RADNO OSPOSOBLJAVANJE VIESTRUKO OMETENIH OSOBA DEFINICIJE RADNOG OSPOSOBLJAVANJA

RADNO OSPOSOBLJAVANJE VIŠESTRUKO OMETENIH OSOBA

DEFINICIJE RADNOG OSPOSOBLJAVANJA Definicija koja se čini sveobuhvatnijom definiše profesionalnu/radnu rehabilitaciju kao „medicinsku, psihološku, socijalnu i radnu aktivnost sa ciljem da osoba ponovo uspostavi radne sposobnosti i preduslove za povratak na tržište rada“ (Selander, 1999). Međutim, ona isključuje one osobe koje nisu radile ili nisu imale minimalno ili sporadično radno iskustvo (Marnetoft, 2009). Na primer, mnoge mlade osobe sa ometenošću u nepovoljnim ekonomskim uslovima veoma teško ulaze na tržište rada, naročito osobe sa višestrukom ometenošću (VO).

Profesionalna – RADNA rehabilitacija ima za cilj da omogući osobama sa ometenošću postizanje i održavanje optimalnog funkcionisanja u interakciji sa okruženjem uz usluge i podršku zasnovanu na individualnim potrebama i akomodaciji radnog mesta.

Radna rehabilitacija zahteva sveobuhvatan multidisciplinarni pristup, čija je osnovna svrha da se osobama sa VO pomogne da da budu fizički, psihički, socijalno i kulturalno spremni i kompetentni za obavljanje različitih poslova, odnosno, da steknu ili povrate nezavisnost kroz zapošljavanje ili neki oblik angažovanja koji joj omogućava integraciju u društvo.

ZADACI RADNE REHABILITACIJE OSOBA SA VO 1. Procena rehabilitacionih (radnih) potencijala, A) Procenua opštih funkcionalnih kapaciteta i socijalno-bihejvioralnih karakteristika, pod kojima se podrazumevaju medicinski faktori, psihološki faktori, edukativno iskustvo, socijalno ponašanje, stavovi, vrednosti, radne sposobnosti i veštine. B) Procena specifičnih radnih karakteristika radna interesovanja, specifične radne veštine, radne osobine, opštu inteligenciju, temperament, fizički kapacitet, snagu, opseg i nivo pokretljivosti, kao i ostale parametre povezane sa obavljanjem posla. C) Integracija informacija procene različitih ličnih i sredinskih činilaca je presudna za formiranje globalne slike o mogućnostima za rad osoba sa VO. D) Procena uslova rada i radne sredine (Analiza i opis radnog mesta)

2. Kreiranje INDIVIDUALNIH PROGRAMA - Individualni tranzicioni program - ITP, - Individualni obrazovni program - IOP, - Funkcionalna procena ponašanja – FPP - Individualni program zapošljavanja - IPZ 3. Praćenje NAPREDOVANJA UČENIKA SA VO - Evaluacione liste 4. Uključivanje i obrazovanje roditelja 5. Angažovanje socijalnih službi i servisa 6. Saradnja sa Nacionalnom službom za zapošljavanje (agencije za zapošljavanje) - Istraživanje tržišta rada 7. Prosvećivanje stanovništva

PRINCIPI REHABILITACIJE 1. KOORDINIRANOST svih društvenih subjekata i institucija od lokalnog do nacionalnog nivoa. 2. KONTINUIRANOST – postepeni prelaz iz jedne faze u sledeću fazu rehabilitacije. 3. KOMPLEKSNOST – obuhvatanje čitave ličnosti edukacijom, socijalizacijom i rehabilitacijom, a ne samo priprema za rad. 4. PREVENTIVNOST – stalna briga da se smanje ili otklone posledice ometenosti i da ne nastanu nove bolesti, oštećenja (očuvanje mentalnog zdravlja, fizičkog zdravlja, prevencija od profesionalnih bolesti ili povreda na radu). 5. EKONOMIČNOST – nijedna država nije toliko bogata da izdvaja sredstva za obrazovanje VO, a da ih pri tom ne zaposli kako bi im osoba vratila sredstva kroz svoju produktivnost i porez. 6. Razvijanje osećaja jednakosti i ravnopravnosti. 7. Aktivno učešće porodice, udruženja i organizacija.

ASPEKTI RADNE REHABILITACIJE Medicinsko-biološki aspekt – U zavisnosti od vrste i stepena oštećenja, medicina kao nauka ima veću ili manju ulogu u rehabilitaciji. Ona ima nezamenjivu ulogu u dijagnostici, lečenju, kao i u rehabilitaciji progresivnih oštećenja kod ometene osobe. Pored medicinskog, bitno je poznavanje biološkog aspekta (npr. poznavanje genetike važno je za rad u savetovalištu i prevenciju ometenosti). Određeni endokrinološki status ili nalaz antropometrijskih, motornih ili nekih drugih sposobnosti može biti indikacija ili kontraindikacija za određen. I POSAO.

Pravno-ekonomski aspekt Uspešnost rehabilitacije veoma zavisi od ovog aspekta, jer ukoliko je rehabilitacija stihijska i nekontrolisana, onda je ona skupa i nesvrsishodna. Savremeni koncept rehabilitacije društvo stavlja pred određene obaveze, ali se i osobama sa ometenošću određuju prava i obaveze, kako bi se proces rehabilitacije što potpunije ostvario. Ovde se ubrajaju i različite preporuke, deklaracije i rezolucije međunarodnih organizacija koje za neku zemlju postaju obaveza ako ih je prihvatila na pravno-službenoj osnovi. Ako se rehabilitacija shvati kao društvena obaveza, onda se mora voditi računa o racionalnom korišćenju društvenih sredstava u procesu rehabilitacije. Ukoliko se osoba sa ometenošću osposobi da proizvodi višak vrednosti, odnosno da proizvodi onoliko koliko zadovoljava njegove potrebe, smatra se da je ekonomski aspekt potpuno zadovoljen, jer je kao takav postao aktivan i koristan član zajednice.

