Psiholoki uslovi uspenog uenja Prezentacija prvog dela Isidora

Psihološki uslovi uspešnog učenja Prezentacija prvog dela Isidora Zlatković II 3

Sposobnost za učenje Obično se sposobnost za učenje procenjuje na osnovu testova sposobnosti i testova inteligencije. Ponekad se inteligencija definiše kao sposobnost učenja, ali moramo uzeti u obzir da postoje različiti oblici učenja. Kada bismo zanemarili oblike učenja kao što su senzitizacija, habituacija, klasično uslovljavanje itd. . i orgraničimo se na verbalnom učenju koje se praktikuje u određenim školama, različitog nivoa. Učenje ponekad predstavlja pretežno (iako ne potpuno) memorisanje(prilikom učenja reči stranih jezika, anatomije, istorijskih datuma, pojedinih stavki iz geografije. . ) , a nekada pretežno(iako ne samo) razmišljanje, zaključivanje, shvatanje odnosa(učenje matematike, fizike, logike). Odnos između inteligencije i sposobnosti učenja zavisi od toga o kakvom je vidu učenja reč.

Motivacija za učenje Neko može imati visoke sposobnosti za učenje, može poznavati tehnike uspešnog učenja, međutim, sve je uzalud ako nije motivisan, ako nije voljan da uči. Treba imati u vidu i psihološku činjenicu da uspešno učenje vodi daljem uspešnom učenju , stvara želju za daljim uspešnim učenjem, dok neučenje vodi daljem neučenju, a neuspeh stvara odbojnost prema učenju.

Jerks-Dodsonov zakon Jos 1908. godine formulisan je Jerks-Dodsonov zakon, koje određuje odnos jačine motiva i uspeha u učenju. Rezultati učenja su slabi ako je motivacija za učenje mala. Kako raste motivacija, raste i uspeh u učenju, ali samo do jedne optimalne tačke, posle koje povećanje motivacije može da dovede do slabijeg uspeha u učenju(usled nervne napetosti i treme). Poznato je da ljudi (npr. sportisti) nekada , , gore od želje, , da nešto postignu. Suviše ambiciozan student usled treme često ne može da se dobro koncentriše na učenje uoči ispita, a i na samom ispitu odgovara ispod svojih mogućnosti. Uglavnom se priča o konstruktivnoj (pozitivnoj) i o destruktivnoj (ometajućoj) tremi. Istraživanja (Jerks-Dodsonov zakon) pokazuju da se odnos uzbuđenja ili motivacije i uspeha može prikazati krivom koja liči na obrnuto, latinično slovo "u". To znači da do jednog momenta važi pravilo da što je veći motiv i uzbuđenje, to je veći i uspeh, jer ako smo ravnodušni prema nastupu, on neće biti posebno uspešan. To je pozitivna trema. Ipak, u jednoj kritičnoj tački naše uzbuđenje postaje preterano (motiv prelazi u pritisak) i uspeh počinje da opada. Tada govorimo o ometajućoj tremi.

Na koji način motivacija utiče na učenje? Često se postavlja teoretsko pitanje : kako, na koji način, kojim ‘mehanizmom’ motivacija utiče na učenje? Mogu se navesti ar dva takva načina ili ‘mehanizma’ 1) motivacija povećava opštu aktivaciju nervnog sistema, dovodi do povećane budnosti i pažnje, a pod tim uslovom bolje se zapaža i pamti 2)motivisan, zainteresovan čovek drugačije postupa sa gradivom koje želi da nauči; on više misli o njemu; bolje ga organizuje i sistematizuje, obično i češće ponavlja. Prostije rečeno – on vrši dublju obradu informacija, koja dovodi iz učenja i pamćenja.

