PRAVNE PRAZNINE I NJIHOVO POPUNJAVANJE Pravo kao sistem

PRAVNE PRAZNINE I NJIHOVO POPUNJAVANJE

Pravo kao sistem normi koje regulišu društvene odnose. Pravo neki odnos ili ponašanje (1) reguliše (pravom regulisani odnosi), (2) promišljeno ga ne reguliše (pravna šupljina ili pravno slobodan prostor) (3) propušta, premda bi trebalo da ga reguliše (pravna praznina)

PAR PRIMERA Propis usvojen pre više od jednog veka usvojena je “Zabranjen pristup u park kočijama, fijakerima i konjanicima. ” Pitanje: Da li se ta zabrana odnosi na automobile? Ili na motore? Ili na traktore za košenje trave? Ili na karnevalsku povorku (sa ili bez konjanika)?

Propis: “Lekarima i medicinskim sestrama zabranjeno je da budu zaveštajni (testamentarni) naslednici svojih pacijenata. ” Pitanje: Da li ta zabrana važi i za negovateljice u domovima za stare? Ili se na njih primenjuje opšte pravilo da svako može biti naslednik?

Zakon o slobodnom pristupu infomacijama od javnog značaja definiše da su informacije od javnog značaja sve one informacije kojima raspolažu ORGANIZACIJE kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja (na primer, državni organi, javna preduzeća, opštinski organi itd) Pitanje: Da li su onda takve i informacije kojima raspolažu POJEDINCI koji vrše javna ovlašćenja (recimo privatni izvršitelji ili notari)?

POJAM PRAVNE PRAZNINE Pravne praznine su odnosi u kojima ne postoji pravna norma koja bi izričito regulisala pitanje koje je predmet spora (pred sudom, na primer) a koje po prirodi tog odnosa treba da bude regulisano.

Šta znači “po prirodi odnosa”? Najčešće se radi o odnosima (slučajevima) koji po svojim svojstvima spadaju u vrstu slučajeva, u oblast odnosa koje jedan zakon reguliše, ali taj odnos ne uređuje (primer zakona o slobodnom pristupu. . . ) Takođe, može da se radi o odnosima koji uopšte nisu regulisani ali su (1) potencijalno konfliktni i (2) važni za opstanak i dobrobit društva

POPUNJAVANJE PRAVNIH PRAZNINA

“Sudija koji odbije da sudi pod izgovorom praznine, nejasnosti ili nepotpunosti zakona, moći će da bude gonjen zbog odbijanja da deli pravdu” (CC, art. 4). ”

POPUNJAVANJE PRAVNE PRAZNINE I TUMAČENJE Prilikom tumačenja sudija daje značenje normi. Prilikom popunjavanja pravne praznine sudija daje novu normu. Sudije su uvek ovlašćene da tumače pravo, ali nisu uvek ovlašćene da popunjavaju pravne praznine (na primer, u krivičnom pravu se smatra da nema pravnih praznina) Tumačenje i popunjavanje pravnih praznina ne koriste uvek iste argumente i metode. Jedni metodi (npr. istorijsko, sistematsko tum. ) se koriste da se utvrdi normativno značenje postojećeg pravnog teksta a drugi (npr. analogija) da popunimo nepotpuni pravni tekst.

“Ako bi se slučaj kakvi na sudu pojavio, za koji naročitog zakonskog propisa ne bi bilo, onda će se isti po opštim u ovom Zakoniku postavljenim osnovima, ili opštepoznatom dosadašnjem običaju razumno i savesno rešavati, nikako ne ispuštajući iz vida zakonske propise za podobne slučaje. ” (SGZ)

“Ako se neki pravni slučaj ne bi mogao presuditi ni po rečima niti po prirodnom smislu jednog zakona, onda se treba obazreti na slične, u zakonima jasno raspravljene, slučajeve i na osnovu drugih, njima srodnih zakona. . ” (AGZ, § 7).

Obe odredbe zakona jasno upućuju na ANALOGIJU kao najvažniji način popunjavanja praznina Postoje i drugi načini - norma koju sud može da primeni na slučaj koji je praznina može biti i običajna norma koju je primenio neki drugi sud u sličnom slučaju, norma iz uporednog prava, norma koja je nekad važila (na primer, norma SGZ), norma koju preporučuje pravna nauka, norma koju sudija sam donosi po osećanju pravičnosti, norma koja izražava neki opšti pravni princip. . .

ANALOGIJA U logici, analogno zaključivanje je oblik posrednog zaključka kod kojeg se polazi od pojedinačnog i zaključuje o drugom pojedinačnom po sličnosti. (1) A ima osobine O 1 i O 2; (2) B ima te iste osobine; (3) A takođe ima i osobinu O 3, dok za B to ne znamo; (4) zato što A ima osobinu O 3 ZAKLJUČUJEMO da i B ima osobinu O 3

Analogno zaključivanje može da se tiče činjenica. . PREMISE (sličnosti) „Zemlja je planeta i Mars je planeta. ” „Zemlja je stenovita i Mars je stenovit. ” „Zemlja je u nastanjivom pojasu u odnosu na Sunce i Mars je u nastanjivom pojasu. . . ” ZAKLJUČAK „Na Zemlji ima života, a pošto je Mars sličan Zemlji i na Marsu ima života. ”

. . . ili predviđanja događaja PREMISE Mitar je Valjevac i Janko je Valjevac, Mitar je plavokos i Janko je plavokos, Mitar je pilot i Janko je pilot, Mitar je bio Milenin momak, Janko je sad Milenin momak Mitar je Mileni bio neveran i napustio je. ZAKLJUČAK: Janko će Mileni biti neveran i napustiće je.