Socio-ekonomski aspekt Socio-ekonomska problematika osoba sa ometenošću u ranijim periodima je bila nedefinisana, a usled toga i nestručna i nesistematski rešavana. Njene komponente su bile poistovećene sa edukacijom ili uopšte nisu ulazile u koncept rehabilitacije. Ovako marginalizovan odnos prema osobama sa ometenošću doveo je do naglog širenja pokreta za upotpunjavanje i redifiniciju rehabilitacije. Komponente socioekonomskog dela rehabilitacije su: socijalizacija, integracija, identifikacija, emancipacija, kulturalizacija, zapošljavanje, porodični život i stanovanje, društveni život i sport i rekreacija.

Psihološki aspekt U procesu rehabilitacije treba poći od poznavanja strukture ličnosti osobe sa ometenošću. U toku rehabilitacije potrebno je uticati na one elemente ličnosti koji su promenjivi, a samim tim i na strukturu ličnosti, kako bi se adaptacija na ometenost efikasnije realizovala a proces integracije uspešnije završio. Razvijanje sposobnosti samopoštovanja, samoefikasnosti, samokontrole, SAMOSTALNOSTI UOPŠTE.

Specijalno-obrazovni aspekt Podrazumeva predškolsko vaspitanje, osnovno obrazovanje, profesionalno osposobljavanje i andragošku praksu. Cilj je usklađivanje vaspitno-obrazovnih ciljeva s kognitivnim i konativnim osobinama ličnosti rehabilitanta kako bi se uspešno sprovela rehabilitacija. Razvijanje adaptivnih i funkcionalnih sposobnosti u cilju osamostaljivanja osobe sa VO i integracije. Automatic Animated Sign Language Generation System

Profesionalni/radni aspekt Odnosi se na osposobljavanje za određeno zanimanje ili radno mesto u skladu s kognitivnim i konativnim osobinama ličnosti rehabilitanta kako bi se svojim radom mogao uključiti u aktivan život i rad.

Tehničko-tehnološki aspekt On ne podrazumeva samo tehničku opremu za radno mesto osobe sa VO, već i primenu protetičkih i elektronskih sredstava, računarske i adaptivne tehnologije, kojom se odstranjuju ili smanjuju posledice oštećenja i ometenosti. Adaptivna tehnologija znatno povećava nezavisnost i omogućava izvođenje zadataka koje ranije nisu mogli obaviti, ili su imali poteškoće da ih realizuju.

Sociološki aspekt Za dobro organizovanu rehabilitaciju moraju postojati i dobri uslovi društvene sredine, kao što su nivo razvijenosti snaga, opšte ekonomske mogućnosti društva, ali i pozitivni odnosi i stavovi socijalne sredine prema osobama sa ometenošću. To sve zajedno čini socijalni aspekt rehabilitacije.

KOMPONENTE RADNOG OSPOSOBLJAVANJA RADNA REHABILITACIJA RADNO USMERAVANJEORIJENTACIJA RADNO OSPOSOBLJAVANJE ZAPOŠLJAVANJE S O C I J A L N A I N T E G R A C I J A

TRANZICIJA OD ŠKOLE KA RADNOM MESTU Horizontalna tranzicija FAZE TRANZICIJE Vertikalna tranzicija PRAVAC TRANZICIJE PRIMARNA TRANZICIJA SEKUNDARNA TRANZICIJA

PRIMARNA TRANZICIJA U procesu primarne tranzicije postoji četiri faza koje su od suštinskog značaja, jer omogućavaju efikasniji prelazak iz osnovne u srednju školu i organizovanje programa tranzicije: 1. Faza pripreme - tokom osnovne škole pažljivo se planiraju aktivnosti za učenike i roditelje/staratelje o prirodi srednjeg obrazovanja i različitim opcijama srednjeg školovanja (srednje škole za učenike sa teškoćama u razvoju, specijalna odeljenja pri redovnim školama, inkluzivna odeljenja) i podrobno se informišu o dešavanjima pre, tokom i nakon tranzicije iz osnovne u srednju školu.

2. Faza transfera - visok nivo direktne interakcije između učenika i roditelja i njegove nove škole (posete, zajednički sastanci, roditeljski sastanci i dr). Na taj način se informišu o pravilima u školi, nastavnicima, obaveznim i izbornim predmetima, rasporedu časova, imenima osoba za kontakt i sl. 3. Faza indukcije - Počinje prvog dana u srednjoj školi kada se učenik sa VO upoznaje sa pravilima škole. Pravila i procedure škole podrazumevaju upoznavanje roditelja učenika sa IO sa različitim programima, vrstama obuke, ishodima školovanja, kao i sistemom podrške u učenju, ličnim i socijalnim aspektima tranzicije.

4. Faza konsolidacije – nakon nekoliko nedelja u novoj školskoj sredini može doći do jačanja teškoća kod pojedinaca, pa je potrebno utvrditi riziko faktore koje otežavaju adaptaciju učenika sa VO. Organizuje se dodatna pomoć i/ili podrška i precizira Individualni obrazovni plan i program (IOP) koji treba da omogući što veću samostalnost u nastavku školovanja.

KRAJ