grana psihologije koja izučava više mentalne funkcije i deo je šireg interdsciplinarnog pristupa izučavanja sistema i procesa obrade informacija koji se naziva kognitivne nauke. Pored kognitivne psihologije u kognitivne nauke spadaju i delovi neurologije, lingvistike, antropologije, filozofije i veštačke inteligencije. Razvila se kao odgovor na bihejviorizam koji je za predmet izučavanja psihologije uzeo posmatranje odnosa između stimulusa i ponašanja dok se ne bavi psihičkim funkcijama jer se one ne mogu posmatrati na objektivan način. Glavna hipoteza kognitivnih nauka je da se kognitivna stanja i procesi mogu objasniti informacionim strukturama uma (mentalnim reprezentacijama) i procedurama obrade tih struktura (često se u istraživanjima za mentalne reprezentacije i procedure obrade koriste analogije sa kompjuterskim strukturisanjem podataka i softverskim algoritmima). • • Za razumevanje čoveka najvažnija je kognicija koja upravlja njegovim doživljajima i ponašanjem. Primat se daje čulnim osetima kao pokretačima psihičkih funkcija (a ne svesnim i nesvesnim motivima). Ostale psihičke pojave - motivi i emocije sadrže u sebi kognitivne elemente.

KOGNICIJA • Ulrih Naser koji je skovao termin kognitivna psihologija, kogniciju definiše kao sve procese u kojima se prikupljene informacije transformišu, obrađuju, skladište ili koriste (što znači da je svaki psihološki fenomen barem delom i kognitivni). • Među ovako definisane procese spadaju percepcija, pažnja, memorija, govor, mišljenje, zaključivanje, učenje, donošenje odluka, rešavanje problema, simbolička reprezentacija. . . Slika preuzeta sa: http: //thepeakperformancecenter. com/

SPOSOBNOSTI I PROCESI • učenje vs razvoj, nasledje vs uticaj sredine, veština vs sposobnost. • Inteligencija je sposobnost prilagođavanja na okolinu (snalaženja u novim situacijama) pri čemu se koristi prethodno iskustvo (sposobnost učenja) i metakognitivni procesi (strategije boljeg učenja). • Mišljenje je viši mentalni proces koji se koristi pri rešavanju problema, zaključivanju i odlučivanju. • Učenje je takođe viši mentalni proces. Uspešnost učenja zavisi od spoljnih (sredinski uslovi, organizacija nastave) i unutrašnjih faktora (sposobnosti, osobine ličnosti). Poseban faktor koji određuje uspešnost učenja naziva se SPOSOBNOST UČENJA. Često se meri testom inteligencije jer su te dve sposobnosti usko povezane (sposobnost učenja može se nazvati delom inteligencije). Ipak sposobnost učenja i inteligencija se ne mogu izjednačiti pa je sposobnost učenja ispravnije posmatrati u samom procesu učenja i kroz posledice (promene) koje on izaziva.

SPOSOBNOST UČENJA* • Individualne razlike u pogledu tempa razvoja i opadanja sposobnosti, koje zavise od genetskih predispozicija, sociokulturnih uslova odrastanja, obrazovanja, profesionalnih aktivnosti. . . • 1. 2. 3. 4. 5. Manifesteju je se kroz: sticanje novih znanja, njihovo razumevanje i reprodukovanje; kritička obrada materijala koji se uči, uočavanje sličnosti i razlika; kreativno čitanje gradiva i pronalaženje skrivenih ideja i značenja; primena stečenih znanja u raznim situacijama transformisanje naučenog materijala i otkrivanje novih ideja na osnovu poznatih činjenica; 6. izvođenje generalizacija u vidu opštih principa na osnovu datih činjenica 7. stvaranje (konstruisanje) novih problema na osnovu datih elemenata ili otkrivanje opštih metoda za rešavanje problema na gradivu koje se uči i dr. *Prema Đutić 2011. Slika preuzea iz Đutić 2011.

SPOSOBNOST UČENJA* • 1. 2. 3. 4. Sposobnosti za učenje podrazumevaju više međusobno povezanih aktivnosti: pamćenje činjenica, razumevanje i shvatanje datih informacija, kritičko rezonovanje i vrednovanje usvojenih podataka, elementarno stvaralačko učenje, prerada i transformacija činjenica (Kvaščev, 1980). • Što se proces učenja više zasniva na učenju uviđanjem i rešavanjem problema, to se i sposobnosti za učenje više izjednačavaju sa inteligencijom. • Korelacija između školskog postignuća i inteligencije: 0, 50. što znači da i drugi činioci utiču na uspeh učenika u školskom radu: predznanje, odnosno prethodno obrazovanje 0. 70 intelektualne veštine (čitanje, pisanje, logično zaključivanje. . . ) osobine ličnosti (istrajnost, promišljenost, emocionalna stabilnost. . . ), motivacija za učenje, stav prema učenju i obrazovanju, vrednosna usmerenost, kognitivni stil, poznavanje i korišćenje efikasnih metoda i tehnika učenja 1. 2. 3. 4. 5. 6. *Prema Đutić 2011.

