Prve reakcije roditelja na ometenost deteta Porodica pod

Prve reakcije roditelja na ometenost deteta

Porodica pod stresom • Saznanje o ometenosti deteta je snažan stresor i remeti funkcionalnost (homeostazu) porodičnog sistema, traži vreme adaptacije na novonastalu situaciju i rekonstrukciju porodičnog identiteta, ali i ličnog identiteta roditelja

Ometenost deteta može: • Privremeno ili trajnije da remeti porodično funkcionisanje i odnose u porodici • Da predstavlja stresor ili čak psihičku traumu koja roditelje stavlja pod veliko psihičko opterećenje u dužem periodu vremena

Psihološki fundamentalno važna relacija roditelj-dete • Trpi u ovoj situaciji ozbiljne pritiske, turbulencije, frustracije i izvor je snažnih emocija • Ovo neminovno ostavlja posledice na psihičko funkcionisanje deteta, razvoj ličnosti, a može imati posledice na njegovo mentalno zdravlje

Razvoj odnosa roditelja prema detetu • Započinje još u prenatalnom periodu u zavisnosti od toga da li je trudnoća bila željena ili ne, kakav je odnos roditelja prema braku, potomstvu, međusobni emocionalni odnosi između budućih roditelja i slično

Ličnost roditelja - Jedan od fundamentalnih faktora u budućem odnosu prema detetu; - Važna je zrelost roditelja kao i struktura ličnosti - Narcistički vulnerabilne osobe i osobe koje imaju nisku toleranciju na frustraciju reaguju naročito negativno

Dete sa ometenošću • Može biti stalni izvor stresa ali može imati i funkciju povezivanja • Ovo zavisi od ličnosti roditelja i prethodne bračne istorije;

Reakcije i ponašanja roditelja zavise i od: - Vrste ometenosti - stepena i intenziteta ometenosti - upadljivosti i vidljivosti ometenosti - psihofizičke konstitucije deteta - reakcije bliže i šire okoline

Dete sa komunikativnim poremećajem • Ova vrsta poremećaja najčešće nije uočljiva na rođenju osim ako se radi o dubokoj gluvoći ili nekom multiplom hendikepu u okviru koga će tek kasnije doći do manifestovanja i komunikativnog poremećaja, tako da saznanje roditelja teče postepeno i zato je psihički efekat blaži

• U situacijama prolongiranog postavljanja dijagnoze, koje nisu retke, situacija za roditelje postaje još stresnija i napetija, a neizvesnost indukuje prirodne anksiozne odgovore. • Neki autori (Hedderly et al. 2003) situaciju u kojoj roditelji čekaju stručnu podršku nazivaju “crnom rupom”. U literaturi je poznat termin “hronične tuge” (Olshansky) kojim su opisivane dugotrajne depresivne reakcije roditelja dece sa teškoćama u mentalnom razvoju.

Imati dete sa ometenošću predstavlja visok rizik po fizičko i psihičko stanje roditelja (Greenberg et al. , 1993; Kling et al. , 1997; navedeno prema Ha et. al. , 2011). S druge strane, studija (Smith et al. 2011) izvršena na 880 porodica dece sa razvojnim poremećajima pokazuje da faktori vezni za prihode, mogućnost provođenja vremena sa detetom i socijalnu podršku imaju više uticaja na pojavu stresa kod roditelja, nego određni aspekti funkcionisanja deteta.

• Odnos prema detetu može biti dodatno ugrožen ako je dete hiperaktivno, razdražljivo, sa niskom tolerancijom na frustracije i sl. pa je roditelju objektivno teže da se tome prilagođava

Adaptacija na ometenost deteta • Dugotrajan proces • Uključena su i svesna i nesvesna reagovanja • Proces adaptacije prate oscilacije u raspoloženju i veri u uspeh rehabilitacije (smenjuju se malodušnost i nada) • Često podrazumeva osećanje krivice koje zahteva psihoterapijsko angažovanje

Dete sa komunikativnim poremećajem • Ako poremećaj kao što je npr. gluvoća nije konstatovan nakon rođenja, roditelj ne zna da ima dete sa kojim je komunikacija oštećena pa ne preduzima nikakve dodatne mere i ne koristi druge komunikativne kanale i sredstva da bi dodatno stimulisao dete. Ono zato ostaje u tom pogledu uskraćeno, a kritičan rani period razvoja izgubljen za kompenzatorno delovanje, što može ostaviti negativan trag na ukupan razvoj deteta.