Problem s analognim zaključivanjem: kod analogije nisu u pitanju dva identična slučaja – oni su samo SLIČNI u nekim aspektima, a u nekim različiti. *Stoga, koliko će zaključak koji izvodimo analogijom biti tačan zavisi od: od našeg znanja o pojavama koje poredimo, od što veće sličnosti, odnosno što manjih razlika između njih, od većeg značaja (bitnosti) odlika koje su im slične (odnosno od manjeg značaja odlika koje su im različite) najzad, važno je ko i zašto donosi zaključak analogijom

Primer restorana – pitanje: “Da li će nam se dopasti hrana u jednom restoranu ako nam se dopala u nekom drugom? ” Nebitne sličnosti/razlike (da li se dva restorana nalaze na istoj strani ulice, da li imaju slično ime ili enterijer) Ali je recimo bitno da li je isti šef kuhinje u oba restorana, da li je u pitanju vrsta hrane koju volimo, da li su namirnice istog porekla, itd

ANALOGIJA U PRAVU U pravu , analogija se ne tiče donošenja zaključka o činjenicama ili predviđanja šta će se dogoditi, nego se tiče donošenja normativnog suda – kako treba delati u konkretnoj situaciji koja predstavlja pravnu prazninu. To je rasuđivanje u kojem se norma kojom se izričito uređuje jedan tip slučajeva primenjuje na konkretan slučaj koji je sličan tom tipu, ali koji nije uređen tom ili nekom drugom normom.

Prema tome, u analogiji postoji 1. konkretan slučaj koji je neregulisan pravom (pravna praznina) 2. TIP slučajeva koji je SLIČAN tom konkretnom slučaju i koji je regulisan nekom normom 3. zbog sličnosti slučaja pod (1) sa tipom slučaja pod (2) i na prvi slučaj se primenjuje norma koja uređuje slučaj pod (2) Primena analogije u pravu počiva na jednom opštijem pravnom principu – principu jednakosti ili pravde

U čemu je sličnost? Slučajevi pod (1) i (2) su slični kada su im BITNE osobine istovetne ili slične. U pravu se smatra da su bitne osobine koje su u tipu slučajeva koji je regulisan normom bile ratio legis donošenja norme, a koje postoje i u konkretnom, neregulisanom slučaju. Dakle, ne radi se o opštoj sličnosti (na primer da su motor, bicikl i kočija vozila), već o sličnosti u odgovoru na pitanje “zašto” se jedan tip slučajeva uređuje na određeni način

Primer: Ako je lekarima i medicinskim sestrama zabranjeno pravo nasleđivanja njihovih pacijenata, s obzirom na ratio legis te norme, trebalo bi analogijom tu zabranu proširiti i na negovateljice koje norma ne pominje jer i u njihovom slučaju postoji isti ratio legis (mogućnost uticaja na poslednju volju pacijenta) I tada sudija STVARA novu normu koja npr. glasi “Lekarima, medicinskim sestrama i negovateljicama je zabranjeno da nasledjuju svoje pacijente”

RAZLOG SUPROTNOSTI (ARGUMENTUM A CONTRARIO) Suprotno analogiji, prilikom primene razloga suprotnosti se argumentuje da ako je nešto iz norme izostavljeno, to nije praznina, već se primenjuje suprotna normativna kvalifikacija. Zato se taj argument naziva još i razlogom suprotnosti (argumentum a contrario): ako se normom nešto zabranjuje, onda je sve što nije zabranjeno u stvari dopušteno, ako se normom nešto dopušta, onda je sve što nije dopušteno u stvari zabranjeno itd.

U strogom smislu reči ovde se primenjuje pravilo jezičkog tumačenja: Expressio unius est exclusio alterius (“pominjanje jedne stvari isključuje drugu”) Njegova primena se zasniva na načelu „što zakon hoće, on i kaže, a što neće, o tome ćuti“ PRIMER Ako je vozilima zabranjen ulaz u park, dozvoljen je svima ostalima (majkama s kolicima, deci na rolerima itd). Ili obrnuto, ako je ulaz u park dozvoljen samo pešacima, svima ostalima je zabranjen.

ODNOS ANALOGIJE I RAZLOGA SUPROTNOSTI Da li će sudija oceniti neku situaciju kao pravnu prazninu i popuniti je pomoću analogije ili će da je posmatra kao pravno regulisan odnos u kojem će primeniti postojeću normu, tumačeći je pomoću argumenta suprotnosti, stvar je odluke, sudske prakse, a ponekad i zakonodavca.

Krivično zakonodavstvo ne poznaje pravne praznine odnosno zabranjuje upotrebu analogije, tako da se problem „sukoba“ između analogije i argumenta suprotnosti pojavljuje u nekim drugim granama prava (građanskom, upravnom, radnom itd. ).

Analogija se češće primenjuje kada se radi o starijim, a ne o nedavno donetim, zakonima (jer zbog promena društvenih okolnosti, oni ne idu u korak s odnosima koje uređuju pa nastaju tkzv. naknadne praznine) Ukoliko se primenjuju propisi koji predstavljaju izuzetak u odnosu na opštije pravilo, u takvim situacijama se više koristi argument suprotnosti, a vrlo oprezno se postupa s analogijom. Ipak, nijedno od ovih “pravila” ne primenjuje se bezuslovno!