PSIHOLOGIJA RADA 2 PATOLOGIJA RADA PROF DR BOJANA

PSIHOLOGIJA RADA 2 PATOLOGIJA RADA PROF. DR BOJANA DIMITRIJEVIĆ

PATOLOGIJA RADA I PONAŠANJE UDALJAVANJA § Pojave koje su u industriji izmicale kontroli menadžmenta, remetile planirano odvijanje rada, donosile materijalne štete a ponekad i ljudske žrtve, uglavnom su bile: § APSENTIZAM- povremeno i privremeno, kraće odsustvovanje ili napuštanje posla; § FLUKTUACIJA – neplanirano, trajno napuštanje posla; § NESREĆE I NEZGODE NA RADU – različite havarije koje dovode ili bi mogle dovesti do usporenja i/ili stradanja ljudi; § UMOR, tj. zamaranje radnika koje dovodi do usporenja i prevremenog prekida rada, ili do opadanja kvaliteta u radu.

APSENTIZAM § Apsentizmom se smatra svako izostajanje s posla bez obzira na trajanje ili razlog izostanka. U medicini rada se taj izraz odnosi na odsutnost s posla zbog bolesti ili povreda, a u psihologiji rada uglavnom na § § celodnevne izostanke s posla, zakašnjavanja na posao, privatne izlaske s pola i prevremeno napuštanje posla. § Može se govoriti i o psihološkoj odsutnosti s posla, kada se čovek nalazi na mestu rada, ali ne radi već mu pažnja luta, ili se bavi nečim što nema veze sa njegovom radnom ulogom. U tom smislu, apsentizam se može definisati kao „povremeno i privremeno napuštanje radne uloge u toku radnog vremena i nasuprot potrebama i ciljevima radne organizacije“(Čukić).

§ Klasifikovanje vrsta apsenizma u organizacijskoj praksi je najčešće prilagođeno obračunavanju ličnih dohodaka na osnovu evidencije radnog vremena, tj. broja radnih sati svakog pojedinca. § Posebno se evidentiraju odobrena plaćena i neplaćena odsustva, posebno bolovanja i ostali oblici medicinskog apsentizma, celodnevni izlasci, zakašnjavanja, privatni izlasci i sl. § Odobrena odsustva su vrsta apsentizma, koja se ne mogu tretirati kao neprihvatljivo ponašanje članova organizacije, osim ako se ne utvrde zloupotrebe. § Za suzbijanje neprihvatljivih kategorija apsentizma, primenjuju se mere: § materijalne stimulacije redovne prisutnosti na radu, § mere umanjivanja isplata zbog odsutnosti i § druge disciplinske mere – od opomena do isključenja iz radne organizacije.

§ Štetne posledice apsentizma su vezane za ekonomske kategorije: § stepen korišćenja radnog vremena i § stepen iskorišćenosti mašinskog parka, koje predstavljaju činioce produktivnosti rada. § Na produktivnost nepovoljno deluje i to što su organizcije, u kojima postoji visok nivo apsentizma, prisiljene da zapošljavaju izvestan broj „rezervnih radnika“. § Kod nas su pored pravih, evidentna i lažna bolovanja, a tačno je i to da iza dela izostanaka i izlazaka s posla stoje i opravdani razlozi, na koje radnik ne može uticati. § Istraživanja daju podatak o tome da su najčešći uzroci apsentizma sledeći: § § porodični problemi bolest lične potrebe stres

§ Apsentizam ne dolazi sam. § Obično dolazi kao rezultat nezadovoljstva radnika radnom § § organizacijom, uslovim rada ili međuljudskim odnosima. Učestali apsentizam znak je nadolazeće fluktuacije, a fluktuacija ukazuje na negativne tendencije i probleme u organizaciji. Prema rezultatima istraživanja koje je sprovedeno s ciljem analize ljudskog kapitala u hrvatskim preduzećima (Pološki i Frajlić, 2003. ) utvrđena je najveća prisutnost apsentizma u proizvodnim preduzećima, srednje velikim preduzećima i onima s većinski državnim vlasništvom. Podaci ukazuju da su stope apsentizma u hrvatskim preduzećima relativno niske. Prema istom istraživanju, čak 75% hrvatskih preduzeća, bez obzira na delatnost, veličinu i vlasništvo, ima stope apsentizma do 10% – što se smatra prihvatljivim.