INTELIGENCIJA • 1. 2. 3. 4. 5. • Inteligencija se ne može meriti direktno već samo indirektno kroz svoje manifestacije (od čega zavisi i definicija inteligencije): sposobnost za učenje, sposobnost prilagođavanja, sposobnost korišćenja starog iskustva u novim situacijama, sposobnost snalaženja u novim situacijama, sposobnost rešavanja problema. Dakle, inteligentniji ljudi postižu bolji uspeh u učenju, uspešniji su u prilagođavanju na promene radnih i životnih uslova, efikasnije i produktivnije koriste svoje iskustvu i svoje intelektualne sposobnosti u novim situacijama, sposobniji da uoče u čemu je problem, da među elementima uspostave uzročno-posledične odnose, da dođu do rešenja i da na provere da li je rešenje adekvatno.

STRUKTURA INTELIGENCIJA • Spirman: zadaci zahtevaju 2 vrste sposobnosti: 1. opštu sposobnost (G faktor) zajedničku svim zadacima 2. specifičnu sposobnost (S faktor) vezanu samo za konkretan sadržaj • Terston: 7 nezavisnih primarnih sposobnosti (verbalna sposobnost, verbalna fluentnost, numerička sposobnost, spacijalna sposobnost, asocijativno pamćenje, perceptivna brzina i induktivno zaključivanje) • Vernon: hijerarhijska struktura na 4 nivoa: Slika preuzeta sa: http: //slideplayer. com/slide/5813870/19/images/10/Vernon%E 2%80%99 s+Hierarchical+Theory+of+Intelligence. jpg

STRUKTURA INTELIGENCIJA • Katel: 2 opšta nezavisna faktora: 1. Fluidna inteligencija: rezonovanje, zaključivanje, rešavanje zadataka (razvija se iz individualnog slučajnog učenja i nije povezana sa školom i kulturom) Kristalizovana inteligencija: širina znanja i informacija stečenih iskustvom (povezana sa školskim učenjem i kulturom) 2. • Gilford: trodimenzionalni model intelekta (dimenzije: operacije, sadržaji i produkti) sa čak 180 različitih sposobnosti! Slika preuzea sa http: //www. detsndt. ac. in/nmeict-files/nmeict-los/edupsycho-2/ep 3/3. 5. 1/

STRUKTURA INTELIGENCIJA • Gardner: 7 različitih nezavisnih inteligencija odnosno načina mišljenja: 1. Lingvistička - osetljivost na zvuk, ritam i značenje reči osetljivost za različite funkcije jezika efikasno korišćenje reči bilo verbalno ili pismeno: bogat rečnik, izražajnost govora, semantičko bogatstvo, korišćenje reči u rešavanju praktičnih problema PESNIK i NOVINAR Logičko-matematička - osetljivost i kapacitet da se razlikuju logički i matematički šabloni uz sposobnost lančanog rasuđivanja: efikasno korišćenje brojeva, dobro logičko zaključivanje, lako uočavanja logičke strukture i odnosa te uzročnoposledičnih veza, sposobnost kategorizacije, klasifikacije, zaključivanja, generalizacije, računanja i provere hipoteza - NAUČNIK i MATEMATIČAR Muzička - sposobnost da se produkuje i prati ritam, jačina i boja zvuka uz sklonost različitim formama muzičke ekspresije: osećaj za muziku: razlikovanje muzike, muzička kreativnost, muzičko izražavanje, osećaj za ritam, dinamiku, melodiju, boju glasa ili instrumenta - KOMPOZITOR Vizuelno-spacijalna: kapacitet da se precizno opažaju vizuelno-prostorni aspekti sveta i da se prilagode u odnosu na prvobitnu percepciju: tačno opažanje i snalaženje u prostoru, sposobnost prostornog oblikovanja, osećaj za boje, linije i oblike, sposobnost vizualizacije, mogućnost grafičkog prezentovanja ideja. NAVIGATOR I SKULPTOR 2. 3. 4. *Prema Ristić 2015.