Namera Kod ljudi često umesto o motivaciji govori o nameri da se uči. Namera je usko povezana s voljnom odlukom. Uvek mora da postoji motiv. Kod običnih ljudi i kod nekih psihologa postoji uverenje da bez namera da se nešto nauči učenje nije moguće. Primer- profesora koji gleda prozivnik i procita sva imena bezbroj puta pa ipak ne može da zapamti baš sva imena. Namera da se nešto nauči pokreće, aktivira određene intelektualne radnje koje omogućuju uspešno učenje i pamćenje. Namera to čini posredno, i ona i zaziva povećanu mentalnu budnost i pažnju. Ima psihologa koji smatraju da namera da se nešto nauči i zapamti nije nužan uslov učenja i pamćenja. Sovjetski psiholog Zinčenko je to

Namerno, nenamerno i slučajno učenje Namerno zapamćivanje je ono učenje kod kojeg postoji namera memorisanja. Nenamerno zapamćivanje - o njemu se govori onda kada ne postoji namera da se jedno gradivo zapamti, ali je intelektualna aktivnost usmerena na gadivo; što je aktivnost veća i složenija, to je uspeh u pamćenju bolji. Primer za to je učenje , tako da iz gradiva izdvajamo najbitnije detalje, tražimo razumna objašnjenja i argumente kako bismo razumeli članak ili ga povezali sa prethodnim znanjem. I bez namere memorisanja, zapamtićemo osnovne ideje i glavne argumente. Slučajno učenje – o njemu govorimo kada nikakva posebna mentalana aktivnost nije usmerena na neki sadržaj. Takva, veoma plitka obrada informacija ne daje dobre rezultate.

Učenje za određeni rok Ova vrsta učenja je specifična namera je dokazana naučnim istraživanjima. Uzrok tome je način učenja koji je drugačiji kada se radi o kratkoročnom učenju, i dugoročnom. Kada se gradivo uči za druži rok, čita se sa više pažnje, češće se sistematizuje, ponavlja. Kada se uči kampanjski, tj. Za kraći vremenski rok, pokreću se druge intelektualne radnje, i gradivo se nakon toga brže zaboravlja.

Spoljašnja i unutrašnja motivacija za učenje Psiholozi razlikuju spoljašnju i unutrašnju motivaciju za učenje. Unutrašnja motivacija je ona koja izvire iz zainteresovanosti za sam sadržaj koji treba da se nauči, i zato se smatra najboljim motivom za učenje.

Radoznalost i kvazipotrebe Radoznalost je jedna od najznačajnijih motiva za učenje. Gradivo koje nas zanima jednostavno će se ‘zalepiti’ za pamćenje. Pored toga, radoznalost često podstiče misaonu obradu gradiva. Kvazipotrebe – posebna vrsta motiva. Svaki interesantan problem stvara kod čoveka izvesnu intelektualnu napetost, koja goni na rešavanje problema. Kada ga rešimo, osećamo se ponosno. Aktivnost naučnika i filozofa pokretana je u velikoj meri ovom vrstom motiva.

Spoljašnji motivi učenja Ovde spadaju svi motivi koji ne proističu iz sadržaja gradiva koje treba da se uči. Postoje razni spoljašni uticaji i motivi koji dovode do učenja: -ekonomske prirode – student želi da sto pre završi studije, kako bi mogao da se zaposli i da bude finanskijski stabilan ; ne želi da mu roditelji daju teško zarađivan novac za studije -motivi koji su više psiholoske prirode : ugled u očima drugih, sujeta, potvrđivanje lične sposobnosti iz kojih sleduju ocene, kritike, takmičenja, kazne, nagrade, pokude. . .

Stepen aspiracije Jedan od najvažnijih činilaca učenja koji određuje krajnji domet. Neki učenici se zadovoljavaju prolaznom ocenom, dok nekima prosek vrlo dobar je vrlo poražavajuć. Primer je jedan student psihologije koji je položio test znanja na jednom ispitu, ocena 10 i prvi na rang-listi, ali je bio utučen kada nije mogao da reši 2 od 70 pitanja na testu. Stepan aspiracije je povezan sa ličnim osobinama, sposobnostima, vaspitanjem i obrazovanjem. Pojedine socijalne krugove, pojedine civilizacije čak karakterišu visoki ili niski stepeni aspiracije. Na primer, SAD ima prilično visoke krugove aspiracije, dok su neki istočni narodi zadovoljni osnovnim uslovima življenja.