§ I u istraživanjima sprovođenim u Srbiji, redovno je utvrđivano da varijable (ne)zadovoljstva poslom i varijable privrženosti organizaciji, pored uticaja na fluktuaciju, imaju uticaja i na apsentizam. § Apsentizam predstavlja izraz odnosa pojedinca i radne organizacije, a uzroci i smisao apsentizma se mogu tražiti u: § § § opadanju zadovoljstva poslom, slabljenju privrženosti organizaciji, kao i pozadini ovih pojava. § Povremena napuštanja određene „scene“/posla, van predviđenog reda, događaju se pod dejstvom nekih motiva koje radnika odbijaju od jednih uloga ili koje ga privlače drugim ulogama. § Najveću privlačnost imaju tzv „referentne uloge“, čijem preuzimanju pojedinac relativno trajno teži (npr. uspeh u sportu ili muzici/seoskom domaćinstvu/porodici, umesto na tom određenom radnom mestu).

§ Manju atraktivnost imaju tzv. „azilne uloge“ koji pojedinca odvlače od posla, samo kao utočište od posla koji im ne odgovara, koji je težak, neprijatan ili besmislen. § Pec i Šverko su utvrdili da broj izostanaka zavisi od § starosti i § porodične odgovornosti i da u tom smislu, § više izostaju mladi i bez porodičnih obaveza. § Apsentizam žena raste sa porodičnom odgovornošću i brojem dece, a istraživanja pokazuju i da su izostanci žena duži po trajanju ali da muškarci češće izostaju (Čuk-Kranjc). § Praćenje i merenje apsentizma je lako izvodljivo jer se zasniva na redovnoj i obaveznoj evidenciji radnog vremena svih zaposlenih. § Poređenje apsentizma od perioda do perioda ili po različitim organizacionim jedinicama, može nam pomoći u otkrivanju uzroka vezanih za ljudske resurse radne organizacije.

FLUKTUACIJA § Uža definicija fluktuacije opisuje je kao samoinicijativno i definitivno napuštanje organizacije od strane njenih pojedinih pripadnika. Ova vrsta fluktuacije naziva se „izbeživom“ za razliku od „neizbežive“ fluktuacije – prestanka rada zbog odlaska u penziju, na odsluženje vojnog roka i sl. § Za merenje fluktuacije, sem prekida radnog odnosa, potrebno je izlaznim intervjuom utvrditi razlog napuštanja firme, da bismo znali u kojim slučajevima se radi o izbeživoj fluktuaciji. Računanje stope fluktuacije računa se tako što se ukupan broj radnika koji si napustili firmu/organizacionu jedinicu, podeli sa odgovarajućim brojem zaposlenih u istom perodu. § Najvažniji prediktori fluktuacije su : § visok nivo nezadovoljstva poslom § nizak nivo predanosti organizaciji, § apsentizam (bihevioralni prediktor). § Ovoj kombinaciji pokazatelja se smanjuje prediktivnost u krizama, kada su smanjene mogućnosti zapošljavanja.

§ Motivaciona pozadina fluktuacije je slična motivacionoj pozadini apsentizma, ali je „ona prag preko koga nezadovoljstvo više nije podnošljivo“ (Županov). § Potencijalna ili latentna fluktuacija, namera koja još nije ostvarena, posebno je dragocena istraživačima, jer donosi podatke o razlozima i motivima potencijalnih fluktuenata. § Fluktuacija, kao i apsentizam, koji inače čine okosnicu ponašanja udaljavanja, lako su merljivi indikatori „psihološkog stanja“ organizacije, odnosno motivisannosti i angažovanosti njenih ljudskih resursa.

NESREĆE I NEZGODE NA RADU § Nesreća na radu se može definisati kao „neočekivani događaj koji prekida ili ometa predviđeno odvijanje proizvodnih aktivnosti ili procesa“ (Mc. Cormic). § Psihologija rada se uglavnom bavi udesima koji dovode do povreda, oboljenja i nesreća, pa se u domaćoj literaturi uglavnom i koristi izraz „nesreće i negode na radu“. § Različiti faktori koji uslovljavaju udese na radu mogli bi se svrstati u dve opšte kategorije: § situacione činioce § individualne činioce.

Situacioni činioci § Da bi došlo do udesa, neophodni uslov je izloženost opasnoj sutuaciji – pod tim se podrazumevaju karakteristike samog rada/vrste posla (kancelarijski poslovi, naravno, nose mnogo manje rizika nego poslovi u proizvodnji!). § Okolnosti i organizacija rada, takođe uslovljavaju udese – npr. noćni rad ili tempo rada, a naročito (ne)postojanje adekvatne tehničke zaštite i tehničkih sredstava – ovde spadaju dobra vidljivost/osvetljenje, mikroklimatski uslovi (ekstremno visoka/niska temperatira na mestu rada) i sl.