Psihičko stanje majke • Psihička priprema trudnice za dolazak na svet deteta nosi izvesne suptilne psihičke promene tako da ona može biti osetljivija i psihički ranjivija u tom periodu • Ovaj period podrazumeva javaljnje iracionalnih strahova i zebnji ( jedan od najčešćih je strah od rođenja deteta koje nije zdravo)

Predstava majke o očekivanom detetu • Sačinjava kompozit fantazija u koje je uključeno iskustvo sa trudničinom majkom • Javlja se želja za savršenim detetom koje će biti zdravo, pametno, lepo itd. Istovremeno se javljaju strahovi od bolesti i oštećenja kod deteta

Generacijsko prenošenje porodičnih vrednosti • Porodične vrednosti potiču iz ranog iskustva roditelja sa njegovim roditeljima i vrlo su duboko ukorenjene (npr. . ) • U našoj kulturi, naročito je intenzivan uticaj šire porodice i sredine; postojanje niza rituala vezanih za začeće, rođenje, rani period i sl.

Prve reakcije na saznanje • Mogu biti dramatične • To su šok, tuga, očajanje, ogorčenost, bes, agresija, okrivljavanje drugih, osećanje krivice, autoagresija, nepriznavanje ili umanjivanje ometenosti, obeshrabrenost, nemoć, poraz , panika, strahovi • Kasnije često dolazi do gubljenja samopoštovanja, izolacije, depresije, hronične napetosti, ambivalencije, anksioznosti, snižavanja praga tolerancije na frustraciju i sl.

• Istraživanja obično potvrđuju značajne razlike u reagovanju majki (pretežno tugovanje) i očeva koji se izoluju, povlače, posvećuju poslu i sl. uz izjave da je njihova reakcija normalna.

Agresija kao reakcija na frustraciju • Neprijateljstvo prema detetu, supružniku, stručnjacima, bližoj okolini ali se mogu razviti i složenije negativne reakcije, agresivno odnošenje prema društvu generalno ili nekim njegovim (škola, zdravstvo) institucijama • Autoagresija-agresija se okreće prema sopstvenoj ličnosti sa jakim osećanjem krivice (nasleđe ili kazna za greh)

Prve agresivne reakcije roditelj često upućuje na lekare i druge stručnjake • Agresija se upućuje lekarima, akušerima, medicinskim sestrama, drugom bolničkom osoblju koje je učestvovalo kod porađanja ili tokom donošenja dijagnoze (defektolozi, psiholozi, socijalni radnici) a često se usmerava na bilo koji autoritet

Odbranbene reakcije ličnosti (mehanizmi odbrane) • Reakcija određenog broja očeva na saznanje o ometenosti deteta može se protumačiti kao posledica uključivanja nesvesnog mehanizma odbrane. N E G A C I J E ili poricanja kojim se poriče postojanje ometenosti ili pak umanjuje i ublažava doživljaj ometenosti

Nesvesna motivacija koja je u osnovi odnosa roditelj-dete • Osim pozitivnih osećanja ljubavi, brižnosti i zaštitničkog odnosa prema detetu mogu se javiti i negativna osećanja kao što su bes, agresija, emocionalno odbacivanje, ambivalencija, čak i želja da se deteta oslobodi, da dete nestane ili umre a zatim osećanje krivice zbog toga, strah, anksioznost i potiskivanje u nesvesno. Roditelju je teško da izrazi ovakva osećanja, rađa se osećanje krivice, a plaši se i osude okoline

Kao posledica ovakve dinamike unutar ličnosti roditelja • Negativna osećanja i želje se potiskuju u nesvesno (deluju Ego i Super Ego). • Anksioznost, strahovi, narcistička povreda, agresija i autoagresija, depresija su psihičke reakcije ( stanja) koja se često ispoljavaju u raznim oblicima

Mehanizmi odbrane kod roditelja Javljaju se nesvesni mehanizmi odbrane koji imaju funkciju zaštite ličnosti roditelja: • mehanizam projekcije (nemam ja negativna osećanja prema detetu nego ti) • reaktivna formacija u obliku suprotne težnje, npr. prebrižan odnos i nerealno strahovanje nad detetovim zdravljem • negacija • potiskivanje

Karakteristike roditelja dece sa cerebralnom paralizom (Mitić) • Majke su u poređenju sa majkama kontrolne grupe pokazale veći pesimizam, fatalizam, ispoljile osećanje nemoći dok su očevi mnogo manje ispoljili osećanje nemoći.

Očevi • Opservacija ponašanja pokazala je tendenciju da ”pobegnu iz aktuelne situacije” kao što je prekidanje razgovora ili nagli odlazak iz prostorije ili kuće gde se razgovor vodio. (Mitić) • Očevi dece sa slušnom ometenošću u našoj sredini pokazali su slična ponašanja u istraživanju Pavkovićeve