STRUKTURA INTELIGENCIJA 5. Telesno-kinestetička - sposobnost kontrole kretanja i izraza , kao i vešta upotreba predmeta: sposobnost korišćenja celog tela u izražavanju misli i osećanja, mogućnost korišćenja ruku pri izradi predmeta, dobra koordinacija, ravnoteža - IGRAČ I SPORTISTA 6. Interpersonalna – kapacitet da se adekvatno odgovori na raspoloženje, temperament, motivaciju i potrebe drugih ljudi: uočavanje i razlikovanje raspoloženja, namera, motivacija i osećanja drugih ljudi, sposobnost neverbalnog izražavanja i prepoznavanje neverbalnih znakova, korišćenje neverbalnog izražavanja u praktične svrhe - TERAPEUT I PRODAVAC 7. Intrapersonalna – sposobnost pristupa sopstvenim osećanjima, uočavanja detalja i pravljenja razlike i njihovo korišćenje u funkciji ponašanja: poznavanje svojih osećanja, potreba i inteligencije i mogućnost delovanja u skladu s tim, poznavanje svojih dobrih i loših strana, mogućnosti i ograničenja, svest o vlastitim raspoloženjima, namerama, motivima, temperamentu i željama, samodisciplina, samorazumevanje, samopoštovanje. • TIPOLOGIJA KRAJNJIH ISHODA je uslovna. Profil inteligencije kod svake individue se razlikuje usled naslednih i sredinskih uticaja. Sklop ne implicira korelacije između dve ili više vrsta inteligencije. To mogu biti potpuno različite forme psihičkih procesa. *Prema Ristić 2015.

IMPLIKACIJE GARDNEROVE TEORIJE NA UČENJE • Svi ljudi imaju određeni nivo razvijenosti svih sedam vrsta inteligencije. • Većina ljudi može razviti svaku inteligenciju do određenog nivoa kompetentnosti. • Inteligencije su specifično sklopljene, njihova međusobna kombinacija čini čovekovu osobenost. • Postoji mnogo načina na koje možemo biti inteligentni unutar svake kategorije. • Nemaju svi velike koristi ako su u nastavi zastupljene aktivnosti koje podstiču samo neke inteligencije (npr. lingvističku ili matematičko-logičku). • Deca mogu učiti na različite načine, različitom brzinom i zbog različitih razloga. *Prema Ristić 2015.

MERENJE I RASPODELA INTELIGENCIJE • IQ = mentalni/kalendarski uzrast x 100 Slika preuzea iz Đutić 2011.

KOGNITIVNI STIL • Kognitivni stil je svojstvo ličnosti koje se ispoljava kao opšti način upoznavanja i shvatanja sveta tj. kognitivnog funkcionisanja osobe. Obuhvata relativno stabilne osobine koje utiču na način prijema, sistematizacije, uskladištavanja i korišćenja informacija u učenju i rešavanju problema. Ispoljava se u opažanju, učenju, mišljenju i u rešavanju problema. Kognitivni stil sadrži i emocionalne i motivacione karakteristike, kao i druge osobine ličnosti (dimenzije): • Samostalnost, • Zavisnost, • Tolerantnost na dvosmislenosti i nejasne situacije i informacije, • Promišljenost, • Sklonost analitičkom pristupu rasuđivanju, • Težnja da se problem shvati u svoj složenosti, • Otvorenost i elastičnost duha Prema: Đutić 2011.

KOGNITIVNI STIL Radovanović i Kvaščev (1976) tipovi saznajnih stilova: • analitički nasuprot ne analitičkom • refleksivni nasuprot impulsivnom, • zavisni nasuprot nezavisnom, • imaginativni nasuprot realnom, • intuitivni nasuprot orijentisanom na iskustvo • divergentni nasuprot konvergentnom. Slika preuzeta sa: https: //www. researchgate. net

MIŠLJENJE • Psihički procesi višeg reda koji se koristi u rešavanju problema, zaključivanju i odlučivanju. • Mišljenje se odnosi na interpretaciju i analizu informacija, donošenje zaključaka (logičko mišljenje) i preispitivanje opravdanosti i prihvatljivosti sudova, uverenja i tumačenja (kritičko mišljenje) radi donošenja odluka (odlučivanje). • Kritičko mišljenje • Najviši stupanj organizacije ima logičko mišljenje, koje se naziva rezonovanje, zaključivanje. Rezonovanje je donošenje zaključaka.