Individualni činioci § Opažanje opasnosti, na koju deluju senzorne § § § sposobnosti, perceptivne sposobnosti, nivo budnosti i sl. Spoznaja ili uočavanje opasnosti zasnovana je na faktorima mentalnih sposobnosti, iskustva, obučenosti, obaveštenosti i sl. Odluka/odlučnost da se izbegne opasnost zasnovana je na iskustvu i obučenosti, ali i stavovima, motivaciji, tendenciji prihvatanja rizika, a u vezi sa tim osobinama ličnosti; Sposobnost da se izbegne opasnost zavisi od fizičkih sposobnosti i karakteristika, psihomotornih sposobnosti i odgovarajućih fizioloških procesa.

§ Suzbijanje ili preventiva nesreća na radu odnosi se pre svega na dobru: § profesionalnu selekciju kandidata za radna mesta na kojima postoje opasnosti od udesa, § sigurnosno obučavanje i vaspitavanje, § sigurnosno informisanje, upozoravanje i propagandu, § što sve čini stvaranje psihološke klime sigurnosti na radu.

§ Ideomotorni mehanizam u nastajanju udesa na radu deluje tako da radnikova ideja ili pomisao da bi mu se mogla desiti nesreća, u izvesnim okolnostima može da izazove neki opasan nehotični pokret ili postupak, koji dalje dovodi do nesreće. § Ideomotorne radnje nastaju nezavisno od naše volje, kao automatski realizovanje određene motorne predstave. § Obično se odnosi na jednostavne pokrete ili postupke, koji se nekada mogu manifestovati i kao samoranjavanje.

UMOR, ODMOR I ZAGREVANJE § Pojava umora razlikuje se od (nejednakih) sposobnosti § § § individua i vrsta rada. Tejlor je smatrao da dobrom selekcijom mogu odabrati radnike, čije sposobnosti maksimalno odgovaraju zahtevima posla i da će tako njihov umor biti sveden na minimum. Praksa je, međutim, pokazala, da su i dobro odabrane radnike u lančanoj proizvodnji ozbiljno opterećivale povezane pojave umora, monotonije i dosade, koje su takođe ograničavale tempo rada i trajanje radnih smena. Umor predstavlja složenu pojavu, koju uglavnom opisno definišemo preko subjektivnog doživljaja umora, koji prate različite pojave – nekada smo od umora pospani a nekad baš zbog umora imamo nesanicu; nekad osećamo bol u određenoj skupini mišića a nekad umor osećamo kao prijatnu „obamrlost“ cele muskulature. Ova različita subjektivna doživljavanja umora javljaju se zato što su u pitanju različite vrste umora.

§ Doživljaj umora sadrži tri komponente: § doživljaj telesne umornosti i iscrpljenosti, § doživljaj smanjene motivacije i koncentracije i § niz telesnih smetnji. § Mnogi autori razlikuju: § FIZIOLOŠKI umor, ili uže – mišićni umor, koji se javlja kao posledica izuzetnog naprezanja određenih mišića u teškom ili dugotrajnom radu, i § PSIHOLOŠKI umor koji se uglavnom javlja zbog nepovoljen radne situacije u celini, odnosno neusklađenosti individue sa prirodom i kontekstom rada. § Fiziološki i psihološki umor su obično kombinovani, pa pre govorimo o fiziološkim i psihološkim komponentama umora.

§ Manifestovanje i posledice umora, uočljive običnim posmatranjem, javljaju se kao: § vidljivi znaci (spontani, kraći prekidi rada, mali odmori u formi zevanja, protezanja, paljenja cigarete, učestalo treptanje, izvestan motorni nemir i sl. ) i § promene u radnom ponašanju (opadanje radnog učinka u kvalitetu i kvantitetu, smanjenje brzine rada, povećanje broja grešaka i sl).

Nastajanje umora § Prvobitna objašnjenja umora su u kontekstu klasične industrijske psihologije, tražena u perifernim promenama u organizmu, prvenstveno u tkivu mišića i sastavu krvi – § nagomilavanjem štetnih materija u mišićnom tkivu (mlečne kiseline); § nedostatkom kiseonika pri mišićnom radu; § nedostatkom hranljivih materija (glikogena), § budući da se pri težem i dugotrajnijem radu rezerve kiseonika i hranljivih materija brže troše nego što se obnavljaju, pa je prekid tog rada – odmor – neophodan radi obnavljanja energetskih rezervi.

