PRINCIPI ODRIVOG RAZVOJA ovekov uticaj na ivotnu sredinu

PRINCIPI ODRŽIVOG RAZVOJA Čovekov uticaj na životnu sredinu može se minimalizovati uz pridržavanje određenih principa/načela održivog razvoja: q Integrisanost (uključenost stanovništav a u brigu o žs, jačanje javne svesti, obeležavnje proizvoda). Integrisanost q Predostrožnost (odluke u oblasti zžs i u situacijama kada ne postoje naučni dokazi o štetnosti ili razmerama štetnog delovanja neke aktivnosti na ljude ili ekosisteme-primer GMO legislativa). Predostrožnost q Obnovljivost resursa (očuvanje/konzervacija prirodnog fonda nekog resursa, bilo da je reč o energiji ili sirovini). Obnovljivost q Preventivno delovanje (univerzalna tehnika za sprovodjenje svih principa održivosti, glavni metod i pristup u integraciji politike životne sredine u druge politike i odlučivanje. Čitav sistem integrisanog rešavanja problema otpada je rezultat primene upravo ovog principa. Osim toga, integrisana politika proizvoda (IPP) je jedan od novijih primera preventivnog delovanja). PREVENCIJA

Ekološka politika – važna javna politika §Većina definicija JAVNE POLITIKE naglašava mrežu odluka i delovanja kojim se rešavaju neki problemi važni za sve građane, celo društvo ili za pojedine skupine građana. §To se može slikovito prikazati kao „kolektivno slaganje puzzla“. §U tom procesu sudeluje više aktera, a njihovom zajedničkom akcijom treba doći do smislenog rešenja. §Podjednako je važno kakvi su ciljevi, kakva je interakcija aktera, kako teče sam proces realizacije i kakvi su rezultati, a bez konačnog rezultata sam proces ne rešava ono zbog čega je započet.

Ekološka politika Javne politike imaju dve osnovne dimenzije: v. Vertikalna dimenzija, koja se odnosi na provođenje odluka koje su doneli akteri tj. legitimni donositelji odluka. To je dimenzija kojom se prati donošenje i sprovođenje odluka od vrha prema dnu. Ona uključuje autoritativan izbor donosioca odluka i njihovu implementaciju. v. Horizontalna dimenzija, kao strukturirana interakcija različitih državnih i nedržavnih aktera, a nije obeležena hijerarhijskim odnosima i obuhvata saradnju ministarstva, NVO i preduzetnika koji nastoje rešiti probleme putem pregovaranja, konsenzusa ili zajedničkog strateškog planiranja. To je proces s brojnim svrhama i interesima, koji se preklapaju, pri čemu akteri nastoje rešiti problem s kojim su suočeni. Takav oblik delovanja moguć je i na nivou lokalnih politika, a prisutan je sve do nivoa Evropske unije.

Ekološka politika q. Ekološka politika je posebna, specijalizovana „javna politika“ u okviru „opšte politike“ kao politike država, regionalnih ili međunarodnih organizacija. q. Politika je svesna i svrsishodna društvena delatnost upravljanja zajedničkim interesima stanovništva na određenoj teritoriji, vlašću i racionalnom organizacijom, uz oslonac na monopol nasilja.

Ekološka politika q. Ekološka politika, kao posebna politika, bavi se usmeravanjem odnosa čoveka i društva prema prirodi, a za svoj osnovni i konačni cilj ima očuvanje, zaštitu i unapređenje životne sredine, i to posredstvom države i društvenih, posebno političkih, organizacija. q. Glavni problem ekološke politike je kako da se istovremeno usaglasi porast životnog standarda stanovništva, što je rezultat industrijsko-tehnološkog razvoja, i ukupni kvalitet života ljudi koji podrazumeva zdravu životnu sredinu. Kako pomiriti ekonomski rast i zaštitu životne sredine, ili kako „ekologizovati ekonomiju“?

Ekološka politika ØEkološka politika može biti različita po obimu: §nacionalna, državna – u granicama jedne države; §regionalna – ostvaruje se u pojedinim regionima; §međunarodna. ØSubjekti ekološke politike su: država, privredni subjekti, naučne institucije i stručne organizacije za zaštitu životne sredine, političke stranke, razni oblici organizovanja građana i građani.

Ekološka politika u Srbiji § Institucionalizacija ekološke politike u Srbiji počinje 1989. godine osnivanjem Sekretarijata za zaštitu životne sredine. § Republika Srbija je već kao članica SRJ vodila samostalnu politiku u oblasti zaštite životne sredine. § Obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, potpisanih od SFRJ i SRJ, sukcesivno su prenete sa savezne države na republike članice, koje su bile potpuno nadležne u oblasti zaštite životne sredine i koje su tu oblast regulisale svojim zakonodavstvom. § Ustav Republike Srbije, donet 1990. godine, utvrđuje da je pravo čoveka na zdravu životnu sredinu jedno od osnovnih ljudskih prava, kao i da je dužnost svakog građanina da u skladu sa zakonom štiti i unapređuje životnu sredinu.

Principi ekološke politike Srbije §održivog razvoja, očuvanja prirodnih vrednosti, integralnosti, §„zagađivač plaća“, „korisnik plaća“, o načelu primene podsticajnih mera, §zajedničke korisnosti, subsidijalnosti, princip prevencije i predostrožnosti, §o podizanju nivoa svesti o značaju zaštite životne sredine, §informisanja i učešća javnosti, načelu odgovornosti zagađivača i njegovog pravnog sledbenika, §o prava na zdravu životnu sredinu i o pravu na pristup pravosuđu.

Ograničenja i izazovi ekološke politike Srbije §Harmonizacija zakonodavstva u oblasti životne sredine sa zakonodavstvom EU §Adekvatni obrazovni okvir koji bi obezbedio funkcionalno obrazovanje kadrova u oblasti životne sredine §Nizak nivo ekonomskog razvoja i budžetska ograničenja – sistem ekonomskih instrumenata još uvek nije dovoljno razvijen i ne omogućava dovoljan podsticaj za smanjenje zagađenja §Finansiranje zaštite životne sredine na lokalnom nivou i niske (socijalizovane) naknade za komunalne usluge §Nerazvijeno civilno društvo i partnertvo vladinih i nevladinih institucija.