ZAKLJUČIVANJE • Zaključke možemo izvesti jedino iz onoga što već znamo. • Osnovni načini zaključivanja su: 1. Dedukcija – od opšteg ka posebnom (ako su premise tačne zaključak je tačan) 2. Indukcija – od posebnog ka opštem (ako su premise tačne nije verovatno da je zaključak pogrešan) Dedukcija Indukcija Premisa 1: Svaki čovek je smrtan. Premisa 1: Marko je studirao FFKISM. Premisa 2: Sokrat je čovek. Premisa 2: Marko radi u školi. Zaključak: Sokrat je smrtan. Zaključak: Marko je nastavnik fizičkog.

KREATIVNO MIŠLJENJE • 1. 2. • • Gilford: Konvergentno mišljenje (traženje ispravnog rešenja) Divergentno mišljenje – kreativno mišljenje: Fluentnost – produkovanje što više rešenja Fleksibilnost – dolaženje do rešenja na što više različitih načina Originalnost – produkovanje izuzetnih rešenja Elaboracija – sposobnost testiranja i analize svrsishodnosti produkovanih rešenja • 1. 2. 3. 4. Valas: stadijumi kreativnog procesa: Priprema Inkubacija Iluminacija (“Aha doživljaj”) Verifikacija Slika preuzeta sa: https: //en. wikipedia. org

DONOŠENJE ODLUKA • Zaključivanje i rasuđivanje služi donošenju odluka. Odlučivanje je u stvari biranje (niz izbora). Dok je za zaključke dovoljno da budu logični odluke imaju i druga svojstva (korist, rizik, moral, etika). • Ekonomija: čovek donosi odluke u funkciji maksimizacije profita. Ova hipoteze na prvi pogled deluje zdravorazumski, međutim kada se testira u situacijama povećane nesigurnosti, manjka informacija i rizika uočavaju se brojna odstupanja i anomalije kao što su averzija prema riziku ili traženje rizika, precenjivanje ili potcenjivanje šansi. Nojman: čovek donosi odluke na osnovu očekivane dobiti. Na ovaj način se u teoriju odlučivanja uvodi ljudski faktor, odnosno procena subjekta šta je za njega najpovoljnije rešenje, pre svega u situacijama čiji ishod nije moguće predvideti, nasuprot do tada dominantnom teorijskom mišljenju da će se subjekt opredeliti za statistički najpovoljnije rešenje. Iako ovaj model uspeva da objasni neke od pomenutih anomalija u ljudskom odlučivanju, kao što je averzija od rizika, racionalnost u izboru se ne dovodi u pitanje. • • Aliasov paradoks, Kognitivna disonanca, Redukcija nesigurnosti • Evolutivna psihologija: predisponiranost ljudi da pronalaze iracionalna objašnjenja, verovanja i predviđanja ishoda nasumičnih događaja kao što su bacanje novčića ili rulet jer naši preci nisu imali iskustva sa zaista nasumičnim događajima • Psihologija: uloga psihičkih faktora u donošenju odluka (odluke su često iracionalne a ne racionalne).

Korišćena literatura • • • • Berger C; Calabrese R. (1975). Some Exploration in Initial Interaction and Beyond: Toward a Developmental Theory of Communication. Human Communication Research, 1: 99– 112. Đurić Đ. (2011). Psihologija i obrazovnje. Fakultet za pravne i poslovne studije Gerrig R; Zimbardo P. (2002). Psychology And Life. Allyn and Bacon. Havelka N. i Lazarević Lj. (2011). Psihologija menadžmenta u sportu. Visoka sportska i zdravstvena škola. Jarvis M. (2006). Sport Psychology: A Student's Handbook. Routlage. http: //memberfiles. freewebs. com/37/84/82578437/documents/1841695815. pdf Lazarević Lj. (2009). Psihološke osnove fizičke kulture. Visoka sportska i zdravstvena škola. Lavallee D. (2004). Sport Psychology Contemporary Themes. Palgrave Macmillan Neisser U. (1967). Cognitive Psychology. New York: Prentice Hall. Neumann J; Morgenstern O. (1953). Theory of Games and Economic Behavior. Princeton University Press. Radonjić S. (1994). Uvod u psihologiju. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Ristić I. (2015). Psihologija 1 reeder. http: //fdu-psihologija. blogspot. rs/2013/04/psihologija-1 pitanja-koja-su. html Thagard P. (2008). „Cognitive Science“, in Zalta, Edward (ed. ). The Stanford Encyclopedia of Philosophy. http: //plato. stanford. edu/archives/fall 2008/entries/cognitive-science/ Vučić L. (1991). Pedagoška psihologija. Društvo psihologa Srbije.