§ Novija objašnjenja umora su se razvila iz neuspeha da se dotadašnja primene na umor izazvan statičkim i intelektualnim radom. U nastajanju i nestajanju umora javlja se uticaj centralnog nervnog sistema, koji nervnim imopulsima uslovljava osećaj zamorenosti i „umorno ponašanje“. § Na ovu tezu upućuje i poznati refleksološki mehanizam nastajanja budnosti i sna. § Učestalo dugotrajno ponavljanje nekog pokreta (mišićni rad), kao i § § § učestalo dugotrajno ponavljanje neke čulne draži (pri intelektualnom radu), dovodi do promena u tkivima mišića, odnosno čulnih organa ali i do promena u odgovarajućim tačkama u kori velikog mozga. One dovode do sve većeg razdraženja određenih ćelija u centralnom nervnom sistemu. Preterana i dugotrajna razdraženja mogu oštetiti tkivo ovih ćelija, pa se zbog toga javlja zaštitni mehanizam njihovog gašenja (inhibicija). Gašenje aktivnosti sa jednih ćelija prenosi se na druge, sa njima povezane, ćelije. Širenje gašenja – iradijacija inhibicije – predstavlja neurofiziološku osnovu sna i pospanosti, a verovatno i umora.

§ Za psihološki aspekt umora posebno je važno da je aktiviranje i gašenje moždane aktivnosti tesno povezano sa ZNAČAJEM koji za nas ima neka draž ili reakcija, uključujući i radno ponašanje. § Odnos motivacije i umora je dvosmeran – demotivisanost deluje na stvaranje umora, a on opet posledično na stvaranje demotivisanosti ili jačanje „sindroma“ zamora. § Psihološki uslovljen zamor se javlja kad: § sopstveni zadatak opažamo kao beznadežno neizvodljiv, § previše težak u odnosu na naše sposobnosti, § kada nam se učini da imamo premalo vremena za dovršenje posla, § kada je perceptivna stimulacija koja prati naš rad nedovoljna, ili § kad ne vidimo smisao svog posla i sl. § Događa se da povoljno opažanje radne situacije neutrališe nelagodnost uslovljenu fizičkim zamorom, ako smo posle napornog rada završili krupan i važan poduhvat. Naprotiv, ako nismo uspeli, težak rad nam izgleda još teži, a osećaj umora se pojačava.

Uklanjanje umora stimulisanjem izdržljivosti § Iako svi znamo da se umor najbolje otklanja odmorom, mnogi ne znaju kada je najbolje praviti pauze za odmor, koliko one treba da traju, i čime je najbolje ispuniti te pauze. § Posebni problemi se javljaju kada je u pitanju uklanjanje umora u vanrednim radnim zadacima, koji zahtevaju ekonomisanje vremenom i dugotrajno održavanje pažnje na visokom nivou. § Posebni problemi otklanjanja umora su naročito izraženi kod vozača/mašinovođa, pri vožnji na dugim relacijama, pri učenju pred ispit, ili drugim vrstama napornog intelektualnog rada vezanog za kratak rok i sl.

§ U situacijama koje ne dopuštaju veće § § pauze radi odmaranja, uobičajeno se koristi otklanjanje umora fizičkim stimulisanjem – umivanje hladnom vodom, tuširanje, provetravanje svežim vazduhom, protezanje, duboko disanje, laka gimnastika i sl. Zevanje i protezanje su spontane odbrambene reakcije, ali postoje i posebni programi rekreativne gimnastike koja se upražnjava u periodičnim pauzama na samom mestu rada. Za neutralisanje umora kao posledice rada za kompjuterom/u aktivnostima u ulozi motrioca pred radarskim ili kompjuterskim ekranom/pri dugotrajnom čitanju – veoma su korisne i posebne vežbe očnih mišića (brze promene fokusa gledanja na udaljene i bliske predmete, šetanje pogleda širinom panorame i sl).

§ Primena fiziološkog stimulisanja je § § § najdelotvornija u otklanjanju početnog, tekućeg, tj. neakumuliranog umora. Ona daje kratkotrajno neutralisanje umora, ali daje najbolje rezultate ako se primenjuje u kraćim intervalima, više puta tokom radnog vremena. U svakodnevnoj praksi, koristi se i tzv. farmakološko stimulisanje – osvežavanje kafom, čajem, Koka kolom i sličnim napicima, koji umanjuju osećaj umora posle nekoliko sati učenja, kancelarijskog posla, vožnje automobila i sl. Istraživanja pokazuju da je njihovo dejstvo relativno bezopasno, a da smanjuju osećaj umora i povećavaju izdržljivost, na račun veće potrošnje kiseonika, tj. uvećavanja kiseoničnog duga, koji organizam kasnije mora da plati.

§ Za otklanjanje posledica umora i povećanje izdržljivosti u iscrpljujućim sportskim takmičenjima ili srodnim ekstremnim naprezanjima, mnogi koriste farmakološke preparate koji deluju na simpatički deo nervnog sistema (Benzedrin, Preludin, u široj upotrebi), ali i druga sredstva rizičnog dopinga.

§ Otklanjanje umora motivisanjem obuhvata § § najveći deo stimulatira radne izdržljivosti. Novo motivisanje, kao sredstvo otklanjanja umora, obično predstavlja ponovno uspostavljanje tokom rada narušene motivacije. Ako čovek tokom rada naiđe na neočekivane teškoće, može početi da sumnja u izvodljivost i ishod započetog posla – tada ga stiže navala umora, koju je do tada prevladavao, jer je bio stimulisan svojim ohrabrujućim predviđanjima očekivanjima. Obnavljanje motivacije ili novo motivisanje radi neutralisanja ovako nastalog umora, može biti postavljanje novih rokova, prilagođenih novonastalim teškoćama u radu, kao i razjašnjavanje i definisanje novih ciljeva, etapa i faza rada (moguće stimulisanje upoređivanjem sa tuđim rezultatima u odnosu na koje se traži da ih dostigne ili prevaziđe). Ukoliko je povećanje radnog učinka postignuto uz pomoć farmakoloških sredstava, organizam to „plaća“, ali ne i kada je postignuto uz pomoć psiholoških stimulatora, jer su oni „prirodan način mobilisanja organizma, koji se odvija na maksimalno ekonomičan način“.

Otklanjanje umora odmorom i zagrevanjem § Najprirodniji i najšire primenjivan način uklanjanja § § umora je odmor. PASIVNI odmor zahteva prekid rada i odmaranje mirovanjem ili snom, najpreporučljiviji je kada je u pitanju opšti telesni zamor, a obično je dovoljan za neutralisanje umora pri redovnom radu lakog i srednjeg intenziteta. U vanrednim situacijama težeg fizičkog ili psihološkog premora, pasivni odmor se kombinuje sa upotrebom sedativa ili elektrostimulacijom sna. U pasivni odmor spada i korišćenje relaksacionih tehnika, koje su veoma efikasne u otklanjanju kumuliranog umora, koji karakterišu tzv. zaostale mišićne napetosti. Kumulirani umor se dobro uklanja dužim odsustvima (npr. godišnji odmor) na kojima se organizam temeljnije oporavlja.

§ AKTIVNI ODMOR se može odvijati posle rada, ali i u toku rada, kao promena vrste radnih aktivnosti. § To se može postići davanjem slobode radniku da sam bira redosled ili kombinaciju svojih radnih operacija. § Aktivni odmor po završetku rada ili u pauzama najbolje otklanja umor ako je ispunjen aktivnostima koje su fizički, intelektualno ili emocionalno komplementarne prethodnim radnim aktivnostima. § Posle napornog intelektualnog rada, najbolje će nas odmoriti neka fizička (sportska) aktivnost, posle dosadnog posla – nešto donosi elemente takmičenja, uzbuđenja, borbe.

§ Pauze u toku radnog vremena praktikuju se radi § § § ublažavanja umora. Relaksirajući sadržaj pauze znatnije smanjuje umor, jer prestanak rada po sebi nije dovoljan za značajnije otklanjanje zamora. Početak pauze ne treba da bude kada je umor dostigao kulminaciju, već na samom početku javljanja umora, kako bi se predupredilo dalje razvijanje umora. Trajanje pauza kojima se neutrališe umor treba da je kraće, jer oporavak teče intenzivno samo na početku pauze, tako da čak i veliko produžavanje pauze ne dovodi do stopostotnog oporavka. Broj/učestalost pauza treba da bude veći da bi se optimalno nautralisalo nastajanje umora (više desetominutnih pauza, u nekim fabrikama 12 petominutnih pauza tokom radnog vremena) i veće opadanje učinka.

§ Na samom početku radnog vremena, tokom kratkotrajne § faze zagrevanja/uhodavanja, učinak postupno raste – dobrim delom, ovde se radi o fiziološkim promenama u muskulaturi, često čak samo o fizičkom zagrevanju radi dostizanja određene radne temprature. § Učinak se stabilizuje u dugotrajnoj fazi optimalne radne sposobnosti. § U trećoj fazi pune kompenzacije, raste umor i smanjuju se radne mogućnosti radnika, ali se zahvaljujući povećanom kompenzatornom voljnom naprezanju, održava visok nivo produktivnosti. § U četvrtoj fazi labilne kompenzacije znatniji porast umora još više smanjuje radne sposobnosti, pa dolazi do kolebanja produktivnosti. § U petoj fazi završnog elana emocionalno naprezanje, kao i produktivnost, na kratko, dostižu svoj maksimalni nivo, a zatim u § fazi progresivnog opadanja produktivnosti, umor dostiže svoj maksimalni nivo, a naprezanje se znatno smanjuje – radna sposobnost i produktivnost padaju na najniži nivo, ukoliko se rad produži. § Po prekidu rada, odvija se obrnuti proces od prve faze – zagrevanja, pa za mnoge poslove pauze moraju biti sasvim kratke, jer je potrebno dosta vremena za ponovno zagrevanje.

Psihološka osnova umora, odmora i zagrevanja § Početno, kao i ponovno zagrevanje, ima bar delimično, i psihološku osnovu. § Psihološka pozadina zagrevanja je naročito uočljiva kod intelektualnog rada, u kome se javljaju faze početnog i ponovnog zagrevanja, iako ta vrsta rada ne zahteva značajniju fiziološku pripremu muskulature u celini. § Nelagodnost, oklevanje i odlaganje pred početak rada se polako gube, kada nevoljno započeti rad traje desetak-peetnaest minuta.

§ U prvim minutima rada, čovek se nevoljno priseća onoga šta je na istom poslu radio juče, podseća se ciljeva i rokova, izvlači iz svoje memorije ili dokumentacije, neophodne podatke i oseća se zagrejanim za rad tek kada je uredio svoje informaciono okruženje – kada je aktivirao kognitivni kontekst rada. § Podiže se opšti nivo budnosti, odnosno odgovarajući nivo moždane aktivnosti, ili opšte ekscitiranje odgovarajućih zona moždanog korteksa i nekih potkornih centara. § Postoji motivacina komponenta zagrevanja, početnog i ponovnog, kroz izvesno jasnije prepoznavanje ciljeva i vremensko približavanje njihove realizacije. § To direkto proizilazi iz principa motivacije dostignućima i modela motivacije postavljanjem ciljeva.

§ Ako je celina rada, u toku radnog vremena, pauzama § § § podeljena na nakoliko faza, kratkotrajnost tih faza doprinosi očuvanju već dostignutog nivoa zagrejanosti. Pored toga, preciziranje etapnih ciljeva („do pauze ću uraditi to“) motiviše kao faktor specifikacije, po motivacionom modelu postavljanja ciljeva. Vrednost etapnih ciljeva je i u tome što se na kraju svake etape rada, između pauza, aktivira završno pojačanje motivacije, tako da umesto jedne dobijamo više faza završnog elana. Očuvanje dostignutog nivoa zagrevanja i umnožavanje faza završnog elana su srodne pojave, jer se i jedna i druga delom zasnivaju na aktiviranju kognitivnog konteksta rada. Završni elan nije uslovljen samo približavanjem ostvarenja cilja samog po sebi, već i boljim uvidom u strukturu preostalog zadatka ili preostalog problema, tako da je tu u pitanju motivaciono delovanje jasnosti zadatka.

§ U čemu su osnovne funkcije umora i odmora? § Umor odražava stanje iscrpljenja organizma radom (pretežno fiziološki umor), ali dobrim delom nagoveštava i buduće iscrpljenje (pretežno psihološki umor). § Kao i kod fenomena bola, umor ima zaštitnu funkciju, jer nas navodi da prekinemo rad koji bi nas doveo u opasnu iscrpljenost. § U psihološkom smislu, umor može biti shvaćen kao narušavanje i zamagljivanje, a odmor kao konsolidovanje i jasnije sagledavanje kognitivnog konteksta rada.